Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Сва се вечера у плачевно позорије обрати. Ту је г. Јевтимије [Ивановић], ондашњи прота земунски био самовидец, који би може бити и боље казао. Одемо у собу гди се кафа пије.
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Сад ћемо дознати шта је. Опћински начелник конте Пијеро Б., први вијећник конте Марко Ивановић, још један властелин и три трговца прођоше кроз гомилу.
Остали вијећници, млађи људи, бијеху у новој француској ношњи. Најбољи утисак чињаше Ивановић мушким изгледом и држањем. Један за другим, попеше се уз камене, уске стубе, што изводе на бедем.
Пијеро, цептећи сав и дишући као мијех, рече Ивановићу: — Молим те, Марко, проговори им ти, у тебе је јачи глас! Ивановић викну иза браника: — Црногорци! За... — Какви Црногорци! — прекиде га оздо крупан глас.
Што не кажете просто: шта траже Црногорци? Ивановић му одговори: — То нијесу Црногорци, него наши поданици, из ових горњих крајева!
Зашто то нијесте учинили? Ја сад не допуштам да се град раније отвори! Ивановић се испрси: — Господине, ви с нама говорите горе него са својим солдатима!
— Никада! — прихвати Ивановић... А ти, Пијеро, само кукај као удовица, као што си навикао, мјеште да се држиш као кућић!
Ја ћу грђе учинит него конте Марко, ја ћу тужити колонела гувернадуру у Задар, и ви ћете тужбе потписати! Ивановић слеже раменима, остали почеше разложити о тој намјери, па опет дођоше на упоређења пређашњега стања с ондашњим,
Сваки је вијећник имао што да исприча о њекоме од тијех и да га похвали. У томе стигоше на трг светог Тривуна. Ивановић, коме је кућа била близу, стаде и запита Пијера: — Хоћемо ли у опћину, ради те тужбе?
— Ја, ви’ш, ја бих да причекамо, неће ли се Тудешак извинити, јер... — То сам знао! — прекиде га Ивановић, смијући се презриво, и отиде кући. Остали бјеху задовољни предомишљајем контовим.
Бјеху дошли: из доњега краја кнез Илија Ивановић и барјактар Јоко Шпадијер; из Бајица сердар Ђико Мартиновић; са Кчева војвода Мићо Перка Шалетина и сердар Гардашевић;
Од Црмничке нахије: сердар Саво Пламенац и прото Андрија Ђуровић. Из Приморја: Крсто Калућеровић и Вуко Ивановић. Ђак додаде: — Уз главаре је дошло доста Црногораца и десет војника који ће остати у манастиру.
На размаку међу њима стојаху сердар Ђико Мартиновић и доњокрајски кнез Илија Ивановић. Пред њима стојаше везан висок младић, великих црнијех очију, мрке науснице. — Што то би, људи, ако бога знате!?
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Братско поздравље!« А њему је толико и требало. Тек нека се зна »да у том и у том месту живи Петар Ивановић Бопчински«. Један му је допис био и штампан цео, а други у изводу. Његове, боже, радости!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Гласнији међу њима бијаху: Ивановић Вук Мајина и Прибиовић Станко Побор. С тим Приморцима било је пет-шест Владичиних перјаника.
Господар се устави под иконама. „Нека уљегну Приморци!“ рече он. Она гомила уђе. Сваки му приступи руци а Ивановић сам прозбори неколико ријечи. „Сретна и вама била нова година и свему лијепоме Приморју!“ одврати Владика. „Сједајте!
Јучер је опет додио чојак и говорио ми...“ „Који је то, са срећом?“ запита сердар. „Богме, тајо, добар чојак Ивановић из Приморја!“ умијеша се Милица. „Је ли то Лукин син?“ запита сердар пажљиво. „Он богме“, прихвати Јока нагло.