Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Па, Радо, — рече окренув се кочијашу, — можемо л’ већ? — рече и изљуби децу; Раду и Сиду и Макру у образ, а Иву, који је јаузновао хлеба с пекмезом, пољуби у потиљак.
— И маму воле? — Јесте, лане, и маму он воле... и маму! И Сиду, и Макру, и Иву (и пољуби га), и Раду, и бàбу све воле господин попа, све; и твоју маму воле!
— доћи ће он опет... — Ваше црте... ваше лице! — рече путник сав потресен, гледајући мало утешеног Иву... — Сушта мати! — додаде нежно. — А, није... него баш његове; баш исти он, исти отац!
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
о целокупном раду важнијих новијих писаца српских; у том погледу су му нарочито успеле студије о Борисаву Станковићу и Иву Ћипику.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Септéмбар гризе августу свршетак. Источи очај, пиле у плетиву, у душин понор утрепери иву: да ивик живне куд је сјао тренак јелеја њеног с неначетог стола док лето дроби вршалица бола.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ Мајка Иву коња оседлала, У томе се Иво наресио, Па отиде на воду студену, Кад на воду не находи Мару. Поврати се двору
Црњански, Милош - Лирика Итаке
У болници такозваних милосрдних сестара, тих дана, упознао сам и Иву Андрића. Био је слаб, нежног здравља. После те посете, мене су узели, номинално, и за члана редакције часописа
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Елем, наш ти се Жико љуто опизмио на њега. Кле га куд год пође и 'нако, да виш', укле га. Ишћераше ти нашег ћопу Иву, због оне младе, па, ка' да није ништа ни био.
Ћипико, Иво - Приповетке
Заплаче од узбуђења и тврдо одлучи да се већ у семинариј неће повратити... Те детиње успомене прођоше Иву Полићу кроз мозак у сећању, као ветар. Пред њим лежало је море.
И падао би меки сутон и долазиле ноћи, тајанствене, мистичне стамбулске ноћи. Те ноћи Иву Полићу остаће урезане у мозгу целога века. Док би смркло, он би, сањајући и маштајући, шврљао око стамбулских џамија.
Највиша моћ и најниже ропство, слава и пропаст, — све то у једној ноћи. Све те слике су долазиле пред очи Иву Полићу. Ишао је даље к мору. Пучина је дрхтала у месечини.
Ћипико, Иво - Пауци
Раде сагне се и једним крајем кабанице покри малога Иву, и изиђе. —Збогом! — зажелише жене на одласку. Раде, гоњен нестрпљивошћу којој се и сам чудио, није ни обазирао се
—Господин је Далматинац, — рече јој брат. —Драго ми је! — чисто весело одазове се она, погледа у Иву и упита: — Јесте ли близу мора? —Ни сто корачаја од њег'. —То мора да је дивно! Никада нијесам видјела море.
Напокон се шјор Лука диже и пође по дућану, па, уставивши се на прагу, угледа Иву. — 'Ајдемо! — рече замишљено. При вечери намргодио се шјор Лука.
даље, полагано, ћутке, уз цвиљење попаца, па кад бијаху близу мора, подаље од села, наједном се устави Јуре и погледа Иву, као да га пита очима: куда ћемо даље? Младић га није разумио, него устави се и извали на комад ледине тик пута.
—Дакле, сваки дан то горе! — измаче се Иву. —Јур не може горе... Нарадило се поље и надужило се. Све уздање, да бог благослови труде, па платиће се; а кад тамо,
—Зар нисам и ја из села? —Ја мислим — скањиваше се младић, — да се за нас нико не брине. Иву гану болна младићева брига.
— Нисам ти одавна оца видио, — пане напамет Иву, и тако прекиде младића. —Немоћа јур дуго... Вирујте одонда и проша ме смих. А нисам прво зна за невољу. Отац никако..
посолицом изједено лице лаштило се на сунцу, но поред свега у њега бијаше мрк поглед којим је испад себе погледао Иву. Пркошљиво хити туњу што је даље могао и прогунђа нешто неразумљиво. Тек Иво је желео чути изблиза тога чудака.
И закључи: — Ето је трошка и биће га, ма и село имаће се чиме подичити... Нека све буде на славу божју! Иву та вијест још у цркви смути. О тим оргуљама бијаше већ давно у селу говора.
— Ма и хоће се мужика, — продужи, — кад смо овако сити! — А онда својим плавим очима погледа у Иву, уозбиљи се и замисли. Боже мој, да ми је само знат' ко ће по њему млатит'. Бидни наши труди!
Он преврну разговор: — А је ли оцу боље? — Увик исто — одговори дјевојка. — А биће и горе! — надода брат. Иву потресоше пошљедње ријечи и чисто се смути. — Ако вам је потреба коју малу ствар, дао бих вам ја...
Једном вративши се, прилагоди се животу у вароши и бијаше отада десна рука свому оцу. Он први угледа Иву и усрдно му се јави. — А хтједох да питам оца ти куд си... Нема те у вароши, — и притрча к њему све до лазе.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Али кад се после добијеног мегдана вратио Иво у турском оделу, кад се Ђурђу учинило да то долази Турчин који је убио Иву, тада је осећање немоћи нестало као да је руком однесено.
те шиљем с главом неразумном, са Иваном, са јединим сином: Ива ј', доро, глава неразумна, чувај, доро, моје чедо Иву!
Паде на ум Црнојевић-Иву ја какву је ријеч оставио код његова нова пријатеља: да одведе хиљаду јунака, да љепшега од Максима нема; јутрос,
Књига Иву на кољено паде, ал’ му књига доста грдно каже: „Пријатељу, Црнојевић-Иво, кад забраниш у пољу ливаду, јал’ је коси, ја
Залуду га Иван находио, у крви га познат не могаше, мимо њега јунак пролазаше, а виђе га Јован капетане, те ујаку Иву проговара: „Мој ујаче, Црнојевић-Иво, чим си ми се тако понесао: или снахом, или сватовима, ил̓ господским даром
те шиљем с главом неразумном, са Иваном, са јединим сином: Ива ј’, доро, глава неразумна, чувај, доро, моје чедо Иву!
Сад ћеш, аго, изгубити главу, данас ћеш се с нама растанути“. Кад погледа ага од Рибника, ал’ угледа Сенковића Иву: „Не бојте се, моја браћо драга!
“ На Ивана јуриш учинио, гледа копљем у срце јунака; клече дорат у зелену траву, Иву копље високо надмаши, — не може му калпак оборити, а камоли ранити јунака.
Што сад мислиш, чему ли се надаш?“ Поче ага Иву братимити: „Богом брате, Сенковићу Иво, немој мене данас погубити, ишти блага колико ти драго!
запишта као љута змија, проли сузе низ бијело лице, она трчи у дворове Ђурђу: „Јао Ђурђу, драги Господару, у зô час си Иву оправио, оправио да т’ замени главу!
Од жалости јунак и не чује, он не чује што беседи Ива, већ салети своје чедо Иву, салети га да одсече главу, Ето Иви големе невоље! Оће јунак да изгуби главу, да од кога, већ од бабе свога!
“ Брзо Ђурађ састигао Иву, и оће му да одсече главу. Кад се види Ива на невољи, он се маши у јанкесу пасу, баци главу аге од Рибника, баци главу