Црњански, Милош - Сеобе 2
у хришћанској земљи, претворила у неки предео бајни, у ком цвеће цвета и челе зује, булке црвене и тиква жута зри? Кад ратови прођоше, понудише им да буду паори.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Лижу чанке пси и мачке. (Гледам Призрен - слушам гачке.) Смрачујеш се, дедовино, а зри јечам, а зри вино. А БИСТРИЦЕ, ТРИ БИСТРИЦЕ Глуво јутро - глухи певци. Не чују се земљоделци.
Лижу чанке пси и мачке. (Гледам Призрен - слушам гачке.) Смрачујеш се, дедовино, а зри јечам, а зри вино. А БИСТРИЦЕ, ТРИ БИСТРИЦЕ Глуво јутро - глухи певци. Не чују се земљоделци. Ту ко није - нигде није.
Урнебесак: грозд-пијанка. Зри сећањем шљива ранка. Стањује се лоза иста: лист најави - не пролиста. Клецне Црква у колену: разапне се мрак о
Сентандреја - Васа Решпект. Давно беше - плусквамперфект. ПРВА ГРОБНА ПЕСМА Вечан кут. Време зри. Црвен, жут мрамор бди.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
— клеветати злохотник — онај који жели зло злошчастије — зла срећа; несрећа зовоми — звани зреније — гледање зри сије — погледај ово ибо - јер игуманисати — бити игуман идриотски — идријски иждиватељ — издавач иждивеније —
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Заједно смо, а били смо раздвојени сви. Да л смо ближи или даљи него пре? У оку нам још по мало закаснело зри Затајени прамен лета — то је све. Сунцу крај је. Лета више нема ту: Само худе крпе, трошно месо, бедна кост.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
У старим виноградима грожђе је почело да зри, а брескве међу чокотима ломиле су се под теретом сочног воћа дивног укуса.
Али њихова судбина постаје одређена чим стигну до мајке Земље и ухвати их лишће, цвеће или воће које зри, поља и воћњаци, или бескрајне површине океана.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ЕВИЦА (отима се): Ако бога знате, пустите ме. РУЖИЧИЋ: Дафно моја, зри мога лица; ово серце (хм) за тебе куца. ЕВИЦА: Ах, оставите ме, оставите ме, ја с вешцима нећу ништа да имам.
РУЖИЧИЋ: Мати јест пањ стари, Со својими дари. ЕВИЦА: Нисте ли какву бурмутицу добили? РУЖИЧИЋ: Дафно моја, зри моје лице, Недостојно тоже бурмутице. ЕВИЦА: Молим вас, нисте ли какав плаветни папир нашли?
ЕВИЦА: Није ли вам моја мати дала с бурмутицом? РУЖИЧИЋ: Дафно моја, зри моје лице, недостојно тоже бурмутице. ВАСИЛИЈЕ: Ах, моји лепи дванаест хиљада!
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
мртви иза последњег сунца О зашто смо тако сами и слаби и крти Док се земља окреће око своје смрти негде испод земље зри тишина зла Најзад сам довољно мртав ништа ме не боли Дрво се нагиње над заборавом нема шта да се воли Нека ниче цвеће
П. Не осврћи се. Велика се тајна иза тебе одиграва. Птице гњију високо над твојом главом док бескрајна патња зри у погледу и отровне кише лију. Звездама рањен у сну луташ.
Х. ЦРНИ ЈАМБ СНА Ја после великог сна подузех пут тужан МАЛАРМЕ У уху звезда за сна тамни звук: зри звучни цвете тужним пределима У топлој кори мозга где ме има тај сан мој извијен у звездан лук.
Онда мој залута међу звезде крвоток. У уху звезда за сна тамни звук: зри звучни цвете тужним пределима у топлој кори мозга где ме има тај сан мој извијен у звездан лук.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
на своме препису; 2) код последњег стиха пете строфе (Како да не плачу) има звездица а у дну под њом примедба: Зри при концу књижици, док при „концу књижици” стоји следеће, несумњиво јасно упућивање: „Обладајушчи просивше серпскаго
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Јад јадани ме, јагода зри; руди већ лето ливадом; травка се травци нагнула, ја сâм; помени, водо, за мене. Твој жубор, водо, срмени
То иза сна, знам, златан прах остане по њој. И у пољупцу презреле брескве сласт. Зри љубав. Подне. ГРОЗД И златан облак, драгано, натопи земљу пијанством. Љушкају воде коритима, и пуца плод.
Јер и смрти то као живота је мало. Гине ткач, и гине ткање, и влат. Ал’ чудно непогиба мир златали зри, где гинуло се и ткало. 4 Поглед је — пијем, И пјанећ све ме, чудно свему себе дам. Поглед је — бдијем.
6 Јер и смрти то као живота је мало. Гине ткач, и гине ткање, и влат. Ал’ чудно непогиба мир златали зри, где гинуло се и ткало. НАГРАДА 1 Пече та рана. Њоме, и само њоме, све дубље жив.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
РУКЕ РУКЕ КОЈЕ СУ ЉУБИЛЕ! Кад човек умре, руке прве занеме: Рука умрлог ко ноћно воће зри, Ко успаване птице чија срца још стреме, Тако ћуте те руке, док огањ под њима ври.