Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Александар, Карађорђевић или Обреновић, Александар Први или Други, Александар Невски или Македонски, Душан Силни, Иван Грозни, Ричард Трећи, Хенри Пети, Шести или Осми, Луј Четрнаести, Краљ-Сунце, Петар Велики, Константин Први Велики,
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
који су се више Варадина у Каменици егзерцирали; међу прочима био је Исаило Лазаревић из Уроваца, Кићан из Златарића, Иван из Мислођина, које сам и ја доцније познавао. Исаило Лазић погинуо је од наше стране први на Бељини, кад смо се 1804.
године пређе Кићан, Исаило, Иван и са њима некакав господин Мијушко, донесу нешто барута и један добош, и кажу ми да и’ је цар послао да се дижемо на
Али се то разговарамо све у брзоме јашању. Врати се Чупић и оде; ја сам остадо̓, само један момак, Иван Бугарин, носи два пиштоља за појасом.
— Неће момак. Ја повичем: „Удри, удри!” (Сетим се да они ̓оће да му пиштоље испразне). Потеже мој Иван, сву јабуку нашара драмлијама као дет̓о кљуном.
Он опет: „Удри море и други”. Те мој Иван и други. Што већма пада мрак, то они мене већма окружавају. Како дођемо у табор, мене у чадор, запалише свећу, и
— И тако оде, и често Ивана шаље те ми шећер и кафу доноси и разговара. Иван католик у закону, поштен човек. Бејаше Петров пост, а неки кнез Иван испреко Дрине доноси ми рибе дринске, и он ме
Иван католик у закону, поштен човек. Бејаше Петров пост, а неки кнез Иван испреко Дрине доноси ми рибе дринске, и он ме разговара, али уздише, или је лукав или врло жалостив; то ми није мило,
— Капетан: „А шта ћеш ти без коња?” — Ја кажем: „Мени ће ђак опет довести”. Лепо спремим све на коња. Пита мене Иван кад ћу ја доћи, вели; ја му кажем: „Кад пође Чупић, онда и ти дођи и доведи коња”.
А већ ја видим да Чупић више неће на пазар; тако неће ни мој Иван, ни мој коњ доћи. Верујте ми, децо, кад испрати̓ и момка и коња, чисто ми ни пола муке нема.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Нећеш ти бити тако тврд на погодби. А збиља, како ти они остали дужници? Како Стојан Павловић и Обрад Јешић? Како Иван, Вуксан, Ђурађ, Ненад, и они други?... Мо'ш ли с њима изићи накрај?...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Зато их је чешће и призивао и договарао се. А било је и људи паметних!... Ту је Алекса Алексић, па Иван Миражџић, па Сима Шокчанић, па Јевта Поповић, и многи други, све честити домаћини.
У само вече затражи воде те испра уста, која му беху, од силног дувана, огорчала... 3. ЈАРАНИ Алекса Алексић и Иван Миражџић били су суседи. То су били прваци међу сељацима.
Од вајкада били су у позајменици. Летину су сабирали један другом заједнички. Није хтео Иван гутљаја ракије без Алексе попити, нити Алекса без њега.
Није хтео Иван гутљаја ракије без Алексе попити, нити Алекса без њега. Ако је весеље у кући Алексиној, Иван је домаћин, а ако у Ивановој, тамо је Алекса. Радост, жалост, зло, добро — делили су заједнички.
Радост, жалост, зло, добро — делили су заједнички. Пазили се они, па им се и деца пазила. Иван је имао три цина и једну кћер, Алекса само четири сина. Подесило се некако те је Алексин Станко парњак Ивановом Лазару.
— Богами, и реда је — вели Петра, мајка Станкова. Станко обори главу. — Како да није реда? ...Ја и Иван чекамо да нам се синови једног дана заплачу!... Вере ми, да их не иженимо ове јецени би руљали као волови!
Та он је пуцао па њега, он га хтеде убити!... — Него, не знам коју ли је луду овај лудак нашао?... Иван ми рече да је онај његов бацио око па ону Севића. Станку застаде залогај.
— Ја добро мислим, честити ефендија. Сад треба да се ти заузмеш за Лазара... И онда је Иван Миражџић твој!... А кад буде Иван уза те, онда је Црна Бара завађена.
Сад треба да се ти заузмеш за Лазара... И онда је Иван Миражџић твој!... А кад буде Иван уза те, онда је Црна Бара завађена. Желио си да мириш Црнобарце — жеља ти је испуњења. — А гдје је Лазо?
Свет је по радовима, сваки то гледа да за лепих дана оврше и однесе у амбар свој труд и зној... Док бахну у авлију Иван Миражџић. Био је блед као крпа. Како дође, оп запита за домаћина.
— Равних две стотине дуката!... – Две стотине дуката!... Их!... А сумњаш ли на кога? Иван умукну. Саже главу и пониче ником... Кмет је ходао преко одаје. Та, то није било за њ само чудо него страх божји...
— рече Јова. — Што, Јово? — Крађа! — Крађа?! — упита пренеражен поп. — А коме... где?... — Мени — рече Иван. Кмет једва дође до речи. Он исприча попу како је Ивану нестало новаца. Кад кмет исприча, попа се окрете Ивану.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Можда треба све да иде како иде. И зар мењати све ради неколицине који незаслужено пате? Лаж је онај Иван Ланде макар био Рус, лаж је од главе до пете. Али и да није, он би био награђен и без нас.
Црњански, Милош - Сеобе 2
У Тителу се исписао, да остане, лајтнант Иван Антонович, упркос фенрику Влашкалину, кога изабраше да их води у Росију. У Сентомашу, лајтнант Жива Николич – окилавио.
У Мартоношу остаде капетан Лазар Вуич, коме је жена, тих дана, родила, по други пут, близанце. Са њим оста и лајтнант Иван Жегарац, који је био пао с коња, то лето, и скрхао ногу. Остаде, у последњем часу, њих још 40 официра, у Потисју.
његово високоблагородије, високопревасходителни, високородни господин генерал-лајтнант, каваљер и баћушка наш, Иван Иванович Костјурин!“ – он се насмеја и остаде насмешен, задовољно.
Мемоаристи и историчари кажу да су, од оних који се иселише, постали ђенерали: Иван Георгиевич Шевич, Ранко Родион де Прерадович, Максим Теодорович Зорич, Теодор Арсениевич Чорба.
постали ђенерали: Иван Георгиевич Шевич, Ранко Родион де Прерадович, Максим Теодорович Зорич, Теодор Арсениевич Чорба. Иван Подгоричанин постао је гроф!
Михаилович Богданов, Давид Гаврилович Наранџич, Георгије и Јури Родионович де Прерадович, Константин Николаевич Лалош, Иван Христифорович Штерич, Семен Михаилович Черноевич! Бригадир је постао: Константин Николаевич Јузбаша.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Анта Богићевић не може од јада да описује Лазаревић Луки муке лозничке посаде, већ најпре заплаче. Иван Кнежевић, кнез Иво од Семберије, доносећи откуп за заробљене жене и децу, кад је угледао српско робље, „трипут пада па
са Кучима, Братоножићима и Пиперима; Планиница на југу од Никшића која одваја херцеговачка племена од Старе Црне Горе; Иван-планина, која раздваја Босну од ниске Херцеговине; преседлина Пролог и планина Динара, које деле западну Босну од
Климска и вегетацијска супротност овде је скоро онаква, као кад се са Иван-планине у Босни сиђе у долину реке Неретве испод Јабланице, где се осете медитерански климски утицаји.
Из њега је потекао велики покрет илирства и јужнословенства Људевита Гаја, Рачког и ђаковачког бискупа Штросмајера. Иван Мажуранић, највећи хрватски песник, пореклом са јадранског приморја (из Новога у Винодолу), живео је у Загребу и 1846.
Црњански, Милош - Сеобе 1
које је, путем, учинио потполковник Арсеније Вуич, и о нередима које починише приморски граничари, које је повео у рат Иван Хорват. Комесар био му је, уосталом, за време целе вечере досадан.
Учини им се као да су на дому и развеселише се. Граничари из приморија, које је доводио оберкапетан Иван Хорват, нису били још стигли. О њима се само чуло да чине чуда и покоре, још негде у Доњој Баварској.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Овај ивандански обичај као обред прелаза од девојчице до „девојке за удају“ анализирао је Иван Ковачевић.²³ Овде је, међутим, реч очигледно о једном сегменту обреда прелаза ка удатој жени, односно о сепарацији,
Хазардне игре у којима је главни циљ добит јесу „на новац с орасима“, „шарених јаја“ итд. Психолог Иван Ивић традицијске дечје игре, према семиотичком критеријуму, деци у ове две велике групе: игре функционалног вежбања
култура, културне промене и социјализација“ (учесници: Жарко Требјешанин, Деана Тракас, Љубинко Раденковић, Иван Ивић, Мирјана Дупан, Ружица Росандић и Иван Ковачевић), Расковник, 53—54, 1988, с. 73—119. ¹ Брајовић, М.
(учесници: Жарко Требјешанин, Деана Тракас, Љубинко Раденковић, Иван Ивић, Мирјана Дупан, Ружица Росандић и Иван Ковачевић), Расковник, 53—54, 1988, с. 73—119. ¹ Брајовић, М., „Празноверице у Јеленку“, ГЕМ, књ. 4, Београд 1929, с.
139. ⁹ Мићовић, Љ., исто, с. 235. ¹⁰ Чајкановић, В., „Слава“, у: О крсном имену (зборник), (ур.) Иван Ковачевић, Просвета, Београд 1985, с. 13—14. ¹¹ Чајкановић, В.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Из малих кафана покрај пута, где планински потоци окрећу ражњеве, додавали су нам печену јагњетину, а на Иван-планини сеоска деца су нам трчећи уз бок кола продавала шљиве у малим корпама од храстове коре.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Од Ријечке нахије: прото Иван Пејовић и два Ђурашковића. Од Црмничке нахије: сердар Саво Пламенац и прото Андрија Ђуровић.
Као што видјесмо, Стијепо Мрков бјеше настојник, а његова сва четири сина: Грубан, Шћепан, Иван и Мишо аргатоваху. Сви се Јанку обрадоваше, али се у себи чуђаху видећи га блиједа, утонулих и зажаренијех очију.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
ωписанïе седми гръховь смертныωхъ, и то »пречишчено« »съ далматинскагω языка на Славено-Сербскій«, — као што је Иван Амброзовић, 1808, у Пешти издао »илирски« »превод« Причта Јована Мушкатировића. Вук Караџић је 1817.
и један монах Кијевопечерске лавре: Емануило Козачински, Петар Падуновски, Трофим Климовски, Георгије Шумљак, Иван Мјенацки и монах Синесије Залуцки.
Књига је имала успеха: још за живота пишчева имала је два издања; њу је »са сербскога језика на илирички« »превео« Иван Амброзовић и издао у Пешти 1808.
1848. почиње излазити први лист новим правописом, Напредак. 1850, Вук Караџић, Фрањо Миклошић, Ђуро Даничић, Иван Кукуљевић Сакцински, Иван Мажуранић, Димитрије Деметер — да се помену само најглавнији — закључили су Књижевни договор.
1850, Вук Караџић, Фрањо Миклошић, Ђуро Даничић, Иван Кукуљевић Сакцински, Иван Мажуранић, Димитрије Деметер — да се помену само најглавнији — закључили су Књижевни договор.
Бугарски писац др Иван Шишманов, називајући Караџића »југословенским Гримом«, вели да његове збирке народних умотворина »остају и до данас
Те његове Искрцие на »илирском« језику појавиле су се 1843. у Далмацији, у неколико рукописа. 1844. Иван Кукуљевић Сакцински изда их у Загребу, али аустријска цензура их забрани.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Иван В.
Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Иван В. Лалић ПИСМО Садржај И 2 ЈЕЗЕРО У ЈЕСЕН 3 ПОХВАЛА НЕСАНИЦИ 5 ЕЛПЕНОР 8 ПРОЛЕЋЕ, КОТЕЖ НЕИМАР 9 ОКТАВЕ О
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Цвате очи у матере. Пева душа поврх драче. Звече, звече беочузи. Зрак се круни са пшенице у оловне препелице. Иван-цветом змија пузи.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Прође тебе Мара испред двора, У руци јој сребрни кондијер, Да донесе лађане водице.“ Када Иван разумнио мајку, Старој мајци тако говорио: “Оседлај ми мог коња дората, Оседлај га сребрним седлићем, А зауздај
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Био је ван себе кад га је Иван Гол (по мом мишљењу један трећеразредни књижевник) поменуо у свом предавању у сали Гаво.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
года СОЧИНИТЕЉ ЛИЦА ВЛАДИКА ДАНИЛО ИГУМАН СТЕФАН ЈАНКО ЂУРАШКОВИЋ, сердар РАДОЊА ВУКОТА„ ИВАН ПЕТРОВИЋ КНЕЗ РАДЕ, брат владике Данила БАЈКО РОГАН ЈАНКО НИКОЛА ВОЈВОДА ДРАШКО МИЛИЈА СТАНКО (Љуб.
Каква браћа, ако Бога знате, када газе образ црногорски, када јавно на крст часни пљују! СЕРДАР ИВАН Што би ово те јошт не дођоше Озринићи, наши крајичници? А без њих се пословат не може; наједно се боље разбирамо.
Бег Иван бег, јуначко колено, бораше се као лаф с Турцима на све стране у горе крваве. Полу земље Турци му узеше, но пошто је
Жали Иван брата јединога: жалије му војводе Уроша но обадва да изгуби сина; жалије му војводе Уроша но сву земљу што је изгубио
Јунаку се чешће путах хоће ведро небо насмијат грохотом. Иван чашом наздрави освете, светим пићем, Богом закршћеним.
СЕРДАР ИВАН ПЕТРОВИЋ С Мухамедом и глупост у главу! Тȅшко, Турци, вашијем душама, што облисте земљу њеном крвљу! Малене су јасли
СЕРДАР ИВАН А судови бјеху ли им прави? ВОЈВОДА ДРАШКО Бјеху, брате, да те Бог сачува! Мало бољи него у Турчина. Бјеше једна
СЕРДАР РАДОЊА Како ли се зваше, војевода? ВОЈВОДА ДРАШКО Валијеро, и већ не знам како. СЕРДАР ИВАН Пита ли те што за ове краје? ВОЈВОДА ДРАШКО Пита, брате, не знам ни сам како.
СЕРДАР ИВАН Ти нијеси слијеп, игумане, кад си тако мудар и паметан. Будале су с очима слијепе, које виде, а залуду виде; требају
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Свега десет њих — десет перјаница, тê, између свијех Иван-беговијех бановина, перјанице-бановине, од онда до данас. Ријечка и Црмничка, отправише Господару свака по једнога
Поздрављају: поп Милутин Церовић из Тушине; барјактар Павле Бајовић, Пипер; Пјешивци: сердар Мркоје, Никчевићи Иван и Марко, Контић Радосав; Морачки сердар Мијат, капетан Јакша, поп Вуксан Радовић и сви Бјелопавлићи преко војводе
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Ту најприје уреди војску, па под шатором очати свету мису, као што њекада чињаше фра-Иван Капиштран и Шурић дон-Стипан, прије него би на Турке јуришали.
Њему је било име Иван а њојзи Цвита. Они баш као да хтједоше привући на се пажњу сељана, с којима су се највише и мијешали.
да сједи један имућан варошанин у селу, то га сви наговараху да купи, наваливши на продавца, те попусти у цијени. Иван купи кућу. Фра-Бакоња имађаше пуну кућу гостију, тако да су по двојица, по тројица смјештени били у једној соби.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
СА ГРАЂЕВИНЕ 167 ПРИЧА О ЛАЗАРУ ПАРДОНУ, ЧОВЕКУ КОЈИ НИЈЕ ГОСПОДИН 171 ПОГИБИЈА ЈАЋИМА МЕДЕНИЦЕ 176 ОСЛОБОЂЕЊЕ 186 ИВАН — ИЛИЈА ИЛИЋ 193 СВЕДОК 200 ЗАВЕЈАНИ 204 ЧИСТАЧ 209 СВИ СМО МИ КОЛЕТА ОД РОЗЕНА 212 БАКУЋ УЛИЈА И ДРУГЕ
— Ала! рече потом. Нема шале! Гура ти ово к’о мећава! Не чека ни тебе, ни мене! Не пита ни за Јанка, ни за Марка! ИВАН — ИЛИЈА ИЛИЋ Ми се сретосмо случајно, трговачки путник, чини ми се да се звао Иван или Илија Илић, и ја.
ИВАН — ИЛИЈА ИЛИЋ Ми се сретосмо случајно, трговачки путник, чини ми се да се звао Иван или Илија Илић, и ја. Заједно смо чекали воз, који је по навици одоцнио да на време пође, попили по кафу у
Једна странка има да буде чиста као црква, па тек онда да браниш своју веру као праву веру.“ Овај Илија или Иван Илић био ми је иначе, а и због оваквих својих назора, ретких у данашње време, постао одмах симпатичан, и он је то
Илија — Иван Илић, човек доста трезвен, а поред тога и васпитан прилично, изашао ми је у овом погледу сместа у сусрет, иако сам
Овога пута, међутим, тога куфера са њим није било, јер је Иван Илић, користећи празник, као што сам рекао, ишао само на излет и да би попио неколико чаша фришке киселе воде у
“ Али ми смо већ наишли пред саму варош, и наш се разговор завршава. Стигли смо гос’ Иван и ја, и брзо се разочарали нашим излетом. Киша.
Одсели у први хотел. Умили се, пресвукли, дотерали али где ли ћемо у кишу? Изашао Иван Илић у ходник, шетка, посматра и осматра. Овај ходник гледа у авлију, у летњу башту.
— Хоћемо, хоћемо — одазива се народ и накреће полиће. Накреће народ полиће, и ја то гледам, али видим како се Иван Илић ускомешао, па се на прсте подиже као да хоће да говори.
Пасе наједанпут народ ућутао, и Илија Илић стао да говори: — Не, не — виче из свег грла Иван Илић — ви то не знате, ја да вам кажем. Не, не, ја да вам кажем! — Е, па кажи — одобрава народ.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Присно смо се спријатељили. Сматрао сам правом цпећом што ме је нови размјештај намјерио баш на њега. И он се звао Иван, па је и та сретна подударност у нама рађала дјетињски велику радост; обојица смо се осјећали тиме поласкани, и у томе
(Тек, каткад би ме подишла помисао: не вриједи ли то страховање колико и сам стид?) Иван га је назвао Главоњом. Нисам му то замјерио; ограничио сам се да га ја тако не називам.
(Помишљао сам: можда то чини из љубоморе.) И све би, вјероватно, на томе и остало, да Иван није набацио: — Изгледа да је теби тешко назвати га Главоњом. Сажаљеваш га. — Није истина!
Зашто бих га сажаљевао?!) већ напросто стога што у њему не налазим „ништа нарочито духовито”. Иван се насмијао. — Тачно.
И о њеном личном мирису, о оном специјалном воњу старих учитељица клавира по провинцији, за који је Иван тврдио да би га завезаних очију препознао међу хиљаду људских воњева.
— Како било, бубуљичаво је лице и даље кружило и кружило, а сузе су текле и текле. А Иван и ја и даље смо копкали и копкали, и настојали да ишчепркамо могуће разлоге његових суза, и трудили се да замислимо
Кад сам дознао да је то варошица у којој живи мој некадашњи двојник Иван, ријешио сам се без колебања и похитао тамо.
Изгледа, ја сам једини изабрао управ оно што сам желио: Главоња се морао одрећи своје медицине, Иван и своје литературе и своје чисте хемије. Требало би закључити да сам ја најбоље успио. Био се прилично промијенио.
Од такве ствари добива читаво мјесто, зар не? Једне суботе наишао је Мато ради цијепљења стоке. Иван нас је позвао обојицу на вечеру. Одржан је и договорени кућни концерт.
Она се одушевљавала без резерве. — Савршено! Еине wундербаре цавата! Иван се потрудио да прецизније формулира своју импресију.
Морао је да устане рано, ради цијепљења, а у подне је путовао даље. Сутрадан ме упитао Иван: — Куд сте отишли синоћ кад сте устали од нас? — Базали смо. Дуго испраћали један другога, по обичају.
Изгледа да си успио сачувати менталитет из Трију мушкетира!... — Ласс дас, Иван! Ду бист хеуте етwас стреитсüцхтиг!... Него радије се пресвуци па да све троје заједно мало прошетамо.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
сам напоменути да издвојена мала руковет песама – што је можда случајно, можда и не – сва потиче из записа које је Иван Јастребов, тај велики пријатељ нашега народа, крајем прошлог века објавио у Петрограду.
Обнављао га је најдоследније Иван В. Лалић, и то постепено и непрестано, све до претпоследње своје књиге Писмо. Тежњу за оригиналношћу, која је зачета у
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Пре три године на Велики петак освануо је у овом истом манастиру по позиву кнеза и проте колашинскога Иван Војиновић из села Воћника у Дреници, на гласу човек и јунак и још из чувеније куће.
Гријех на нас и нашу ђецу, Иво брате и сине!.. Целом снагом својом прућио се испред олтара Иван Војиновић, поклонио се свецима, узео причешће и пристао на најстрашнију жртву.
И то ко? Иван Мојсилов из мртвога Воћника!.. Мене, Брњачанина?!.. О, помози, Свети Петре, или данас Мени, или више нећеш имати кому!.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Кад Антипатер затражи главу његову, он попи отров (384). Ђиво — Иван Гундулић (1588—1628), гласовити песник дубровачки, коме је 1893 године свечано откривен споменик у Дурбовнику.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Из наших ровова проломи се снажно и громогласно: „Ура!“ Сећам се добро... Први је излетео неки наредник Иван, вичући: „За мном, браћо!“ Али само што рече, погоди га метак из непријатељског рова и он паде. „Ура! Ура! Ура!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
” Бадава Милан и Иван га моли Да с’ окани тог опаснога дела, Он благородној страсти не одоли, Високо јер му тежи душа смела, И
Неки из Вуловићева списка спадају у хрватску књижевност: Станко Враз, Иван Кукуљевић Сакцински, Петар Прерадовић, фра Грга Мартић.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
пети СЕРДАР ЈЕДАН РАЊЕН ПЕРЈАНИК ТУРЦИ у табору ЦРНОГОРЦИ НА СТРАЖИ ЦРНОГОРСКЕ ЧЕТЕ СЕРДАРИ, ВОЈВОДЕ И КАПЕТАНИ ИВАН, синчић Ђурашков [ВУЈО, перјаник] Збива се у Црној Гори.
БОГДАН: И заплакала се? А што се заплакала? ВУЈО: Е што?... Што је и Ђурђе срца Иван-бегова, па јој богме не да на вољу баш како би она шћела...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ми нисмо браћа, — подла неверо! У нама није једна крв! СТАНИША: И није! Син рођени ја сам Иван-бега, Ти копиле часа ћудљивога.
кнеже, нећу питати За Шуловића и за Мићића — Премда и они место имају У мудром збору твога савета, — Али по жељи Иван-беговој: Не сме се ништа важно решити Без брата твога млађег, Станише. — Па где су они?... Где је Станиша?...
Кад те овако лудо дериште Овако грозно може мучити. Да ме прогони?... Да ме мушкета?... Је ли то Иван-бегов син... тај Ђурђе?...
А ево те још и у бешици служах... знаш кад те оно обучавах орлове стријељат? Па намјеште орла ти уби Иван-бегова најмилија јагара... Е бијаше смијеха... Сиромах Радош неће се скоро насмијати као...
О, господару! Ти се не сећаш — Кад оно страшна сила удари На кршну земљу Иван-бегову, Да је обори, да је разори — И силан паша рикну ужасно Храпавим грлом шесет тисућа, Да мачем своје зверске
(Гласно.) Опрости, кнеже, издајнику том! Тај издајник је сву крв пролио За Иван-бегов и за Ђурђев дом... КНЕЗ ЂУРЂЕ: „...Том издајнику?...“ Издајник је, да!
Ил’ је завера? Ал’ хајд’, одлаз’те! Син Иван-бегов уме презират Подлости ваше сваку намеру!... ВУКСАН: То беше оштро.
Дакле, месече, Послушај молбу сина гоњеног, Отровну капљу Иван-бегову — Те савет носи правовернима, Будућој браћи Срб-издајника — Да ову хрпу зверске пакости, Прот Карадага што
Жље, господару, жље! Пре неђе соко ти сломи десно крило, а послије ти липса најваљастији хат — за којега још покојни Иван-бег кажеваше да је од пасме Кастријотових ждребицах... Одмах сам рекâ неће добра бит!...
ВУЈО: На часноме се крсту заклињах твоме оцу, покојноме господару Иван-бегу: да тебе, сина његовога, за живота оставит нећу...
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Булатовић, у ствари, започиње нову развојну етапу у српској прози. У поезији пак новом поколењу припада Иван В. Лалић (1931).
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
У венце уплићу и бели лук, који је после лековит. Плетући те венце, певају овако: »Ивањско цвеће, петровско, Иван га бере те бере, Мајци га меће у крило, А мајка Петру на главу« (ЖСС, 133; Беговић, 123; ЗНЖОЈС, 5, 278).
ТИТРИЦА Wуцхерблуме (цхрyѕантхемум леуцантхемум). Титрица, рада, прстенак, ивањска деклица или рожа; иван-цвијет; петрово цвеће, волује око (Шулек, 36 назива).
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
И како смо ми све то упамтили, то се он врло лако спомагао када би нас извео на таблу. — Напиши, Иване, реч ,бог! Иван би се, разуме се, најпре збунио, а учитељ би тада додао: — Буџа, рупа, вешала. И реч би одмах била исписана.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Каквим смо се надама заносили!... А какав жалосни свршетак дивизиона, и то после свега три дана! Пуковник Иван, мрачан, натмурен, прекрстио руке на груди и гледа замишљено у земљу.
10. август Увидела се потреба да се изврши прегруписавање артиљерије. Мој командант, пуковник Иван, одређен је за команданта дивизиона на десном одсеку.
Таман се он повратио на осматрачницу, удари друга граната. Командант, пуковник Иван, погинуо је на месту, а капетан Милисав тешко рањен.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
СТРАХИЊА 217 13 КЛЕТВА КНЕЖЕВА (ОДЛОМАК) 251 14 ЦАР ЛАЗАР И ЦАРИЦА МИЛИЦА 253 15 КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА 259 16 КОСАНЧИЋ ИВАН УХОДИ ТУРКЕ (ОДЛОМАК) 262 17 ПРОПАСТ ЦАРСТВА СРПСКОГА 265 18 ТРИ ДОБРА ЈУНАКА 270 19 МУСИЋ СТЕВАН 271 20 ЦАРИЦА
ПЕРОВИЋ БАТРИЋ 808 82 ТРИ СУЖЊА 814 83 ПОЧЕТАК БУНЕ ПРОТИВ ДАХИЈА 820 84 БОЈ НА ЧОКЕШИНИ 847 85 КНЕЗ ИВАН КНЕЖЕВИЋ 861 БЕЛЕШКЕ 877 О ЗНАЧАЈУ НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ 878 О ИЗУЧАВАЊУ НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ 880 О ПЕВАЧИМА 885 О
Први узрок је јако наглашен у неколико песама, а нарочито у песмама: Бановић Страхиња и Косанчић Иван уходи Турке. Турска војска је кажу ове песме небројена.
Зетом од половине XВ века владао је Стефан Црнојевић, који је признавао млетачку врховну власт. Његов син Иван Црнојевић (1465—1490) у почетку је имао седиште у Жабњаку, а затим на Цетињу.
1 Иво Сенковић (или Иво Сењанин) је историјски Иван Влатковић, поглавица сењских ускока. „У време аустро-турског рата 1593—1606. он се“ — каже В.
он се“ — каже В. Чубриловић — „надалеко прочуо са својим другом Јуришом. Последњих година XВИ века Иван је један од највећих сењских војвода. Одликовао се приликом освајања Клиса 1596. и Петриње 1597.“ Године 1602.
После Рабатине смрти Иван и Јуриша су још жешће четовали на суву и гусарили на мору. Између осталог, опљачкали су и попалили турски Скрадин.
1606, аустријске власти су — нарочито подстицане турским и млетачким тужбама — почеле све више да стежу ускоке. Иван је убрзо пао у затвор (заједно са Јуришом), али је успео да побегне.
Од свих ових оптужаба Иван је успео да се одбрани, „само од једне није могао: да је самовласно узимао храну из царских лађа и стоваришта.
И године 1612. осуђен је од аустријског војног суда на смрт и погубљен Иван Влатковић, „сиромашни затворени хрватски ратних“.
— И у песмама Иван је приказан као човек који — каткад с више, каткад с мање храбрости — непрекидно ратује. Како је приказан у песми Иво
један од најдаровитијих народних песника, потиче читав низ песама: Почетак буне против дахија, Бој на Чокешини, Кнез Иван Кнежевић, Бој на Салашу, Бој на Мишару, Милош Стојићевић и Мехо Оругџић, Хвала Чупићева, Бој на Лозници, Луко
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Убрзо иза Ника Ћулибрка стиже у мали логор и други „иностранац“, ђак Иван Поповић, звани „Вањка“. Његов отац био је у прошлом рату заробљеник у Русији („војенопљени“) и тамо се оженио Рускињом.
Његов отац био је у прошлом рату заробљеник у Русији („војенопљени“) и тамо се оженио Рускињом. Иван-Вањка био му је најмлађи син, дјечак плавокос као зрела раж и тако крупан и темељит да су га сва дјеца звала Вањка