Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Видим врх звоника; то црквица мала Вири из маслина, топола и ива. Опет ноћ без мира. И сад из далека, Вечерњега звона кад се чује јека, Помињем те с болном сузом што се рони.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Дакле: ово најмање је Сида, оно веће Макра, оно још веће је Ива, а ово највеће је Рада... Рада и Ива су, боме, Бечлије; а Макра и Сида су Бачванке, онако клот Бачванке.
Дакле: ово најмање је Сида, оно веће Макра, оно још веће је Ива, а ово највеће је Рада... Рада и Ива су, боме, Бечлије; а Макра и Сида су Бачванке, онако клот Бачванке. — Па јесу л’ послушни бар, слушају л’?
Господин попа воле твога бáбу, па ће он доћи опет... Он воле бáбу... — И маму воле?! — рече јецајући мали Ива, кога држаше Јула на руци. Је л’, мама, и маму воле?
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Хајдук-Вељка, Миленка Стојковића, Милоја Петровића, Петра Добрњца, Милоша Стојићевића, Ивана Југовића, Хаџи—Рувима, Ива Кнежевића »кнеза од Семберије« итд. 1820. скупио је у Србији материјал за биографију кнеза Милоша. 1822.
У томе погледу значајан је и утицајан рад дубровачког драматичара Ива Војновића, једнога од оних писаца који су на среди између две књижевности једнога језика, између српске и хрватске.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Ја од рода не имам никога; А да речем, да ми је од Бога, Тога дара нијесам достојна; А да речем, да ми је од Ива, Мој је Иво од мене далеко, Да је био, би ме пробудио Или барем једном пољубио.“ 151.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Бенешић се смеје и каже да је доста за почетника. Тих дана је у казалишту приређена прослава патриоте конта Ива Војновића. Предат му је и дар Народног вијећа: 100.000 круна.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
младога душана, Обилића, Кастриота Ђура, Зриновића, Ивана, Милана, Страхинића, Рељу Крилатога, Црновиће Ива и Уроша, Цмиљанића, војводу Момчила, Јанковића, девет Југовићах, и Новака — поради халака, и остале наше витезове!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Висариона Бајице, Скадарски паша Сулејман, растуривши пријеваром Црногорце, лагумом разори красну задужбину Црнојевић Ива.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Што чине дјеца? — Што виде од оца. Г) ПОСЛОВИЦЕ-ПРИЧИЦЕ О БИЉУ Рекла ива: „Не квари ми жила, од мртва ћу направити жива!
“ — у народу држе да је планинска трава „ива“ необично лековита (као и срчаник, линцура). Ти мене чувај од нокта, а ја ћу тебе од сваког зла.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Сјаши, беже; узјаши, јопе', беже? Сјаши, Чеко; узјаши, јопе', Чеко! — командијерам ја, а он сја'ива и узја'ива. — Аман, доста. — Није доста, није. То се теби чини, Асан-беже, да је доста, а није доста!
Сјаши, беже; узјаши, јопе', беже? Сјаши, Чеко; узјаши, јопе', Чеко! — командијерам ја, а он сја'ива и узја'ива. — Аман, доста. — Није доста, није. То се теби чини, Асан-беже, да је доста, а није доста!
Сјаши, узјаши! — вичем ја, штуц му исправља леђа, а он сја'ива и узја'ива на онако гола коња. Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! сјаши...
Сјаши, узјаши! — вичем ја, штуц му исправља леђа, а он сја'ива и узја'ива на онако гола коња. Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! сјаши...
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Све је пусто, као да клетва приступа. Кроз тишину гробну храстова и ива Ни погребно звоно не чујем да лупа. Кô надгробне плоче стрче брда сива И глечере густа сумаглица купа.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Исто толико фасцинантних импресија о Јадранском мору и кршевитим приморским пределима налазимо код Ива Ћипика (1869-1923).
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
ВРБА 43 ЖАЛФИЈА 43 ЖУЧЕЊИЦА 43 ЗАНОВЕТ 44 ЗДРАВАЦ 44 ЗЕБРИЦА 45 ЗИМЗЕЛЕН 45 ЗЛАТОГЛАВ 45 ЗОВА 46 ИВА 47 ИВАЊСКО ЦВЕЋЕ 47 ИМЕЛА 48 ЈАБЛАН 48 ЈАБУКА 48 ЈАВОР И
О зови упор. Е. Мајеwѕкі, Без и хебд. Wіѕłа, 14, 1900, 527—597. ИВА Бацхwеіде (ѕаліx хеліx). Ива. Због своје апотропајске снаге меће се у амајлије које се пришивају детету у капу (БВ,
О зови упор. Е. Мајеwѕкі, Без и хебд. Wіѕłа, 14, 1900, 527—597. ИВА Бацхwеіде (ѕаліx хеліx). Ива. Због своје апотропајске снаге меће се у амајлије које се пришивају детету у капу (БВ, 27, 29).
У Врањском Поморављу брачна постеља за младенце обавезно је кићена з. ради плодности (СЕЗ, 86, 1974, 436). Ива. Према веровању у Каставштини, сама трава ива је рекла: »Ја сторин мртвега живега, ако ме скухају и дају му пит моје
ради плодности (СЕЗ, 86, 1974, 436). Ива. Према веровању у Каставштини, сама трава ива је рекла: »Ја сторин мртвега живега, ако ме скухају и дају му пит моје води« (ЗНЖОЈС, 39, 1957, 251).
« и тамо се цени »као универзални лек« (ГЗМ, н. с., 23, 1968, 61). Упор. билогорску пословицу: »Трава ива од мртва чини жива« (ЗНЖОЈС, 45, 1971, 500, Бјеловар), за коју се претпоставља да је саставни део »чаробњачке формуле
Ћипико, Иво - Пауци
На улици ухвати начелников син Пиеро Ива под руку и позове га на објед. Ну Иво захвали, попође мало обалом и сврати у кавану.
— Наједном ућута и пође замишљен поред Ива. А ноћ пролази; мјесец се на махове иза облака на ведрини покаже, освјетли њих, пучину и облаке.
— А пошао је у свијет одмах за Јуром, — прекиде оца млађи му син, и погледа у Ива, мигнувши оком. Иво се сјети да се Петар гледао с Катом, па, отишавши у Америку, да је оставио, и ућута.
— Кад је ведро, увијек овако сунце запада, одговори и погледа у Ива својим млаким очима, у којима као да се огледала сва прошлост његова тужна живота. Па опет сједе и — пише.
Отац му се јави. — Дошао' сам к вама да ми поможете, ако можете — а можете! — говори му стари Анте. — Гледа у Ива и широко му се лице снуждило, а очи му влажне, па их таре руком да прикрије узбуђење. — Снашло ме баш ненадна!
— упита шјор Луку. Па извади укусну кутију за цигарете и извади из ње једну. — Молим! — и узе из руке од Ива кутију шибица којом се он бесвјесно играо; извади шибицу, махне њоме о банак и припали.
Нада њу се надвири и владин достојанственик. — Ми смо близу села, — рече тихо, и погледа у Ива. — Да, пресвијетли! Па онда, разгледавши уоколо: — Све је голо, — изусти као за се брижним глађом.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
ЦИЦ БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Ал' се небо осме'ива, Ал' се река плави, А рибарче у чун снива Јасно к'о на јави. Он 'итнуо удичицу, рибицу је стек'о, метнуо на
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Ступа и једнако испод борна чела Погледује тамо у костуре ива, Где се на домаку реке, у дну села, Сеоскога уче стан самотни скрива.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
ИВО СЕНКОВИЋ И АГА ОД РИБНИКА 595 60 ЛОВ НА БОЖИЋ 612 62 ЈАНКО ОД КОТАРА И МУЈИН АЛИЛ 644 63 СМРТ СЕЊАНИНА ИВА 657 64 СЕСТРА ЂУРКОВИЋ-СЕРДАРА 661 66 ЖЕНИДБА МИЛИЋА БАРЈАКТАРА 683 66 ЖЕНИДБА СТОЈАНА ЈАНКОВИЋА 696 67
О Сењанину Тадији историја не зна много. Свакако је то био Тадија Петровић, савременик Сењанина Ива, а постоји и претпоставка да је то могао бити и неки котарски јунак — Мандушићев сестрић Тадија или који други — с
И по другом обрасцу могла се испевати песма великих квалитета. Најбољи доказ за то је Смрт Сењанина Ива, једна, од најлепших наших песама.
И због свега тога песма Смрт Сењанина Ива далеко превазилази границе једног локалног догађаја и осећа се као монументална слика читаве наше земље у периодима
имају стереотипне и почетке и завршетке такве песме као што су: Болани Дојчин, Женидба од Задра Тодора, Смрт Сењанина Ива, Костреш харамбаша, Мали Радојица.
Такво понављање налазимо у песмама: Марко Краљевић и Мина од Костура и Смрт Сењанина Ива. У првој двапут поновљеним у Марковом одсуству: „Сад навали, лута Арапијо!
и Арапин, Марко Краљевић и бег Костадин, Смрт војводе пријезде, Смрт војводе Кајице, Лов на Божић, Смрт Сењанина Ива, Сењанин Тадија, Предраг и Ненад, Три сужња и др. Велики уметнички значај има и директни говор.
пољу, Женидба Максима Црнојевића, Маргита дјевојка и Рајко војвода, Иво Сенковић и ага од Рибника, Смрт Сењанина Ива, Женидба Милића барјактара, Ропство Јанковића Стојана, Предраг и Ненад.
Сад сам, доро, остарио врло, ја не могу више војевати, сад те шиљем с главом неразумном, са Иваном, са јединим сином: Ива ј', доро, глава неразумна, чувај, доро, моје чедо Иву!
Отале ми Ива испратише и на море воду натурише, из ћемија њега истурише, оде Иван здраво и весело. Ја кад био под бијели Жабљак, виђ
А прести се нисам научио, Турком прести не могу кошуља“. Ал беседи Сенковићу Ива: „Родитељу, Сенковићу Ђурђу, ако с’, бабо, остарио врло, те не можеш на мејдан изићи, од бога си мене испросио, бог је
Сад сам, доро, остарио врло, ја не могу више војевати, сад те шиљем с главом неразумном, са Иваном, са јединим сином: Ива ј’, доро, глава неразумна, чувај, доро, моје чедо Иву!