Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И Крушка стајеше пренеражен, али брзо дође к себи те полете вратима. — Мехо! Асо! Ибро!... Брзо напоље! Видите тко је тамо!... Момци истрчаше у помрчину. Али помрчина као тесто.
Само диже главу, па кад виде ко му је гост, он је опет саже. — Мехо!... Ибро!... Асо!... — викну Крушка. Пандури притрчаше. — Све претурите!... Турци се разиђоше по одајама и зградама...
И учини му се да ће то моћи... Удари длан о длан. Пандур промоли главу. — Ибро, иди Севића кући, па ми зовни Милоша. Врата се затворише. 13. СТРАШНИ СНОВИ Њему нешто лакну на души.
Дим се изви изнад његове главе... И он поче сркати каву... Није дуго чекао Милоша. Ибро га је одмах нашао, јер је био код куће. Јавише му да је већ ту. — Нека дође амо... — рече он пријатним гласом...
— А знаш ли ти, бре, шта могу ја? — цикну он. — Ако бог хоће — ништа!... — Мехо!... Асо!... Ибро!... Пандури се појавише на вратима. — Одвуците овог маторог пса у подрум.
А Јовица саже главу. — Ево шта је! — рече Заврзан. — Био је у њиховом селу субаша неки Ибро. Јовица је имао сестру на удају, а Јован, опет, био момак за женидбу, па као комшијске куће...
Он је долазио све ближе... На друму се појавише Турци. Јовица задрхта... — Ибро! — рече он Јовану. — Мир! — рече Станко, а срце му залупа видећи Лазара. Турци су ишли безбрижно.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Паде Ибро у зелену траву И испусти свилену заставу, За њим паде једно Арнауче, Та чело му на четворо пуче, Паде Асан, Бог га