Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
кишно сивило и мрак (како се смркло, тако је и захладило), кроз коју је небеску кључаоницу онај закаснели сунчев зрак на оних неколико усамљених кућа, на оном далеком планинском превоју, пао?
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Он отвори очи, а над њим Јелица, лепа као сунчев зрак, румена као осмејак зорин... Па га гледе оне лепе очи, па се смешкају она румена уста... „Јело!... Зар си ти?!
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Туде се бију за нас Вечито Јуче и Данас. На песку мога врта, Разливен сав у злату, По сунчаноме сату Један зрак с неба блуди: И равнодушно црта Пут земље и век људи.
На брегу изнад мокрог крша Први зрак сунчев тек се роди, И невесело залепрша, И угасне на плиткој води. СУША Већ месецима огањ дажди, Препуклу земљу
ШУМА Сва сунцем шума испуњена, Мирише зрак од новог меда, Жути се млади шипраг клена, У небо први козлац гледа.
Ни дах да пусти шума не сме; Вече; зрак препун слепих миша; Жабокречина пуна песме... Ноћас ће најзад пасти киша.
Од прошлости је душа направљена; Слике су по цвећу зрак сунца од јуче; Од свачега је пала нека сена; И усахле реке и сад негде хуче.
Тако цео дан. Најзад сунце уђе међу планине и просу на реку свој последњи крвав зрак. Сељак-цркве— њак затресе у торњу мало вечерње звоно, које одјекну многократно у оближњој црној смрчевој шуми.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
пластичност; али то што она седи крај Ђорђа, и његов поглед и њен поглед, то ју је опет дизало високо горе у зрак идеала. Моје рањено срце поче клецати и најзад покушавати да се поштапа на језик, али он се већ узео и обамро.
Устанем. Све изгледа некако свечано, па тужно. Напољу мирно, свеж зрак пада кроз отворен прозор, а пред иконом још дркће пламичак у кандилу.
Отворим очи и погледам: пун месец гледа право у собу, а његов паучинаст зрак пао на лице моје мајке. Очи јој затворене, лице као у неког тешког болесника, а груди јој се немирно дижу.
Наслони се на врљике, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако се креће друга слика, у дугим хаљинама; корача плоту, и дуго и тихо шапућу.
Паде ми како је светлост ту, и прозор да је пропусти — требало је, дакле, само откравити лед, и зрак ће пасти на таваницу наше собе. Као што видиш, генијална мисао. Она је седела за столом и везла некакав јастук.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— Ја, опет, најволијем кад спустим фиранге, јер како ме сунца зрак ухвати, одма’ поцрним. — Е, имате фину кожу. Сад је тек Чекмеџијић видео како фрајла изгледа.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
куће, преко пута, један за другим и у оном расположењу које обузима људе кад затворени преко целог дана, ступе на зрак, официри су шумно напуштали своје службе.
Црњански, Милош - Сеобе 2
из Беча, први пријем код новог, росијског, посола препричавао се, у Енгелбирти, као први зрачак наде, после Косова. Зрак Сунца кроз решетке затвора.
Теодосије - ЖИТИЈА
А овај је сматрао долазак синовљев као зрак светлости, тако се просветлио душом и свима чулима, н благодарећи подиже своје преподобне руке к Богу и њима загрливши
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Већ је пред ноћ. Сви плачу. Она гледа укочено на брата. Брат приђе к њој, почне јој марамом зрак редити, да јој је лакше дисати. — Кад умрем, обуците ме у венчане хаљине. Једва је разумео шта говори.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Некада сам имô јоште једно, Зрак је његов већ одавно седнô, Мајци срце у груди не бије, Тавна земља њу одавна крије, Ти и братац, то је сада све
Скоро ће ти дивну светлу моћ Да покрије ево тавна ноћ! Но сутра опет диће се твој зрак, Па растерати ноћи силне мрак. О кад би, кад би растерао тад И големи мога срца јад!
Последњи зрак ев' дана веће тоне, А траве витке сјајне сузе роне. 33. А траве витке сјајне сузе роне, Свечана лежи свуда тад
35. Сунчани зрак је веће био врео, Дикоје добро боца његов жар; 3емљедела(ц) беспослен није сео, Под српом пада класа жути шар; И
се дићи неће; Ниједне гласне не бија евовде тице; Кроз грање сунце слободно улеће, У око мени доле оно гледа, Но зрак ми с' његов чиња као од леда. 38.
Не, није тако кô што сам ти казô.“ — „Говори, Мито, избави ми душу, У тавно срце бацаш наде зрак, Па оћеш таки да угасиш опет; Познајеш земљу куд ми жеље плове, Па зато опет нећеш да покажеш; О кажи, кажи, молим
На њему лежи Миланово око, Из себе шиљућ тужног огња зрак; Кô месец кад га лаки облак крије, Баш тако тужно он на њега гледи, Ниједна искра живота у њему, А руке стоје пола
На крај је гаја веће дошао, Небеске радости га прође зрак — Из сене нешто гледај амо с' блиста — Одела њеног то ће бити крај. „Да то је она, ја се не варам!
О сунце, што се паду клониш, Ка западу коњице гониш, О, нека зрак твој мало, нека На небу јоште, молим, чека! Да пре нег што ће ноћца доћи, Ја оком могу место проћи, Ди мајски
Добро, брате: вита ова трава, На њој капља росна, а сунчани зрак Дивно капљу ову обасјава: Као ова росна капља што је чиста И твоје драго, тако се оно блиста.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Сунце је сијало, чист је зрак бљештао и ударао га по очима засењивајући их, а прашина која се дизаше од његових распасаних појасева и одвезаних
Свеж, чист и сјајан зрак греје их, те им крв бризга у једре образе. Они раде, кидају младе изданке. Из реке душе ветрић, а из пожњевена поља,
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
одвешћу те светлој сени, златној звезди стар-Омира! — — Мене шаље зрак Шекспира! — — Мени свира вечна лира Пиндара, Анакреона — — и Милтона — и Бирона — — Шилеп — Гета и Тењира — Данта —
Зефири и лепири целиваше је сви, и зраци и облаци ал' она мирно спи. Још приђе један зефир, још један божји зрак, још један ломан лепир и исплакан облак.
На усти' ноћни зефир, у грудма божји зрак, у струку ломан лепир, у очима облак. Приклонила је главу и клекла над гробом, оросила је траву и цвеће под собом.
У дубине морске тами многа капља тужно чами, вал је зове, зрак је мами, свака рада да се диже те да стиже сунцу ближе.
реч, већ смеј и опет смеј — да пукне силан од љутине Зеј де њему смејом пркоси јунак, а он још на то свој да даје зрак!
Бледа глава, месец бледи, месец бледи пуначак, свуд около сетно гледи, свуд у колу пушта зрак. Мрак опружа руку тамну на кумовске сламе стог, па укида једну сламку са тог гумна небеског.
Разишô се у млазу, па шара бледи зид, плаветан као небни вид, па румен као стид. Запали срце моје, из њега сину зрак, кроз ока твога камен драг просинуо је благ.
О ШЕКСПИРОВОЈ ТРИСТАГОДИШЊИЦИ Вештака вечног творилачка свест умарала се мучних дана шест Док створи свет: светлине зрак у ноћни врже мрак, висине кршне одби од мора, славуја ружи, гуји даде зуб, магарцу уши а голубу луб, и стварајући све
„Хоћеш да ти кажем право? У мени је бог и ђаво, диван ђаво кâ и бог: испод неба твога чела снела ми је врела жела зрак боговског ока твог; а владалац уђе мрака из облака увојака у заносну моју свест, замрси ми бујним прамком, улови ми
А наша деца песме су моје, тих састанака вечити траг; то се не пише, то се не поје, само што душом пробије зрак. То разумемо само нас двоје, то је и рају приновак драг, то тек у заносу пророци слуте, Ѕанта Мариа делла Ѕалуте.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Жарка рука плахте стере. Цвате очи у матере. Пева душа поврх драче. Звече, звече беочузи. Зрак се круни са пшенице у оловне препелице. Иван-цветом змија пузи.
Вито перо од чемпреса умирује руку беса. Тамна крила врх кандила распламиња Божја сила. Зрак издвојен из наоса крсти чедо сред хаоса. Са титле се скруни титлић у замишљен Житомислић. ПРИЗРЕН, ГЊИЛАНЕ ...
Од сијања широм горе божји кути зажуборе. Зрак са душе чак зарања у завесе од орања и засипа црне стопе јаблан-лишћем с прве строфе.
КУЋНЕ ДУШЕ МИРИС Залелуја кућне душе мирис. Радоснице играју се подно окна сенке. (Обликујем рондо.) Зрак кућевни прожму нана, ирис. У ормару жут осмејак: дуња! Пахне духан из сукненог гуња. Залелуја кућне душе мирис.
Пуклост брескве с вечерњег налоња проспе целов кућом по некући. (Чија рука под орахом коња у зрак преже?) Топал нар ће пући у копренки под дрхтајем торња, што ће језик у област одвући којом жижи печал невестина.
Душине флоре кад зрак угине, с вечерње Гроцке у молепствија сазвежђе брежја порфиру слије, хлебовни пламен с проскомидије.
Смрачују се лица, колоне слика губе чулна својства; по Горњем пољу бледе уникати а зрак са чичка Празну собу злати. Клопара точак климавог устројства.
Тек мерно тројство - микрон, инч и јард у блеску сажме пакао у хад. Врх суве воде зрак је жедан смук. Бомбардер, ловац, свиреп летач - скот! Аждахин пламен склупча се у звук што нафту лоче.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Измлатићу га, ал други пут.“ — То рече бака и баци прут. ИИ У дворе старе, пред сами мрак, убаци Сунце последњи зрак и тихо рече: „Устај, Мјесече!
То Мјесец гледа, па пусти зрак, лопове откри, растјера мрак. „Небојша пази, опрезно гази, опасност вреба на самој стази!
РИБАР И МАЧАК Тамо гдје талас гребене лиже стара се кула крај мора диже, кроз прозор блиста свјетлости зрак. Тајанствени фењер у мрклој тами кога ли зове, кога ли мами, коме ли даје на мору знак?
Плави се небо ко шатор сведен, одјури зима на север леден, а наврх горе, у сами мрак, сину још једном чудновати зрак: остатак снега, блештав и бео, путнице зиме подеран вео.
Над радом старог научника просипа сунчан зрак, шетачу свијетли и храбром бати коме је мрзак мрак. У биоскопу кроз апарате, врти се трака — чигра, слика за
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Копрена дубоког мира Увија поља и равни. Румене пруге се гасе — И бледи месечев зрак, светило небеских двора, Кроз маглу диже се већ — и нема, дубока тама Доводи бајну ноћ са сињег незнаног мора.
ЛАКУ НОЋ! Лаку ноћ, лаку ноћ! Сунце тоне за планине, И последњи трне зрак; Кроз пољане и долине Прикрада се црни мрак. Свуд спокојство тихо влада, Лахор шуми, роса пада, Лаку ноћ!
јекну звона с црквице старе, Тихано, бôно, кроз ноћни мрак, А суво грање зашушти благо, Љубећи први зоричин зрак — Светиње пуна, душа ми леће Тамо, где вечни борави Бог, Па му се моли молитвом благом: О, чувај, Боже, анђела мог!
уској стази ја се будан крећем И слушам шумор кроз дубоки мрак И гледам земљу, окићену цвећем И жудно пијем миришљави зрак.
ЗВЕЗДА Ноћ је ведра, блага, Бледи месец сја, У милини тоне Васиона сва. И звездице миле Расипају зрак... Само једна трепну, Па је покри мрак. Чија беше звезда? Бог једини зна! Спокојна је, мирна, Васиона сва.
Како је мамљиво све! На старом огњишту мирно Пуцкара црвенкаст плам. Кад магла покрије равни И влагом испуни зрак, ту прошлост васкрсне древна, И гатке времена давни'.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Тако на сваком састанку. Пораз се преувеличава, а цифра заробљеника постаје све већа. И вест се као зрак преноси на све стране. Али у њиховим причама има много истине.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Мисли се моје ничег не клоне. Без суморне наде и спаса пусте радосно у видик тону у зрак што их таласа. У бол и грех и крвопролића.
Рекао сам ти цвет један лак испуниће твоје мисли. Све осмехе који су од бола свисли, сачуваће зрак негде у даљини. О ничег нек те није жао. Зато сам ти ту мисао дао тужној голој и белој, невеселој.
Са неба је у свет отицала ноћ звездана, а Месец, у таму, спуштао свој последњи зрак. Безмерно је свитало и ја, неизвесна сен, за острвом овим, осунчаним вукодлаком, још у мутном сну, у вале и пене
А клоне ли, клонуће ми на снег тек, дрхћућа и ледна, љубав, као сен уморне срне. Дубровник, 1927. ПРИВИЂЕЊА Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени, што се сад, нестајући, расипа, у празнину, осветливши ми пут, и бездан, у исти мах?
А, чини ми се, једна једина, таква, блиста кап, над песком пустиња, и тла, над земљом, далека. Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени, што се сад, нестајући, расипа, у празнину, осветливши ми пут, и бездан, у исти мах?
Мени је, у глави, онда, почело да се мути. Смандрљао сам неколико фраза о томе како у Петровим пејсажима има један зрак сунца далматинског, који се кроз боје сјаји, и како нашу земљу, најпосле, један сликар, наш, монументално види, па сам
Читам, полако, њине стихове, који остављају илустрације живота и одлазе у зрак, у брда, у вечне колутове. Место амбиција друштвених, самоћа, једна нова љубав за свемир и живот.
у којима цветају светиљке, зелене, жуте и црвене; њино светлуцање у водама, полако диже цео Париз у провидан, јутарњи зрак. Киша се једва осећа. Први трамваји пролазе.
јавим: не бојте се, сетите се вечности, ове је добро, нема греха, нема закона, нема јаве, гледајте у небеса, удишите зрак безбрижно, долази пролеће, ослободите се свега.
Моје усне, што су дрхтале, и моје мокре, помодреле руке, зарониле су у зрак и воде, и заборавиле све. Ужасне ове жуте воде, и модро стење носе ме мирна, испружена, без страсти и страха, некуд.
морем, нашао, које је било глатко и тврдо, као слепоочница моје девојке; а кад се загледам, над свим овим кућама у зрак, видим будућност моју и вечити мир.
зору широм отворених очију, тако одлазим од свега овога; стојим на животу и гледам, са овог звоника, пружајући руке у зрак, милујући небеса. Чуо сам да је на северној обали синуло Сунце, и пођох тамо.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Дан: усна без пољупца Која слути и ћути. ФЕБРУАР У хладном сумраку, кукурек Сам самцит, бди у ували. Зрак сунца, и с њим овај век, У барици се плиткој пали, Трипут пали, три пута гаси: То вода жмирка у сутону.
Једна је пчела на шљунак села, И поскочила, као врела. Јер пре ње на тај исти шљунак Био је присео сунчев зрак. Две бубе, на врху травне ћубе, Једна другу у лице љубе, А балегари покрај балеге кравље За јуначко се питају
ЗИМСКИ СУМРАК Последњи зрак, истањен, Дотиче лакат окуке; Речица, наишав на камен, У празно шири руке. Све је продужен одјек, Ил тешки,
” ГОВОР ВУКЕ МАЖДРУКЕ Ево и баба-Вуке Маждруке, На руци јој прстен, блиста ко зрак: Успомена на веридбу, или заруке, На дан кад јој деда обећа брак, Да од свега — о судбе њене злехуде!
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
О гледај поља и планине модре, Ко ромеже се, ко из сна се буде, Кад зрак сунчани кроз облаке продре. О, заборави љубав, патње, труде, Отвори душу и очи ти бодре И дуго гледај те планине модре.
Гаутіер Она коју волим сада је сред Кине, У хладној тишини вечно снежних гора, Сама. Каткад, као зрак месечев, мине Пустим одајама усамљеног двора.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
ти си најлепше јединство Свих мојих снова од њиног постања; На лицу твоме још сија детињство, У очима један сетан зрак сазнања.
И никад више, никад не зажелим Лепоте што их пружа зорин зрак, Ни живот худи над Животом свелим, Кад је пред оком широк, вечан мрак. ИИ Искачу, авај!
Нити ће скоро зрак сунца да пробије Зидове тврде наше дуге робије. Тонемо као труп Титаника. Мрак. Неизвесност. дуги, мртви часови.
И кад нас виде на сунцу што греје, — Проклет ко плаче и ко се насмеје! СУМРАЧНЕ ТЕЖЊЕ Да ми је да видим зрак мистичне среће О којој снева младост и наш јад, Кад душу очај горки прелије, И дођу дани беде теже, веће!
Да ми је живот лепоте и здравља, Кад чиста душа чисти дише зрак, И кад је човек срећан, јер је сâм; Када се сумња немила не јавља; Јер свет је беда, прљавост и мрак, И невољничка
Са свима тежњама и надама — даље! Довољни су тада души скромни кути, Зрак који нам сунце кроз прозоре шаље; Срце ћути; пусти пред нама су пути; Живот, то је кошмар, идеали — траље.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
(Грмљавина и њен одјек) 226 — Кроз сламу иде а не шушка? (Зрак) 227 — Мајка роди мене, а ја мајку? (Вода и лед) 228 — Мркоња и плавоња по небу се вијаху, па се свијету прете?
(Сенку) 425 — Шта преко сламе иде а не шушка? (Сенка) 426 — Шта прође кроз трње а не огребе се? (Зрак) 427 — Шта путује без ногу? (Вода) 428 — Шта се чује а не види? (Ветар) 429 — Што дође кући без шушка?
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Сврх свега, учите се добродетељним и поштеним наровом, настојте и трудите се да наука ваша буде као чисти зрак сунца, која ће мрак незнања, неразумија, сујеверја и злобе између браће ваше изагнати, а свет разума, человекољубија,
вештина крат — пута крашан — красан, леп крепост — јачина, снага Креуза — кћи тројанског краља Пријама луча — зрак љубазник — пријатељ љубвеполни — пун љубави, веома љубазан љубезнејши — најљубазнији љубезник — љубазан човек
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
НИТИ Једном нас ту, где нас има, Неће бити. Ми смо нити Које вежу нерођене са мртвима. Нема краја. Прислонимо на зрак ува: Кроз шупљине између нас ветар дува Што времена по два спаја.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Остаћу овде до краја света, ако треба! — зарицао се. — Ни погледати је нећу... Али, чим први зрак сунца паде на стену — он задрхта и пође ка обали. Затим се склупча крај њених ногу и прошапута: — Буди моја невеста!
— кроз Мерсадове златасте очи прође зрак сунца, а читава соба плану светлошћу. — Где је та звезда? — дечак се наже ка Мерсаду, али овај одмахну главом.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
“ Ј. Јовановић Змај В СИРОЧЕ Малена сам... и тица је мала, Што се небом у зрак завитлала; Лако ј' тици, тица има крила, Аој крила, - кад би моја била!
Ја замишљам сада: К'о јелова шума нада мном се нише, Шуми песма горска, а кроз лишће пада Зрак румен и златан од сунчане кише, И над травом лебди... И по крају целом Цвеће нешто шапће са сузом на лицу.
Копрена дубоког мира Увија поља у равни. Румене пруге се гасе И бледи месечев зрак, светило небеских двора, Кроз маглу диже се већ; - и нема, дубока тама Доводи бајну ноћ са сињег незнаног мора.
Како је мамљиво све! На старом огњишту мирно Пуцкара црвенкаст плам. Кад магла покрије равни И влагом испуни зрак, ту прошлост васкрсне древна, И гатке времена давни'.
А. Шантић ЦXX ВЕЧЕ НА ШКОЉУ Пучина плава Спава, Прохладни пада мрак. Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак. И јеца звоно Боно, По кршу дршће звук; С уздахом туге Дуге Убоги моли пук.
Ал' тамо, Само Ћути распети Бог. И сан све ближе Стиже, Прохладни пада мрак. Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак. А. Шантић ЦXXИ СИЈАЧИ Јутро. Бик риче. Из широке ноздре Пара му бије. Одјекују стране.
Попа, Васко - КОРА
доспе Смислом пропупи Надом процвета Пролеће изузетно Или благодатна опсена У ОСМЕХУ У углу усана Појавио се златан зрак Таласи сањаре У шипражју пламенова Плавооке даљине Савиле се у клупче Подне мирно сазрева У самом срцу
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Аристарха загреја тај поглед као сунчев зрак, и он поцрвене кроз своју мрку кожу све до вране косе. Аристархос поче са неколико речи дубоког поштовања, упућених
положају заузео свој војнички став и обазрео се са изразом самопоуздања по дворани, учини се присутнима да је сунчев зрак пробио тамне облаке, јер сви су веровали у његову способност и познавали његову храброст, опробану толико пута пред
На том застору није се појавио никакав други спектар, већ само мрља исте оне боје какву је имао светлосни зрак, пропуштен кроз рупицу у првом застору. Та боја била је, према томе, елементарна боја, јер се није дала даље раставити.
Та боја била је, према томе, елементарна боја, јер се није дала даље раставити. Светлосни зрак, пролазећи кроз другу призму, био је њоме преломљен, али не расут у какве друге саставне делове.
Не могу да се сит наслушам тих гласића, они ме усрећују као весели сунчев зрак“. „Ви сте, видим, врло добар човек. - Да ли сте се већ оженили“. „Још не“. „А што?
Па и сада су ми унучићи топли сунчев зрак који озарава позну јесен мога живота“. Кад спомену своје унучиће, он се прену и погледа на сат.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Па уверен да се ништа слађе у животу не може ни доживети од онога што осећа дете кад га буди сунчани зрак и славуј, колико сам се пута напрезао да замислим: како опет кроз сан слушам онај исти жумор свемира и осећам сав
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Тако се у мом крају и дојиље добављају из тих предјела. Из сурог, голог планинског залеђа. Чист оштар зрак и глад у желуцу као да прочишћују крв и оштре вид. А млијеко, одатле, бива чисто и густо, крепко, кадуљски ароматично.
— Код нас је друкчија ствар. Ја сам с овим задовољан: ја сам и желио управ ово. Село, природа, слободни зрак, кретање на отворену, то мени одговара.
Атмосфера освјетљених дворана била је задуго зрак који сам дисао. Касније сам изврстан број година проћубио у оној полумрачној удубини подно позорнице, негдје одмах под
Али у сну је немиран; врпољи се, зноји му се чело. Устајем и отварам прозор да уђе свјежи зрак. Тад се нешто примири. Кад га гледам овако док спава, изгледа ми још млађи, готово дијете.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
И усред дана у таквој је улици помрчина, а када зађе и последњи зрак сунчев, који је дању бар оне густе облаке осветљавао, на таквоме месту наступа црна непробојна ноћ...
мисли, која се рађа у занесеној глави, или би да продру у саму дубину црнога застора и да нађу тамо ма један светао зрак, који би давао наде на спасење...
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Ни своје дане, што горе, к'о мртвом свеће, Ни своју коб. Пијемо с уста и чаша. Маштом лудила Стварамо зрак: Све нас је довела тајна што нас убила, Откала мрак.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Према народном схватању, светлосни зрак је нешто само за себе, нешто као оно што производи звучна струна под гудалом гуслара.
Али ни песник, ни мудраци из Идвора, нити Словенац Кос нису никад поменули да је светлосни зрак треперење. А ако зрак светлости не трепери као завибрирано тело, како могу Сунце, Месец и звезде да изражавају славу
Али ни песник, ни мудраци из Идвора, нити Словенац Кос нису никад поменули да је светлосни зрак треперење. А ако зрак светлости не трепери као завибрирано тело, како могу Сунце, Месец и звезде да изражавају славу бога и како може, по
Светлосни зрак представља вид електричне енергије, а електрична енергија је изложена дејству гравитације као и свака друга маса о
Ћипико, Иво - Приповетке
А сунце осваја и продире кроз густо лишће, увлачи се, и погдекоји зрак одблескује се на знојноме раздраганоме лицу. Дубрава испрекрштала се сенкама и светлошћу летнога дана.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
толико драматичан а тако сублиман свети брак, који се одмах и именује: Сузама светим, и спаса, отиче талас са лица, Зрак, којим дишем сад, пун обећања је болног зрак, И небо место звезда пружа ми врт љубичица, Између мене и њега зрачног
који се одмах и именује: Сузама светим, и спаса, отиче талас са лица, Зрак, којим дишем сад, пун обећања је болног зрак, И небо место звезда пружа ми врт љубичица, Између мене и њега зрачног опет је свети брак; Ја нисам више ту! Ил да!
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
За сваки топли сунчев зрак Пољупца слатка, медена, У груди твоје зима сад Забада копља ледена. За сваки шапат љубавни Што исток шапну
Краков, Станислав - КРИЛА
”Смртна опасност”, висило је између бодљикавих жица. Знали су да ће једног дана кроз зрак и жице струјати вести о њима... те су вести биле црвене, рањаве...
Зашто?.. Докле ће мали да умиру за лажне великане. Опет су семафори светлуцали и бацали разорне таласе. Зрак је био препун гасова. Било је зелених који су тровали, жутих који су опијали, и црвених који су рушили.
Једна, па друга ракетла шикну увис остављајући за собом црвену, усијану стазу. Још неколико сјајних пруга се вину у зрак. Сину отуда далеко са косе, зазвижда, али тако блиским фијуком да се све трже, и тресну шрапнел баш над рововима.
Осакаћено лишће би као киша падало по згрченим војницима, а шупље јаучући летела је кроз зрак кошуљица. — У—уп... — лупила би у пусто дно јаруге, и у маховином обраслом камену урезала свежу белу рану.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Даћу своје старе јаде, То нек буде ноћ; Ја ћу моје, а ти твоје Додај у помоћ. Уздисаји нек узнесу Вере наше зрак, То нек буде плаво небо, Нек покрије мрак.
Мора бити много звезда, Црн је онај мрак, Моји стари црни јади Ишту светô зрак. А за песму не брини се, Та не умире; Та ја умем јоште певат’, Боље него пре.
Кад се магла ведрит’ поче, Па ми зорин зрак засвити, Кажу да сам много певô, — Не сећам се, може бити. Ал’ кад стиснем болно чело, Кô кроз сан се сећам
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Јао! Јао триста пута! Пала нам је, пала коцка љута; Море зала ов’ је свет! Леди ватра, зрак, и гром, и вода, Звери, змије, гад од разна рода, Често век нам чине клет!
Ужасни рате, тебе су змије одојиле јетке, С тебе црног Трајан помрачи свој славе зрак. Залуд вешт Полодорија труд на пропасти воде И себи и њему вечити дићи спомен: Време је потрло све, и дело и
Влас се таласа једној к’о златне повесмо свиле, У друге гори око, сунца електарска зрак! Рек’о б’ да гледиш два тек развита пупољка, Ружице беле један, румене руже други.
1857. Јован Суботић ВАСА ЖИВКОВИЋ ЉУБОПЕВАЦ Ти плавиш, зоро златна, Твој сјајни блиста зрак, Сви срећни тебе славе, — Ја љубим гроба мрак. Ти плавиш. „Ето красне!” — Чује се света клик.
Ничи, цвете, чело главе Ладног гроба, ах, Где почива драге моје Освећени прах. Чиста љубав нек’ те снажи И сунашца зрак, Зора нек’ те росом поји, Ноћце крепи мрак.
Сјајно лице месеца Ноћи гони мрак, Нежна земљи Даница Љупки спушта зрак, Сунце више што сија, Ружа све руменија, — Вели млада Српкиња, Славна Српкиња. Нашто сунцу небесном Живи топли жар?
353—4, бр. 277, овако искварена: Ти плавиш, зоро красна! Твој сјајни блиста зрак, Сви сретни тебе славе, Ја љубим гроба мрак.
Где почива драга дева, Цело благо срца мог. Моја нега нек те снажи И сунашца топли зрак, Зора нек те росом поји, Ноћце крепи тихи мрак.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Из дубоког јаза мирни дремеж чили, А уморним летом зрак месеца шета. То је храм тајанства и гробница тужна За огромног мрца, кô наш ум бескрајна, Тиха као поноћ врх
Но, авај, данас туђе сте и стране. Далеко моје одбегло је јуче Јер никад више зрак згашене луче У вашем недру не може да плане. Туђи смо, туђи, моје ноћи миле.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Небо му с’ чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол. Тихо се вије, облаке гони, Презирућ гледа у сунчан зрак... Стреловит после на земљу рони И крвљу капа земаљски мрак. У Сумраковцу 1858.
Не поцрни сјај звездани, И месеца светлост бледа Не завије у облаку Божје правде и истине, Сјајне зоре и вечери Зрак црвени не протури У крваве љуте змије, Којима ће дух вечити По јауку, болу, писци, Несрећнога шибат света — Донде
1875. КАО КРОЗ МАГЛУ... Као кроз сиву маглу Што само сине зрак, А гушће облак дође, Да већи буде мрак, — И она само сину, Да опет дође хлад, Да већа тама буде, Да већи буде
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Јер нема руке да раздреши нам чвор. Ал’ тамо, и на веке, зрак твој хоће ли болети? Туђа из тебе бића хоћу ли волети? Смилуј се. Трује, не цели твој лек.
ИГРА ПРЕД КОВЧЕГОМ Јехова! Јехова! Јехова, дођи нам! Дођи нам, вечни наш, Ти си нам јутра зрак, Ти нам подневни сјај. Дођи нам, вечни наш. Вечни наш, Израиљ!
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Девојке уочи младе недеље или петка откину грану од бршљана на који је пао последњи зрак сунца, савију је у венац и кажу: »Сунашце на заходу... дај да у сну видим свога суђеника«.
Мрачна трава или трава од девет мракова (абутілон авіценнае). Њоме се одгони мрак, уз басму: »Мрак у зрак, здравље у мене...« (ЗНЖОЈС, 43, 1967, 147 идд, околина Бјеловара).
Ћипико, Иво - Пауци
Он се прислони уз бор и загледа се у сјајни сунчев зрак што се прелијеваше по пучини. Из даљега допираху до њега чести ударци млатаца, из жбуна прхну птица и цијукну.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
и изломи слику, остане само за тренутак нејасна мрља преломљена круговима, затим и она ишчезне, болна оштрица, зрак што реже као бријач, блесне ми пред очима, и ја сам поново овде, будан, очајан, стешњен у камене зидове сличан корњачи
Она је уморна лежала преко мојих голих груди и жудно удисала ваздух док јој је срце тамбарало као галопирајући вранац. Зрак месечине пролазио је кроз пукотину на крову и осветљавао крајичак њеног лица. Видео сам њено десно око како светлуца.
Сунце је најзад, два копља пред смирај, измигољило испод дебелих сочних облака те се његов зрак сада копрца на мокрој Лаушевој коси.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
јекну звона с црквице старе, Тихо и бôно, кроз ноћни мрак, А суво грање зашушти благо, Љубећи први зоричин зрак Светиње пуна, душа ми леће Тамо, где вечни борави Бог, Па му се моли молитвом благом: О, чувај, Боже, анђела мог!
Да л' се сећаш, можда, крвавих мегдана, Што дигоше у зрак твоје име славно? Ил' гробове бројиш туђинских синова, Што падоше редом под зидине твоје, - Занесени чаром освајачких
је јесен; и суморно вече Над пустим пољем разастире мрак; А студен ветар са увелим лишћем Таласа, сече магловити зрак. И нигде зрака од живота нема, Пролетњи давно изумро је крас; Кишица сипи...
1881. ЗВЕЗДА Ноћ је ведра, блага, Бледи месец сја, У милини тоне Васиона сва. И звездице миле Расипају зрак... Само једна трепну, Па је покри мрак. Чија беше звезда? Бог једини зна! Спокојна је, мирна, Васиона сва. 1881.
И стократно је срећан свак Те песме ко је плен; Живота у њој трепти зрак, И бол је сладак њен! О, пусти да њом певам ја И срећу, бол и јад: Јер тешко теби ако та Изумре песма кад! 1881.
Било је вече. По небеском вису Кандила бледа сипала су зрак, И будни попац певао је близу, Кроз тихо вече и дубоки мрак. о, бајне ноћи!
Како је мамљиво све! На старом огњишту мирно Пуцкара црвенкаст плам. Кад магла покрије равни И влагом испуни зрак, ту прошлост васкрсне древна, И гатке времена давни'.
Копрена дубоког мира Увија поља и равни. Румене пруге се гасе И бледи месечев зрак, светило небеских двора, Кроз маглу диже се већ - и нема, дубока тама Доводи бајну ноћ са сињег незнаног мора.
стази ја се будан крећем, И слушам шумор кроз дубоки мрак, И гледам земљу, окићену цвећем, И жудно пијем миришљави зрак.
Небо му није росе дало, Ни животворни сунце зрак, Лисје му свело, стабло пало, И покрио га смрти мрак. И ја га гледах испред себе, И проклех горки живот свој, Јер ја
Ђерам се уморно сагô, а орô лагано кружи; Сунце је на зреник стало и врео трепти зрак.. Гараво, пустарско чедо, вино нек нама служи, Док ноћни падне мрак.
И јунско вече спушта мрак, Копрену немо свија Трепери звездâ бледи зрак, И блага ноћ се нија. Све мирно дише. Рата бог С мутног се губи вида, И анђô мира, с миља свог, Сребрну харфу скида.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Ви не можете ока да одвојите, догод се не угаси и последњи сунчев зрак. У полутами продужујемо нашу шетњу а ја Вас водим на лево у алеју засађену високим палмама.
“ Но, ствар је требало држати још у тајности, док му Сунчев зрак не саопшти величину наше Земље. И Ератостен је дочекао тај дан.
шупљину круга, урезана је била лучна мера на којој се могло тачно прочитати под којим углом стрмине стиже светлосни зрак звезде у око посматрача.
Око нас влада мркла ноћ. Ниједан сунчани зрак не би могао продрети овамо до овог слоја атмосфере Земљине све и кад не би била обавијена својим непродорним облацима,
температура планетске површине бива све нижа и нижа, да на необасјаним деловима површине коју не додирне никада Сунчев зрак падне до на близу 273 степена испод нуле.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Небо му с' чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол… Тихо се вије, облаке гони, Презирућ гледа у сунчев зрак… Стреловит, после на земљу рони И крвљу капа земаљски мрак… У Сумраковцу, 1858.
балалајку, Поздрави нам стару мајку Украјину… (1876) О КОСИДБИ МИЛОРАД ПОПОВИЋ ШАПЧАНИН И поток и река, И лахор, и зрак, Све љуби, све мази Свеж мирис и благ; И шева Пева, не спи: Кли, кли, кли!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Али ускоро изведри се и између сивих облака видесмо чисто, плаво небо. Један зрак као извидница пређе преко нас, па се изгуби на пучини, која се преливала у разним бојама.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Ах боже мој, шта је то за мене! Зар цео свет, зар ће на њему све то, јурнути кроз зрак; Ја не разумем, откуд се онда судара влак крај једне реке.
! Из једног судара возова излазим, Окрвављен мало ево, као први зорин зрак, И смејем се: на девојку неку, што погибе.
Одлакшаће се једним уздахом или смехом, Откинувши од притиска Одлетети кроз зрак Зазвучаће име једне паланке пролетњим ехом И доћи ће на домак једном детету, Које бледо Као васкрснути херој
Прва песма Откровења ТАЈНА РОЂЕЊА О црвенило ми дотече из матере Светлост, чуј, из дома где се не враћа Пламени зрак, чуј! кроз пребеле шаторе За смешног младића (Коме се визија детињства повраћа!) Црвени зрак мозак да прободе!
кроз пребеле шаторе За смешног младића (Коме се визија детињства повраћа!) Црвени зрак мозак да прободе! дубока звучна шума подсети на стадо младих јарића; Ја вам нећу рећи никада црвену плиму слободе, Ја
Сузама светим, и спаса, отиче талас са лица, Зрак, којим дишем сад, пун обећања је болног зрак, И небо место звезда пружа ми врт љубичица, Између мене и њега зрачног
Сузама светим, и спаса, отиче талас са лица, Зрак, којим дишем сад, пун обећања је болног зрак, И небо место звезда пружа ми врт љубичица, Између мене и њега зрачног опет је свети брак; Ја нисам више ту! Ил да!
болу Што не сагледају Закон свој ни са једног врхунца; Ја знам Месечаре и Сунчаре које привлачи тајни неки зрак у ноћ Никаква снага неће их задржати за ову земљу чудну, Када их привуче кружења њиховог законског моћ: Он сам
Прихватив најзад јој руку, као да своју не знам склопити над њом, Већ пун јецај гледам из мира њеног мени тај зрак. Каткад једрима сна допловим у њу као у дом. Када ме завеје плавила њених очију знак.
Кроз јединство бола мог проби зрак, док леже по дубрави Сунца, што сијасте кроз мене у толика сванућа: Да један час сам вечит, сред ове безразложне
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Колико риба! Али, је ли ма једна равна Сребренки која рибаре на дебело море мами и као месечев зрак урања у подводну шуму алги и корала? Која је тако хитра? Тако мудра?
Ах, како је тихо, како пуно месечине било море. Јесу ли године пролазиле?... У собу коју је пресецао зрак Месеца, уђе млада жена, за њом дечаков отац. — Гле! — узвикну млада жена. — Вечерас као да је неко овде био?
Можда варате... — убрза Варалица корак, глув за клетве, свестан да мора стићи до извора пре него што зрак сунца падне на њега.
главу себи у крило, заклањала га слапом косе и чекала да се на притихлим водама језера, као румени локвањ, јави први зрак сунца. Тек тада би му спустила главу с крила, пољубила га и придружила се својим небеским сестрицама..
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Дан се смирује. По ћилиму игра клонуо сунчев зрак. Са улице допире свирка, граја. У собу рупи пуно девојака кличући, певајући и играјући.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
1908. ВЕЧЕРЊА ЗВОНА Предсутонски је час. Висок и златан крст са торња сипа зрак И трепти вас. Залази сунце и окна горе Кô пожар јак. У небу свијетле се ласте. И вече све ближе Стиже И расте.
1903. ВЕЧЕ НА ШКОЉУ Пучина плава Спава, Прохладни пада мрак. Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак. И јеца звоно Боно, По кршу дршће звук; С уздахом туге Дуге Убоги моли пук.
И сан све ближе Стиже, Прохладни пада мрак, Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак. 1904. НОЋ Укочила се Ноћ, кô авет страшна, Запрла ногом у земљу, а главом У црни простор неба недомашна, Па
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
СМО РАДИЛИ ДА БИСМО СЕ СЛАДИЛИ Једном кад је пао мрак Пао мрак Ја обукох црни фрак Црни фрак И кренух на свежи зрак Свежи зрак Да с вечером склопим брак Склопим брак Рекоше ми УЈАЧЕ ВЕЧЕРА ТИ УМАЧЕ НАШЛА БОЉА ПИЋА И ЛЕПШЕГ
ДА БИСМО СЕ СЛАДИЛИ Једном кад је пао мрак Пао мрак Ја обукох црни фрак Црни фрак И кренух на свежи зрак Свежи зрак Да с вечером склопим брак Склопим брак Рекоше ми УЈАЧЕ ВЕЧЕРА ТИ УМАЧЕ НАШЛА БОЉА ПИЋА И ЛЕПШЕГ МЛАДИЋА После