Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Живот после, Боже мој! Живот сада, живот који имам и који желим да живим, једини мој живот, зар постоји још нешто? Зурио сам у полутаму ишарану зрацима сунца који су као разнобојни рефлектори продирали кроз шарена окна.
Да она хитро, као што га је и ставила, није збацила мој длан, верујем да бих се онесвестио. Овако сам само стајао и зурио у њу као да први пут видим ту косу окупану светлошћу заласка и те очи као у дечкића. Уста су ми била сасвим сува.
Атаман ми је нетремице зурио у очи. Затим се насмејао, пљеснуо ме по рамену и рекао: - Иди, Иди! - а у томе „иди” било је нешто тамно и жубораво,
А ти? — ћушнула ми се под језик моја савест. Шта би ти могао да изгубиш? Од тебе су ђаволи и људи дигли руке! Зурио сам у Тису и купаче низ чија се тела сливала вода.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Обриси учионице су се губили у топлој измаглици покварене »краљице пећи«, док је он из последње клупе зурио кроз прозор према брдима сањарећи о синоћњој лепотици, о томе како мора да изгледа када нага лежи на одраној кожи
– Зашто? – Нисам имала услова... Један члан комисије је куњао, други је нешто записивао, трећи зурио у празно; остала двојица су је гледала са очигледном досадом.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Причао је и сам себи сладио, све док дјед од чуда сасвим не отупи, па нит је више махао нити одговарао. Зурио је устакљено у напаст пред собом (јесам ли ја ово опет болестан од „шпањолске“, шта ли је?!
Чак ни то тријезно сиротињско Савино мудровање не поможе дједу да себи дође. С муклом празновјерном стравом зурио је у ону слику не усуђујући се ни да је додирне.
— Раде, шта је сад ово? Занијемио, пренеражени дјед још увијек је зурио на ону страну куд му измаче посљедња узданица и ослонац, трезвени брат Сава, који је, ево, на крају и сам повјеровао у
То су други прије њега примијетили и скренули му пажњу. Па шта ћемо сад? — оте се неком од укућана. Дјед је тужно зурио у испошћена коња и најзад невесело закључи: — Нека га, ово је његова кућа.
Пола сата послије бомбардовања стајао сам у дворишту и замукло зурио у остатке свога тавана. Раскривен, сурово изложен сунцу и свачијем погледу, он је још увијек мамио моје срце, звао ме
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Мора да је прилично глупаво изгледао док је тако зурио у Жерара Филипа, јер му је овај, према причању мој маторог, исплазио језик у пролазу!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Разјапљених вилица, леш је био леђима пресамићен преко једне стене и стакленим очима зурио у бесконачност. Груди су биле раздрљене и крваве, а ноге грчевито подавијене. Нешто ме смлати и осетих умор.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Будио се у некој соби уз шкрипу старог ормара. На перонима сам чекао: црн од самоће и гара. Стајао сам крај мора: зурио у једра бела. Свака ми река очи по мало однела. Свака ме вода, тешко, ко бољка разболела.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Ко је још то радио? Ко толико зурио у воду и облаке? Најстарији рибар с чуђењем опази како рибе излазе из воде да поздраве малог чистача, а цветови
Једнако високи, једнако смеђи, једнако обучени личили су на близанце, али један се стално смешкао, а други намрштено зурио испред себе. — Гле, иду Плачко и Смејачко! — узвикну једнога јутра часовничар из суседства.
Само је лежао и беспомоћно зурио у даљину, док су браћа већ одавно, с другим младим галебовима, владала небом. Сада се читаво племе забрину.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Силазио је тада пола ката ниже или узлазио пола ката више, на оне мање балконе одморишта међу катовима, и зурио на сиво двориште под ситном кишом.
Када би се замислило, једно му је око ишло мало у страну, док је другим зурио у уста сабјеседнику као да надзире ону рупицу из које се појављује жохар. А није имао ни пара.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
банатским равницама, где сам читавих шест недеља сваког лета, живео под небеским сводом, посматрао волове који пасу, зурио ноћу у безброј звезда и слушао милозвучне тонове српске фруле.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Држи га! Држи гааа! — Аха, не дај тамо! Док је намрштени Паприка са школског прага љутито зурио за њима, гониоци се брзо изгубише у лиснату љескару дерући се колико је ко више могао.
— Ево га, неко упао у јаму! Са страхом је зурио у проваљен покривач земунице, ослушкивао неће ли се одоздо нешто чути, а онда тихо зовну: — Еј Жуја!
— Ехеј, шта си то сакривао у шуми? Николетина се скамени у мјесту и проблиједи. Зурио је укочено у дјечака, па истом заврти главом. — Знамо се ми добро, мудра мацо моја.
Шта се ово догађа са свијетом или можда са мном? Затварао је очи, отварао их и зурио у падину, а она чудновата громада и даље се упорно пела уз брдо и најзад ишчезла на заравњеном пољанку на самом врху.