Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
сена, мој вранац не може да спава Чувај се вранче да те она не погледа Дошла је, с белим шеширом, кроз грање, У зори где се пуши, пун магле, црни стог Пљускали је таласи класја, у мрачном небу иза ње Севнула муња граната као јеленов
И кад се унук, кроз век, у зори пуној магле, го до појаса, док шкрипи снег, над кантом воде нагне, и пљусне лице, и рашири се вид испод звезданих
МРКЛА ЈЕСЕН Не може да се дише од мрака. Нико се не нада ни шибици на истоку, а камоли звезди или зори. Само домаћица, скупивши сукњу међ колена, клечи пред отвореним шпоретом, и, као свитац који се пали и гаси,
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Устадоше и старији и гости, а Мара им приђе с водом и убрусом, те стаде поливати. — Ако је по зори судити, дан ће бити необично леп! — рече Алекса. И заиста!
Црњански, Милош - Сеобе 1
ђенерала који су се појављивали и враћали у позадину, ни за имена вароши што су се указивале пред њима, светле, у зори, или запаљене, после битке. Као што није осећао Пруску, у залеђу, тако није знао ни где је Лорена, пред њим.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
ново издање; 1902. и 1903. Српска књижевна задруга издала је Причања Вука Дојчевића, штампана раније у Српској зори за 1877. Све те његове приповетке биле су једна оригинална новина у српској књижевности.
Почео је певати по ђачким дружинама, у сегединској Слози, пожунској Слободи и бечкој Зори; затим се јавио у часописима, Даници, Матици и Младој Србадији.
године. КЊИЖЕВНИ РАД. — Први његов, ђачки рад, један превод са немачког, изашао је у кратковечном ђачком листу Зори.
Тада се краће јавља са приповетком. 1879. изишла је у Српској зори његова приповетка Први пут с оцем на јутрење, којом је одмах привукао општу пажњу на себе.
Сем тога написао је известан број књижевних чланака и приказа у политичком листу Реду (1894) и Зори (1899—1901). Са енглеског је превео на српски Векфилдског свештеника од Оливера Голдсмита (Београд, 1898).
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ао брацо, амо у то доба Дођи, види, чуј, па ајд' у гроба. Зора зори, све поустајало, Па с' уз брдо весело нагнало, Свирац свира, пушке попуцују, Моме поју, момци подвикују, Јоште
Ал' опета чини се менека Као бела да зорица зори, Тице поју, горе стоји јека, А крај мене поточић жубори; Ја се шетам, дружина са мноме, Ми идемо Стражилову томе,
Ведро лице и слободно око, Права кичма, глава на високо, И још они дивни разговори: „Ето свиће, ето зора зори!“ Ту вас, ту вас стаде веља дрека, Као жаба на славује крека, — Жабе луде деру се и труде Да славуји зоре не
Зора зори, ни сам не знам која, Ал' је красна, па била ма која, Гором језде два коњика млада, Једно Гојко, а друго је Рада.
Те погледа небу ка истоку, Гледа боље, не верује оку: Црвēн пред њим, кâ да небо гори: „Шта је оно — зар већ зора зори?“ Још ослушну — да ли штогод чује? Је л' то топот што се приближује? Богме коњик — Бог му у помоћи!
“ Јао Хајка, ал' те срећа вара. Нојца бежи, а зорица зори, Стижу гласи гори иза гори. И зацело веће Турци знаду, Е ће ђаур ударит им граду, Па ниједном остат се не хоће,
Зора зори, та зора бијела, Би бијела па се зарумени, Е угледа изненада драго, Оно, брате, сунце огријано, Па се зави у копре
чују јалакање, Погледују небу ка истоку, Погледују оној гори чарној: „Ближе, горо, ноћи не упуштај, Не дај маха зори ни видјелу!“ Тако зборе, унапредак хите — Ал' што пушке ово умукоше, Што ли пушке, што ли јалакање?
Гониш таму, гониш нојцу, Идеш ли јој у помоћцу? Да ли њојзи сунце носиш, Оли ћеш је да покосиш? Зора зори сјајна лица, Ма не гла је несретница.
Доба веће? зар већ зори? Спази свећу е још гори. Онда глену украј себе: „Кога видим, тебе — тебе“ — Па с' уздркта и укочи, Онда боље упр'
Зора зори, о глени и, Е спавају санак тии, Па какви су да су били, Јуначки се јесу били, Сви су, нема ниједнога Да издао
Спава јунак, ватра крај њег' тиња, Чувај, Боже, дивна ми Србиња! Једва зори, ал' он већ на ногу, Па се моли големоме Богу; Шару лаћа, баца је о рамо, Гором шеће и тамо и амо; Шеће јунак,
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
склопове носе, ко челе с цвета: Талије благе хвалисав сине, што му под руком и камен збори, што шарну румен отима зори, да ликом сине; Па намет-племе Немице круте, у ког и топа громовна уста, што тамо зјапе голема, пуста, ћуте и — слуте!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
ПОНОЋНИ ОСВИТ „ПУТАШАСТВИЈА“ 112 ГАВРИЛ СГЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ: ПОЛИЈЕЛЕЈ, ВИЊЕТА 115 ХРИСТОФОР РАЧАНИН: СЛОВО У ЗОРИ БЕОЧИНСКОЈ 116 СТЕФАН РАЧАНИН: У СЛОВНУ СЛАВУ 117 БРУЈЕВИ 118 РОЅА ЦАНІНА 119 ЉУБОВИЂА 124 РУЖА
Не дршћи, руко - хартијо, не веј. ХРИСТОФОР РАЧАНИН: СЛОВО У ЗОРИ БЕОЧИНСКОЈ Тек листак жут сам међу иноцима. Са смежур-шака сплет ми вена зрачи.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ 138. “Зора зори, петли поју; Пуштај ме, душо, да идем!“ “Није зора, већ је месец; Поспавај, јагње, код мене!“ “Краве ричу око
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Али, кад читаше о Бризеји, што се буди, и отвара очи, пуне таме, у зори, бол неизмеран паде му на груди. Јер свему на свету беше утехе. Свим мислима, за све јунаке, и грехе.
Већ први пут ми љубав беше само бол. Већ први пут место да слушах у зори како се топиш као снег, ја јурнух у шуме где упада брег, и гране што покрај јецаху као моја душа.
Ја бих се диго, и, кад би ко лепрш голуба, викнула и заплакала, ко кад би лептир шушко: Реци, збогом, зори. Ја бих почаст шинуо и тихо рекао: Тужно је бити мушко. ЈА, ТИ, И СВИ САВРЕМЕНИ ПАРОВИ Цео нам је дан дуг, и досадан.
Знам да ми у косу, по зори руменотамној, туђа, уморна, рука, бледи сумрак просу. А да веселости мојој, чилој и потамној, две заспале, болне,
Провидно у зори, светло и жуто, као окно пред безмерном чистотом пустиња надземаљских, што су као и вода. Ветровито и таласасто небо
Под њима се стоји, као дрво на брду, пун невидљивог и нечујног, насмешено од бола и сласти, што се мењају и мешају у зори и сумраку. Небо славонско. Спуштено под брда, у жита и шумарке, са топлотом луга и плаветнилом шљивика.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
— једна црвена птица између стабала лети, Можда је то сунце које жури зори... Пред зору, у Африци, ниска дрвета клече, И време тече као река која не тече...
— Једна црвена птица полагано кроз гране лети, Можда је то сунце које корача ка зори. Пред зору, у савани, у сеоцету Златном Рогу, Испод зелених крошњи, ко испод широких крила, Племе Рогогу од игре
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Господ рече: ''Ево, Ја ти сада дајем силу и моћ, створи Свет нови и бољи о коме си пев̓о, И отвори широм врата новој зори. Нека, жудно среће, човечанство прене У чекању страсном.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
У тој борби што се комеша и мења, уз крваве зубље што нас зори воде, Поделићу судбу свога поколења, Прокрчити пута победи Слободе; Ил’ с отровном мржњом, крај сломљена мача,
ХРАСТ Зори Сто година је стари храст већ сâм Сред једнолике и сиве равнице... Давно, док сам дете био, ја га знам.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
По Зори, од деце је сазнао собаричино име, слао им ратлука и шећерлема, које би она куповала, а он је веровао да му сваки пут
неколико резова што личе на осмех, на победу, као да је носи у собу да се с њом љуби Три срасле ноћи, да у четвртој зори кроз прозор побаца њене сукње и ланену кошуљу и истера је голу напоље, и кроз прозор гледа како се хитро облачи,
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
пропада у суноврат и Васа, дечак у кошуљи слепљеној од росе, цар змајева, сав од недохватне секи, лебди пре ма зори.
године, видео доба невиђених окршаја како наилази, а змај у њему је живнуо. У тој предјесењој, просветљеној зори признао је себи, сав збуњен, да он и јесте цар змајева, тек сад, иако већ и просед и наглув, само што ће се његове
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ао, брацо, амо у то доба, Дођи, види, чуј, па хајд' у гроба! Зора зори, све поустајало, Па с' уз брдо весело нагнало; Свирац свира, пушке попуцују, Моме поју, момци подвикују Јоште мало -
Све ми мило нојца расплашила; Што не могла, у таму завила... Ал' опета чини се менека Као бела да зорица зори: Тице поју, горе стоји јека, А крај мене поточић жубори. Ја се шетам, дружина са мноме. Ми идемо Стражилову томе.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
У сунцу, ноћи, у шуштању грана, У небу, зори, мирису и цвећу, У оном низу природиних ткања, Што трепте етром, што се стално крећу Путем промена — остаће да
Ћипико, Иво - Приповетке
И клице наслућене сексуалности помолише се у првој пролетној зори. Једном, код читања те књиге која му беше постала веран друг, затече га настојник.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Затурени остаци стародревног мита о зори невести и сунцу женику, о фаталном губљењу девичанства, сабиру се у готово исту целину коју је васпоставио Момчило
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
од изгубљених речи гори Дан после времена којег се сви боје, Ноћ низ Бојану отиче у твоје Срце продано несигурној зори.
Отвори Камен што прећута звезде својој тами. Отвори пут птици, човеку и зори. ПОХВАЛЕ (1955) ПОХВАЛА БИЉУ И Дошле су из једног сажетог дана непознате и познате Снебивљиве у нашој употреби
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Одлетело небу, рају, Богу, светлости, Вечној зори, вечном мају, Вечној радости. Да избере двома нама Кутак убави, Мирно место међ звездама Нашој љубави.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Лагана ноно, миље низ травку, гази сан зајутарјем. ЗОРА Неј, на белом коњу зори ми зора и девојка. Стани не мини, ороси ову жал. С голубицом би да загуче.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1882. СЛУТЊА Што се мути зора сјајна? Затшо тужи цура бајна? Сунце зори не излази, Драгој драги не долази. Као одзив бојној труби, Момче једно самрт љуби.
Дух ће овај гласник бити за народе на Балкану, Да не клону у надежди белој зори, јасном дану. Опустеће двори ваши, а остаће кула стара, Да сачека ново доба, општа љубав које ствара.
Ноћ се клонила зори, С истока јутарња звезда кô искра огњена гори, И петô запева јасно. Зора се засија чиста Кад кравар подиже главу, кô
И дан, кô млади женик ког с песмом спроводе друзи, Ступаше невести зори по зрачној небесној дузи. 3. Измучен љубавном сумњом и кмет се, најпосле, диже, Обиђе судницу своју и рано у крчму
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Дан је свануо на Наксосу. Сунчеви зраци запалили су врхове Пароса, а у јутарњој зори румени се Мелос. Афродито са Мелоса! У теби поздрављам симбол човекова генија и женине лепоте.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Па и шева већ те зове Да разгониш лаке снове. Препелица у глас виче На уранку пућпуриче. Зора зори, ено свиће Лепи данас данак биће! Хај, урани па устани, Све већ чека – на тебека!
Благослов је у зори, То је с неба дато! Ори, плуже, заори: У земљи је злато!... На воћке нам пао цвет, Мирис му полеће, Бог је добар,
На воћке нам пао цвет, Мирис му полеће, Бог је добар, мраз нам клет Наудити неће. Благослов је у зори, То је с неба дато! Ори, плуже, заори: У земљи је злато!...
Подруму ће сок да да Брдо, виногради; а житарице пунит зна Сваки, који ради! Благослов је у зори, Ори, плуже, заори: У земљи је злато!...
Кошнице ће пунит' мед У жељеној сласти: Медљаћемо сваки јед, Да нам не порасте! Благослов је у зори, То је с неба дато! Ори, плуже, заори: У земљи је злато!...
А село је красан друг Свакоме тежаку, К'о тичици зелен луг На сунчаном зраку … Благослов је у зори, То је с неба дато! Ори, плуже, заори: У земљи је злато!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Тек је видим, не знам о-што зашто, хода по кући као и обично али у оку фењер... Можда у њој севдах полако зори... сад је још дете, али даће Бог, запеваће једаред, донеће нам пролеће у кућу, кад одрасте...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Док гледах љубичасте зраке овог грања у зори, Као да њима опојна младост тек прође Не лудуј, срце, о њима ни траг више не говори!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Сад полегоше и 'шенице јâре Покривају их врси уздрхтани И, росни, лако у зори се жаре. И косци косе, и док вјетар рани Повија класје, са жилава врата Мрсе се, вију перчини им врани.
45 У светлој летњој зори По башти усамљен грем; Цвет сваки шапће и збори. Но ја корачам нем. Цвет сваки шапће по леји И болно шаље ми