Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
У Задру, колонел Мајна, капетан Јово Грбљанин, конте Зорзи Габо из Кандије, госпођа Ана Рапсоманићи и мој љубими Лазар Славујевић Мостаранин, с[а] својим другом Симатом, и прочи
Ћипико, Иво - Приповетке
Велике сриједе парон Зорзи стоји прислоњен уза стуб старе млетачке ложе, у заклоници, те као и овај застарјео лав, зубом времена и посолицом
Барк је био стар и привидно житом крцат, а бијаше за добру своту новаца осигуран, па кад се парон Зорзи кући поврати у град, иза дуга одсуства, пријатељи и знанци жалијаху му се у по ријечи, подсмјехавајући му се у очи
” А неки, чисто завидећи му, у четири ока вељаху: „Добро му је успјео цолпо ди мано!” Сада је парон Зорзи још угледнија личност у граду, пријатељ висока клера и доброчинитељ свете Цркве.
Проповиједа вечерас о мукама пакленим. Парон Зорзи, наслоњен на камени ступ до старе крстионице, слуша. — Да знаш какве паклене муке чекају те, окорјели грјешниче, не
Језуита наједном престаде. Парон Зорзи поново поникну и дубоко уздахну. Па, подигнувши главу, бојажљиво погледа у проповједника, али, опазивши на његову лицу
И наста ударање у прса. — Исусе мој, милосрђе! — уздише парон Зорзи и кришом, језиво погледа у сребрно распеће које језуита држи високо над собом, обасјано топлом, меком, понизном
И у тому премишљању пред очима долази му израњен Спаситељ, нагрђен и окрвављен од рана оштрих чавала... Парон Зорзи помњиво, уклањајући се да не загази у воду, пожури кући.
И бану једна сусједа у кућу, па друга, трећа; питају проштење, љубе се и мире с њима... А парон Зорзи наједном нечему се сјети, диже се и пожури низа стубе. —Куда ћеш у ноћ? — завика за њим жена. — Куда ћеш? — понови.
Море, вјетар и грмљавина њоме владају, а велико звоно пријети, опомиње. Парон Зорзи, крајем, поред кућа, пење се уз тијесне улице. Кад му сијевање засјени очи, склопи их часом, и опет пожури.
— Што ће ти моја рука? — одврати навлаш презриво жена од њега. — Иди гдје си досада био! — Морача! — јави се парон Зорзи, и његово глатко, посвема обијано лице, са испрекрштаним црвеномодрушастим жилицама, чисто задрхта и сав му се живот
—Иди кажем ти! —Кад хоћеш, идем... Али ми руку твоју дај!... Дај ми твоју руку.... Идем! — рече у сузама парон Зорзи кад се жена срдито одмаче од њега. Полако силази низа стуба. У грудима га јако тишти, плакао би.
Отвори кућна врата и устави се на прагу. — Морача, збогом! — јави се. Жена не одговори. Парон Зорзи ослушкује. Пред њим ј е дубока, тамна, огњевита ноћ; с мора се чује шум и однекуда далеко долази тутњава.