Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ВИ ИВКОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ ИВКОВИЋ (пошто је куцао): Извините! ДАНИЦА (хитно устаје). ЈЕВРЕМ: А ти си, господине Ивковићу? Изволи! ИВКОВИЋ (Даници): Хтео сам да се извиним! Вас опет узнемиравају моји клијенти? ДАНИЦА: Да.
ВИИ ЈЕВРЕМ, ИВКОВИЋ ЈЕВРЕМ (пошто су остали сами): А овај... шта сам оно хтео да те питам, господине Ивковићу? А, тако. А... идеш ли мало у Београд, а? ИВКОВИЋ: Па да, да се видим с пријатељима, да разговарамо.
Он говори више себи). Хм! Гле, молим те. А ко би то могао бити? (Гласно.) Шта ти мислиш, господине Ивковићу, ко би од наших био онако мекан? ИВКОВИЋ (смешећи се): Не знам, ал' то ће већ знати господин начелник!
ИВКОВИЋ: Па, право да вам кажем, волели би! ЈЕВРЕМ: Е, то ти не ваља, господине Ивковићу. Не ваља ти што си отишао у опозицију, а сад се још радујеш и за Илића.
ЈЕВРЕМ: Можемо, не кажем да не можемо. Могу ја теби, на пример, да кажем: господине Ивковићу, скупе шљиве ове године. А ти мени да одговориш: јест, скупе су!
ЈЕВРЕМ: Може! Може! ИВКОВИЋ: Дозволите, одох ја да закуцам ову таблу. ЈЕВРЕМ: Е, ако, ако! Збогом, господине Ивковићу! ИВКОВИЋ: Збогом, газда-Јевреме! (Одлази). ВИИИ ЈЕВРЕМ, ШЕГРТ ЈЕВРЕМ (враћа се и стане насред собе замишљен.
ПАВКА: Јест, то! Ти знаш ваљда да је та госпа Марина нешто род овом господину Ивковићу? ЈЕВРЕМ: Ако! ПАВКА: А нешто ми се много распитује о Даници и хвали господина Ивковића и уопште...
СПИРИНИЦА: Ју, с каквом фарбом? ЈЕВРЕМ: Па, знаш, она је род господину Ивковићу! СПИРИНИЦА: Па да није за Даницу? ЈЕВРЕМ: Јес'? СПИРИНИЦА: А кад је изишла с фарбом на среду? ЈЕВРЕМ: Сад!
(Павки.) Добро, шта хоћеш ти? Хоћеш да Младен иде кум-Стеви. Добро, то знамо. (Ивковићу.) А шта хоћеш ти? ИВКОВИЋ: Та да вам пољубим руку! ЈЕВРЕМ: И то знамо! (Жандарму.) А ти? ЖАНДАРМ: ...
Збунили сте ме и ја сад, на пример, не знам шта говорим, и управо не знам ко држи у руци кеца, а ко краља... (Ивковићу.) Па дабоме, кад си и ти умешао твоју фарбу!... (Продера се на Младена.) Иди, па реци шта хоћеш! (Младен оде.
али... дође, видите, тако реч. ЈЕВРЕМ: Зато, видиш, ми не треба никад да смо сами. (На вратима.) Данице! (Ивковићу.) Боље да нисмо сами. (На вратима.) Данице!
(Смути се кад види Ивковића.) ЈЕВРЕМ: Добар дан, Срето... (Збуни се и сам.) Овај. (Ивковићу.) Иди да пробаш слатко од ружа... ИВКОВИЋ: Доцније... Ја бих још имао нешто посла у вароши.