Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Свуда седе Турци, пуше чибуке, а сви ћуте. Чујем ја где се чибуци истресају, не видим кроз чадор. Зовнем мога Ивана, запитам: „Шта је то около?” Каже: „Има педесет Турака, седе око чадора, пуше и ћуте”.
Како је дошао, довео је свог момка Ивана, и све трпа шећер по пун вилџан: „Пи, попе, то је добро, то разбија кар”. — И тако оде, и често Ивана шаље те ми шећер
— И тако оде, и често Ивана шаље те ми шећер и кафу доноси и разговара. Иван католик у закону, поштен човек. Бејаше Петров пост, а неки кнез Иван
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
– Убио? - упита Лазар. — Убио! – А суд? — За све је друго лако, само кад он није ту! А сину Ивана Миражџића још је лакше!... Него, примири се!... Млад си ти још, мој синко!...
Виде Сима да је то нешто озбиљно, па, колико му старе ноге допуштаху, пожури да изврши кметов налог. Јова повуче Ивана у своју одају. — Ама... то ти озбиљно велиш? — Озбиљно. — Је ли истина, побогу?!...
— Ево! — рече кмет. — Иване, опричај сам лудима шта ти се десило. И ухвати Ивана за руку, па га изведе напред. Иван стаде причати: како је у старом вајату, а у једном сандуку, имао две стотине
Ти га не познајеш. Пасја је то сорта! Пре би од камена реч измамио него од њега!... Боље је да се ми држимо Ивана. Он је човек поштован и виђен. Лазар је твоја сенка. Он ће за тобом и у ватру и у воду.
— Па то ја и хоћу! — рече Турчин. — То не ваља! — Не ваља?! — Не ваља! Не ваља! Држи се ти Ивана. Њему ти иди и дозивај га. Први који ће на њега посумњати биће поп.
Он се грдно замислио. Кроз главу му пролетаху разне мисли... Отпочео је посао по савету Маринковом. Данас је позвао Ивана Миражџића на разговор. И премишљао је шта да му каже и како да га саветује...
И премишљао је шта да му каже и како да га саветује... Какве ли се желе не рађаху у његовој души!... Једва је опазио Ивана кад је овај у хан ушао. По поздраву заседоше око ватре. Крушка рече те донеше ракије.
Није се ни најмање преварио кад се надао да ће тим лепим речима задобити Ивана. — Вала, ага, није што је мој!... Ја још имам деце, али ми он баш на срцу лежи!... Некако ми је одвојио...
Иван седе. — Вјере ти, Иво, реци ми ко је, онако, међу вама био највише мени противан? — поче Турчин и упиљи у Ивана. — Па, вала готово сви! Ето, и ја сам ти се противио. — Знам, знам... Али, онако, ко је то као први почео?... — Оно.
— Не знам; али, вели, врло му жао. Он вас воли и волео би да је с вама у лепој љубави... Поп се загледа у Ивана. — Да му ти ниси казао да ми мрзимо на њега? Иван погледа попа, па се чисто трже: — Бог с тобом, попо!...
А ми тако учинисмо с њим!... 8. ТВРДОГЛАВСТВО Чудне мисли обујмиле Ивана. С једне стране стид што је тако поступио, с друге стране, опет, прво обећање што је дао Турчину да тако на јалово
И, као наручен, дође му Маринко. Пошао од куће, па се увратио. Лице му се смешкало, јер је видео Ивана кад се од Крушке враћао. — Помоз̓ бог, Иво! У овом тренутку Иван се зарадова. Он скочи са столице: — Бог ти помогао!
Црњански, Милош - Сеобе 2
неки мајор Њеног Величества, по имену Јоханн де Бозитз ухапшен је при повратку из Будима у Беч, на дан преподобног Ивана и Павла и одведен у арест, у Хауптwацхе, у бечком Неустадту.
Грамата, међутим, о зидању тврђаве, према плану артиљеријског генералмајора Ивана Феодоровича Гљебова, заиста стиже. Као и донација Хорвату, шанца Крилов.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Дуж целе обале, све до војника Ивана Хорвата, добио је свега једнога лекара, да везује ране. Потполковник Арсеније Вуич, који је предводио два пука, слао
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
³⁶ После деценијама дуге паузе, код нас се под руководством Ивана Ивића данас ради на систематском прикупљању, обради и психолошкој анализи наших традицијских дечјих игара у оквиру
Матавуљ, Симо - УСКОК
Имађаху четири сина те лична младића: Грубана, Шћепа, Ивана и Миша. Онај мали Шуто Мирков, што је окретао пециво у кнеза, бјеше му синовац, сироче остало рано без родитеља.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
и 1904), по 1 у Панчеву (1881), на Цетињу (1913), Котору (1913). Као спев хрватскога песника Ивана Мажуранића Смрт Смаил-аге Ченгића тако је и Његошев Горски вијенац постао заједничко дело и српске и хрватске
људи из тога доба, међу осталим Хајдук-Вељка, Миленка Стојковића, Милоја Петровића, Петра Добрњца, Милоша Стојићевића, Ивана Југовића, Хаџи—Рувима, Ива Кнежевића »кнеза од Семберије« итд. 1820.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
На том месту свакодневне породичне свађе, матори почиње да користи смех из сцене лудила Ивана Грозног, у интерпретацији чувеног баса — Фјодора Шаљапина. — Биће одушевљена да те види — простење гушећи се од смеха.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
150. Вуди мајка свог Ивана сина: “Устани се, мој мили Иване! Прође тебе Мара испред двора, У руци јој сребрни кондијер, Да донесе лађане
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
слуге помјани, Господи, владаоце, ма твоје робове: непобједног младога душана, Обилића, Кастриота Ђура, Зриновића, Ивана, Милана, Страхинића, Рељу Крилатога, Црновиће Ива и Уроша, Цмиљанића, војводу Момчила, Јанковића, девет Југовићах, и
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Пејо! подај човјеку чашу вина, напио си му!“ рече тихо Ивана, сердарева жена. Пејо не чу, нити оком трену. Старица подухвати дланом лакат, па наслони своје мршаво, жутељаво лице
Толико је било доста; то као да је био знак, који женске очекиваху, јер оне сад једанак и у глас закукаше све три. Ивана стаде нарицати за синовима, Стане за браћом а Милица помињаше само дјевера Шћепана, (јер, као што је познато,
“ „Ваистину, брацо Радоје“, умјеша се Ивана, „нама је и до сад криво било, што браство коротује толика времена! Ево је минула година и у њој Божић један, па ево
“ упиташе браственици зачуђени. „Ево га, ми га и сметосмо с ума! Дижи се, братко, дижи. Ходи, сједи да пијеш!“ рече Ивана љубазно, повукавши га за кабаницу. „Та то је солдат!“ рекоше у глас она четворица, пошто се Јан примаче и поздрави.
Дадоше му да пије. Јан је био веома блијед, лице му растројено бјеше од узбуђења. „Јадник“, рече Ивана, „Бог зна шта је промишљао гледајући све ово ноћас, а ми га заборависмо!
“ говораше му Ивана на само. Но Пејо нити је хтио зајма, нити да га ко служи, него нареди стопаници и снахи да се спреме е ће с њим у
Видар се сагнуо над њим, па опрезно брбољаше око њега; час му завириваше ране, час му их пипаше. Ивана стала чело ногу му, а Милица и Стана са страна; све три блиједе и забринуте не скидаху погледа с рањеника док се видар
Е, би рекао ти се људи састали тога ради, да саставе љетопис о томе. Ивана се диже најпрва, па пошто препоручи Стани да надгледа лонце, у којима се нешто варило, дигне снаху па пођоше у женску
“ Жене из преграде дођоше и с њима Милун, који је нешто гласно причао. Ивана изиђе да затвори авлију, па кад се поврну затвори и кућу изнутра. „Спи!“ рече Стана. „Е онда вечерајмо, па ћемо!
Рањеник задрхта и јаукну. Видар то учини неколико пута засопке. Свакога пута рањеник је гласно јекнуо. Сердар и Ивана тјешаху га и тепаху му као своме дјетету. „Сад га придрж’те, нека му се добро оциједи!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Цвита је била благе, слатке ријечи, а Ивана као да много занимаше нова кућа, коју је задуго пажљиво прегледао. Говорио је да би је купио, јер му је давна жеља да
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Да је има, онда не би, кроз деценије, Велику школу везивали уз његово, него уз име Ивана Југовића који је ту Школу не само основао и водио него у њој, првих година, како тврде неки историчари, био све и всја.
При том гледа, ко зна зашто, у лице Ивана Југовића и види да је и тај учени, уздржани и доста нестрпљиви пречански господин тада, у подне 1. септембра 1808.
септембра 1808. године, сав потресен и испуњен великим надањем. Али, ничија надања, па ни Ивана Југовића, нису це испунила.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
На високим тополама виде се јата покислих врана. Гледам ја Ивана Илића, видим, велика га туга обузела. Прилазим ја, али ме он и не опажа.
Вучем ја Ивана Илића за рукав, притискам ногом и одвраћам, али се он жустро трза и отима, па устаје и пружа руку тамо ка оном председн
— чуше се узвици. — И ја сам, браћо — рече сељак. — Чујмо; чујмо! — заори се са свих страна, и сви се окретоше од Ивана Илића. — Дај Боже! — прекрсти се онај сељак. Па га подигоше на једну тезгу. — Хоћете ли да чујете? — рече он опет.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Владан Десница ПРОЉЕЋА ИВАНА ГАЛЕБА „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске
аск.рс. 2010. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Владан Десница ПРОЉЕЋА ИВАНА ГАЛЕБА И 7 ИИ 9 ИИИ 11 ИВ 14 В 16 ВИ 18 ВИИ 21 ВИИИ 22 ИX 25 X 27 XИ 30 XИИ 34 XИИИ 38 XИВ 40 XВ 42 XВИ 46 XВИИ 52 XВИ
ИВАНА ГАЛЕБА (ИГРЕ ПРОЉЕЋА И СМРТИ) Ксенији И Прелазим дланом по лицу, и констатирам: брада ми је прилично понарасла.
Наставимо. Нешто касније, савезу „двају Ивана” приступио је Мато. Једноставне природе и припростих укуса, али чвршћи од нас у својим увјерењима и одлукама, привукао
Наша срећа добрим дијелом зависи од других. За Ивана то вриједи у нарочитој мјери. А кад му се учини да му људи ипак не завиде, он хоће да их на то присили, да их приведе
Није нимало искључено да ћемо ми једног дана гледати нашег Ивана гдје маршира у ко зна каквој униформи, с ко зна каквом смијешном капом на глави, под укрштеним упртачима, у жутим
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
морао да читам романе као што је Гори Морава Драгослава Михаиловића, или да ишчитавам поезију као што су Четири канона Ивана В. Лалића.
Зар је случајно што на почетку изврснога Писма Ивана В. Лалића у фактури стиха и строфе осећате у исти мах одзвуке Рилкеове и позне Дучићеве лирике?
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Није имао снаге да је одрече проти и кнезу. За кратко време је постао од Ивана Сефер, па Сефер буљугбаша и дошао у Колашин да под тајним руковођењем вешто баца прашину у очи турским властима и
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Не даље! Немој, душе ми! Заборавићу крви источник! Заборавићу млеко мајчино! Заборавићу бега Ивана! Заборавићу свезу природе Што нас кô браћу веже рођену... СТАНИША: Зар ниси већ?
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Затим је његова проза постајала све медитативнијом. У изврсном роману Прољећа Ивана Галеба (1957) приповедање већ тече искључиво из осетљиве свести оболелог музичара, суоченог са смрћу и замишљеног над
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
зеље, горац, горчац, ивањчица, пљускавица, прострелник, прострељено зеље, смакнеж, смицаљка, иванова трава, трава св. ивана (в. Софрић, 13; ГЗМ, 4, 145), богородица (СЕЗ, 14, 67), богородичица (СЕЗ, 19, 231). Има јаку демонску снагу. Б. т.
Богиша. По личном сазнању Миленка С. Филиповића, у Дубровачкој жупи б. (или »цвијеће св. Ивана«) »гаји се око кућа стога што, по народном веровању, ако ње има у башти, неће ударити гром у близину«.
За већи успјех потребно је тај цијели процес обавити још два пута, и то уочи Ивана и уочи Петрова«. У току обреда девојке певају песму која почиње стиховима: »Биларице било беру На Видовско навечерско«
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Тада Милош заклиње Ивана: „О Иване, да мој мили брате, нерођени као и рођени! Немој тако кнезу казивати, јер ће нам се кнеже забринути, и сва
“ Па Ивана оправио лепо: све му своје руво обукао и своју му сабљу припасао, па Ивана лепо световао: „Ао Иво, моје чедо драго!
“ Па Ивана оправио лепо: све му своје руво обукао и своју му сабљу припасао, па Ивана лепо световао: „Ао Иво, моје чедо драго! Пођи, сине, пошô у добри час! Тамо сине, добре среће био!
“ На Ивана јуриш учинио, гледа копљем у срце јунака; клече дорат у зелену траву, Иву копље високо надмаши, — не може му калпак
А кад види ага од Рибника да ј’ Ивана с коњем раставио, врати вранца натраг на Ивана: „Што сад мислиш, Сенковићу Иво? Што сад мислиш, чему ли се надаш?
А кад види ага од Рибника да ј’ Ивана с коњем раставио, врати вранца натраг на Ивана: „Што сад мислиш, Сенковићу Иво? Што сад мислиш, чему ли се надаш?
Цикну Турчин кô и змија љута, натерује вранца на Ивана, ал’ је Иван јунак од мејдана: не теде се с пута уклонити, ни с’ Турчину теде покорити, већ јуначки чека на
“ Брзо Турци коње уседоше, па Ивана брзо потераше, — бежи Иван како горско звере, док, бог даде, у гору замаче. Ето Турком невоље велике: на коњма га
невоље велике: на коњма га терати не могу; добре Турци коње одседоше, па за јелу коње повезаше, пак пешице терају Ивана.
Ал’ је мудра глава у Ивана: он је Турком очи заварао, докле њега протрчаше Турци; онда с’ Иван коњма повратио, па одреши два коња витеза, једног
“ Кад зачуше два пашина сина, брже трче на друм пред Ивана, али на друм не смеше изићи, већ из горе братише Ивана: „Богом брате, Сенковићу Иво, врати нама два коња
“ Кад зачуше два пашина сина, брже трче на друм пред Ивана, али на друм не смеше изићи, већ из горе братише Ивана: „Богом брате, Сенковићу Иво, врати нама два коња витеза, даћемо ти шест стотин’ дуката“.