Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
И тако спремајући се да иду напише у здравље учитељ-Симе, па у здравље и једног и другог Иве, па у здравље поп-Пере, па поп-Јеротије; па опет с почетка, па у здравље капетаново, па терај редом, док стиже и
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
“ О оману и иви, биљкама са исто тако снажним одбрамбеним својством, у народу се овако пева: „Да ми не би иве и омана, не подраних јединка Јована.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Да код деце развијају љубав према истини и лепоти. А чему служе дела Толстојева, или Иве Андрића, ако не томе? Зар је за испуњавање тих високих обавеза према деци била неопходна припомоћ врсне нам Лале
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
1846, 1869, 1880); Силоанъ и Милена, Сербкиня у Енглеской (Будим, 1829, 1853, 1881); Любезна сцена у веселомъ двору Иве 3агорице (Будим, 1833, 1864, 1885), и, најзад, недовршен Селимъ и Меріма (Будим, 1839).
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
бријачнице, загледа се један у другога, па се обојица забезекнуше, те упрепашћени почеше један другога питати: — Ама Иве, — рећи ће Стипе — ако се крижати знаш, и тако ти свете дивице мајке Исусове, јесмо ли ми ово?
А Иве ће на то: — Светога ми крижа и блажене дивице мајке Исусове, тил сам и ја тебе то питати. Кад поглеђим твоје лице, тил
Него знаш шта, врнимо се ваље натраг, па кад дођемо близу нашега села, зваћемо жене, па ако су Иве и Стипе код куће, онда нам не преостаје друге него окренути у били свит. Тако и учине.
Тако и учине. Кад дошли близу села на бријег више куће Стипине, развезе Иве из све главе: — Ооо Мâндêêе! А Манде ће из куће: — О-о-ој! Ко зове? — Ама, је ли Стипе код куће? — Није нêê!
Ко зове? — Ама, је ли Стипе код куће? — Није нêê! — одговори Манде. — Е Стипе, — рече Иве — виру ти и бога задајем, ово смо ми, сад више нема сумње, него хајдемо кући!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Нашао сам издавача за Ђерзелеза Иве Андрића, али Дневник је био исувише дуг. Међутим, Винавер је био боље среће. Он је, у јесен 1920, успео да задобије
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
то, Кушмељ би обично бризнуо у плач, а Бакоњи ни бригеша за то, но би се раскорачио и гледао мало подругљиво „ћаћу“. Иве или Бакоња, „второрођени“ син Кушмељев, бијаше од дванаест година колико друго напредно дијете од петнаест, румен и
— запитаће га један малиша, пошто осташе с њим на тријему. — А како те зову? — пита други. — Име ми је Иве — одговори Кушмељић. — Ал’ те зову Бакоња! — додаде трећи смијући се. — оцу ти је надимак: Кушмељ!
— Ваљен Исус — назва Кењо. — Е, а ти Иве зар јопет дошâ кући? — Ја јево дошâ да се с тобом разговорим. — Са мнокарце?
Јест, кâ козе, јер би један наш тирâ вас педесет... У мал’ што не дође до руку. Бујас му објасни: — Ма, не вели он, Иве, да си страшљив од стра, него, знаш, од стрица, да не дозна, па да те не истира.
Фра-Брни не оста друго, но да легне и он. У сумрачак пробуди се Наћвар њешто вољнији. — Дижи се, Иве!... Устани, моје дите, и донеси воде! — рече благо. Бакоња, јако зачуђен, пође.
Боље би ми било да скочим у воду. Прије но што кувар дознаде истину, дође Срдарина и одмах поче љубазно: — Ајде, Иве, ајд врати се, моје дите!... Стриц је стриц, па ако те и покара, то је за твоје добро!
И њему је покојни фра-Вице прида николико стотина талира, и мени је мој ујац ништа оставија, и тако сви раде. Даклен, Иве, у памет се! Сићај се оне: „Ко се дима не надими, тај се ватре не нагрија!
опет сав тријем, завири у цркву, али не видјевши нигдје живе душе, викну колико је икад могао из дворишта: — Ооо, Иве Јер-ко-ви-ћу-ууу! Одмах се врата поотвараше на ћелијама. — Шта је?... Ко то виче тако?... Шта се ти дереш, еј?
Она ме одма слала, прије него је Јурић дâ злато! „Ајде, каже, одма к Иви. Ред је да Иве зна прије него се злато прими. Он је сад дијак, дакле најпритежнији од нас, па је ред да он први рече: пристајем!
Он је сад дијак, дакле најпритежнији од нас, па је ред да он први рече: пристајем!“ Јето, мој Иве, моје дите, какву ти новост доносим! Бакоња се замисли. Како се брзо све мијења у свијету!
— Е, то те сами бог просвитлија и научија! — викну кнез устајући. — Е, златно моје дите... али не пет него двајест, Иве, круно моја! Бакоња одмахну руком и отиде.
— вели киез, стављајући сребрњаке у кесицу. — Ја да иштем двајест да искучим пет! Еј, еј, мој Иве, не могу те повалити за ту рич! Млого си примија од вратрина у мало вримена!
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Што лијепо радиш, Иве? — Нешто сликам. — Сликај, Иве, сликај! Налазила је своју дужност, готово своју посвету, у томе да својом ријечју
— Што лијепо радиш, Иве? — Нешто сликам. — Сликај, Иве, сликај! Налазила је своју дужност, готово своју посвету, у томе да својом ријечју олакша порођај свакој ствари, да
Погледао ме са зачуђењем и, рекао бих, с мрвицом разочарања, те одврнуо главу уз мали неувјерени осмијех.. — Е, Иве, Иве! Тужни сретниче, увијек си остао исти!... — То ми често кажу, оче.
— Е, Иве, Иве! Тужни сретниче, увијек си остао исти!... — То ми често кажу, оче. То јест, не често, али увијек кад наиђем на кога
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
портрете, почев од Карађорђевог па до једног од најплеменитијих ликова и српске историје и српске епике - кнеза Иве од Семберије, који од Турака откупљује робље по цену доживотног осиромашења.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Ива. Због своје апотропајске снаге меће се у амајлије које се пришивају детету у капу (БВ, 27, 29). »Да ми не би иве и омана, Не подгојих свог сина Османа« (ібідем). ИВАЊСКО ЦВЕЋЕ Лабкраут (галіум верум).
Ћипико, Иво - Пауци
—Дошао је Иво, — одговори Марко. —Бог с тобом! — јави се јаче стара им мајка. Ето ме удија... Иве, с ким си дошао? —Сам... Ма ни потреба да се дижеш. —Ча ти је? Ваља да ти направим постељу.
— тјешила се одасвуд женскадија. И већ чељад испред кућа поче изнашати посуде да се напуне даждењаче. Око Иве веселије заструјио живот. Дјеца пред кућом згледаваху се, к'о да се чуде толикој промјени.
До Иве допираше час к'о молба, час к'о вапај, час к'о срџба, онако како би снажније ду'нуо вјетар!.. И онда завлада мртви таја
Старац унесе мрежу у шпиљу, па опет изађе и прислони се уз чамац до Иве. Као да о нечему премишља. Па погледа по мору по којему се повлачи рани сутон. — Промиће вриме! — рече.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Дорат Иве Сенковића н Хајдук–Вељков Кушља, на пример, не заостају за ђогатом Страхинића бана. Ивин дорат је један од два или три
ја могу, бабо, подвикнути; већ дај мени тестир и благослов да Турчину на мејдан изиђем; док је, бабо, твога чеда Иве, нећеш Турком ти прести кошуља!
Утом с’ Турчин пушке досетио, преко себе пушку опалио, ал’ бог даде, не погоди Иве, већ дората међу очи чарне; паде дорат у зелену траву, а Иван се на ноге дочека.
увод, ИИИ, 7 Сењанин Тадија — (свакако) Тадија Петровић, савременик Сењанина Иве, а постоји и претпоставка да то може бити и неки котарски јунак — Мандушићев сестрић Тадија или који други — с обзиром