Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Његов песнички рад је и обилан и разностран. Зорица (Будим, 1827) садржи неколико алегоријских и лирских песама. Његове лирске песме без веће вредности издала је Српска
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ То рекоше, издануше, На земљицу те нануше Кô два бора усред горе Кад секире њи оборе. Зорица је забелила, Двоје драги на носила, А сунашца види зрака Де и ладна прима рака, Девојка је на носила Тако лепа
Ал' опета чини се менека Као бела да зорица зори, Тице поју, горе стоји јека, А крај мене поточић жубори; Ја се шетам, дружина са мноме, Ми идемо Стражилову
стаде веља дрека, Као жаба на славује крека, — Жабе луде деру се и труде Да славуји зоре не пробуде, Слављи поју, зорица се бели, Данак јасни од нојце се дели, Сунце сјаје, ритине се пуше, А по глибу жабетине гуше.
Та чудо је, побратиме мио, Ни у сну га неси никад снио: Каква стаса — лице кâ зорица, Око бистро лепше нег Даница, Даница нам носи белог данка — Та лепша је од најлепшег данка.
“ Јао Хајка, ал' те срећа вара. Нојца бежи, а зорица зори, Стижу гласи гори иза гори. И зацело веће Турци знаду, Е ће ђаур ударит им граду, Па ниједном остат се не
Још су ваши злотвори далеко, Још је тамно, још ће с' ваљда моћи, Бјеж'те, бјеж'те, Бог вам у помоћи! И зорица забијеље дивно, Па се маша у злаћана њедра, Отуд вади оно сунце јарко, Пружи њега више горе чарне, Показа га
Ту на брегу тије реке, Сред травице ове меке, Падај, тело, па с' одмори, Док зорица не зазори.“ Тако путник трудан рече, Ал' како је пусто вече, Како л' цвеће лепо мири, Како л' ветрић тио пири,
— Али, јао, већ је касно. — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — И зорица небо кити, А наш путник даље ити, Весео је, певат стаде, Што учини, и не знаде: Не зна да је мому, јао, Синоћ у
“ Твоје лице, као после ноћи, Кадано се зорица зажари, Ко би рекô да ће с' у немоћи У бледило скоро да поквари! Ко би рекô око твоје сјајно Да је сјање огња
Ох очи, уста, груди беле, Што ћу без вас јадан? Још не иди, још је рано, Још зорица спава, Јоште сунце огрејано Крај зорице чмава, Јоште роса, још не пада, Ао моји јада!
венац узму, Што би венац без љупкога цвећа, Што би цвеће без те росе сјајне, Што би роса без зорице беле, Што л' зорица без брата сунашца, Што би сунце да му неба нема, — Што ћеш, песмо, што ћеш, срце моје, Далеко је ведро небо твоје.
Та данас ће, данас Драго моје доћи, Брже, драги, брже, Дане ми у ноћи!“ И зорица сину, И сунашце грану, Она узе суде, Оде низ пољану.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Све ми мило нојца расплашила; Што не могла, у таму завила... Ал' опета чини се менека Као бела да зорица зори: Тице поју, горе стоји јека, А крај мене поточић жубори. Ја се шетам, дружина са мноме. Ми идемо Стражилову томе.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Та десет кћери да сам родила, А свака да је много дивнија Од саме кћери бога великог Што свако јутро рађа зорица, Па да топлином своје љубави Ледене груди свету разгреју, А благом миру душе њихове Давно умрли да се радују —
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Јунак не трпи подлу љагу. Одлази. Ждрал нам га верни чека. Ноћ испред њега бежи, а зорица Пред њега спеши, — пут му осветљује. Вук лажом кује браћи оков. Њија се дрво свободе Сербом. Цар Мурат лежи.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Све стрепи, слуша... И пастир иза сна се буди, Па сву ноћ прати суморне ове гласе, И залуд одзив чека - већ плава зорица руди, И бледа кандила ноћи на плавом небу се гасе... 1882. СЛУТЊА Што се мути зора сјајна? Затшо тужи цура бајна?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Други имају везе са садржином; такви су: „Још зорица није забелила“, „Честе књиге иду за књигама“; затим они који почињу речима: књигу пише, вино пије, кад се жени, коње
58 МАРГИТА ДЈЕВОЈКА И РАЈКО ВОЈВОДА Још зорица не забијелила, ни даница лица помолила, а од дана ни помена нема, пошетала Маргита ђевојка у Сријему по Сланом
Бог сам знаде је ли тако било, а ми, браћо, да се веселимо! 65 СЕЊАНИН ТАДИЈА Још зорица не забијељела, ни Даница лица помолила, од Сења се отворише врата и изиђе једна чета мала, за тридесет и четири