Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Неумитном јасноћом оцртане, постојане зјене, а опет непроницљиве, апсолутне, као зјене господње. — Мама! — ускликнуо бих трзајући је за рукав. — Ја те не познам!
Неумитном јасноћом оцртане, постојане зјене, а опет непроницљиве, апсолутне, као зјене господње. — Мама! — ускликнуо бих трзајући је за рукав. — Ја те не познам! Ја те не познам!...
При падању дугих сјенки нагло би умукла. Шириле су јој зјене, подрхтавале носнице; с надолажењем ноћи захватала ју је велика стрепња.