Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Само сврате у наше село. Имају мотор и тада долазе са гостима. — Како се зовете? — Ивона. — То није домаће име. — Није. Мој отац је служио у марини и путовао много. Али многи ме зову Ролдана.
— Ивона. — То није домаће име. — Није. Мој отац је служио у марини и путовао много. Али многи ме зову Ролдана. — Ивона је лепше. Довиђења дакле. — Довиђења, млади господине.
Гледају ме радознало. — Поздравите господина. Чекали смо да вас види. — Како се зовеш, плавојка? — Ивона. — То јој је овај наш друг Пабло наденуо такво име. Он је био кум.
Он је био кум. Неки који су били у морнарици, крштавају тако девојчице. — Видите да му је и на барци написано: Ивона. Толико Пипо воли мезимицу. — Сјајне девојчице; црноока и плава. — Савршене девојке. Иду већ у школу. О, немојте!
— Савршене девојке. Иду већ у школу. О, немојте! — Зашто не; за конфете. — Како се каже, Ивона? Мала се толико збуни да, отворивши шачицу, умал не испусти новац. — Немојте их мучити.
— Нисам знао да би јој то било пријатно. Поздравите је. — Ивона, шта си учинила са својом косом? Путоваћеш! — Куда?
— Мислим да сам говорио једанпут са вама. Не сећате ме се, Ивона? — Да, има годину или две дана. Хтели сте да знате зашто се тако зовем. — Радите увек онако дивне чипке?
— Могу доћи за вама кад обиђем најпре малога Педра; он се расплаче понекад у мраку и тата се онда љути. Хоћеш ли ти, Ивона, да ме причекаш часом, а онда ћемо сићи заједно, или силазиш одмах? — Чекаћу те ако хоћеш.
Тако је лепо, не треба да ме се бојите... — Обећали сте да нећете. — Разуме се. Јесте ли верени, Ивона? — Не, ја нећу да се удајем. — Мислите можда да се заветујете?
Краков, Станислав - КРИЛА
Све је певало по улицама. Чак и два стара дервиша крај срушених зидина џамије. Лутали су дуго и Ивона је задовољно слушала тешко дисање Душково. Она није била уморна и њене су груди весело дрхтале.
— Гоод евенінг... — Му деар!... Ивета је утрчала и обгрлила енглескога капетана. Душко се смешкао. Ивона, Ивета... све се то мешало по његовој глави. — И њега, и њега, — викао је Митфорд. Мала није оклевала.
Тело јој је било размекшано и топло. Као и у баронице Ивон. На улици се чула вика јеврејског продавца. Ивона, Ивета... Душко се смешкао... све је то било исто... био је задовољан... све су жене зналачке у љубави.