Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Красни су то гости — у далеко их није. Ту вам је учитељ Иво из Скупљена; па онај други Иво, учитељ из Јаловика; па Станоје, учитељ из Муратовца; па поп Јеротије, онај врљоки из
Красни су то гости — у далеко их није. Ту вам је учитељ Иво из Скупљена; па онај други Иво, учитељ из Јаловика; па Станоје, учитељ из Муратовца; па поп Јеротије, онај врљоки из Миокуса, што рже за женскињем
Хајд у здравље капетаново... Наздравиде, поп-Перо! — понудише поп-Перу да очита здравицу. — Нека наздрави учитељ Иво — вели поп. — Де ти, Иво! Ти умеш боље. — Јок, јок — нећка се Иво — ти, попе, боље умеш. На тебе је ред.
Наздравиде, поп-Перо! — понудише поп-Перу да очита здравицу. — Нека наздрави учитељ Иво — вели поп. — Де ти, Иво! Ти умеш боље. — Јок, јок — нећка се Иво — ти, попе, боље умеш. На тебе је ред. Сви гракнуше: — Поп Пера!...
— Нека наздрави учитељ Иво — вели поп. — Де ти, Иво! Ти умеш боље. — Јок, јок — нећка се Иво — ти, попе, боље умеш. На тебе је ред. Сви гракнуше: — Поп Пера!... Поп Пера!... Дела, попе!...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Сви ме добро знате!... С вама сам растао и одрастао!... Сви ви добро знате и моју децу!... Знаш их најбоље ти, Иво, стари кардо мој!... Та у твојој су кући одрасла!... Све село зна да су то добри радини!...
А он поста домаћински сладак: сваки покрет пратио је осмејком пуним милоште. — Па, шта ми радиш, Иво? - Хвала богу, ага. — Како су на дому? — Богу хвала. — Шта ми Лазо ради? — Добро је.
Ја још имам деце, али ми он баш на срцу лежи!... Некако ми је одвојио... уме заповедити... све!... — Па, види се, Иво, брате, види се!...
— Немам никаквог. Сједи. Жељан сам, болан, лијепе рјечи с људма... Сједи!... Иван седе. — Вјере ти, Иво, реци ми ко је, онако, међу вама био највише мени противан? — поче Турчин и упиљи у Ивана. — Па, вала готово сви!
— Па, дела, Иво, брате, разговори се с људма. Кажи им да ја нисам тако рђав човјек као што су мислили. — Не брини!...
— Ја бих се волио разумријети овдје с вама!... — Збогом, драги ага! Крушка му пружи руку: — Збогом, Иво, брате!... Али не заборави да се са Севићем разговориш! — Како да заборавим!... Још данас идем!...
Пошао од куће, па се увратио. Лице му се смешкало, јер је видео Ивана кад се од Крушке враћао. — Помоз̓ бог, Иво! У овом тренутку Иван се зарадова. Он скочи са столице: — Бог ти помогао! — Ја се мало свратих да видим шта радиш...
А то је све Крушка!... Онај Крушка што га грде наш поп и кмет — луди што су оматорили па излапили!... Него, Иво, брате, њих не смемо слушати. Они ће нас одвући у пропаст!...
— Нека, Лазо, немој ићи. Ту ти је сад и отац, па да разговарамо. Лазар обори бајаги главу. — Ево шта, Иво. Баш сад разговарам с њиме и питам га би ли се женио. — Па шта вели? — пита Иван.
— Али сад! — После може бити доцкан! — Сад!... Хајдмо из овијех стопа!... Хоћеш И ти, Лазо? — Хоћу! — А ти, Иво? Турчин је тако мило погледао Ивана да се овоме не може на шо, него рече: — Хоћу!... И кренуше се сви хану.
— Добро, ага. — Хајде, Маринко, попиј штогод! — рече Иван. — Ниси ништа ни пио ни јео од јутра. — Хоћу, Иво, хоћу!... Баш сам гладан. И уђе у кућу. Пошто је мало пио ракије и доручковао, он се поздрави са кућанима...
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Питам једно дете: Шта ћеш ти бити, Перо, кад велик порастеш? Он каже »Ја ћу звонар бити«. — А ти Иво? »И ја«, каже он. — А ти, Живо? »Ја ћу први тас да носим« — А ти, Нико? »Ја ћу црквењак«. А ти?
— А, није... него баш његове; баш исти он, исти отац! — вели Јула, и стаде љубити те црте очеве... — доћи ће, Иво, господин попа опет. Је л’ те да ћете доћи? — Јесте, доћи ћемо! — прошапута путник. — А сад збогом!
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Иван Кнежевић, кнез Иво од Семберије, доносећи откуп за заробљене жене и децу, кад је угледао српско робље, „трипут пада па он обамире...
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Имају два калуђера, ђакон, седам-осам ђака и момци. — А нема писара? — Главни је писар ђакон Иво, а кад устреба пишу и калуђери.
Сјеђаху: владика Петар, ђакон Иво, архимандрит Јанићије и калуђер Јосиф. До овога, на струци простртој на поду, сјеђаше подвитијех ногу млад гуслар, с
Израз му бјеше сјетан, готово жалостан. Ђакон — „Милобруковић Иво“, како га најобичније зваху Црногорци — жилав човјек од четрдесет и њеколико година, обријане браде, црнијех, танких
Млађи су га радо слушали и хватали у лажи. Иво бјеше родом из околине приморског манастира Стањевића, који је у оно вријеме био у црногорској граници и где су
приморског манастира Стањевића, који је у оно вријеме био у црногорској граници и где су владике радо проводиле зиму. Иво бјеше ожењен, али оставши млад удовац, као „мирски“ ђакон, приљуби се владици.
Владика га је наговарао да се закалуђери, те да остане с њим довијека, али Иво није волио носити мантије. Кад се послије пропасти Млетачке републике, за вријеме безвлашћа, владика поче спремати да
И тако Иво уз владику би цијелог рата на Приморју, служећи га усрдно, а и стављајући „главу у торбу“, као војник, без чега не би
Владика се мало замисли, па га погледа задовољно: — Видиш, то је паметно! То си се добро сјетио, мој вриједни Иво!... Него, познаје ли то дијете много главара?
Они почеше доказивати да се нијесу кињили, а ђакон Иво надвика их: А што их жалиш, господару, као да су лацмани, а не мрки вукови, који мало хају и за вријеме и за даљину!
— А погоди ли мој сан? — пита га Иво. Кнез ћеклићки, велик шаљивац, пошто чу сан, рече: — Е јест овај наш Милобруковић и њеко гатало!
По вечери обични посјед у мађупници био је живљи и веселији него обично. Игуман Ђорђе и ђакон Иво надметаху се у шалама, сердар Пламенац причаше о своме путовању у Русију и у Париз, војвода Бошковић заподјену
Сви се смијаху чети жена натоваренијех старинским оружјем. Јанко, сјетан, обори главу и признаде да Иво право има.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
ПЕТРОВИЋ 360 ДАНИЦА МАРКОВИЋ 361 ВЕЛИМИР РАЈИЋ 362 СИМА ПАНДУРОВИЋ 363 2) ПРИПОВЕДАЧИ 364 БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 365 ИВО ЋИПИКО 367 ПЕТАР КОЧИЋ 369 МИЛУТИН УСКОКОВИЋ 371 РАДОВАН ПЕРОВИЋ НЕВЕСИЊСКИ 372 ВЕЉКО М.
Исто тако у данашњој српској књижевности има писаца католика, као Марко Цар и Иво Ћипико. После католика, у српску књижевност улазе и национално освештени муслимански Срби из Босне и Херцеговине.
Мајке Југовића (1907, [1911]) и Лазарево васкрсење (1913) јесу књижевни израз новога националнога идеализма и полета. Иво Војновић је данас први драматичар и код Срба и Хрвата, али недовољно историјско осећање, претеран симболизам, каткада
То је можда најјачи приповедачки таленат који је икада био у српској књижевности. ИВО ЋИПИКО Рођен 1869. у Каштел-Новоме код Трогира у Далмацији,* Иво Ћипико продужује онај низ приповедача који је
ИВО ЋИПИКО Рођен 1869. у Каштел-Новоме код Трогира у Далмацији,* Иво Ћипико продужује онај низ приповедача који је Далмација дала српској књижевности.
Од сувремених српских песника и приповедача врло мало их је који се баве драмом. Борисав Станковић, у Коштани, и Иво Ћипико, у драмској слици На граници, више су приповедачи а врло мало драматичари.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Маршира, цупка, скакуће живо, кад преда њ — Андрић Иво! Ех то је мука и малер прави, јуре га писци у сну, на јави!
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ Мајка Иву коња оседлала, У томе се Иво наресио, Па отиде на воду студену, Кад на воду не находи Мару. Поврати се двору невесело, Те отиде у Марину башчу,
Поврати се двору невесело, Те отиде у Марину башчу, Млада Маре у башчи заспала. Гледа Иво, мисли како ли ће: Али ће је од сна пробудити, Али ће јој лице пољубити.
рода не имам никога; А да речем, да ми је од Бога, Тога дара нијесам достојна; А да речем, да ми је од Ива, Мој је Иво од мене далеко, Да је био, би ме пробудио Или барем једном пољубио.“ 151.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Дедер, очију ти! — Па ет', 'нако, кад но беше код нас капетан Иво, знате већ сви: рђа к'о рђа, ама и ми потеглисмо велики зор под њим.
Сви погледаше у суд по коме пливаху црвене мрље. Из нечијих груди оте се врисак... — Иво, јеси ли ти? — Откуд овде? — Шта је то с тобом?
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
” Од радости, деда се на земљу скљока: „Стиже од Семберије мој кнез Иво! Мој дивни кум, Ђорђевић Ђока, Кумашине, да си ми здраво и живо!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ Затијем приђе к вратима што бјеху у дувару, те хрбатом од средњега прста закуца на њима. „Иво!“ зовну старац. „Чујем Господару!“ озва се крупни неки глас из оближње собе.
То је Иво, ђакон владичин. Приступи те цјелива старца у руку, назвавши му добро јутро. Затијем свечано рече: „На добро ти
“ примјети старац насмијавши се. „Шћах да речем студено је; ето су ти, Господару, руке студене као мраз“, рече Иво, потапшавши љубазно својом руком по стремену руке Владичине, па цјелива је усрдно.
Ђакони Иво и Алексије стадоше пред вратима дворане, да редом пропуштају главаре. Иза њих наврсташе се перјаници. Сви остали помије
“ одврати Владика. „Сједајте!“ „Ви господо из гњезда господскога, из питомијех Његуша, напредујте!“ рече ђакон Иво, коме је увијек мило било китити. Три Петровића: Саво Марков, Станко и Јоко Стјепови, уђоше.
„Ајте не засмијавајте ме, но улазите!“ рече ђакон Иво, тобож оштро. Затијем омјери погледом ону четворицу што преосташе; стаде кашљуцати, као што човјек чини кад се нечем
Али Јован Вицковић, Ћеклићки кнез, шалчина виши но ђакон, уђе говорећи: „Могу ја, Иво, и без твоје пјесме!“ „Можеш Ћеклићу Млечићу! Ама јесте Млечићи, божија ви вјера! И домишљати сте као они!
„Па реците да ја нијесам пророк!“ рече Иво млађима, метнувши прст на чело. Додуше умио је погађати најмање жеље господареве.
“ Затијем — погледавши значајно Господара — стаде Иво нагонити, сад овога сад онога, зачињајући нуђење свакојаким досјеткама. „Је ли сердар Пејо здрав?
Кад му свјетлост до ногу доприје и очи му заблијешти, Владика се трже из својијех мисли. „Сједи Иво! Сједи на бесједи!“ рече Владика осмјехнувши се.
„Сједи Иво! Сједи на бесједи!“ рече Владика осмјехнувши се. Иво сједе говорећи: „Залуду ћу сјести и бесједити, Господару, кад те развеселити не могу.
Простота се боји само онога што глибавим земним очима гледи, а душевне су јој слијепе. Зар ти, Иво, не видиш да зли дух точи мој народ, као што црв љешину точи? Зар не видиш да сам већ малаксао борећи се против њега...
Ћипико, Иво - Приповетке
КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Иво Ћипико ПРИПОВЕТКЕ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела
Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2010. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Иво Ћипико ПРИПОВЕТКЕ НА ПОВРАТКУ С РАДА 2 БРАЋА 21 ЦВИЈЕТА 32 АНТИЦА 53 СТАРИ СВЕТИ СПИРИДОН 77 ДАНГУБА 84 У СТРАСНУ
ПОВРАТКУ С РАДА 2 БРАЋА 21 ЦВИЈЕТА 32 АНТИЦА 53 СТАРИ СВЕТИ СПИРИДОН 77 ДАНГУБА 84 У СТРАСНУ НЕДЈЕЉУ 93 ПРЕЉУБ 99 ИВО ПОЛИЋ 121 НОВИ ХРАМ 131 ДОМАЋИН 137 ПРИПОВЕТКЕ НА ПОВРАТКУ С РАДА Хватао се први мрак када је пароброд пристао уз
” И побожни пук, уједначено, пуним гласом одговара: — Тебе молимо, услиши нас! ИВО ПОЛИЋ Иво Полић враћао се у Србију с пуном душом утисака из цариградских лепота.
” И побожни пук, уједначено, пуним гласом одговара: — Тебе молимо, услиши нас! ИВО ПОЛИЋ Иво Полић враћао се у Србију с пуном душом утисака из цариградских лепота.
Запањен нечим новим и великим, застао је. Које изненађење! У пљуску прозирне, меке, подједнако подењене светлости, Иво Полић ухватио је једним погледом велики простор фантастично удешен, испуњен најразноликијом архитектуром и окићен
Једна хармонија боја, облика, ствари, у музичкој тишини. Потпун мир у којем се души тражи изражаја. Иво Полић са стрепњом у души гази по меким дебелим саговима.
Овде је смештено величанство двеју вера једнога бога. Али што овде подсећа на бога који се у души јавља? мислио је Иво Полић.
Али шта је то што овако јако подсећа на бога? мислио је Иво Полић шетајући се испод аркада. Гледао је муслимански свет у простору храма.
Како су ситни и незнатни према величини фанатичности и греха њихових пређа! Иво Полић осети потребу да се моли. Био је у фесу, одлучи се. Постави се у ред верника и с њима клањаше.
” Једнога дана Иво Полић подранио је. Био је одлучио да цео тај дан проведе пешачећи у околини велике вароши. Зажелио се поља и слободног
са затвореним вратима, џамије испред чијих чесама купе се деца, ретки пролазници који пролазе као поред какве ствари. Иво Полић после дугога шврљања избио је на море. Ту се дуже задржао. Нашао се према отвореној пучини у дражици на песку.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
У целини гледано, Иво Андрић је у свим својим делима, и из различитих углова, приказивао човекову борбу са бесмислом, ентропијом.
Јер Иво Андрић је – могли бисмо рећи – писац, културе, тј. писац који је више но било ко други у нашој књижевности заокупљен
Готово сви приговори Станковићу односили су се на вештину приповедања. Њу ће, код нас, тек Иво Андрић довести до савршенства.
онога ко поставља норму модерне нарације (приповедања) и језика (нарочито синтаксе) који уз њу иде, свакако заузима Иво Андрић. У исто време други врх представљају романи Милоша Црњанског.
У целини гледано, Иво Андрић је у свим својим делима, и из различитих углова, приказивао човекову борбу са бесмислом, ентропијом.
Јер Иво Андрић је – могли бисмо рећи – писац културе, тј. писац који је више но било ко други у нашој књижевности заокупљен чов
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Гријех на нас и нашу ђецу, Иво брате и сине!.. Целом снагом својом прућио се испред олтара Иван Војиновић, поклонио се свецима, узео причешће и
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
СТАНИША: И није! Син рођени ја сам Иван-бега, Ти копиле часа ћудљивога. — Свладан вином и ракијом Иво, У немоћи мушког моловања, Створио је размажено бепче Да се њиме кô лучетом малим Ћуд пакосне жене заиграва.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Уметност приповедања нико није толико развио и усавршио као Иво Андрић (1892-1975). Он није само тематски везан за Босну. Од свих наших крајева - како је то приметила И.
Ћипико, Иво - Пауци
КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Иво Ћипико ПАУЦИ и ЗА КРУХОМ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних
Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2010. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Иво Ћипико ПАУЦИ ПАУЦИ 1 И 2 ИИ 65 ЗА КРУХОМ 112 И 113 ИИ 205 ПАУЦИ И На Бадњи дан у дућану газда—Јова живље је но
Поп—Врани жури се, огладнио је; и слуга Иво већ на сто носи. — Дошао си, — вели му и ублиједи од узбуђења. —Живине! Могао си чекати, па по кршћански урадити...
Изиђоше два трговачка агента, неколико Загораца, а за њима, најпослије, свеучилишни ђак Иво Полић. Она два агента окупише носачи и гоњачи и нагањају се с њима.
Она два агента окупише носачи и гоњачи и нагањају се с њима. Иво их обиђе, приђе агенту друштва, поздрави га и замоли да стави у стовариште његов ковчег, док сутра по њ пошаље човјека.
—Ча је? Како си? Нисмо ти се надали. —Нијесам имао времена писати. А како је? — Ка' и увик, добро! Улази! Иво уђе у кућу, а Марко затвори врата и закракуна. Уза стубе узађоше оба на први таван. —Ко је то?
Уза стубе узађоше оба на први таван. —Ко је то? — зачу се уто из собе женски глас. —Дошао је Иво, — одговори Марко. —Бог с тобом! — јави се јаче стара им мајка. Ето ме удија... Иве, с ким си дошао? —Сам...
Мајка се дигла и одијеваше се. Дотле је Марко упалио свијећу. Врата се отворише. —Иво, синко! Зар си сам дошао? —Сам, — одазове се Иво, и у исти трен огрлише се. Марко придаде мајци свијећу.
Дотле је Марко упалио свијећу. Врата се отворише. —Иво, синко! Зар си сам дошао? —Сам, — одазове се Иво, и у исти трен огрлише се. Марко придаде мајци свијећу. — Ја грем спат', — рече им и оде у своју собицу.
Њих двоје узиђоше уза стубе на други таван... Уђоше у чисту, обијељену собицу. Иво раствори стакла и капке. Затим се обрне к мајци, насмије се тек примјетљиво и загледа се у њу.
— Ево ти! — рече му благо. Иво прихвати и наточи. Уто је старица средила постељу. Кад бијаше с послом готова, загледа се у сина. —Бићеш уморан?
—Бићеш уморан? Блид си, пој опочини! И нато тихо изиђе и затвори за собом врата. Иво наново наточи и сит се напије. Затим се налакти на прозор и, замишљен, стаде гледати у мирну, про,ъетну ноћ.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Јован Јовановић Змај: Жива књига (песме) 1891. Јован Максимовић: Златиборска вила (приче) 1892. Рођен Иво Андрић Петар Деспотовић: роман Две лажне златице Душан Ђурић: Неколико приповедака за српску младеж 1893.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Глишић, Милутин Илић, Симо Матавуљ, Драгомир Брзак, Владимир Јовановић, Никола Ђорић, Драгутин Илић, Паја Адамов, Иво Војновић, Коста Арсенијевић, Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Војислав Илић, Светолик Ранковић, Илија Вукићевић,
Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Војислав Илић, Светолик Ранковић, Илија Вукићевић, Алекса Шантић, Милорад Митровић, Иво Ћипико, Светозар Ћоровић, Милорад Петровић, Божа Кнежевић, Бора Станковић и Радоје Домановић.
Мислим да је боље ако будем сваком редом давао реч. – Тако је! – прихвати збор. – Има, дакле, реч конте Иво Војновић! – Ја?! – изенади се конте Иво и извади малу марамицу, чипкицама оперважену, и обриса чело. – Ма немојте!
– Тако је! – прихвати збор. – Има, дакле, реч конте Иво Војновић! – Ја?! – изенади се конте Иво и извади малу марамицу, чипкицама оперважену, и обриса чело. – Ма немојте!
Јави се за реч и Иво Ћипико: – Е, оштија – рећи ће он – било би право позвати га, тога блаженога Нушића, амо к нама, ма велим да паса још
Није нам, вели, преша да толики гријех чинимо. – Што говориш, бре Иво – рећи ће Бора – јеретичке ствари, зар не видиш како Брзаку капље пљувачка из уста.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
СТАРИНА НОВАК И ДЕЛИ-РАДИВОЈЕ 559 56 ГРУЈИЦА И ПАША СА ЗАГОРЈА 564 57 ЖЕНИДБА ГРУЈИЦЕ НОВАКОВИЋА 573 59 ИВО СЕНКОВИЋ И АГА ОД РИБНИКА 595 60 ЛОВ НА БОЖИЋ 612 62 ЈАНКО ОД КОТАРА И МУЈИН АЛИЛ 644 63 СМРТ СЕЊАНИНА ИВА 657 64
Међу највише опеване ускочке јунаке спадају: Иво Сенковић, Сењанин Тадија, Стојан Јанковић — личности које су познате и историји.
1 Иво Сенковић (или Иво Сењанин) је историјски Иван Влатковић, поглавица сењских ускока. „У време аустро-турског рата 1593—16
1 Иво Сенковић (или Иво Сењанин) је историјски Иван Влатковић, поглавица сењских ускока. „У време аустро-турског рата 1593—1606.
Како је приказан у песми Иво Сенковић и ага од Рибника он иде међу два или три најсугестивнија лика нашег херојског песништва.
То је оно Његошево младо жито коме је вековима долазила жетва пре рока. Иво Сенковић представља нашу младост кроз векове, која је дорастала до коња и до бојна копља — за непрестану борбу.
Није мање снажан ни стих који ага и Иво (у песми Иво Сенковић и ага од Рибника), налазећи се брзо један за другим у истом повољном положају, упућују — као да
Није мање снажан ни стих који ага и Иво (у песми Иво Сенковић и ага од Рибника), налазећи се брзо један за другим у истом повољном положају, упућују — као да се лоптају —
“ У другој Иво каже поводом сукоба са првом потером: Од њих нико не остаде, мајко, од нас нико не погибе, мајко; поводом сукоба са
Секула се у змију претворио, Битка на Крбавском пољу, Женидба Максима Црнојевића, Маргита дјевојка и Рајко војвода, Иво Сенковић и ага од Рибника, Смрт Сењанина Ива, Женидба Милића барјактара, Ропство Јанковића Стојана, Предраг и Ненад.
Са каквом је само вештином и прецизношћу насликан стари Ђурађ у песми Иво Сенковић и ага од Рибника! Старац добија позив за мегдан и плаче: осећа да је врло стар, да се не може ни коња држати,
Ни стрепња за сином не враћа старцу снагу. Али кад се после добијеног мегдана вратио Иво у турском оделу, кад се Ђурђу учинило да то долази Турчин који је убио Иву, тада је осећање немоћи нестало као да је