Употреба речи иде у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Но већ то је међу нама речено!...“ После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде. Отац му нуђаше за услугу два грошића: „Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“.

То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... После пола ноћи диже се Алекса да иде. „Куда ћеш?

— Ја, пријатељу, до Београда. — Далеко, — рече човек, — али шта ћеш, људи смо! Сваки од нас иде за својом срећом, нико не зна где га шта чека...

удубио у мисли: изгледао је тако као да му се већ десила нека несрећа; а корак му беше тром, лен, као у човека који иде некуда где се никаквој радости нема надати, а после диже суморно главу и стаде ми приповедати: — Тако, пре неколико

Жеравица! Па онда нису ни скупи, бадава, богами, бан-бадава! Само, знаш, треба куражи... Ти већ знаш како иде... Они то говоре, а шлајфер искривио се, пијан, па пева: „Ес гинген ден ди драј јуден, ден, ден, ден“ А кад је пао у

— тима реч’ма је он сваку приповетку почињао, отприлике као што Видовдан почиње своје уводне чланке писати: најпре иде скелет, месо, фамилија, па онда држава, а у држави је болестан уд сваки онај њезин члан који се усудио незадовољан

Нећете ми веровати да вам сваког празника иде у цркву, поштује свештенство. Баш пре, кад оно беше свадба врајла-Јуцина, приповеда ми наша госпоја протиница да је у

Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље... Чудо од света!...

— Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући! Где је Лаза биров?... Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана... Добро, добро!

— Један Цинцарин, Грк ли је?... Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица... — Он нек иде капетаници да избере шта јој треба... А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Ступа напред, нити се обзире, као | слепац кад по блату бежи, иде само на срећу, куд пуче да пуче. А разуман човек, ако ће колико знати, опет слуша с великим вниманијем што други

„Фарина де диаволо ва престо ин семола. Брашно ђавоље иде брзо у мекиње”, паметно вели талијанска пословица. Ко с неправдом тече, с врагом растече; ко с туђим уздисањем кућу

„Аудацем фортуна јуват: Слободног срећа помаже”, веле Латини. Ко се одвећ ветра плаши, нек не иде на море, и ако се мраза боји — нек не сади виноград. Пак што би било? Ништа него скудост и недостатак.

Добронараван и правосердечан човек ласно верује, ал' се ласно и превари, пак ако је у маленој вешти, нек иде. Боље се кадгод и преварити него за сваку безделицу и багателу подозреније имати.

Зато ове басне бик врло се паметно влада. Зове га лав на част: иде да види, јер га се не боји. Не види то на што је зват: — неће више ништа да зна.

да није и да не може бити да се он усуди рећи да то јест и да може бити, — он није за нас, он неће да нас вара, нек' иде куд му драго! .

Видиш пијана како се јуначи да управ иде, а посрће, — свак се томе смеје. Но стару и немоћну смејати се што посрће, то је права лудост и знак зла срца.

Онда ти се он понесе, пак почне нешто и о ноги беседити: „Доста! — отвешта му Апелес. — Папуџија нек не иде даље од папуче.“ Мегавизос, персиски сатрап, дође к Апелесу гди ови изображаваше.

Ноћ пролази, дан се приближава: иде Видовдан, Видиће се ко је в е р а, ко ли је н е в е р а! Ми пролазимо, ал' иду други после нас.

Да не знамо што нисмо научили, то је природно сваком; али да себе издајемо за учене у чему нисмо, ово не иде управ. Сви ми можемо неке ствари знати а неке не знати; но разуман распознаје што зна од шта не зна, и нимало не сумња.

Но то је ништа, нека иде. Али ово што ћу рећи видиће се многима за παράδοξον (чрезвичајно), обаче права је истина: баш онда кад получи ко оно

Одјејаније кад се издрпа и издере бацамо га у ђубре; тело које кад остари, ослаби и изгуби сву топлоту крви, иде као земља у земљу: за њих се толико старамо и мучимо, а за словесност, која у нами мисли и која је способна Правди,

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

С тог пута гледамо: сијају његови сланици и чокањи где су некад сијале свете главе! СИНГЕР Мића Савић иде преко поља, на коњу носи шиваћу машину.

Крошуму, крошевар, три седмице дана, узводу, низводу, путем и беспућем, преко сувати, преко бујне паше, он иде пешке, а шиваћа машина коња јаше. Иде Мића Савић преко брда, калем златног конца у сандуку носи.

узводу, низводу, путем и беспућем, преко сувати, преко бујне паше, он иде пешке, а шиваћа машина коња јаше. Иде Мића Савић преко брда, калем златног конца у сандуку носи.

Иде Мића Савић преко брда, калем златног конца у сандуку носи. Капу забацио, сив шињел огрно, иде пред коњем и пева, а не зна да носи машину која неће шити оно што се њему, златним концем, шије, него оно што се

ИСТИНА О ЕКСЕРИМА С рибом у зубима, теби је граница изронила испред самог прамца! Граница ти иде кроз кокошке, иде ти кроз овце, иде кроз кромпире! Границу су ти довели до пред кућу! Граница ти иде испред носа!

ИСТИНА О ЕКСЕРИМА С рибом у зубима, теби је граница изронила испред самог прамца! Граница ти иде кроз кокошке, иде ти кроз овце, иде кроз кромпире! Границу су ти довели до пред кућу! Граница ти иде испред носа!

Граница ти иде кроз кокошке, иде ти кроз овце, иде кроз кромпире! Границу су ти довели до пред кућу! Граница ти иде испред носа!

Граница ти иде кроз кокошке, иде ти кроз овце, иде кроз кромпире! Границу су ти довели до пред кућу! Граница ти иде испред носа! Преко прага гледаш ко преко границе! Али њима ни то није доста, а тебе ни то није отрезнило!

Свако дрво сија као црква! И крекљаво је дрво ујесен златно! Нема пута да није посут златом! И до свињца се иде стазом од злата! И ја ти кажем: није злато злато!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Бог и душа, каке су му ноге танке, не има ни чарапа у чизмама, но голе ноге, а ми се уздамо да и нас ођене, а и он бос иде.’ Насмеја се Арса и каже: ,Тако носе сви крштени цареви, а не као ваши Турци!’ и проче.

„Хаџи-Муста-паша, да ми из уста каже, да је везир рекао: да ако он кнеза Ранка не покаје, онда, вели, Алекса нека иде куда хоће себи селамет тражити.

они проспу пушке у пашине сараје, капију отворе, и тако Хаџи-Муста-пашу жива у̓вате, и кажу му: „Ми знамо да твој син иде оздо с војском од Видина, а Алекса озго од Ваљева, и други кнезови с други̓ страна, но сад шаљи књиге и твоје Турке,

Аганлија одмара војску, прави план и казује како ће Србима дати по оку ракије, да они напред газе на броду, а коњик да иде за њима. Но ево муке, Хаџи-бег и Асан-ага ископали на броду (с оне стране) шанац и напунили га Бошњацима.

Збиља, ви Турци и бегови, продужи мој отац, зашто не молите агу (Аганлију) да се прође ове војне и да не иде преко Дрине?

” — „Ми одосмо, ага, ал̓ ћемо опет доћи молити да се смилујеш.” Затим оду сви. Мој отац мислио је опет да иде да моли. Но тек што је тако забринут дошао у српску војску, а момак дође и каже: „Хајде, кнеже, зове те ага”.

Крв за крв нека иде”. И да би се синовац кнежев и сељаци уверили, да је Турчин заиста убијен, отворе врата они Турци и избаце Турчина

— Турци кажу: „Слободно, тврда је вера. Фочић хоће опет кнеза од вашег оџака, и неће да иде, докле из ваше родбине кога не окнежи”.

— Кад видише Турци, да никако мој стриц неће да иде у Ваљево, они се спремише да иду и рекоше: „Е, Јакове, готови конак; ето ти сутра Фочића у гости!

Ја пошљем за мог стрица, да час пре иде овамо. — Људи кажу: „Ево војске, но нама треба џебане; откуд ћемо добити?” Ја кажем, нека се они само купе, а за

Дел-Амету: „Сеците ви овде, и у овим селима купите војске што више можете; шаљите у села: који није пошао нека вришко иде.

Од стрица долазе једнако момци и питају: „Камо џебана? Војска веће готова да иде на Шабац”. Чекам Живковића, али га нема да дође.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Његов синовац Паја слуша га у свему: и чува волове и свиње и иде у дрва и воденицу и где год што затреба. Само је мало тром и једнако чмава.

« Газда Рака, псујући веселом Сими и где и шта има, сагна већ назимад у обор, па накричи Паји да иде кући и да гледа да опет не буде каке штете, а он окрете право у сеоску механу.

Кумим вас, пустите ме!... Куд ћу од бруке сутра?!... Тек се дан и ноћ дели, а Сима обишао своју ливаду, па иде кући; гуњац претурио преко рамена и певуши полагано. Погледа нешто у трње крај пута, кад има шта видети!

— упита опет Сима. — Не питај, мој брате... Зло ти чиним! Снађе ме, видиш, беда! Сима се обазре да не иде ко, па упита: — Ако те то тако јутрос убради? — Није, брате, јутрос, него још ноћас... Оне лоле Ђура и Спасоје...

Хајде ја, хајде... Кад бих у Павићеву ливаду, док ти нешто пристаде за мном. Као човек доле... Иде лепо баш као човек...

— А шта си то ћарио у чаршији? — упита онај што је на каишу изгубио. — Продао сам мало жита и вуне... Иде Ђурђевдан, па ти, богме, имам муке. Ваља ми дати порезу, а мораћу платити и оном поганцу интерез да ће ми очи ископати.

Скинути не може. Хајде, Вели, да се полако гамиже, па што бог да!... Узме пређу и оно мало рибе па хајд насипом Иде тако полако, иде... Док се обре пред њим црн поп! Асли црн као угљен, а лице и све му зарасло у саму браду.

Хајде, Вели, да се полако гамиже, па што бог да!... Узме пређу и оно мало рибе па хајд насипом Иде тако полако, иде... Док се обре пред њим црн поп! Асли црн као угљен, а лице и све му зарасло у саму браду.

« рече Петар и пође. Попа нестаде. Нити се знаде куд оде ни шта би од њега. Ама да рекнеш да је што шушнуло... ништа! Иде он опет најлак насипом, иде... Док ти њему спаде с леве ноге једна пранга. Он је узе у руку па пође мало брже.

Нити се знаде куд оде ни шта би од њега. Ама да рекнеш да је што шушнуло... ништа! Иде он опет најлак насипом, иде... Док ти њему спаде с леве ноге једна пранга. Он је узе у руку па пође мало брже.

Спаде Петру и друга пранга. Он узе букагије у руке па носи, а опучи сад брже... Иде тако иде, док ти њега нека рука дохвати остраг за раме. Окрете се Петар, кад — али опет онај поп.

Спаде Петру и друга пранга. Он узе букагије у руке па носи, а опучи сад брже... Иде тако иде, док ти њега нека рука дохвати остраг за раме. Окрете се Петар, кад — али опет онај поп. »Дај ми, море, те букагије!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Прескакао је трн, пањ, све што му на путу беше, јер није гледао куд иде ни где главом удара. Али снага га поче издавати. Дах му је бивао све краћи и краћи, а корак све мањи и мањи...

И он пусти кораке... Али... наједанпут застаде... На неколико корака пред њим поче пуцати грање, као да неко иде. Он диже главу и виде пред собом човека... Да је смотрио вука или медведа, лакше би му било...

колутови летели пред очима, а на души му некакав тежак терет, тако тежак да му је тело притискивао па не може да иде. И он се вукао и посртао као пребијен. Све беше неодређено и збуњено у мислима његовим.

— Шта?!... Да лажем!... Субашу да лажем?!... Јеси ли ти полудео?!... Полази!... И погледом диже Лазара. Лазар иде, а колена му клецају. Мислио је да бежи, али не може; сем тога, знао је да од Маринка не може побећи.

Обујми га жива жеља да сазна како је то било, те стога се реши да сместа иде Деви да га пита. Ногић као да је назирао шта мисли Станко. — Одавде ћемо мојој кући — рече он.

— Хајде, хајде, Црна Баро!... — смешкао се он. — Иде вријема и носи вас мени на пешкеш!... Очи ће вами искакати од мојега благослова!...

Дошао је курјак до оваца... 7. РАСЦЕП Иван стиже дома. Био је весео и расположен. Радујући се што му посао иде тако за руком, он се стаде шалити с децом што му на сусрет изидоше, а шалио се обично издевајући им имена.

Она, дакле, има право прекорачити сваки праг, ако је само примају... И сад како да иде у кућу Алексину?... Он је једаред пљунуо на њу и окренуо јој леђа. Шта ће да му кажу комшије, па Иван?... А овамо...

— Онда, друга ствар. Ја као човек велим: ако не можете, да вас не мучимо. Али већ кад можете, онда... да се иде... Хајде, Машо кућо, хајде полако... Сад бар можеш бити сербез.

— Зар и ти. Заврзане?! — Ја!... Џумбуса ради... — Харамбашо!... Шта чиниш ти? — упита Ногић. — Ко хоће да иде — нека иде!... Ја тражим послушност! Ако је и теби криво — иди!... — Није ми криво. Али Станко...

Заврзане?! — Ја!... Џумбуса ради... — Харамбашо!... Шта чиниш ти? — упита Ногић. — Ко хоће да иде — нека иде!... Ја тражим послушност! Ако је и теби криво — иди!... — Није ми криво. Али Станко...

— рече он, па га нестаде у чести. Наста мртвило... Ветар је повијао дугу траву. Док затутња земља... То војска иде. Мало-помало распознаваше се све више и више коњски топот... Он је долазио све ближе... На друму се појавише Турци.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Вај, ништа више да не прене Тај пухор сна и замора, Пењи се тихо, зимзелене, Уз плочу бледог мрамора. СЕНКА Иде сен моја поред мене, Огњена сабласт и џин модар; Преда мном као вођ без смене, Као жбир за мном, нем и бодар.

А Недеља у шуми села, Чека кад први одмор доспе, Да широм поља брзо проспе Крвавих булки мора цела. МРАК Иде ред црних јабланова Сву ноћ кроз мрачно поље жита. Крај пута негде хукну сова, Месец се јави иза рита.

Често ми се чини да кô ноћна плима, Све у мени шуми од спомена сиви: И да ми је срце препуно, и има Страх да иде даље и да што доживи.

И цела исткана из сунчаних нити, Као крупно једро стојиш, недогледна. Хоћеш ли остати или проћи? Куда Иде твоја бразда? Какво семе клија Путем твог триумфа? И да ли је свуда Само тамни бездан где твој фар засија?

Плетем своје гнездо високо над вама, А још нико не зна место тога гнезда — Оно иде као што над обалама Путује у небу изгубљена звезда.

И по мирном путу од мене до Бога, Иде чудно гнездо, као бајка гола; А сви звуци отуд што допру до кога, То је глас још никад нечувеног бола.

И страшна раскршћа сунаца, и пути Куд олуј светлости непрекидно иде, Кроз неми предео где влада и ћути Бог који убија очи кад га виде.

живот ти живиш у мени; Да будеш осећај и сан ти се сазда; Не тражим на путу твој лик наслућени — Далеко ван тебе иде твоја бразда.

Без буктиња иде та војска што ћути, Пожар селâ светли за маршеве горде... Ваше громке химне не чуше нам пути: Немо убијају деца

Водо вапијућих у великој ноћи, Осветљеним путем сада иде племе; На рукама пуним победничке моћи Носи своје родно небо, као слеме.

Њен је корак благ, и она иде оборених очију, мислећи на свој златни појас, своје паунове, и хладну месечину коју је једном видела на планини Синис.

Јурио је да јави свом граду да иде непријатељ да га запали. На једном вечерњем раскршћу, недалеко од града, задржала је уморног путника једна млада жена

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— Натраг! А што? — Богами, у оној муци и невољи ја не знам ни шта ми је говорио. Знам само да рече да ће да иде. Питај твога Јоцу! Ја се одмах умијем, обучем и уљудим. Нисам хтео ни каве пити, него одмах отрчим у болницу.

— Па добро је ишао, Митре. — Ваљда ја нисам ћорав ни луд; ваљда ја знам кад сахат иде и кад не иде! Моја мати шта ће, ућута. Кука после с мојом сестром: „Еј, тешко мени!

— Па добро је ишао, Митре. — Ваљда ја нисам ћорав ни луд; ваљда ја знам кад сахат иде и кад не иде! Моја мати шта ће, ућута. Кука после с мојом сестром: „Еј, тешко мени!

Како да није, болан? Трговина забатаљена. Момак се један по један отпушта. Све иде као у несрећној кући, а новци се троше као киша. Почеше, богме, они његови пајташи долазити и нашој кући.

На руци му некакав прстен, цакли се, брате, не да у се погледати. Гега се кад иде; говори крупно и промукло, а све се смеши оним малим, као јед зеленим очима, да те некакав страх ухвати као од

Тај дан био је субота. Кад изиђох на улицу, иде свет као и обично; сваки гледа своја посла. Силни сељаци дотерали којешта на пијацу.

Новак пандур дере се и одређује где ће ко да притера кола. Деца краду трешње. Сретен ћата иде с добошарем по вароши и чита да се забрањује пуштати свиње по улицама. Тривко извадио јагње, па виче: „Ходи, вруће!

— Нема је, па нема! — рече казанџија љутито, као човек коме не иде карта. — Нема је — рече и официр, али мирно, као периодичан чиновник који зна да после пет година мора доћи класа.

— А што су му одсекли? — Па, кажу, хтео је да умре од ране, што је добио на Јавору, па му онда одсекли ногу, па сад иде без ноге... Зар ви не знате онога с ногом? — Не знам, — рече капетан — нисам га видео. — Па све проси пред црквом!

Човек је, у неку руку, то се види — како да кажем? — изгубио ногу, иде на штаци!Сад њему треба да једе, да пије. Хоће, богме, и лулу дувана... Човек је...

— Ала ми је и то лађа! Санћим онда иде брже од кола! Да је човек сео на каку му драго мрцину — где би био досада! Пиха! Шта велите, на добром коњу?

А ја у плот, па кад лупи главом, ја мислим оде дођавола и она, и ја, и кола, и све! А оно ништа! Па после још иде мирно као буба! Али нико други није умео с њом као ја.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Господин попа оде у цркву да крсти, а после крштења иде кући детињој, где га позива отац на ручак. На вратима га дочекује Неца гологлав и мало постиђен, пољуби га у руку, па

Ако богатији умре, оглашују га сва звона и чинодејствују оба попа; а ако сиромашнији, онда, наравно, само један поп. Иде, па мало пева он, мало црквењак, а мало ђаци, тако наизменце.

— Каква срећа, каква срећа! — вели поп Ћира, па се диже од стола, брише браду од јела и иде у сретање. — Баш добро те се сетисте и наканисте, а ми, бога ми, скоро задремали.

Сви се насмејаше, а затим настаде опет тишина. — Бога ми, већ дванаест. Е, време је да се иде! — вели поп Спира. — Ајд’мо, диж’те се, да идемо. — Ју, зар већ! — зауставља их госпоја Перса.

метне писмо на пошту; а домаћин остаје и задовољан размишља у себи како нема ништа лепше од учена човека, и како све иде као намазано.

апотекар, хирург, господин-нотарошев писар, али овај само оних дана кад господин нотарош није ту у селу, иначе иде код Шолема Чивутина у трафикану на комовицу.

и клања се гостима и кад уђу и кад изађу, а после подне једнако држи у рукама оно чим се убивају муве, па по ваздан иде, убија муве и растерује сан, јер се боји »шлога«, па не сме да спава после ручка.

Како само већ да дозна: какав је гост, како изгледа и шта ће се разговарати? Да оде сад кад се краве музу, — не иде, нема смисла. Кајафа је она гђа Сида, сетиће се одмах. Аја, не иде! Мисли се шта да ради.

Да оде сад кад се краве музу, — не иде, нема смисла. Кајафа је она гђа Сида, сетиће се одмах. Аја, не иде! Мисли се шта да ради.

Али тако је то у свету! Право је речено да добар глас далеко иде, а зао још даље; па зато се о поп-Ћирином мачку више говорило него о поп-Спирином, о коме последњем ћемо стога и ми

а мачак се опет шетао по крову онако исто господствено и мајестетично — корак-два, па стане — као господин нотарош кад иде шором по званичној дужности). Ержа је баш као што ваља потрефила.

Све то иде у цркву полако и достојанствено, да се помоли богу, да се поразговори, да поседи мало у порти, да разгледа како је

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Поређао по гробу. И, укочено, чисто очајно погледом моли попу да што пре дође до њега, препоје, те како би могао да иде, побегне, не слуша око себе више тај плач, цвилење. — Туго, Мито, домаћине! — Леле, синко! Туго чедо!

Целе недеље би ту тако око клисарнице и гробља седео: да звони кад долазе мртвачки спроводи, иде с попом или клисарицом по гробљу и помаже јој а само би суботом одлазио у варош, ишао по чаршији и просио.

Јер око гробља и у вароши није имао где да спава. И као сваке зиме тако и сад хтео да иде у какво село и да тамо у слами по шталама лежи, презими, али га она није пуштала.

више тамо просила и показивала се где су знали за њу и Лубу, да живе невенчани, стид је било, већ почела да проси и иде по селима. Али опет, која вајда кад Љуба исти онакав. Од тада још лењи. Само лежи и спава. Више мртав него жив.

— Море, ’ајд! Зар ја па просим? И, не путем, већ би одмах преко гробова почео да иде по гробљу. И заиста он није просио.

Рукави му, и ногавице, ако не дугметима а оно врпцама увезани, стегнути. И за чудо како је био леп, наочит. Само кад иде, иде згрчено, кријући се, све уза зид и једнако трепћући и шмркћући као на плач.

И за чудо како је био леп, наочит. Само кад иде, иде згрчено, кријући се, све уза зид и једнако трепћући и шмркћући као на плач.

И, радостан, поскакујући, одјури у варош с оним што је напросио, певајући из свег гласа. Обично иде у оне механе по чијим шталама спава. И тамо, оно што је напросио, раздаје сељацима грдећи и њих, сељаке. — На, бре...

Ракију да ми дâш. Домаћица шта ће? Дâ му. И тако од једне до друге куће, напије се. Али тад не иде као други, не завлачи се међ плотовима и амбарима да тамо спава, хрче, ваља се онако пијан по прашини, већ певајући из

прашини, већ певајући из свег гласа, кршећи се као неки „ерген“, пролази поред кућа најбогатијих и најлепших девојка и иде у најбоље механе да тамо пева и игра.

Па кад и мрак, ноћ падне, ни тада се не умара ни смирује. Онда иде из вароши у крајње, пусте улице, у њиве, винограде и тамо сам пева, лута...

ВИИ Сам. И то толико да нећ сме слободно ни наћ земљу да ступа. Увек кријући се иде. И, обазирући се уплашено око себе, полако, крадом ступа.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

У селу С. има лепа девојка у једног грка, која има преко две хиљаде. Љуба дâ оправити кола и арњеве, па иде у С. Кад онамо стигне, дочека га лепо грк Сима Редић. Љуби се допада фрајла Сока, а и Сока не би мрзела Љубу.

Ја почитујем господара Чекмеџијића и хоћу да верујем да је најбољи човек, да не иде на то да женино потроши; ал’, бадава, сигурнији сам кад могу још донекле надзиравати.

Чика-Гавра иде на пут, па дође код Першуновића и с њим се договора. Овај зове и Љубу, али Љуба се захваљује. Каже да би он њих желео

Каже да би он њих желео видети у О., у својој кући. Скоро ће бити у О. слава на свету Петку, онде се иде на водицу. Љуба инвитира госпођу Персу. Дође време славе. Уочи дана дође госпођа Перса са оцем у О.

Љубиног кума отац тутор је те девојке. Љуба се није дуго мислио. Кола с арњевима већ су готова. Са чика-Гавром иде у село П., најпре кумовом оцу, па онда девојци.

Татијанина мати брзо се спреми и каже кћери да не иде никуд, доћи ће ђувегија, трговац из вароши. Татијана се смеши, слегне раменима, па каже: „Добро, само имам напољу мало

Знам ја, она би пошла и за Гргура Дртића сина, који са оцем заједно ништа нема, ал’ то не иде! — рече мало разљућена мати. — Да, када би ми њу питали!

Сада Љуба хоће Милену Милеуснићеву да проси. Чика-Гавра остаје код куће, а са Љубом иде у Б. његове матере маћеха, која је тетка Милениној матери. Дођу у Б. Мајка је већ код Милеве.

Дођу у Б. Мајка је већ код Милеве. Љуба се преобуче у бирцаузу, па иде у визиту. Допадне му се Милева. Лепо је била обучена и уштиркана.

Љуба свој посао започне. Салвет преда се, па транжирај. Врло му за руком иде. Сви се чуде његовој хитрости; а и сам себи се чуди, јер ово је тек трећи зец ког у животу свом транжира.

Он — салвет му за горње дугме од прслука скопчан, главом на десну руку нагнут — гледа шта Љуба ради, да ли све по реду иде. Нож је био јак, оштар, те Љуба начини прави мајстерштик. — Господар-Чекмеџијићу, ви сте се заиста показали!

Љуба неће процес. Опет му нуде девојку у Б. Неће сам да иде, хоће мало да се одмори, те шаље чика-Гавру. Девојка има три хиљаде сребра.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Мој муж се доста одужио; нека иде ко се није одужио, то би било право. — Одужују се једни исти, и једни исти се не одужују, одговори јој Јуришић.

Јест, части ми моје са свим несигурне, мора бити. рата и све треба пустити да иде како иде. И онај Христић што се оженио пре двадесет и три дана мора оставити жену, оно дивно витко и ватреностворење,

Јест, части ми моје са свим несигурне, мора бити. рата и све треба пустити да иде како иде. И онај Христић што се оженио пре двадесет и три дана мора оставити жену, оно дивно витко и ватреностворење, и са мном

У оној тесној, неизветреној соби он се осећао мучно, али чим помисли да сад иде у широк, чист простор разгали се наједном. Брзо је облачио униформу.

Ето иде време да јавно напијају здравице и јавно износе слике краљевих синова” А сутон је лагано обавијао Београд и мир плаве

А ја имам права на опстанак и батерија која ме не разуме, и част моја и дужности испуњене све то нека иде..... Али брзе, сметене мисли навреше једна за другом и све се збрка очајно у глави Христићевој: и оне дужности и

Она опасна, безумна одлука која му је пала на ум и коју је донео после примљеног наређења да иде за осматрача на цркви, умиривала га је донекле и он је чак осећао задовољство што се најзад, свршило са оним грозним

у ногу а он улана убио на место посред самога срца из свога карабина који је отео у бугарском рату и без кога никад не иде у извиђање.

Ми имамо нашу гробницу, и ту ћемо, кад Бог рекне, лежати скупа. Она друга баба, огреѕѕе, и сама иде у Врховну Команду. Тамо је њен син у штабу, око менаже, а жена му развила барјак у Беораду.

Тамо је њен син у штабу, око менаже, а жена му развила барјак у Беораду. Сад она иде све да каже, па куд пукло. — Ја или она, па коју више воли.

Господин са оном нарочитом кутијом иде у Економно Одељења да тамо препоручи свој патент. То је кастрола, спретно удешена и лака за ношење, у којој сваки

И сад се љутим и ја што се вереница моја разговара са другим неким човеком на улици, што шета у парку, иде на концерте или тако шта. А тај човек што је с њом говорио могуће је неупоредљивије чистији од мене.

Африка

“ одговара он на италијанском. — Јеси ли Хрват? — питам га нашим језиком. — А шта бих био? — одговара он, узбуђен, и иде, пошто се Арханђел удаљује, ивицом брода да би ми био што ближе. После ручка акварел.

Шалупа није уопште осветљена, баца на нас облаке отровних гасова, и иде изгледа читаву вечност кроз потпун мрак. Чак и у ноћи се осећа чађ под руком, где год се ова спусти.

Зна да спрема пољску кујну и пристаје да иде за мном где год будем пошао. Одмах купујем прибор за кување, кога још немам, конзерве, брашно, зејтин итд.

Мој вођ је г. од Сен Калбра који ме љубазно води са собом. Он иде у Манконо, као представник једног трговачког предузећа, да би куповао сировине.

Већ раса Бауле, и после све више друге, кад се иде к западу горњом ивицом прашуме, није више црвенкасто тамна као на морској обали, већ црно плавкаста.

Хране се искључиво инсектима који иду на стоку. Одмах по подне појављује се једна кошута и иде право к нама на својим витким ногама. Она изненађује мога сапутника који никада није видео кошуту по толикој топлоти.

који изненада избија на светлост веранде пред нас, црнац је белаца: исти црнац кад се са веранде врати у ноћ, док иде по јела, само је црнац ноћи, дивљине и бескраја.

Предвече док моји пријатељи остају ради одмора, на стази која иде кроз шуму, чудној црвеној стази која као каква артерија протиче кроз гору, ја одлазим са ње право међ стабла, међ

Ово је племе тога тренутка било у пуној побуни, убијајући белце где год их сретне. Младић је сутрадан имао да иде на северозапад, у правцу Ђавале, где белаца уопште ни нема.

је одлазио поломљене славе са Березине, без војске, без победа, сâм, одговарао ноћним предстражама које га питају: „Ко иде?“ — „Велика армија!

Бесни, једемо у бифеу, а пуштамо Самбу, првога боја и кувара, онога Самбу ког сам у Басаму узео, да иде у село и руча са друговима.

Потребно је неколико година, често, да се покажу симптоми. Код некога болест иде лагано, локализује се и сасвим, код неког напада одмах на органе, и срце.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈАЊА: Од десет форинта, господар нотариус? Камо толики новци? МИШИЋ: То из моје главе не иде; него како је магистрат закључио, тако се ја владам. ЈАЊА (Што ћим да радим?

ЈАЊА: О, тихи, о керос! Ама ја го нисум правио, де, ја сум човек прост. МИШИЋ: То не иде у рачун. ЈАЊА: Треба да ми магистрату јошт плати штета, чрез тако угурсузу. МИШИЋ: То можете у суду казати.

Господин нотариус, какво је то слово? МИШИЋ: Драги кир Јања, ви знате шта је цар, и царска заповест. Ко против цара иде, може ли се надати милости? ЈАЊА: О истонома ту патрос! Кукавно Јањо, што ћиш да пострадаш!

Црњански, Милош - Сеобе 2

Ова подунавска ландмилиција, што још живи по земуницама, и колибама, са својим овцама, свињама, и женама, има да иде у камералне територије. Ја то понављам: МОРА. Имаће да се привикну и науче камералним законима. И вармеђским законима.

Међутим, Трифун, који је у оној гунгули био ударен по глави, одбио је да иде. Одбила је уистини његова жена, мати шесторо деце – са последњим на сиси – која се беше препала, кад су јој Трифуна,

Чинило му се да види њихове ноздре, дугуљасте, унутра црвене, њихов дугачак врат и мршаве чељусти. Њихов врат, што иде увис, из гребена. Чинило му се да види њихову главу, њихове танке власи и реп, дуг и пун.

„Ана ће да ти каже, сердце! Ти знаш да је та твоја Росија далеко, а да су у мене ситна деца. Али, ја сам, да се иде. Ако имаш чврсту надежду да се треба дохватити Росије, ја ћу поћи.

Пиши ти тамо, у Бечу, да сви ми идемо, и деца, и ја, и Ђурђе. Ја сам за то да се иде. Таква сам. Куд пут води са мном, питаш? Куд хоћеш!

А тражи да Ђурђе врати мираз који је добио! Ђурђе се сиромах колебао. Признавао је тасту да се ни њему не иде у Росију, али, ето, зарекао се братучеду, а потписао списак Шевичу, па му је тешко.

Трифун није био саможив човек, нити зао отац, далеко од тога. Није ни у сну помислио да би могао да остави ту децу, и иде сам у Росију. Не би на то пристао, ни за живу главу.

Она је, каже, готова да оде том Венецијану. Готова је и да иде у Беч, дворском саветнику, Малеру. Уверена је да њој неће одбити ни једну молбу.

Сирота госпожа Кумрија, која се осећала још врло млада, сматрала је да је та помисао Трифунова, и Павлова, да се иде у Росију, покварила, тако рећи, цео њен живот.

Набавиће га и њему, у Бечу. А он иде у Беч и зато да тужи Гарсулија. Отићи ће, каже, и у Хофдепутацију. Ићи ће и дворском советнику, Малеру, који је

Све неки мученици, све неки царе Лазо. Као да је умом пореметио! Трандафил се ни са планом Исаковича, како да иде у Беч, није слагао.

Исакович треба да путује у Беч, као и други људи, као официр царства, који је апшит из војске добио, па иде у Беч, чрезвичајним послом. А не на коњу, кришом, лудо, са пиштољима у пасу.

Теодосије - ЖИТИЈА

Али Владика заповеда да се и ово лако презре, и крст узме на раме, и да се за њим усрдно иде, и све лако поднесе, на страдање његово за нас угледајући се.

промени, да је онај који је одрастао добро и од оних који су добро живели и у свакој срећи тако брзо заволео да усрдно иде суровим путем, што се међу многима ретко налази. А био је младошћу крепак и не МНОГО измучен.

И од тада се, осмеливши се, није бојао разбојника. Зажале да опет иде у Лавру светог Атанасија, и узе благослов од игумана.

Још једно треба ти да извршиш, реч у јеванђељу Сина његова: ,Ако ко хоће за мном да иде, свега нека се одрекне и узевши крст свој, смирењем за мном нека иде̒. Прими овај мој савет као добар.

у јеванђељу Сина његова: ,Ако ко хоће за мном да иде, свега нека се одрекне и узевши крст свој, смирењем за мном нека иде̒. Прими овај мој савет као добар.

Измоливши благослов од игумана, Саву са собом као жезал старости узе. А овај, по обичају, босим ногама хоћаше да иде пред оцем, а милостиви отац, не могући трпети, забрани му то.

А овај са плачем мољаше да добије милост и да тако иде докле може, и никако није хтео престати. А отац га је молио и говорио му: — Смилуј се на мене, чедо: камењем о које

Знам, Господе, да је теби све могуће што год хоћеш, и да иза речи иде дело које се дахом уста твојих свршава. Услиши ме слугу твојега и не презри мољења мојега, за што се теби, Богу своме,

“ И уместо награде за исцељење свети њега обдари, и отпусти да иде својима. А када глас прође о исцељењу раслабљенога, сви који су имали болеснике приношаху и пред ноге светога

кротошћу и вером ка ономе Голијату изиђе, и нађе га где је сабрао велико мноштво разних народа и на отачаство његово иде. А посред њих њега самога, као оног што Давид каже: „Видех нечастивога где се преузноси и уздиже као кедри ливански.

испосничког и ћут љивог живота, још више од људске славе бежећи, богољубљем и брата својега омрзну, и не смилова се да иде ка ономе који плаче.

После овога хтео је свети због манастирских потреба, или још боље — хтео је Бог због њега, а због познатог узрока, да иде у царствујући Константинов град, у коме је тада царевао Теодор Ласкар.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

источно од Искра и од Ихтимана у Бугарској: тамо су многобројни монголоидни типови, којих је све више уколико се иде ближе Црном мору. Задруга нестаје потпуно као и слава.

Последње иде дотле да могу пустити да пропадну велике тековине, кад то само од њих или највише од њих зависи; могу, дакле, онако

— Из свега што је речено излази да су динарски људи несумњиво обдарени живом маштом. Уз њу иде песничко и уметничко осећање, показано у песмама које су добро познате и које се сматрају као најбоље словенске

Граница између њих иде западном ивицом највиших динарских површи. Ово су најкарактеристичније преседлине и планине те граничне линије:

групу брђанских и херцеговачких племена до Ветерника — групе које припадају северном варијетету; од Ветерника профил иде кроз групу староцрногорских и сродних племена, затим кроз бокељску етничку групу, и ове припадају јужном варијетету.

Често иду два и два загрљени. Кад се зауставе да обедују увек једу заједно. Чутура са шљивовицом или вином иде од једнога другоме.

Шумадинци као и сви Срби имају генеалогију која иде до у средњи век, читав низ царева, краљева и јунака, али то није генеалогија неких породица као у земљама где постоји

Да наведемо једну од старовлашких песама. Косово је завијено у густу маглу. Бановић Секула иде на своме коњу. Изненада из магле искрсне неки непознати на белом, хромом коњу, са три ноге.

Понекад уз њихово лукавство иде дубока мудрост. Милош Обреновић је имао ове особине у највишем ступњу. Ере необично воле да се школују.

Земљиште црногорских племена је састављено готово само од кречњака, све јаче заступљеног и све чистијег уколико се иде ближе Јадранском мору, дакле преовлађују облици карста.

Андрија Качић Миошић, познати католички свештеник у ХВІІІ веку, родом из околине Макарске, иде још даље. Негова збирка народних песама је права настава о српским легендама и о српском родољубљу, а многобројна

Држала се крвна освета, а судије при умиру звали су се „добри људи“, у јужној Боки „миротворци“. Што се иде више у старину, у Боки је све више био изражен ратнички карактер неких свадбених обичаја, честе зађевице међу

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— Да није случајно мачак? — Е, мој Брашнове, види се да немаш искуства — одговори му Сланинко. — Мачак иде нечујно као сјенка, а то што лупка у мраку кроз кућу... то ће прије бити неки мали, малени коњић с тврдим копитима.

Омастио је шапице, бркове, нос, уши и рамена, толико се трудио. — Не иде овако — рече он сав задуван. — Сад морам покушати да покренем Тошу.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПАВЛЕ (прекида га): Задржите ви, Аљоша, све те папире, код вас, не иде се тако у смрт, како ви то замишљате. Зар се за љубав жене која вас је изневерила иде у смрт?

Зар се за љубав жене која вас је изневерила иде у смрт? Напротив, баш у том случају ваља живети, ваља постојати. Ако јој успавате савест, смејаће се вашој смрти; не,

Ако јој успавате савест, смејаће се вашој смрти; не, мој Аљоша, не иде се у смрт за љубав неверне жене. АЛОША: Не могу! ПАВЛЕ: Не смете бити тако слаби. АЛОША (хтео би да опонира).

Ваш муж једног дана наљутио се на вас, напустио је кућу, рекао је да иде не зна где и не зна кад ће се вратити. Такав сте исказ дали пред истражним органом. РИНА: Да, тако је!

Пожури, молим те! (Оставља слушалицу.) Ево га иде! XИ СПАСОЈЕ, ПРЕЂАШЊИ СПАСОЈЕ (новопечени богаташ): Добар дан желим! (Љуби руку Рини.) Извините, куцао сам два пута.

Боље то но да збира мачке кô стрина Јованка. СПАСОЈЕ: Не замерам, само не разумем како је не мрзи да иде по радњама и тражи да јој се секу они комадићи крпа. АГНИЈА: Немој да кажеш, Спасоје, има и то своје дражи.

Он не даје једноме све, а другоме ништа. Не може он вама дати логику и паре, је л' те; то двоје не иде заједно. Он је мени дао ово, а вама оно и рекао: ево вам, па се ви сад размењујте.

Дакле? (После саопштења које чује, лице му се обасја радошћу.) Хвала! Велика хвала! (Напушта слушалицу и иде Спасоју раширених руку узвикујући.) „Илирија”! „Илирија”! (Загрли га чврсто.) СПАСОЈЕ: Да? ЂУРИЋ: Да!

АНТА (чеше се): О, мајку му, баш ми се не иде у 'апсу. СПАСОЈЕ: Не иде се ни мени, пријатељу! Мислиш ти то је тако: ове године идем у Карлсбад, ове године идем на

АНТА (чеше се): О, мајку му, баш ми се не иде у 'апсу. СПАСОЈЕ: Не иде се ни мени, пријатељу! Мислиш ти то је тако: ове године идем у Карлсбад, ове године идем на Блед, а ове године идем у

Мислиш ти то је тако: ове године идем у Карлсбад, ове године идем на Блед, а ове године идем у 'апс. Не иде се ни мени! АНТА: Па добро, шта ћемо сад? СПАСОЈЕ: Имамо, бога ми, да запнемо.

(Оде у своју собу.) АГНИЈА: Ево, и ја ћу ти помоћи. (Оде за Вукицом.) ВИИ СПАСОЈЕ (сам) СПАСОЈЕ (иде телефону и звони): Ало, ало! Ви сте, господине Бурићу. Извините што вас узнемиравам, али ствар изгледа врло озбиљна.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Зар отац нема новаца да ти купи књиге и ташну и све што иде уз то, Слободане Галац? - Који мој отац, наставниче? - рекао сам полуокренувши се, и то је било оно што га је оборило.

Некада смо ишли у исти разред, али после његовог покушаја да наставницу избаци кроз прозор, он је престао да иде у било који разред.

- Биће ми посебно мило! - рекох, а онда га видех како иде према школи ногама од два метра и с главом црвеном као цвекла. Опет сам усамљен на клупи.

оптуживали између себе, док Драга Падавичарка, измилевши однекуд, није рекла да је видела покојног Џоју кочијаша како иде од куће до куће и звони. То је било уверљиво.

сам да Рашиди кажем очима, а она је потврдно климнула главом и наставила да корача усправна и подигнуте главе као да иде на бал.

- Тамо ћемо већ пронаћи неки шашави воз који иде за Сарајево, Грета! Не брини, ја знам да постоји такав воз! - видех поново Рашидино лице. Видех пруге, друмове и реке.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Сипа му у чашу вино. — Фала, баш сам и ја сад ручао. Јеси л’ јуче имао добра пазара? Та код тебе увек добро иде. — Фала богу, јесам. Имао сам ноћас и лађара доста у меани, само та врашка деца даме слушају, већ све од посла измичу.

Господар Софра пак тек онда се на каруцама возио кад је требало велику господу у депутацији пратити, или ако иде у већу варош, и онда без доламе не иде.

на каруцама возио кад је требало велику господу у депутацији пратити, или ако иде у већу варош, и онда без доламе не иде.

— Шамика нек’ учи школе. — Да, нек’ учи школе, ал’ школе много стају. Е, добро, нек’ иде у школу, ал’ шта да буде од њега? — Он ће сам после бирати.

Сад сâм са мојим чистим новцима радим, посао ми иде добро, напредујем, свет ме већ баш за богатог човека држи; истина, већ сам добро стајао, али ни пола није било истина

— Тако је, и сам се надам, да ће од Тоше човек бити, добро се учи. Но кажи ми, Софро, како је с пазаром? — Та оно иде полако, но рад би’ што веће да започнем. Рад би’ са платном.

Тако после тог жалосног призора госпођа Сока се мало умири, па је он моли да децу не плаши што иде на далеки пут, да им каже да ће се скоро вратити.

Девојке служе, мати наређује. Ту је и „мали фишкал”, гледа у оца брижљивим погледом, канда осећа да отац иде на далеки пут. — Јеси л’ сасвим преправан, Софро? Ниси ли што заборавио? — запита Чамча. — Све је у реду.

Већ Шамика иде у школу. Већ сад носи малу „атилу”, мали црн калпак од кадине, и жуте мамузе, засад још без жвркова, са дугметом, да

Отисну ли се лађари, дође опет друга лађа, па све то тако иде сваки дан, сваку ноћ. Па Пери недавно прошло тек седамнаест година. Већ изгледа жут, преживео, никад испаван.

Па опет: „О кто, кто, Николаја љубит”. И Чамча помаже, али сада много боље. — Је л’, Чамчо, сад боље иде? — Хтео сам и ја још пре битке отпојати мој тропар, светог Стевана, али нисам смео, бојао сам се да ћу се и ја и

он тумара, но њега се не треба бојати, он на трговце не удара; кад их нађе, даду му какве робе, ако потребује, па даље иде. Он најрадије напада на богате попове, особито ако су каноници, на спахије, који рају угњетавају, а сиротињу помаже.

Црњански, Милош - Сеобе 1

при утоци Дунава; послаше га затим у Италију, мада га брат ожени, мада је имао децу, мада није ни желео, ни искао, да иде. Покушао је да оде из војске, али зар онда није ишао исто тако за житом?

Земља и његова стока, болест дечија, плач, све је било узалуд. Морао је сваки час да иде онамо куда није хтео. Тако је било и кад се селио са читавом кућом.

бдења, уморној и бедној, уплашеној и замишљеној, учинило јој се да је заспала, баш када угледа, под прозором како јој иде по води муж, сав обливен крвљу и мокар; необучени и неочешљани Вук Исакович, са огромном батином у руци, која је

неколико дана већ, беше сасвим затупео мозгом, у напору непрекидног хода, ношен, као бујицом, све даље, не знајући куд иде. Зато, не гледајући око себе, погледао је каткад у вис, као да је одлазио са земље.

Још првог дана по преласку границе, дошао је Исаковичу улак, са заповешћу кнеза виртембершкога Карла Евгенија да иде непосредно за Вуичем, јер ће Његово Височанство Принц изићи пред војску да види оне Србе који су тако верно служили

Ослушнула је при том да ли ко иде. Знала је да их од мужевљевог салона деле две дворане. Пошто је прозор био узан, он се немоћно и тешко, као неки

Сад кад је морала да иде, није јој се ишло и желела је да остане бар само толико да може једанпут да проведе са њим несметано један сат.

Кад је дакле морао да отпочне, како рече, да игра фарао са француским краљем, па да иде преко Рајне, што му се чињаше глупо, узалудно дражење Француза, Карло Лотариншки, усред балова и вечера које беше

не само да нису чинили се непослушни, као Карлу Лотариншком, већ напротив, полазећи са њима, имао је увек утисак да иде у лов, са псима што га гледају понизно и верно, које може да напујда да разгризу све што му препречи пут.

јутро, на зелену траву, грејући се у испаравању коња, до неког оближњег дрвећа, да осмотри пут којим је хтео да иде.

При том уз чету иде неки католички поп, који исповеда и православне, тако да они плачу од жалости док их вешају, немајући коме да се моле

Нареди да се Антоновичу одговори да пошаље до мртвих одмах калуђера и да иде пред Беренклауа, а да се у пуку каже да нико не излази из логора без ножа.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

У Срему се то ради овако: „Девојка, како на Божић с јутрења иде, треба управо да иде на дрвљаник, па да понесе у кућу дрва, ако унесе цепанице с паром она ће се ти’ месојеђа удати,

У Срему се то ради овако: „Девојка, како на Божић с јутрења иде, треба управо да иде на дрвљаник, па да понесе у кућу дрва, ако унесе цепанице с паром она ће се ти’ месојеђа удати, ако не унесе, онда

девојка, он своју изабраницу, док су у колу, додирне главом закланог петла, и она мора поћи за њим „као што кокошка иде за петлом“.

кроз одећу: „Кад невеста пође на венчење, њена мати узме семенке од конопље, које спусти младој у недра, те са њима иде на венчање. Млада за време венчања мало подигне појас, те то семење из недара падне на под.

⁵⁵ У Поновцу кум, кад иде на крштење, обује наопако чарапе и изврне рукав од кошуље, верујући да ће жена која има кћери убудуће рађати синове.

Познато је веровање да млада још док иде на венчање, уколико не жели да за неко време рађа, треба да изброји онолико оџака на кућама за колико година жели да

У горњој Крајини, на пример, када млада иде са венчања, ако жели да не рађа никако, она закључа катанац, па када наиђе на неку воду, баци га у њу.

Или, у истом крају, млада узме три пиљка и метне их под десни пазух, па приликом венчања, док иде с попом око стола, трипут се пред олтаром поклони и у себи каже: „Како ова три пиљка порода имала, тако и ја!

(Не сме се заборавити да се при ритуалном просипању воде каже: „Нека иде чисто и бистро као вода.“) Распрострањено је веровање да жена, чим осети да ће ускоро родити, треба да пређе два пута

био лак, бабица треба да узме зечију шапу и да је пропусти кроз недра породиље, изговарајући ове речи: „Као што брзо иде зец, тако брзо и дете да изађе!

⁷⁰ Њој је такође забрањено и да иде на погреб, да не би родила мртво дете. Трудна жена не ваља ни да пали воштанице за душу покојника, а не ваља ни да

У периоду од Божића до Богојављења јесу некрштени дани, када је за њу, и не само за њу, опасно да иде било куда изван куће јер се тих дана често јављају вештице, вампири, караконџуле и друге зле силе и страшна бића.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Тај филм је потукао све рекорде у кратком задржавању на репертоару — тотални чабар! И, уопште, мислим, прилично ми иде на јетру кад неко ко обилази све те фестивале по венецијама и лондонима, почне да кука како је некада давно одвајао

— Твоје су! — прошапутала је. — Воз иде сутра увече, у десет и двадесет. Ноге ми се одсекоше од страха. У то време није много људи путовало у свет.

– Где ли се упутио? — пита се Бел Ами. – Брига ме! — процеди Пуфко. – Шта мислиш куда иде? – Завежи! Бел Ами с напором окреће тело у плетеној столици.

Кад се коси. Кад се товари и вози ђубре. Кад се мења време. Осећао га како лута, како иде. Испаљен на Трусини, у подне, дванаестог маја четрдесет и четврте, већ је стигао до близу срца: »Накве ђавоље

На родитељском састанку не загледа своје вршњакиње у клупама, већ знатно млађу наставницу. Све ређе иде без сакоа, правдајући се пред собом да нема где да смести возачку дозволу, кључеве, новчаник, марамицу, лекове,

— упита келнер, отресајући салветом невидљиве мрље са стола. —Поболева — рече млади човек. — А ти? Како теби иде? —Гура се... —Бавиш ли се још политиком? —Не, откако су поскупеле новине!

Хоће ли ти одговарати? — Не верујем — рече млади човек и погледа на сат. Е, па време је да се иде. Пиши! Келнер написа рачун мичући уснама док је сабирао: — Шест хиљада и двеста педесет...

– Како ти већ не досади та иста једна стара плоча коју обрћеш годинама? – Не претичи! Видиш да ти иде камион у сусрет! – Ох, хоћеш ли већ једном престати? – Ти си први почео. – Ја први почео?

Куда ли иде, коме ли одлази? — мисли љубоморно човек, осећајући да овде његова власт и његов углед немају никакавог значаја.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Онај највећи доглавник Наполеонон, онај што је главио станак с владиком на Тројице, па му ми не дадосмо да иде, па се послије с њим састао у Котор? — А, а, а — учини Стијепо. — Мрмоња! — Мрмоња! Мрмоња! — Мркоња!

— За данас је доста. Лабуд, може бити, право има! Ја сам вјештији зато што сам се вјежбао, али друкчије то иде кад се и невјешт бори за свој живот!

“... — Сад што иде даље, не умијем казати у пјесми, но умијем по просту, ев’ овако: „Господару, жељни смо те као озебао сунца, и ти нас

Док се облачио, питаше се је ли му и то у дужности да зором иде у цркву. У исти мах привидјеше му се: отац, мати, брат, снаха и поп Фелицијан; учини му се да они са ужасом посматрају

— Мораш, ваистину, кад господар иде. — Ко ти је то рекао? — Нико. Сâм то знам. — Дакле, ти си мој ђак, Ко те је поставио?

А кад му дође новац од куће, даће га кнезу да му зида кућу. Рођак му рече да прије подне иде на Његуше, јер владика пише гувернадуру.

— Чујеш ђавола! — рече Црмничанин. — А да то ти нико вјеровати не може, јер се свуда каже: „Ко ће дочека, нека иде на Цеклин!“ — Браниш их, јер сте као и они! — поврну Цуца.

Најпослије и њему је Анђе рођака! — Видиш, то ти је добра мисао, синко. Нека иде! Нека остане, ако хоће, цијелу недељу! Реци му да сам ја рекао. Нека узме коња. Крцун отиде у Јанкову ћелију.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

) ОТАЦ: Но, фала богу, скиде ми се брига с врата! МАТИ: Види се бити добар момак. ОТАЦ: Како је, тако је, само нек иде беда из куће. МАТИ: Кога ћемо звати на прстен? ОТАЦ: Зови - комшију једног и другог, па ето ти.

ДЕВОЈКА: Молим, престанте од тога јер ћу побећи. МЛАДОЖЕЊА: Само један. ДЕВОЈКА: Ево ми иде неко. МЛАДОЖЕЊА: Ах, какви сте! УГЛЕД З.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

ка осамостаљивању: њена веза са дететом постаје све двосмисленија; у земљама латинског круга то осамостаљивање иде спорије.

Велики су мајстори у шарању ускршњих јаја. Међу лепше одељке приповести иде онај у којем тата-зец ишамара пса уклештеног у јак и висок плот.

) Деци, као ни примитивним народима, не иде у главу појам ауторства; лепу песму нико није написао, нити она може бити нечије власништво.

Сликајући дечје понашање, песник се доброћудно смеши, али уз тај осмех иде продоран поглед, коме ништа не измиче. Према благим манама, он је благонаклон; према тежим строг, или ироничан.

које нам, и иначе, често долази на ум: да ли је могућно одредити границу преко које дечја песма не би требало да иде ако жели да сачува своју посебност, сам смисао свог постојања?

Труд је утолико узалуднији уколико иде с песниковим настојањем да се „приближи” деци. . У трећој Вучовој поеми има и једног и другог, и слободног дечјег

се, по многим наговештајима, узрок такво стање морао тражити у устројству друштвених односа, поетска интуиција, сама, иде даље од тог објашњења, наслућујући у сељачком паштењу призор хиљадугодишњег човековог страдања на земљи и са земљом.

колико јуче цветале руже, и да се тек у последње време све пореметило: Џабе ти је данас што радиш, отело се па не иде.

Познавање грађе ту иде од засењујућег сувишка знања о стварима, до свезнајуће туге и до хумора. Психологија је у склопу тих знања укључена и

благородни су и увиђавни према свему и свакоме; деда Раде наклоњен је чак и лопову Сави, „никаквој Вјери” Свако иде путем који му је одређен; није на нама да другима судимо, већ да праштамо онолико колико можемо.

колоне, невезана, запристајала је тањушна Драгиња Кечина плетући, у ходу, чарапу, јер тако је ред у селу да цура не иде никуда докона, машући шакама.

почињу да зраче давним сјајем, и поред самоподсмеха с којим су употребљени, или баш због њега: Замислите онда: бура иде, ветрова фијук и таласи, и један талас принцезу скиде и поче млади живот да гаси.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Та ми смо и тако Србљи; а Маџари кад виде своје кокарде, може бити да неће ни истраживати за протоколе. ЛЕПРШИЋ: То иде мало даље, али родољубије све допушта.

МИЛЧИКА (гледи на пенџер): Јао, мами! Ено је сокаком, сигурно ће к нама. НАНЧИКА: Нек иде к врагу! 2. ЕДЕН, ПРЕЂАШЊИ ЕДЕН: Идеш ањам... НАНЧИКА (на њега): Еређ поколба! ЕДЕН (побегне).

То није војвода! ЛЕПРШИЋ: Ко је куповао барут досад, куповаће и одсад. А видимо да из Русије све иде. Зато није требало људма вољу кварити. ЗЕЛЕНИЋКА: Шупаљ је тај Шупљикац.

ЛЕПРШИЋ: Наше правителство нема енержије, нема духа, отважности, плана; једним словом: нема памети, па нам наопако иде. Ја да сам у главном одбору! Али сад се у службу увлаче који се знаду већма улагивати!

СМРДИЋ: Тај Рус као да на пужевима иде. ШЕРБУЛИЋ: Видим ја, од нас неће бити ништа. СМРДИЋ: Наши су кукавице; оћеду војводину, оћеду ово, оћеду оно, а кад

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Затим, ово издање је илустровано, са 109 илустрација у тексту. Најзад, уз ово издање иде и библиографија дела и чланака о српској књижевности и српским писцима, као и регистар поменутих особених имена.

ИИ) Прелазно доба ОД РАЦИОНАЛИЗМА КА РОМАНТИЗМУ, доба које иде од 1810. до пред 1848, и захвата готово целу прву половину XИX века.

В) ДАНАШЊЕ ДОБА, које иде од почетка XX века, које је још у стварању и чије главне одлике још се оцртавају. ПОЛИТИЧКО И КУЛТУРНО

То преовлађивање рускословенског језика иде брзо, за петнаест година. Од 1725. до 1740. то је свршена ствар и рускословенски језик отада постаје језик српске

Алегорије су усиљене и излагање није свуда јасно. Али овај спев има и својих добрих страна, и иде у релативно боља дела наше оскудне уметничке поезије у XВИИИ веку.

Велику школу, 1810. богословију. 1810. постаје члан Правителствујушчег совјета, исте године по народном послу опет иде у Букурешт, почетком 1811. постаје министар просвете (»попечитељ просвјешченија«).

Басне састављају већи део књиге, а после њих иде други део аутобиографије и преводи са енглескога. У Бечу је 1789. изишла Пъсна на взятие Бълграда.

жена није имала права ни у цркву да иде. Обрадовић устаје против тих жалосних заблуда и тражи да се жена подигне до свесног и разумног живота.

У својој верској критици Доситеј логично иде још даље. Као и сви његови учитељи и узори: Јеротеј Дендрин у Смирни, либерални протестанти и просветитељи у Немачкој,

јула 1809. у свом књижевном раду Мушкатировић иде за стопама свога учитеља и пријатеља Доситеја Обрадовића. Већ 1786.

Дело је проширен превод немачког писца Адолфа Христијана Гаспарија. Уз књигу иде атлас са 37 карата и »Ключичъ у мое Землеописание«, где су изложене идеје о овој књизи и о српској књижевности.

Вилома. Уз књигу иде повећи предговор у коме преводилац износи своје педагошке погледе; О самости (Млеци, 1809), превод са немачког дела

Милићевић, Вук - Беспуће

Посвршавао је брзо све послове: спремио мало ствари; рекао газдарици да иде на извјесно вријеме кући; брзо јавио да му се код куће спреми соба.

Он му их даде без ријечи, рекавши да иде мало у Карловац. Није ни сам знао зашто га је слагао. И он слеже раменима. Свеједно.

Тако је добро познаје, зна сваки вир у њој, зна пругу којом се ваља матица. Или иде дуж обале, дерући ципеле о оштро камење, запињући и цијепајући одијело о дрско, црно трње, крвавећи руке кад се

Ко зна . . . Кад је дигао очи, видио је гдје према њему иде једно сељачко дијете коме су тек негдје одскора обукли гаће кад је пошло у школу, скиде с много муке своју црвену

Они не дадоше Гаври Ђаковићу да иде кући на ручак. Ручао је заједно с њима, док се више њих, код радника, јављало живље расположење: виђале се жене и

Гавре Ђаковић посматраше њу пред собом, свјежу и витку, са шеширом у руци, гледајући како њезина нога иде с камена на камен, како се повијају њезине хаљине по тијелу; он не осјећаше да иде, већ да га вуче за њом нешто јаче

у руци, гледајући како њезина нога иде с камена на камен, како се повијају њезине хаљине по тијелу; он не осјећаше да иде, већ да га вуче за њом нешто јаче од њега, и он хиташе а да није знао шта је то што га носи, не марећи за камење које

каже својим нијемим погледом; он се трудио да заборави на то, али кадгод је обраћао очи према њој, видио ју је гдје иде поред оца озбиљна и без ријечи, и он се корио да није требало да је жалости.

Кад би им отказао стан? Неће моћи, и шта да им каже? Не иде, није лијепо ни поштено да их истјера из куће; нијесу му ништа скривили и учинили на жао.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

« одговори мајстор или бакалин. »Е баш ми је мило кад ти иде пазар, вели Јова, баш добро те ми нећеш одбити једну малу молбу.« И онда изиће с предлогом.

Зар у мене немаш вере? Коме сам ја још до сада зајео? Ти само накриви капу!« — Некоме се већ досади да иде сам, па пошаље шегрта. »Поздравио вас мајстор и послао вам ово«, вели дечко и даје му цедуљицу. — »А, врло добро!

Е, тога смеха онда! И то тако иде из дана у дан, сваки дан. Таквим комедијама при картању збуни га Јова и Шваба редовно губи на »џандару«.

— Слушај, рођаче! Да ја теби дам два. А? Сељак ћути. — А? — Ниси ти муштерија! — вели и спрема се да иде. — Два и по. — Јок... три и по.

Какве госпоје! Шта је ова госпоја Катика, Кристијанова жена! Ти не знаш то, прико, не иде ти у главу, ниси био војник... — О молим, молим, прико! — брани се полаженик. — Сваки је Србин војник!...

Јова попусти, али сада стаде, онако седећи, лупати ногом о патос и терати домаћицу да одмах иде и да доведе Лату Циганина са свирачима. — Ама, прико, батали то! — умирује га полаженик.

да крава има четири ноге и пети реп, два ока, и увета два, и уста; очи да види, уши да чује, уста да једе, и ноге да иде, реп пак да се брани од мува.

»Цветна и велика! — рекла је, зевајући — зар нема што паметније да вас научи; па то зна и наш »Бан«, што иде за козама!« Ред је био да заврши часове пре подне са предавањем из српске историје. Била је баш лекција о цару Душану.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

1843, 5. дек. ВРАГОЛИЈЕ Момак иде враголан, По гори се шири, Леп је кâно лепи дан Што кроз гору вири. А са горе крај потока Стазица се дала,

„Дакле иде сунце моје, Оће дакле да се скрије, Гледни, драги, злато своје Гледни срце како бије, О моме могу ми т' отети, Ја

Ала јадан чупа косе, Грува своје младе груди, Ветри вапај његов носе, Оће скоро да полуди. Тужан иде он на гроба Де почива њему мила, Сваки данак дуго доба Сузā онде лије сила.

Ко силази оно туда, Да л' ми очи добро виде, Да л' то вранац његов иде, А на њему, Боже мој, Да л' је оно драги мој?

Дан и ноћ ја мислим само на њу, Нојца иде — мома преда мноме, Зар ћу само у сну бити с њоме, Никад нећу, никад, Боже, дању?

! Кратко је доба, ето иде вече, Злаћано сунашце већ западу тече, Тавна ће нојца скоро овде бити, Па ће ми драго све тамом обвити.

Па све тако пуцај, бери, Певај, играј до вечери, А кад сунце веће седа, Бесна момчад још се не да, Иде кући, подвикује, Пуни пушке, попуцује, Свирац свира, мома поје: „Коловођа, злато моје!

Ал' је Стојан на крајину макâ, Па он чува стражу од Турака, И давно је како тамо крену, Њему Раде иде на измену, Радивоја побро Гојко прати, Па га моли и овако брати: „Хајде, брате, хајде, Радивоје, Да ти злато ја

Ал' у чети јунака не има, Гледну даље, и заман бејаше, Већ за њега запитати шћаше, Ал' ето га, ето сивог тића, Иде Стојан и води вранчића, За њим ступа љуба вереница, Тужна јадна кâно робињица.

седе, ено тамне ноћи, Ал' Турцима ниокле помоћи, Па да им је јоште јада више, Ето страже у град се сломише: „Иде ђаур — броја му не има!

Једва зора забелела млада, На мртваце бистра роса пада, Кроз мртваце сузна и крвава Иде, лута једна женска глава, Све прегледа, а тражи једнога, То је Хајка, Ала јој помогâ.

Брата сам му на колац попео, А њега ћу јоште на ченгеле, Само чекај — но сад да се иде.“ Таку ријеч Мустафа изусти, Па с дружином НИЗ поље се пусти.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Хајде де да си бар војску одслужио, друго би било. — Богами, дједе, знам. Знам га и навити па да иде. — Е, е, лажи само. — Дај вамо па ћеш видјети: Мољакао сам, улагивао се, аја, није помагало.

Самарџија се разњежено загледа уз долину потока Јапре и снизи глас као да је нашао заспала зеца: Иде он у мраку за тобом — куц-куц, чок-чок!

Даље се или не може или се не иде, ако већ путник није будала и „вантазија“, што би казао мој дјед, предобри душевни старац чија ме љубав грије и овдје,

би да пљунеш и окренеш натраг, иако ни тамо немаш куд, јер си, око све прилике, добрано забрљао куд си год пролазио. Иде тако веселник живописац некаквим уским путем зараслим у шибљак, нит је колник ни Пјетачка стаза, а већ иза првог

Не иде то никако. Зар да падне тако с кишом, из облака, а ти с њим право у кућу? А ја сам баш био за овога „из облака“ и с ра

За њима се испили калајџија Мулић, гарав и весео, а убрзо послије њега, као да иде у потјеру, допраши, још веселији, наш сеоски пјесник Буро.

Као да се том сликом откупио од свог веселог друштва, брадоња се диже и крену према потоку (знао сам: иде да гледа рибе у оплићалој, смиреној јесењој води), а зачуђена дружина остаде да гонета каквог ли то свеца изненада

Лопов и светац, лијепа парада, тамо му некако баш и треба да иде, да не крива ни тамо ни амо. Те исте вечери, малчице шапатом, а више немушто, без ријечи, на скровиту мјесту, иза

— издуши Дане и потом спласну и заћута. Више није налазио ријечи за ово чудно разиграно створење о коме иде и расте прича као о цури хајдуку, барабар с Лазом Шкундром и Луком Лабусом, а кад тамо пред кућу — нема ту ни цуре ни

Још су неколико пута камарати заједно одлазили код Кечине Драгиње, али ни сами нису били начисто с тим који од њих иде да загледа и бегенише цуру за себе а који је онај споредни, тек да се нађе камарату при руци.

колоне, невезана, запристајала је тањушна Драгиња Кечина плетући у ходу чарапу, јер тако је ред у селу да цура не иде никуда докона, машући шакама. — Е, волио бих да сам на Чавлинову мјесту нег да је моја бутум Лика и Крбава!

У основној школи с поносом су ме показивали новајлијама из удаљенијих заселака: — Видиш, ово је онај мали што иде с Дрмогаћом.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Ни храна не стиже редовно! Шта то значи? Значи: ага има неке велике бриге! Све иде у прилог оном како сам казао... ХУСО: Боље да питам Суља...

А рачунај да, ако те потисне с највише степенице, потиснуће те и с оне најдоње! То иде по том реду. ХАСАНАГА: Много си ти то накитио. ЈУСУФ: Ништа ја нисам накитио. Мого би нешто крупно да ти прикачи.

То ти засад не би шкодило, док се све ово не разбистри. Кад бег већ смирује, ни теби не иде у рачун да таласаш. ХАСАНАГА: Значи, кажеш да пристанем? ЈУСУФ: Ти види. Ја бих пристао.

ХУСО: Како то мислиш да неће? СУЉО: Немам ја шта да мислим, видео сам. Уз Хасанагиницу иде зеленко без коњаника.

Свако својим путем! ХАСАНАГА: И ја сам се једном женио, и знам ко иде уз невесту. Знам распоред. Овде брат, овде чауш, и тако даље, овде невеста, овде младожења.

Кадија! (Наслони главу на колевку. Прилази јој мајка Хасанагина.) ХАСАНАГА: Труди се да заплаче, ал не иде! Не може камен... МАЈКА ХАСАНАГИНА: Хасанаго! ХАСАНАГА: Ни за мужем, па ево ни за дететом!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Беше кратких руку, дебелих ногу са врло великим, пуним, стопалама... Кад иде он се клати, нија на једну страну, маше рукама, те изгледа да му је лева нога краћа од десне.

шајкачу на десно око тако, да му се оно и не види, закити се цвећем око ушију к’о девојка, и метнув руке под појас иде он, клати се и пева разне песме, али све на један глас. А глас му је био крештав, јак и иш’о кроз нос.

— Сад, сад!... Ево! — Чуо би се Димитријин оштар глас из неке куће, макар на крај махале. И учас би се он указао где иде трчећи, смејући се и гледајући мило И понизно у онога који га зове. Али никад није могао да се људски обуче и одене.

Жене, девојке и момци како би му се што више смејали, измислише да он иде попи зато што се загледао у попину кћер Тоду.

Узалуд га жене и девојке гураху и грђаху да не иде за њом, он се никако не одвајаше. Тек кад се Тода окрену и боно смешећи се ману му руком, он се тад одвоји од ње

— Кола, Димитријо! — рече попа кад га овај зачуђено погледа. — Зар не знаш да Тода треба да иде у село? — Хајд, спреми! А Димитрија се згрнуо па ништа не разуме. Одједном се окрену и брзо отрча Тоди.

Не бој се ти... — Ићи ће, Димитријо, ићи ће наша Тода, али и ти ми се не бој — рече му благо Тодина мати. — ’Ће иде? — промуца он. Па готово бежећи, натрашке изиђе из собе и завуче се под амбар у башту.

Кад дође време да се иде на гробље, мати спреми велику котарицу и наслаже све: пите, јела, зачине. Нарочити момак то однесе на гробље.

Нарочити момак то однесе на гробље. Твоја мати дође, и, да не би изгледало да она хоће да иде у друштву с њом, тражи од ње штогод да јој понесе. — Хајде, ’аџике. Дај ако има што да ти понесем.

Ја сам продужио школу. Ступио у живот, у бујан, необуздан лет, за који мишљах да иде по васиони, а оно, у истини, кретао се по обичној, свакидашњој калдрми. Младост! Да ли је ње икада било код мене?

А она, црница, да је само видиш, синко, па душа да ти заплаче, иде по надницу, ради дуван, те себе, дете и кућу држи... Ето на!

Слушам вику другова, где ме зову да идемо на реку и сечемо зелене врбе. Видим мајку, како погурена иде по башти и бере разне траве, па све то са ускршњим јајем и сребрном парицом меће у чанак воде под бокор ружâ.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Кад буде неко доба ноћи, заљуља се језеро, он се јако препане кад види да нешто од средине иде управо њему: то је била аждаха страховита са двије уши, па јуриш на њег учини, но он потегне нож и удари је и главу

Чим царевић уђе у собу, отму му се очи гледати ђевојку, како је врло лијепа. У исто вријеме смотри да иде једна велика змија низ дувар, тако се пружила да јој је глава више главе ђевојчине била близу, па се издигне и

Онај најмлађи једнако мишљаше за својијем сестрама, и шћаше да иде да их тражи, али му је опет било и жао оставити своју жену, а и цар му то не даше учинити, и тако он за сестрама

Па одмах сједну вечерати. За вечером се разговарају о свачему, и напосљетку царевић каже да иде Баш-Челика да тражи.

Најпослије се ријеши да наново иде за жену своју. Кад дође близу оне пећине, улучи прилику кад Баш-Челик буде отишао, па жену опет поведе са собом да

Онда га цареви сјетују: — Иди сад кући, кад си се смрти избавио. Царевић њима вели да ће још једанпут да иде срећу покушати и жену ма на који начин украсти.

Онда он настави: — Слушај добро што ћу ти казати. Кад дође аждаја, питај је куда иде и где је њезина снага, па све љуби оно место где ти каже да јој је снага, као од милине, докле је искушаш, па ћеш ми

Кад пођоше и кретоше овце, чобан путем једнако весео, свира у гајде весело, а девојка иде покрај њега па једнако плаче, а он кашто пусти дулац па се окрене њојзи: — Не плачи, злато, не бој се ништа.

Потом се царев син каже ко је он и откуд је, а цар се онда и сав град још већма обрадује, па пошто царев син навали да иде својој кући, цар му да многе пратиоце и оправи га на пут.

Пошто изиђе пред цара запита га цар ко је, откуда је и куда иде. А он се осече на цара говорећи, да је он царев син, и да нико нема власти питати га ко је, откуда је и куда иде.

А он се осече на цара говорећи, да је он царев син, и да нико нема власти питати га ко је, откуда је и куда иде. Цар се на то јако расрди и заповеди те га одмах окују и баце у тамницу; тако позатвара и његове људе, а галију му

Пошто изиђе пред цара, и пошто цар и њега запита ко је и откуда је и куда иде, и он непокорно одговори као и његов брат, да је он царев син и да нико нема власти питати га ко је и откуда је и куда

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

(Узме шав и почне код прозора радити.) 2. МАКСИМ, СОФИЈА МАКСИМ: У овој кући мора све наопако да иде. СОФИЈА: Шта се догодило? МАКСИМ: Шта се догодило? Завукла си се у собу, да те не опали сунце.

ЈЕВРЕМ: Нипошто, нипошто; ко непрестано пред непријатељем бежи, показује своју слабост, и он иде, да га већма гњечи; али како станеш куражно, и окренеш му бајонете, да видиш, како се одма у памет узме.

МАКСИМ (зачуђен): Шта? СОФИЈА: Ја оћу. МАКСИМ: Како ти то говориш? СОФИЈА: Ја сам госпођа у кујни. ЈЕВРЕМ (иде радосно по соби и лагано пљеска рукама): Право, право!

6. МАГА, ПРЕЂАШЊИ МАГА (небрижљиво обучена и неочешљана, у папучама; кад иде, вуче ноге и речи развлачи): Помози бог, брацо! МАКСИМ: Ево паметне и ваљане газдарице. Шта си ти данас кувала, Маго?

Тако је, кад јој се попушта; али како се била разрогачила, јошт би она мене тукла. Хм! Хм! Да сама иде на бал, смем ли је пустити, а каква је, она би то и учинила. Еј, проклета ти душа била, до чега ме под старост доведе!

Отоич мал ме није столицом ударила. КУМ: Мал није? То је јошт добро. Код мене не иде тако непоуздано, него што науми, то и сврши. МАКСИМ: Кад је тако, то смо ми обојица несрећни.

(Одлази.) МАКСИМ: Плаче ли и твоја, куме, кад не може да ти доскочи? КУМ: Плаче; него онда не иде она напоље, него ја. Мој кума Максо, имаш благу жену, па си се размазио, а да ти је моја на глави, знао би шта је пис.

НИКОЛА: Еј, мој брате, моја је Мага добра, то је истина; али, право да ти кажем, смрди јој траг, куд иде. МАКСИМ: Бар јој није до балова. НИКОЛА: Није, али не што не би миловала друштво, него не може да доспе.

МАКСИМ: На пример. НИКОЛА: Кућа ти је чиста, уредна; све је на свом месту, све иде као сат. Аспида није, али није ни смрдљивица. Увек чисто и пристојно обучена, али се не кити као гдикоје лутке.

МАКСИМ: Слушајте, слушајте, како јој иде језик! СОФИЈА: Нека слушају. Жена је у кући млађа, то свака паметна треба да призна, и као таква дужна је уважавати и

МАГА: О, тешко си га мени! (Одлази.) НИКОЛА: Ето видиш; може ли бити боље нарави? Али залуду, кад јој не иде ништа од руке. МАКСИМ: Опет слуша барем, и даје се исправљати.

8. ЛЕПОСАВА, ПРЕЂАШЊИ НИКОЛА: Шта је Лепосава: обуче л се Мага? ЛЕПОСАВА: Ево је гди иде. НИКОЛА: Но кад је дао бог! А зашто се ти ниси обукла лепо? ЛЕПОСАВА: Е, мене се то ништа не тиче.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Јест! Али ако Срети дође ћуд, па окупи батином? Охо, милостиву госпођу батином? То не иде, зашто би нашој госпођи досад била леђа као чивит. Боже мој, да нешто прођем обучена сокаком.

(Чује се лупа од каруца.) И то је чудо да пре подне у шетњу иде, ко јошт изјутра у шетњу одлази? СТЕВАН (крстећи се ступи): Да ми је ко казао, не би веровао.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

рукама, да шене, да се туку са дрипцима због вас, нека им пропадају картони за премијере јер вам се баш тада, као, не иде у позориште.

После ће казати: „Ми те нећемо задржавати. Ради шта хоћеш!“ Маман му сада управо шапуће: „Пусти је само нека иде; гарантовано се враћа до деветке. Биће мања од маковог зрна!“. Е, видите, у томе и јесте штос!

“ Ништа, ништа, само ти фурај! Ко је трећи? Нема га. Тако вам је то! Док вам све иде како треба у животу и око њега, просто је немогуће да ескивирате све оне који желе да се друже.

прелази улицу, с пешкиром око врата и са четкицом за зубе у руци; да га човек случајно погледа са стране, мислио би да иде у купатило с најлепшим шареним плочицама.

Обично је то било нагважђање о поскупљењу новина или о томе како ми иде учење. Одједанпут, човек из киоска пропаде у земљу. Замени га нека лева жена.

на трибинама, као да посматрам саму себе како трчим по стази на десет хиљада метара са животним препрекама, па када иде добро, онда навијам као луда, али кад почнем да обарам све оне црно-беле летве, богами, тада сам у стању да на питање

И тако свет стоји и продаје зјала не иде му никако у главу да постаје и срећни саобраћајци. Али, пре него што се вратимо у стару Голфијану, позабавимо се још

Сачекаћу их лепо испред врата и замолити да ми покажу куда се иде до вароши, као, ја не знам, као, нисам одавде! Као, знам ја да и они имају своја кола, али зашто да их троше кад су

Слегнем раменима и отпутујем заборавивши потпуно на пакет у торби. Јао, да сте само видели Мишелина! Иде поред мене и поздравља апсолутно све живо што носи униформу! На часну реч!

Гледајући непрестано ону ташну у зубима пса, матори упита госпођу да ли њен кер можда иде у школу? — Иде, иде ... — прихвати дама штос, и не сањајући шта се иза брда ваља.

Гледајући непрестано ону ташну у зубима пса, матори упита госпођу да ли њен кер можда иде у школу? — Иде, иде ... — прихвати дама штос, и не сањајући шта се иза брда ваља. — Па, како је било на родитељском састанку?

Гледајући непрестано ону ташну у зубима пса, матори упита госпођу да ли њен кер можда иде у школу? — Иде, иде ... — прихвати дама штос, и не сањајући шта се иза брда ваља. — Па, како је било на родитељском састанку?

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

(Улица.) АЛЕКСА, мало затим МИТА АЛЕКСА (држи једно писмо у руци): Добро, добро! Нека иде, како јој је воља, напред или натрашке, није ми стало. Ја сам једанпут чуо да девојка није човек, и то ми је доста.

ЈЕЛИЦА: О, молим, нека иде доле код нас у кујну, може поштено ручати. АЛЕКСА: А зашто? Нек се мало напати. ЈЕЛИЦА: Зашто би се патио, кад може

МАРКО: Е, видио ћурку, пак хтео да јој пришије магарца. ЈЕЛИЦА: Зацело, татице; има једна машина на којој се иде. МАРКО: Но, комедије; и то да чујем!

Особито нећете пред невестом својом имати никакве тајне. (Чита даље.) „Знај да Марија као утучена иде. Не убијај срећу тој девојки, него сврши, кад си јој обећао.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Делија момче кроз гору граби, иде у најам опасној баби. У дивљем кланцу вјетар свира, и вода бучи низ тјеснац стрми, злаћана зрнца поток спира, а

Вучица иде чупавог лица, нечијим трагом опрезно њушка. Прошла је мала Црвенкапица. Старино ловче, гдје ти је пушка?

У саму зору маглица паде, озеблом шумом заигра кос, уморан Мјесец дому се краде, опрезно иде, плашљив и бос. Шуља се Мјесец, утвара права, кад, гле, на прагу — бакица спава, спустила главу, сребри се коса,

Тамо и облак иде планином огрнут, каже, тешком сланином. А Жућа, опет, сазнао давно како је тамо забрањен пост, поваздан, каже,

Остаћу ваљда жив.“ Сањају поља под златном луном, док Ћоса иде са торбом пуном, весело ноге језде. Путује млинар без бриге, страха, ките га велом сребрна праха немирне крупне

Помељар Ћоса узима торбу и брашно сипа, кући се спрема. Диву је Брки скувао чорбу, па више посла у шуми нема. Иде и пјева: „Ево ме жива, одсад се, људи, не бојте дива.

Зеленим рухом ките се пути, а Ћоса иде, ништа не слути. Ишао Ћоса по мрклој тами читаве ноћи и није стао, и с празном торбом, у освит сами, пред својим

Патуљак Рудар лута по тами, иде по глувој рударској јами, пијуком куца и лампом шкиљи, пажљивим оком у руде пиљи, знакове даје, лагано ходи,

Олуја иде, дрвеће пуца, облак се вуче црњи од гуња, а мала Рада на врата куца. „Отворте људи, бојим се муња!“ Узалуд зове

„Сада ћеш поћи ка сунцу ближе!“ — рече му Рудар и пијук диже. Ловац кроз таму иде без гласа гдје шума бујна до неба стаса. Ту птица рајска на грани спава шарена репа ко дуга права.

„Дражи је мени мој скромни дом!“ Шуштећи шумом јеж мери пут, кроз грање месец светли му жут. Иде јеж, гунђа, док звезде сјају: „Кућицо моја, најлепши рају!

“ Пришли свијетлу, гледај чара, ту колиба стоји стара, кроз прозор им поглед иде, имали су шта да виде: унутра крај софре фине, сједе четир газде њине, па се часте,

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Али многи ме зову Ролдана. — Ивона је лепше. Довиђења дакле. — Довиђења, млади господине. У идућој улици, која иде право између два реда камених кућа, испод античких утврђења и над језером, две или три главе ме гледају кроз прозоре.

Сусрећемо прво једну, затим другу барку са рибарима који бацају мреже. — Добро вече. — Добро вече. — Како је? — Иде, иде! Пристајемо уз сасвим кратак моло на кољима. Човек ће остати у чамцу да истоварује; жена ме води.

— Добро вече. — Добро вече. — Како је? — Иде, иде! Пристајемо уз сасвим кратак моло на кољима. Човек ће остати у чамцу да истоварује; жена ме води.

Ја само проводим лето код ујака и ујне. — Ваша ујна је из Сарагосе? — Да, то је јединствена ујна. Откако код нас не иде сасвим добро, после смрти мога оца, она је сасвим усвојила моје две сестрице.

Викао сам: Видећете да то не може тако; да вам неко неће допустити да иде тако! То није да сам се бојао за свој дућан, да ће га затворити, село не може без иједне кафане, већ сам рекао што сам

— Шта се чини са змијом? Убићу је. — Али кад ти кажем да је то велики гуштер и да је користан. Пусти га да иде. — Хтела ме је ујести. — Е страховито си глуп. Гуштер хтео да га уједе!

— Заиста? Колико ви све знате! — Калико се може! Хоћеш ли доћи после? — Можда. Ево један наш пријатељ иде да види Пипа. Здраво, пријатељи! — Отиди, Пабло, напред, да кажеш да долазимо. Овуда, кроз ходничић, драги господине.

Младић се диже придржавајући се за сто, и скиде капу. Он не као да прездравља већ као да иде смрти; тако је изболован његов осмех, и тако је без живота рука коју пружа.

Рекло би се да је све у природи ново и као да је тек постало. Све иде тачно и са заносом и овај живот земље и неба ужасан је и величанствен.

— То је као моја мајка која није хтела нигде да иде да јој се не би шта догодило, а онда је једанпут зажелела да иде на свечаност на Острву, па у чамцу умрла.

— То је као моја мајка која није хтела нигде да иде да јој се не би шта догодило, а онда је једанпут зажелела да иде на свечаност на Острву, па у чамцу умрла.

Све постаје материја, јер материја добија вредност изнад свега... Онда се врата отварају и жута светлост иде на нас и чини да опет ноћ свуда иза ње постаје црна као мастило. Неко пита: — Дакле? — Дечак.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Мила децо! За молитвом Нека иде труд и рад, Да у вама старост нађе Напреднију унучад. НА НОВУ ГОДИНУ Срећно нек је ново лето, Срећан празник свима

Године старе брзи лет У бурну вечност стреме, И ново лето здрави свет, Ново нам иде време — О, мила децо, такав сан Нек снажи ваше груди, Кад ново доба, нови дан Годину нову буди.

Напред иде чета снажних копљаника, А за њима слуге с рујним буктињама — И мртвачки сандук. И хор свештеника Оглашава поноћ светим

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Јеретицима се иде наруку и то мртвим, а за мене остају сплетке дворске и тешке грдње с неба! КОСОВО Сад је то прича у граду будала,

чашу док се о крвништву прича Хлеб је упреден у конац што пролази кроз тела Бићеш прошивен светлошћу што иде за тобом од почела Да би те вратила сопственој мрви и свом болу Потпуно сâм.

њихову се душу молију и тела да им не скврне вештице Друзи да буду слободни од беса Страва Убијен је господар наш иде глас и јед плачу сенке сузе виногради убијен је између обале и замка пао је преко свог чардака носе га мртвог на

већа гле стуб по средини и борова раст око свете Катарине не гори више жбун не тражи пустињом Мојсије воду Лутање иде на Север сунце најјаче сија где се мора леде Мали је Синај испосник није већи од тачке и сунце је мање од свог

Очекујем нови сабор к њему иде можда та девојка што носи чаброве с водом и казује како се зове биље какав труд и звонак говор далеко ли је Ариље?

трубе узмите гудала из књиге староставне то може да вам вреди оставите курву иза себе у таквом се друштву не иде пред лице вишње доста су ме цимали са свих страна Јагње је дошло да вас благослови гледајте његов сјај ми смо му

1972-3. ТО СЛОВО 1. Док иде испред нас длан који нас води и гледа милује нашу влас излази из рамена светли на поласку у свет и одмах каже:

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: Удесио, него! Кô вели: нека моја фамилија, тако маскирана, иде четрдесет дана, као ожалошћена породица; нека иду за сандуком оборене главе; нека долазе на све парастосе и нека ми

Више му дође као соба, али није за спавање, јер је пролазак. Овуда се иде на горњи спрат. (Показује на степенице.) Горе је покојник и умро. (Пође ка степеницама и сви за њим.

кафа! Доцкан мало, али можемо и овако с ногу! (Узима шољу и у два гутљаја испије и настави пут.) ТАНАСИЈЕ (иде за Агатоном, узима шољу и сркне): Колико само да сркнем. (Одлази за Агатоном.

) ТАНАСИЈЕ (иде за Агатоном, узима шољу и сркне): Колико само да сркнем. (Одлази за Агатоном.) СИМКА (иде за Танасијем): Хвала, ја пред подне не пијем кафу. (Одлази за Танасијем.

(Одлази за Агатоном.) СИМКА (иде за Танасијем): Хвала, ја пред подне не пијем кафу. (Одлази за Танасијем.) ПРОКА (иде за Симком): Хвала, ја не пијем кафу. (Одлази за Симком.

(Одлази носећи шољу.) ГИНА (уздишући): Хвала, није ми до кафе! (Одлази за Трифуном.) САРКА (иде за Гином): Хвала, ја не смем да пијем кафу због узбуђења. (Одлази за Гином.

АГАТОН (наилази са стране, за њим Симка. Он иде круто, јер је под леђа од капута метнуо велики сребрн служавник који доњим крајем вири).

НЕКОЛИКО ГЛАСОВА: Јест, јест. То би добро било! АГАТОН: Пробао сам ја то, није да нисам пробао, али не иде. Ни речи неће да каже; вели не зна. ПРОКА: Ама, како не зна кад је он писао тестамент?

МИЋА (који је стално извиривао кроз стаклена врата не би ли спазио даницу): Није потребно да иде пријатељ Агатон, ево га адвокат иде овамо! СВИ (изненађено): Иде? МИЋА: Да, иде с њом. ГИНА: Је л' с тетком?

је стално извиривао кроз стаклена врата не би ли спазио даницу): Није потребно да иде пријатељ Агатон, ево га адвокат иде овамо! СВИ (изненађено): Иде? МИЋА: Да, иде с њом. ГИНА: Је л' с тетком? МИЋА: Није с тетком, него с оном?

СВИ (изненађено): Иде? МИЋА: Да, иде с њом. ГИНА: Је л' с тетком? МИЋА: Није с тетком, него с оном? СИМКА: Ама, са оном девојком?

СВИ (изненађено): Иде? МИЋА: Да, иде с њом. ГИНА: Је л' с тетком? МИЋА: Није с тетком, него с оном? СИМКА: Ама, са оном девојком?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Кријући поглед од мене, добовао је нервозно прстима по столу. Најзад проговори: — Шта ћеш... није он сам. Цео народ иде... Не вреди плакати, опет ће доћи.

Он ме готово убаци, те му додадох руку и извукох и њега. — Тако — говорио је трљајући руке — све иде на снагу... Пази да не уђеш — добаци једноме, који само помоли главу.

— Иде кô марва и не гледа где гази — говорио је сав црвен у лицу, па се опет обрати војнику: — Јеси ли разумео? Онда ми прич

Ево, баш онај мали пешак са забаченом шајкачом, погнуо се грешник и иде можда да погине. Не можда, већ сигурно... Сутра, можда баш у ово доба, лежаће исколачених очију и крвавих уста.

идемо опет на Чеврнтију. Тамо су наше тешке и непријатне успомене. Прича се како није добро да погреб иде истим путем. А ми наиђосмо опет на ону несрећну Битву, где још леже мртви, надувени коњи и преврнута кола.

— командова неко из батерије, а ми окретосмо дурбине на ту страну... Угледасмо дугачку поворку кола, како лагано иде у нашем правцу... На челним колима седе неки људи, И држе бео барјак на коме се види црвени крст... Ми се згледасмо...

Кроз дурбин видимо наше војнике како леже. Један чак скинуо блузу, други се сагао и иде поред рова. У оном кукурузишту један се исправио и осматра. А нешто позади, види се мали ров.

Неки потрчаше у задњи заклон. — Ето га! — викну избезумљено стражар код митраљеза, као да иде страшна авет од чијег погледа људи умиру. Стајао сам као окамењен, не знајући ни куда ћу, ни шта да радим.

— У војсци све иде по управној пропорцији: највећу похвалу за твој подвиг добио је командант пука, мању командант дивизиона, а најмању

Обријан и напудерисан, са накривљеном капом над једним оком, сав устрептао, јахао је потпоручник Александар као да иде на параду.

Војници га одмах раскопчаше. На телу не беше ране, а међутим крв му непрестано иде из уста. Сигурно је контузован од удара земле. — И мене нешто бапну у раме!

Данас, сутра, прекосутра. А и онда би жене исто овако кукале. Гл’ај си посла, Учо! — иде Александар за својом логиком. — Види га сад! — љутну се Милутин. Затим поче живо: — Е, молим лепо.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Али ето и она зло прође, а није баш тако мека, уме добро да говори. Бадава, мора тако да иде, кад смо бачени на милост овим безјацима!... Срећа те држава даје плату; онако би се липсало од глади...

— Цртајте на табли. — То већ и онако морам... поједине округе, али опет не иде то тако... без целе мапе. — Ми ћемо замислити да смо међу дивљацима, па ћемо се домишљати од сваке руке, рече она и

у Орловици, а и по осталим селима, још немају ни појма о хигијени. Треба власт да их научи... Без силе не иде... Уђоше у школу, прво у Гојкову учионицу.

— Ето... видите како то иде, одговори јој он, гледајући је право у очи, јер она разгледаше уписницу. Гледаћемо... Она изиђе у двориште.

И Гојко пусти своје ђаке, па јој приђе, смешећи се: — Шта... не иде вам све као подмазано? — Ман’те се... Кад бих знала да ће овако ићи целе године, бацила бих све још сад. — Хе...

Гојко и Љубица се згледаше и насмејаше. После подне таман почеше рад, а уђе Стојан и јави с прага: — Ево иде учитељ брезовички.

Море, славан је живот, слатко је живети !...« — Па не хвалите се, госпођице, почетком у раду. Збиља, како иде ? Данас сте почели. — Љутила сам се много. Нисам још... (она поуми да каже: дорасла) навикнута на тај посао.

Мислим баш да бих могао, кад бих се одлучио. Што, зар је то тешко : врд... врд тамо амо, па ништа... Али не иде, бадава, знам ја себе«.

него са њим тамо амо, па цело јутро. И шта су имали толико да говоре? — Лудорије !... А овамо сад гледај је! иде као убијена... и одмах сам познао да јој није било по вољи. И Стојан тако вели.

Обавештава их, помаже им, управо учи их да мисле, али су то деца неука, дивља, па не може све да иде као по лоју... — Е доста. Изиђите сад мало напоље, рече Веља деци, па се упути к својим гостима. — Како...

д. А сад је већ време да се почне радити. И јесте ли видели како иде славно : половина већ знају да разликују оба гласа! А тек смо почели, од јуче...

— — Ха-ха-ха... те још како! Питајте Гојка како он мисли. — Да, славно иде! одговори Гојко одлучно. — Видим ја како се ви мрштите...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

У њој поју три анђела, Они поју рајску песму. Отуд иде божја мајка: “Стан’те, људи, станте децо, Стани горо, стани водо, Да слушамо рајску песму, Де гу поју три анђела!

А ја лего, да поспавам, Проговори бела вила: “Устај горе, млад војвода, Отуд иде чудно чудо, Чудно чудо невиђено, Страота је погледати, А камо ли дочекати!“ 17. Војевао бели Виде, коледо!

26. Иде мома од овце, Ведро носи на главу. Ведро гу се прелива, Моми косе прелива. Турци косе секоше, С косе коњи шибаше

Да л’ је сунце, да л’ је јасан месец? Нит’ је сунце, нит’ је јасан месец, Већ зет шури на војводство иде. 60. Добро дошли, кићени сватови! А за Мару гиздаву ђевојку!

74. Иде соко, води соколицу; Влаго мајци - златна су јој крила. 75. Лијепо л’ је низ поље гледати Жуту дуњу међу листовима

У Будву се млад Јово жењаше, Из кола му вила кликоваше; У тај данак, у који с’ жењаше, Танка га књига допаде, Да иде дужду на војску, Она му млада говори: “Буди ли идеш на војску, Коме ме младу остављаш?

желе три јетрве, Легоше ми поспавати, Док са жита роса спане; Кад се оне попренуле, Али сунце на заоду; Отуд иде свекре Петре, Да он вози трудне снае, Трудне снае и уморне; Па бесједи свекре Петре: “Шта сте таке, миле снае!

Саво водо, поздрави ми драгог, Да не пије воде из те Саве — Попит ће ми моје очи плаве! 124. Караван иде преко Романије, За караваном Симо Сарајлија, А за њиме Стојко кириџија: “Ој Бога ти, Симо Сарајлија, Је л’

Стар је војно трула јаворина, Вјетар дува, јаворину љуља, Киша иде, јаворина труне; Млад је војно ружа напупила, Вјетар Дува, ружа се развија, А од кише бива веселија, Сунце сија

Али не смем од брата твојега: У тебе је братац кавгаџија, Кудгод иде, он замеће кавгу.“ Кад то чула лепота девојка, Она иде у гору зелену, Те премеће дрвље и камење, Док је нашла гују

“ Кад то чула лепота девојка, Она иде у гору зелену, Те премеће дрвље и камење, Док је нашла гују отровницу, Заклала је злаћеним прстеном, Уточила по

246. Санак иде низ улицу, Води децу за ручицу, И дечици говори: “Спавајте ми, децо мила, Да се сити наспавате, Да изјутра

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Лево, на благој падини према реци под стаблом велике липе, налази се храстов сто окружен клупама. Десно се иде на улицу.

ГИНА: Ко ће бити, батинаш! ВАСИЛИЈЕ: Батинаш? ГИНА: Видиш ли ти ово? ВАСИЛИЈЕ: Шта је то? ГИНА: Куд год да иде, оставља крвав траг! (Потирачом пере калдрму) ВАСИЛИЈЕ: Да човек не верује!...

ГИНА: Мени су све лађе потонуле у овом кориту! (Из куће излази Софија и иде према реци) ЈЕЛИСАВЕТА (с веранде): Софија! Где ћеш сад опет? СОФИЈА: Да ухватим још мало сунца!

СИМКА: А шта је било са Анђом? МИЛУН: Карамарковић? Њу су, чујеш ти, убили после! Спремала се да иде код шћери, на бабине. А они ти упали. Чуло се споља како она изнутра запомаже! А стража је после привела овога њиовог!

(Улази Благоје) ТОМАНИЈА: Шта сад мислиш да радимо? ДАРА: Прво треба да пођемо трагом, да видимо где иде! БЛАГОЈЕ: Иде горе уз реку! ДАРА: Знам, видела сам! Можда ће до нечега и да нас доведе! Имаш ли каквог оружја?

ДАРА: Прво треба да пођемо трагом, да видимо где иде! БЛАГОЈЕ: Иде горе уз реку! ДАРА: Знам, видела сам! Можда ће до нечега и да нас доведе! Имаш ли каквог оружја?

ЈЕЛИСАВЕТА: Плашим се да јесте, обукла је купаћи костим! ВАСИЛИЈЕ: Надајмо се да није луда да иде далеко! Хоћемо ли да наставимо са паковањем?

Кад је клао јуне! А Анђу су убили после њега, унутра! ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Спремала се да иде ћерки на бабине! ПРВА ГРАЂАНКА: О коме причате? ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: О Анђи. ПРВА ГРАЂАНКА: Карамарковић?

ВАСИЛИЈЕ: Престани да причаш само о томе! ЈЕЛИСАВЕТА: Ништа ми од свега тога не иде у главу! Да Филип, онако занет, онако сметен, дође! И да онако хладнокрвно убије човека!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

У мраку само кад ми идеш, а очи ти се болно смеше, чини ми се иде ми красна проста сирота мати божја. МОЈА РАВАНИЦА Блудно гледам твоју богородицу свету, што мирише ко гробови у

Осетићете да и вама иде сан и стојати под небом сузно голи; и лећи ћете и ви у траву звездану, где ништа више не боли...

Код вих је прослава мађарског народног празника (Мартовске Иде) почињала хором. Хор је певао Марсељезу. Пијаристе су издавале два литерарна часописа.

Она је одбила наређење полиције да иде из Аустрије и молила је за конфинацију. Хтела је да остане тамо где сам се и ја нашао.

Она се онда била решила, као Офелија, да се дави, али се затим предомислила и решила да иде у манастир. А пошто српских женских манастира у то доба није било, и веру је променила.

Он је набавио, за сваки случај, радничко одело и вели: иде у Панчево, има тамо код оца, у башти, закопано сребро. Ја сам био послао Бенешићу Маску и он ми је писао да је то већ

У тренутку кад је наша победа сигурна, и мене обухвата то гађење, од победе, несхватљиво и лудо. Не иде ми се из Беча у Загреб, где је почело крвопролиће. На Јелачићевом тргу има мртвих.

Ово је наш, а онај је Шваба!“ Вели, а добро погађају. Па није могао да издржи и затражио је пензију. Сад иде, свако послеподне, у сластичару, у Панчеву, али сладолед у Панчеву није као у Бечу. Ни близу. Не изгледа добро.

Сад је у цивилном оделу, а има мали шешир и велику главу. Ја онда у лађи, којом се враћам у Београд, чујем како време иде Дунавом, а корача гвоздено, и како нас је прегазило.

* Осетих, једног дана, сву немоћ људског живота и замршеност судбине наше. Видео сам да нико не иде куда хоће и приметио сам везе, досад непосматране.

Покушајте само да један прст бојадисаног папирића метнете на слику ма где, ма које боје, не иде. Моделација форме без и једне линије, а композиција толико затворена у себе, да не одаје никакве импресије.

Уосталом, нашто писати о стварима код нас још непознатим. Само толико, да се цео покрет фовизма смирио, и иде према синтези. Још је само покретач Матис, каткад, темпераменат, сви су остали интелекти.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Пекар остаде сам, зловољно седе на једну ниску, троногу столичицу, обори главу и замисли се. — Иде свет за њим као луд... — мишљаше пекар. — Кажу да и чудеса чини, али ја у то не верујем...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— Врло добро! — рече он с поузданошћу, па одмах затим додаде: — Главна је ствар буџет добро израдити, па све иде лако. — Колико је милиона годишње буџет ваше земље? — Преко осамдесет милиона.

— А на просвету, војску и остало чиновништво? — Јест, имате право, и ту, сем просвете, иде око четрдесет милиона, али то улази у редовни годишњи дефицит. — А просвета? — Просвета?

Момак плаче да га примим опет, моли, а није грешник ни рђав, али што не иде, не иде; јер то захтевају интереси наше миле отаџбине. „С половином ћу плате служити” , вели он мени.

Момак плаче да га примим опет, моли, а није грешник ни рђав, али што не иде, не иде; јер то захтевају интереси наше миле отаџбине. „С половином ћу плате служити” , вели он мени.

Није него шта мислиш? Према таквим животињама треба бити груб и оштар — љути се други. — Знам, молим те, али не иде, није тактично! — опет ће први. — Какав такт према њима још хоћеш?

финансија напред, а куфер у наручју министра председника, опкружен првосвештеницима и гологлавим народом, за њима. Иде се лагано, свечано, ногу пред ногу, певају се побожне песме, а звона звоне и пуцају прангије.

и јауче; један старац се саплео на остругу, пао и угануо ногу, превили су му туцан црни лук, а он јуначки трпи бол и иде дале одважно за вођом, ослањајући се на штап.

— Лаже чича! Лаже чича, претвара се само да се врати! — чуше се гласови са свију страна. — Коме се, браћо, не иде, — опет ће говорник — нека се врати, а не да кука и буни друге луде.

„Помрли би да су и у кући седели, а камоли на путу!” — рекао је онај говорник, те охрабрио свет да иде даље. Неколико мање деце од године-две дана пропало је, али стегли су срце родитељи, јер тако је Бог хтео, а и жалост

облоге метули на чворуге, неки носе руку о марами: сви се подрпали и поцепали, па им висе дроњци с одела, али ипак се иде срећно даље и даље. Све би то лакше подносили, али их је и глад често мучила. Али, напред се мора.

Али, напред се мора. Једног дана се деси нешто важније. Вођа иде напред, уз њега најодважнији (мање двојица. За њих се не зна где су. Опште је мишљење да су издали и побегли.

Пази добро! Ђаво коњ, па само док презне, а теби пукне гоч о ледину! Ако се иде на колима, она опет предвиди стотину опасности, и све то набраја, гунђајући за свој рачун, лутита, у страху и бризи:

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Хтело би му се мало ашиковати, ал' он се нешто премишља; види тамо доста супарника, па му се неће да иде међу њих. Ал' обле, беле краве све више одсјајкују на сунцу и, као неким магнетом, привлаче узбуђеног Ширгу и он, хтео

беле краве све више одсјајкују на сунцу и, као неким магнетом, привлаче узбуђеног Ширгу и он, хтео не хтео, мора да иде међу њих. И сад му не остаје ништа друго, но да позове противника на двобој.

Код њега је свакад најбоље комишање, јер се слегне више од по села, па плане сав кукуруз за ноћ. Павле иде напред, а кулаш полако каска за њим.

— Само да ти нешто кажем. — Ама немој, очију ти! — Само часком. И, више се ништа не чу... А комишање иде својим редом. Песма, говор, смеј, и тресак комишине и корења не престају.

— Стрина Јока ће поћи и Мићо, Перо и ч'а Танасије. — Море, не поверавај се чичи! — Не бери бриге, знам ја њега. Иде тај на весеље, к'о слепци на даћу. И неста га у помрчини... Комишиоци се већ раштркали.

беличастим сјајем, док не наиђе на њега неки густ облак те огледа, на његовој глаткој површини, своје туробно лице, па иде даље, а вирић опет бљесне и затрепери својим хладним огледалом... Мало даље чује се Вилин до.

Али ето, осим плашње, ништа му не иде у главу, не може ни једна мисао сад да му дође. Напао га неки немир, нека плашња, коју ни сâм не може да разуме.

И још она лично долази, — место да он иде њој!... Па како можеш ту да се извучеш?!... Јутарња хладовина све више стеже, и он поче да се здрхтава.

Зна он све дужности према земљи, па само да му је Бог дао јуначније срце — чуда би починио. Овако, и он иде без воље или, још боље, од невоље.

преко клада, ови се провлаче кроз трње, шибље и коров, и цела та маса, одлучно и брзо, с пуним и запетим пушкама, иде напред... Тешко ономе, на кога су се дигле ове стотине гвоздених цеви!...

Очи му напрегнуто и пажљиво разгледају свако сумњиво место, и глава му се једнако окреће на све стране. Љубиша и сад иде тромо, али му је покрет смео и одлучан, а поглед, рекао бих, веома неодређен и непажљив.

Он гледа стога што иде, иначе би, чини ми се, радије жмурио. Пушку је положио немарно у једној руци, те изгледа да му је она на сметњи.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈОВИЦА (сео, па после извесне паузе): Видиш, Јевреме, а знаш и сам, послови више не иду. Разлабавило се нешто па не иде. Окрпиш с једне стране, а распара се с друге... Не иде, па то ти је... ЈЕВРЕМ: Јест, стало!

Разлабавило се нешто па не иде. Окрпиш с једне стране, а распара се с друге... Не иде, па то ти је... ЈЕВРЕМ: Јест, стало!

Ево, ако хоћеш, и уговор такав да правимо. ЈЕВРЕМ (шеретски): Јок, море, што ће мени то! Посао ми, хвала богу, добро иде, па што да тражим преко хлеба погаче. ЈОВИЦА: Па јесте, право кажеш. ЈЕВРЕМ: Друго ти!

мислиш, ко да буде посланик, а ти да му кажеш: шта се то мене тиче, ја гледам своја посла а ког народ хоће тај нека иде! Је л' тако? ЈОВИЦА: Тако је! ЈЕВРЕМ: И тако ћеш да радиш?

(Одлази.) ЈЕВРЕМ (за њим): Право у дућан и ником ни речи! X ЈЕВРЕМ, МЛАДЕН ЈЕВРЕМ (враћа се нервозно, узбуђено и иде право левим вратима): Младене! (Пауза.) Павка, пошљи ми, бога ти, тога Младена. (Стане насред собе и дубоко се замисли.

Јеси ли разумео? МЛАДЕН: Јесам! (Оде.) XИ ЈЕВРЕМ, ПАВКА ПАВКА (долази здесна): Слушај, Јевреме, видим иде преко пијаце госпа Марина, извесно ће овамо. ЈЕВРЕМ: Па нека дође.

Је л' тако? ЈЕВРЕМ: Тако је! Ух, да није из наше партије, па да му подвикнеш тако детаљно на збору. Али пусто не иде... него... овај... кажи ти мени, шта мислиш, на пример, ко би онако од наших могао бити посланик место њега?

ЈЕВРЕМ: О важним стварима? Зар он с тобом разговара о важним стварима? ДАНИЦА: Па онако... каже, иде у Београд... Хоће да се кандидује за народног посланика... каже... ЈЕВРЕМ (претрне): Шта каже?

Хоће да се кандидује за народног посланика... каже... ЈЕВРЕМ (претрне): Шта каже? ДАНИЦА: Па то, хоће да иде у Београд... ЈЕВРЕМ: Ама, није то, него оно друго? ДАНИЦА: Које друго? ЈЕВРЕМ: Оно друго што ти је казао?

А што не би ти био посланик; кад може Јеврем, ваљда можеш и ти... СПИРА: Ама не иде то тако, жено! СПИРИНИЦА: Не иде код тебе, теби ништа не иде, кад си ти... СПИРА: Јеврем, видиш, има поверење...

А што не би ти био посланик; кад може Јеврем, ваљда можеш и ти... СПИРА: Ама не иде то тако, жено! СПИРИНИЦА: Не иде код тебе, теби ништа не иде, кад си ти... СПИРА: Јеврем, видиш, има поверење...

СПИРА: Ама не иде то тако, жено! СПИРИНИЦА: Не иде код тебе, теби ништа не иде, кад си ти... СПИРА: Јеврем, видиш, има поверење... СПИРИНИЦА: А што ти да немаш поверење?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

се и одлази на нова места са старом својом памећу, и као оно она врана из оне басне, оставља он старо укаљано гњездо и иде у ново да и њега укаља, а одатле ће опет тако даље. Није одавна Сретен у овом селу о коме је реч.

Кад тако дође о феријама у Београд, а он иде право са стварима у редакцију да им донесе нове дописе — тако за један пун зембиљ — и да их пита шта је с оним

! — Како да нијесмо чули, господине!? Чули смо све. Знаш како веле: добар глас иде далеко, а зао још даље. Па тако и с тобом. Рекоше нам. Дође нам ’абер за тебе.

Е, мораш и ти, и сваки, да се осврне за њим кад га види где иде сељачки а говори научењачки!! Пошто је тако распаковао и понамештао уз припомоћ фамулуса, седе или управо извали се

То раде сељаци и кад се наљуте на њ, а и онако од шале. И Ташула се увек тада љути, клати јако главом кад иде, а убрза ситно као коза, шапће нешто цинцарски кроз зубе и ревносно брише крпом све што стигне, али се труди да

Носи памуклију, навлачи обрве и меће к’ну; прави добру капаму и папрено ђувече и иде са газда-Ђорђем свуда, и на славе и на заветине; кумује и крштава православни народ.

Милисава оног што је скин’о меденице с туђих волова, Рају што не да ђецу у школу, Кићу што напаствује чељад кад иде на воду. — Аха! Ама, нису ми они онако по вољи. А јесу л’ служили у војсци? — Јесу, сви су резервисти! — Нећу ја те!

план, бре брате, за сваки удобнос’ сам се постарао, па он, како на пример један што се каже чиновник и господин, па иде у кокошарник селски себ’ на резилак а њим ги па на терет.

Човек стане па слуша само, и не зна којој да дâ за право. И то тако иде из дана у дан, па изгледа човеку, као да су ту своју свађу или полемику поделиле на главе или на продужења, као неки

Седи свака на прагу своје куће, па се и брани и напада у исто време. И то често не иде с бог зна каквом ватром. Седе и једна и друга, свака на свом прагу, а приставиле џезве уз ватру па се свађају;

Ех, окле сам ја, не може он мени доскочити! — Тако, тако! — Ономад иде он овуд па таман прође а ја се искашља’ и пљуну’ за њим.

— Боље што ниси. Неће ни његово довека! — Ама и ја то велим! Нека иде, а што велиш, неће ни његово довјека бити, а дотле; Одиђи, грбава вјеро, кумим те богом великијем!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

ЦИГА И РАДОЈИЦА Иде један са Уба Наоружан до зуба, Страобална момчина, Са крвљу у очима, Крупан као двојица, Зове се Радојица.

То нису одела, него хаљине, и не фине, него танане... Међу двема истовременим радњама: а-ја-ја-ја! Предлог међу не иде са бројем два! Пирамидална основа? Ово би сељаци требало да виде! Од пирамиде је пирамидни, и ћерамидни од ћерамиде!

КОРЊАЧА И ЗЕЦ Иде једна корњача Огромних беоњача, Црног, тешког оклопа; Споро, тужно корача, Као после покопа. Куда ли ће? У Беч?

Кромпире, Кромпире Много волим твој пире, Ваљаш и из тигања После доброг фригања, И уз путер и уз сир, Добро иде твоје пир.

Још се чује како цикћу, како се церекају. Прошло подне, дан прошао, вече иде, А Прњаворци чекају ли, чекају... ...

Џорџ Буш, који трипут дневно иде под туш, Послао је Садаму телеграм у којем је писало:

Све иде по свом реду: небо је књига стара, Облаци што промичу — листови календара. Свеједно да л пршти снег, ил бехар, ил туч

Сам самцат насред бескараја Живота животари. ВОЗ ПРЕДВЕЧЕ У исти сат, исти воз Што иде скроз, скроз, скроз...

Пожури, да после не буде касно, И да се не кајеш у Каноси!” „Пет банки старе ил нове лове, Само да пара иде на пару!

” А Авакум ће: „То можда важи у граду, Где све иде на ноту и на ношу... На селу јошкако ударит знаду, Ту и поп понекад закачи пошу, Па што ја не бих Вуку и Магду,

И сада, хајде, паметан буди: Тешко је с мушкима, ал ни са женама Не иде, као да бог неки сулуди Заводи нас и замеће путе пред нама!” „Одмах, на почетку, потегни-повуци!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

и на 8—10 недеља по рођењу, почетком пролећа, растури се у мору, па онај део што допре до ушћа река улази у ове и иде реком узводно док не наиђе на повољну стајаћу воду; 4˚ да и мужјаци и женке после мрешћења угину.

Приходи од капитала и пиваре деле се на овај начин: један део иде у фонд за потпомагање пиварских радника, други део припада Глиптотеки у Копенхагену, богатоме музеју за уметност, који

Други део, онај што наиђе после првог, наставља своје путовање и задржи се у другој води на коју наиђе, и то тако иде по реду, као кад какав командант распоређује своје трупе по коначиштима и пребивалиштима.

То је, на пример, разлог што и најснажнији кит не иде у дубину више од које стотине метара. То је и разлог што рибе, које имају рибљи мехур напуњен гасом, не иду у велике

У средишту тога простора су алге најгушће; кад се одатле иде крајевима простора, оне су све разређеније и по појединим међупросторима може се јачим бродом пловити без опасности и

Одатле се иде у пристаниште Хемилтон, између острваца са бујном вегетацијом. Некада је таква пловидба између острва била опасна,

Ваздух се у кугли обнавља помоћу цеви од каучука која иде од кугле до брода, и ваздушног шмрка на овоме. Између људства на броду и посматрача у кугли одржава се телефонска веза

»Гледајте сад ову горостасну ајкулу која нам се приближује и која изгледа да иде управо на наш прозор, гибајући лагано своје гломазно ваљкасто тело за које би се у рату могло помислити да је какав

Али је Виљемсон одлучио, да у томе иде даље. Требало је имати тачну слику не само онога што се налази под површином мора, и морском дну, већ и онога што се

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Кам би цркâ од ове жалости, а не сестра за онаквим братом, е предиван бјеше, јад га нашâ! Кад се шћаше ођест куд да иде, па обуци оне пусте токе, шал црвени свежи око главе, а пани му перчин низ рамена, двије пушке метни за појасом, а

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Он, син, као у инат, никако није хтео да му иде по вољи. А ко зна зашто? — мислио је старац. Да ли што већ, онако стар, није више могао ићи по трговини, те, ваљда, не

здрави, а не, као до тада, да и не застајкујући и не гледа јући ни ко је ту, а камо ли здравећи се, одмах се пење, иде право горе, у своју собу.

А што је најгоре било за Софкина оца, још ће поред свега морати да иде пред судове и тамо он, ефенди Мита, да се заклиње, свађа и то с ким? — са својим до скора слугама!

Једина њива, што остала а вредела, била је до Мораве, до моста, кад се иде у Бању. И када је Тоне дошао да то све каже Софкиној матери, она, по његовом лицу, изразу и трептању очима, видела

Она се увек, сваке недеље, са оцем и маћехом враћа из цркве. Отац иде иза њих, насмејана, пуна лица, и већ не у чакширама — а то због те друге, младе жене, да би и он изгледао млађи — већ

Али Ната то не примећује. Сва срећна што је тако отац свуда води, иде она, а не зна да он то чини све због маћехе јој, што није у реду да он са женом излази а код куће остављају саму и

Па и то не изјутра рано, да целога дана тамо седе, него после ручка, када као сав остали богати свет иде, који, пошто одлази | својим колима и коњима, иде кад хоће, тамо мало постоји, погледа и враћа се натраг раније.

дана тамо седе, него после ручка, када као сав остали богати свет иде, који, пошто одлази | својим колима и коњима, иде кад хоће, тамо мало постоји, погледа и враћа се натраг раније.

Руке и врат би јој дрхтали, да би јој глава долазила тешка а снага јој сва изломљена. Онда би почела да иде не знајући зашта и чисто да се вуче као болесна...

Требила је марљиво пшеницу, јер вечерас се иде на гробље и износи мртвима за душу. На капији звекну алка. — Домаћини!

Ванко, као увек кад спази матер јој, стаде пред њу уплашен. Мати га мимиком посла да иде у чаршију и зове јој Тонета. Ванко све трчећи оде. Мало после дође и Тоне.

| И заиста, Софка после неког времена кроз прозоре одозго угледа Магду. Изишла из комшилука и иде оном улицом која води право горе у чаршију, где је пазар и где су ти ханови.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Лак вечерњи уздах иде преко рâвни. Ал’ ја нисам знао да ће опет давни Сви утисци једном оживети редом Из јесени ведре, љубљеног пролећа,

Обалом снежном голог океана, Боса, у бело обучена жена Иде. За мишљу к’о вечност дубоком? За жељним циљем својих младих дана? Свеједно.

За мишљу к’о вечност дубоком? За жељним циљем својих младих дана? Свеједно. Она иде, занесена, Лепа к’о младост љубави и наде, К’о сањив рефлекс пред склопљеним оком Венчане среће у девојке младе.

Мрак вечери влажне заборав нам носи; — Заборав што иде к’о утеха нека, Што стабљике среће и болова коси, Што нас све једнако, равнодушно чека.

очи, К’о вечна, тврда, неизбежна коб; И у тој ноћи Судба нити преде, — Нити весеља, и сумње, и беде, — Живот што иде с колевком у гроб... Бакарни месец засија у часу, Кад ноћни ветар суво лишће расу У развејани пожутели прах.

А људска је злоба увек будна, блиска, Па и онда кад се иде општој мети... И, најзад, нашто вапаји и писка, Кад треба храбро, ћутећи умрети?

Јер осећам да у часу злом Дом се мирни претвара у храм; Знам, и њему брзо иде слом — Слом, ал’ с њиме треба бити сâм.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Оста им један коњ здрав на кога посадише два рањеника, а један је могао да иде. Оташева дружина понесе Мишана и Јанка. Овај потоњи бијаше још у животу.

Да их развесели, нареди вижлету да се премеће, да скаче око одигнуте пушке, да иде на задњим ногама. Кад се од њих растаде бјеше већ сунце нагло.

„Зар то би гроф Павле! Тај страшни вјештац што никада у цркву не иде, о коме се свашта причало — како очима може устријељити и марвинче и човјека, како нико му никада није видио дима из

и није но за кокоши и за жене... Елате људи, тако гладни не остали! Јуначки прегризите по који залогај, па да се иде... Нека жено! Сланину и зеље остави за довече. Биће слађе пригријано... Елате људи!

„Сварила сам му мало бравијега меса, као и јуче. А што ћеш му кад га није воља. Човјек зна што је боље по њ; а то му иде к срцу!“ И остали сви осим Јанка устадоше.

“ Адолф га једнако гледаше у чуду. „Ја знам све што би ти могао одговорити. Прије свега рећи ћеш: да то не иде одмах тако, да те дјевојка не познаје. Може бити да ћеш ми примјетити да си од проста рода, а она властелинка ...

За крдима, млађарији такођер у гомилама весело иде на ноћиште. Кад већ стигну ка гладама, дигне се граја да планину загуши.

Пошто се сви обредише, рећи ће Милић: „Ево дан наже, но да сахранимо мртву браћу, па да се иде... Отидите вас двојица ти Мргуде и ти Раде, у село, па донесите мотике и лопате.

„А што си га пуштао од себе, вјере ти?“ „Отишао је сам пред Петровдан, а поручи да иде к Владици. Ја у манастир, кажу ми да је отишао на Цеклин.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

као ливада о Петрову-дне, Оправио се као липа у пролеће, Чиста пшеница као да је голуб зрно по зрно бирао, Господски иде као патка по дубоком виру итд.

Оне се најчешће и памте по том свом најзначајнијем делу (Нека иде на славу свете Госпође, Около бого, у кућу ђаволе, Права се мука не да сакрити итд.).

Тако, „Ам ти кажем, ам ти не кажем, само ти се каже“ (Ам). Али су већ успелије: Који је чам низак као трава? (Јечам); Иде сељанка и носи котарицу са двадесет јаја; испало једно; колико јој је остало (Ниједно, јер испало је дно).

(За улар); Кад се коси сено? (Сено се не коси него трава); Куда иде дете кад наврши четврту годину? (У пету). Као највреднији део говорних игара, загонетке немају за циљ да решавају

Вуче се као пребијена змија. Глади се као мачка. Гледа као маче у тиче. Гледи ко змиче из траве. Господски иде као патка по дубоку виру. Грају као овце с попаса. Гуче као голубица. Долетели као осе на мед.

Здрав као јелен из горе. Изгубљен као брав у туђем крду. Изишао као мара (у пролеће) на сунце. Иде као гуска у маглу. Какоће као кока на сједалу. Као да је голуб зрно по зрно бирао. Као да су га гује пиле.

Замршено као арапска коса. Засукао бркове као да ће амове њима крпити. Играју јој очи као на зејтину. Иде као да јаја носи на леђима. Извукао се као тарана из лонца. Јак као земља. Јако вино као гром. Једе се као месец.

Држи ријеч кâ и решето воду. Зна за стид као куја за пост. Зна пливати као брус. Иде напријед кâ и комад у шаци. Има као у кукавице гнијездо. Има памети као самар свиле. Има пара као жаба длака.

Отићи ћу — чак, чак, чак, и доћи ћу — сад, сад, сад, док попијем — каву, каву, каву! — казује ћурка кад иде да снесе јаје. Попу рог! Попу рог! Попу рог! — гуче грлица. Сиј лук! Сиј лук! Сиј лук!

— Зло с добрим сусједује. — Добру коњу сто мана, а рђаву (само) једна. — Што је добро, на око и зло иде. — Пре буде од добра зло, него од зла добро. — Ни злу теци, ни добру остави. — Три је добра тешко саставити.

— Боље слеп очима, него слеп памећу. — Тешко томе ко за туђом памети иде. — С киме се памет не роди, с њиме не умире. — Нема већег зла од зле памети. — Црна памет — готова погибија.

— Чега се мудар стиди, тим се луд поноси. — Паметан мисли што говори, а луд говори оно што мисли. — Паметан полако иде а брзо дође. — Не дај умље за безумље. — Мука учи памети. — Шупљу главу ветар носи.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад то цар каже своме зету, а зет се опомене, што му је најпослије казао побратим на растанку, па не смије да иде, него се стане одговарати, да је он већ побацио љекарину, и да више не зна лијечити.

“ Онда човек отиде к Соломунову двору. Кад дође пред двор, питају га слуге, шта ће, а он им каже, да иде премудроме.

шта уради?“ — Вели: „Тамо њој матер! ти си му послала новаца, да купи каве и дувана, а ја сам му послао и коња, да не иде пјешице.“ ВИ. СВЕ, СВЕ, АЛИ ЗАНАТ. Пође некакав цар са својом женом и са кћери да се шета по мору на лађи.

Бог и Божја вјера, ја туда за живот прећи.“ Бе ајде море не лудуј! како не смијеш прећи преко ћуприје, куда иде свијет и коњи натоварени прелазе.“ — Ајја! Еро неће нипошто, него једнако јауче и лелече.

те нада у поток; а мачка се препадне од свиње, па нада уз крушку; а међед помисли, да је она већ свињу удавила, па иде сад на њега, па од страа падне с крушке на земљу, те се разбије и цркне; а лисици остане све жито и слама. XИИ.

48. Једно вели: Свани, Боже; друго вели: Смркни, Боже; треће вели: Како ми је, тако ми је. 49. Кад у поље иде, кући окренуло рогове, а кад кући иде, у поље (окренуло рогове). 50.

49. Кад у поље иде, кући окренуло рогове, а кад кући иде, у поље (окренуло рогове). 50. Кобила ождријеби кост, а кост ждријебе, па ждријебе воли бабу кобилу, него кост мајку.

52. Ко пјева, кад други људи плачу. 53. Крава риче од Босне, теле сиса од гараве. 54. Кући иде,. а .у гору гледа. 55. Кући идеш, а Богу се молиш, да никога у кући не нађеш. 56. Кућица у горици на једној ножици.

157. Шта је тврђе од челика. 158. Шта је у кући ново нетесано. 159. Шта капу на глави држи. 160. Шта кроз воду иде, а воде се не довата. 161. Шта на воду иде, а воде не пије. 162. Шта на себе живо месо једе. 163.

159. Шта капу на глави држи. 160. Шта кроз воду иде, а воде се не довата. 161. Шта на воду иде, а воде не пије. 162. Шта на себе живо месо једе. 163. Шта на тавану бити не може. 164. Шта о клину висити не може.

49. Плуг. 50. Пиле. 51. Ђевојка и вијенац. 52. Попови. 53. Лула и чибук. 54. Пушка. 55. Кад човек иде у воденицу. 56. Гљива. 57. Огледало. 58. Змија. 59. Сито. 60. Ђетао и црв; тичје гнијездо и змија. 61.

Међед је једнако којешта доносио и дијете хранио, као му прије и матер. Кад дијете нарасте повелико, оно навали да иде из пећине у свијет.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

“ (І Кор. 2, 9) Зато, слушајући ово, сваки који хоће спасти се треба да се подвиже, да иде тесним и жалосним путем. (Мт. 7, 14) Јер пут је кратак, браћо моја љубљена, којим течемо.

топлом ранивши се љубављу и покренут божаственим Духом, чу преслатки глас како говори: „Ко не остави све и за мном не иде, није мене достојан“, (Мт.

Ко љуби сина или кћер више од мене, није мене достојан, и ко не прими крст свој и за мном не иде, није ми подобан“. (Мт.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

па Јагодина... па Смедеревска Паланка... Кад се на карти повуче линија, истина, иде мало у цик-цак, ал константно вуче на север, према Београду... Ал где је ту Београд?

На данашњи дан треба свећу да палиш док си жив! Оћеш нешто да појдеш? СКИТНИЦА: Немам кад, воз ми иде у десет и триес. ИКОНИЈА: А што кажеш да дижеш руке? СКИТНИЦА: Од Вукосаве? А и то ти је посебна прича!

И не само твоја кафанчина, него све! Ош да ти наведем пример? Узми Милета. Зашто, на пример, тај Миле иде на скупове? Шта он, буздован, да тражи на јавном скупу? Скуп користи као мишју рупу!

ЈАГОДА: Је ли ти казо куд путује? ИКОНИЈА: Није. ЈАГОДА: А шта, да одем на станицу, да питам за где иде воз у десет и триес? ИКОНИЈА: Не вреди ти ни то. Ако иде, на пример, за Ниш и Скопље, шта ти знаш где он силази?

ЈАГОДА: А шта, да одем на станицу, да питам за где иде воз у десет и триес? ИКОНИЈА: Не вреди ти ни то. Ако иде, на пример, за Ниш и Скопље, шта ти знаш где он силази? У Младеновцу? У Параћину? У Ћуприји?

Мислиш да људи пате онако, без разлога? Рана се човеку у звезду претвори, па му сија, да види куда иде, осветљава му друге људе, осветљава му кућу, астал, жену, вечеру, цео живот!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Летње јутро. МАРИЈА (на доксату намешта по миндерлуку јастуке, иде полако, у чарапама, ослушкује пред обојим вратима, тихо послује).

Требао си свима у кући по нешто да донесеш а не само њој, па овима да је жао. ЈОВЧА Ако је коме жао нека иде одавде. МАРИЈА Сви су твоји. Па немој тако. Деца су ти како они тако и Васка.

Ниси требао, јер (показује на Анђу горе) сад, од оволиког срама, шта јој још остаје? Или у свет да иде или у бунар да се дави! МИТА Неће, неће да се дави. И не могу ја више.

ВЕЛА (отрчи брзо горе Јовчи): Тато, ево владика иде! ЈОВЧА Ако је. Сигурно први пут долази. ВЛАДИКА (попео се, иде Јовчи). ЈОВЧА (устаје): Ох, дедо, зар ти?

ВЕЛА (отрчи брзо горе Јовчи): Тато, ево владика иде! ЈОВЧА Ако је. Сигурно први пут долази. ВЛАДИКА (попео се, иде Јовчи). ЈОВЧА (устаје): Ох, дедо, зар ти? Што ти да се трудиш? Зар место ја теби први да дођем, а то ти...

Нарочито кад је оваква ноћ студена, ветровита, онда и дуже остане. Иде увек мој Стојмен кришом за њим, тамо, знате, више Васкине куће. Сакрије се и пази да му се што не деси; има злих луди.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

придодавши да је он нешто начуо, но да би рад, за веће увереније, од мене о свему известити се Ја видим да му смеј не иде од срца и да у њему имаде нешто усиљена и лукава; но са свим тим, познавајући моју невиност и не видећи ништа чеса би

Колико ли је богоугодна кратка молитва вернога солдата који иде за отечество своје и за цара свога крв своју пролити!

Изиђем из града; нађем Нику: „[Х]ајде, брате Нико! Све нам иде по жељи! Срећа нас за руку води!” | ПОЧЕТАК МОЈЕГА ПУТОВАЊА Шта је човек кад га каква страст преузме!

Мени и Ники није било до закашњавања, јер смо се бојали да за нама потера не иде. Овде не могу изоставити да не назначим, без сваког пристрастија к мојему роду, да од свију народа које сам познао

нам је год рекао Тодор калпагџија, како пређемо на манастирску земљу, учини нам се као да смо у едемску башчу дошли. Иде се све покрај једног поточића, поред кога стоје насађени велики ораси и друга древеса која га осењавату и чувају од

Мој игуман, кад устане, нађе ме над књигом. Било му је зачудо да једно дете мојега возраста не иде којекуд трчати и скакати, имајући допуштење. Рекне ми да му мало читам. Ја почнем читати како год из псалтира.

А то што не иде од срца, него из усиловенија и притворности, то ће свак ласно познати, ван да је сасвим цепаница а такови[х], фала

Воду извлаче на чекрк: вежу мазги очи, да не види што чини, запрегну је и потерају; ова, како ти пође, све иде и путује, | мислећи ко зна куда, а не зна да се све на једном месту око бунара окреће.

Најмим момка | да ми понесе моје вешти до мора; ту узмем барку да ме одвезе у који му драго корабаљ за Црно Море. Иде ли у Крим, или у Трапезонт, или ако ће и у Кавкас, и ја ћу с њим, само нек нисам онде гди је куга, јер с њом за главу

Први корабаљ гди запитамо куд иде, кажу нам - у Галац, у Молдавију. Запитам управитеља [х]оће ли ме повести и шта ће искати дотле.

Уз Дунав путујући, иде се лагано, но мирно и безбрижно, нити је другога стра[х]а разве од комараца, а њих тада јоште не бијаше; следоватељно

да мисли; а ко и[х] год с онима првима почне мешати, нек нимало не чека да га воде у [х]оспитал луди[х], него нека сам иде, јер му је онде право место. „Јест начин у вешт ’ма!

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Бакоња се навикну, те је могао и устајати раније. Колико се спрва устезао, толико је сад више наваљивао да се иде. Тако је трајало до уставака месојеђа, које те године бијаху у половини марта.

А онај је Пивалица зар остâ у камари. Је ли се исповија! Брне, изван себе, окрете се, а то Пивалица иде к њима, развукао усне, те му синуше пљосни зуби, и вели: — Ето вам га здрава здравцита!

Па онда, кад се небо мало разведри, болови одминуше, а кад се натушти, болови ојачаше. У тој трзавици Брне науми да иде у „град“ чим се буде могао држати коња, свакако да иде у „град“ гдје има искуснијех љекара на одмет.

У тој трзавици Брне науми да иде у „град“ чим се буде могао држати коња, свакако да иде у „град“ гдје има искуснијех љекара на одмет.

Ајде, нареди се! — заврши Брне и поче њешто писати. У варош! Чује ли то Бакоња збиља, или снијева? Да иде у варош, он, главом Бакоња, који се сад враћа с купања, који је намислио да не руча само да не заборави Вртирепову

Кушмељ чим разабра о чему се ради, намисли да и он иде у град. Бакоња се опирао, наводећи за разлог да отац нема коња који би се могао испоредити са Теткинијем и

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Види их како чуче у ниском грабовом грмљу. Ослушкују пут којим он иде. Најпре пламен прободе мрак. Касније заболи. И опет помрчина. Ђорђе се смањи, згрчи и примаче ближе Толиним леђима.

Сви који би га тога дана срели знали су куда иде. Друкчије су га поздрављали. Друкчије им и он отпоздрављао, довикивао им да не газе целац и заобилазио их терајући

Ништа сам ја, чујеш ли? Ништа! — Ниси, ниси... — Нешто лупну под њом. На њу иде шубара, црна, шиљата, ништа не мисли, не мисли ни да бежи, а види — гуњ се грчи и ломи. — Јесам!

цима брзо и нервозно, неправилним, изломљеним ритмом звоно туче по оџацима; он мора да слуша газду и власт, војска иде, иде!

брзо и нервозно, неправилним, изломљеним ритмом звоно туче по оџацима; он мора да слуша газду и власт, војска иде, иде!

пробудиће му се деца, сва ће се деца у селу пробудити од буке, само на Велики петак звони ноћу, није Велики петак, иде војска, чета војника, коњаника, војска сече и непунолетне, децу, децу, синоћ се није поиграо с њима, буна, дошла је

Хитро се завукао под чергу. Хтео је да жмури, а гледао је, јер већ неколико дана, да би се додворио оду, иде на зборове, даје паре кафеџијама, одлаже сељацима исплату дугова, обећава жито.

Онда је рекао: „Купићу манастиру звоно... Милунка сутра нек иде Методију да га моли. Све ћу им дати само да тебе пусте да преноћиш под гробницом.“ Ћутала је.

изговарајући се пред сељацима да се млинско камење иступило, сваког дана по врећу ујма губи, зашто јој је дозволио да иде у манастир и понизи га пред калуђерима? Јер Бога нема...

Те к кад Лука врати чамац и викне „одоше да дођу“, жене смеју да приђу обали. Поседају и ћуте. Река иде и односи: некад звезде, а некад облаке. У зору, једна по једна устане и одлази у село.

Издан и осрамоћен од синова, јаловака и кукавице. Ослушкује дисање села, мирише га, види у магли оџаке у грању. Иде војска. У његовој кући нема деде да се плаше. Нек буде сатрта проклета и јалова јазбина Василијева!

Нека из моје буне пепелиште остане, и багрем, и багрем! — Иди, скупљај луде, Стево! Аћим зове! Брзо иде јабучаром да нареди Толи: — Звони на узбуну! Војска иде. Звони док имаш руке.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

3атим пође по свету да остале раздели болеснима... Птице су испред не летеле и јављале јој куда треба да иде, а цветови се отварали да је поздраве.

Препознаће га по репићу и роговима, одраће му кожу с леђа и вратити га у пакао. Нека неко други иде! Подвуче Ђаволак репић и сакри се у најудаљенији кутак. Али ко је још од Поглавице побегао?

Боље се врати мени и буди што си била, а младић нека иде својим путем. Неће дуго. Једино су стене вечне, врати се...

Никада ти ово нећу заборавити! Али момак је чврсто држао мрежу. — Не иде то тако! — довикну јој. — Целог се живота мучим да бих се обогатио, па ништа! Ставићу те у кавез и водити по свету.

литицом не престају да стижу вести о чудотворном резбару који комаде дрвета претвара у цветове и птице оставља их и иде даље.

Ионако сам стално сам... — дечак обори главу, а облак га самилосно помилова по образу: — Не иде то тако, будалице! Да би постао Принц облака, морао би проћи кроз Златна врата, а то још ником није успело!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Није марио што за великог брата обавља непријатне послове: где Милош неће, иде Јован. Ако у невреме треба напасти Турке, замисао је Милошева, дело Јованово. Онда је хајдук.

Онда је хајдук. Ако треба, кад је књаз Милош у немилости, код Порте задобити неку милост, опет иде Јован. Онда је дипломата.

име доброћудног путописца, увек допире полумрак сав од прозрачне језе (као да још, како је некада било у овом сокаку, иде Чика-Љубином влага из старог јендека), на тргу се смењују безмерја заковитланих, узнемирених светлости а кнез Михаило

у бујању, овде оцећа и Узун пролази између различитог света чији се говори мешају и плету под замрзнутим небом. Иде у Управитељство вароши Београда, тамо, у дну Велике пијаце.

са њим, Петром, али да сад види да нема с ким да дели златнике као што нема с ким да буде ни побратим, јер тај што иде уз њега и није човек.

Кад овамо дође, Вишњић иде право ка турбету: наслања се на зид и, непомичан, оцећа опустелу светлост као тишину ишчезавања.

Љубица је уистину све и смиривала, али није могла да не примети како разлика између Господаревог и њеног поступања иде њој у прилог. За сваку обавезу имала је времена, у свакој несрећи била је сапатник.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

А кад сунце веће седа, Бесна момчад још се не да; Иде кући, подвикује, Пуни пушке, попуцује, Свирац свира, мома поје: „Коловођа, злато моје!“...

Бр. Радичевић ВИИИ ВРАГОЛИЈЕ Момак иде враголан, По гори се шири, Леп је ка'но лепи дан, Што кроз гору вири. А са горе, крај потока, Стазица се дала; Једна

Да л' поноћ тако мирно путује? Ни ваздух тако тихо не гази; К'о да са оног света долази. Ил' крадом облак иде на више? Ил' болник какав тешко уздише? Ил' анђ'о мелем с неба доноси? Ил' оштру косу, да га покоси? Да љубав не иде?..

Ил' болник какав тешко уздише? Ил' анђ'о мелем с неба доноси? Ил' оштру косу, да га покоси? Да љубав не иде?... Да злоба није?... Можда се краде, да нам попије И ову једну чашу радости?

Да љубав не иде?... Да злоба није?... Можда се краде, да нам попије И ову једну чашу радости? Ил' можда суза иде жалости, Да нас ороси тужна капљица? Или нам мртве враћа земљица? Врата шкринуше... О душе! о мила сени! О мајко моја!

На штапићу иде, клеца, Јад га тишти, јад големи; За њим трче мала деца, Он их моли: Опрост'те ми! Очи су му пуне суза, Речи су му

Обилази цркве, порте, Гробља стара, гробља нова, Иште сенка опроштења Од пепела, од гробова. Куд год иде, злато даје, За листове неке старе, Дркћућом их руком дере, Очи му се разажаре.

“ Ј. Јовановић 3мај XЛВ ОТАЦ И СИН Једанпут иде стари Амиџа, К'о неки седи мандарин, А за њим тапка, трчи, скакуће Јуначке крви најмлађи син.

Јадни Песник већ сто лета лежи на дну гроба. Ноћ не иде, стоји. И само безгласно, По зидовима, у горењу своме Весела свећа што трепери јасно, И ниже сенке, крупне, к'о

Скрушена иде к'о погреб пун мисли; Гараве своје косе је расплела: Пале су власи к' тужни таласи, Потопиле јој врат и недра цела; Црњ

А на прозору нерешљиво стоји, Стоји и мисли учитељка млада. Да ли да иде? А прошлост? А верност?... ....................................... Зар да заборави на оног човека ....................

Попа, Васко - КОРА

од пустоловина Својих недостижних корена И од дивних успомена На изненадне ноћи Кад нестане из улице Ко зна куда иде У шуми би се изгубио Али се увек пред зору У дрворед на своје место врати ПУ3АВИЦА Најнежнија кћи Зеленог подземног

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

“, рикну номофилакс у дивљем гневу. „Наредићу да вас све од реда ишибају и ставе на срамни стуб. - Не, то не иде - он је сувише узан за целу вашу тевабију.

“ „Ето увиђаш и сама!“ „Но вери се са њом, па ће да причека“. „А то тек не иде; не могу чинити обећања кад нисам сигуран да ћу их моћи испунити“. „Размисли добро! Оваква се прилика не пропушта.

„Сад сам“, велим у себи, „постао већ истакнути научник. Ала то брзо иде! Морам се добрано потрудити да оправдам тај свој прикачени научни глас“.

налазе се у међусобној зависности, било да једни друге потпомажу у њиховом дејству, било да велики развитак једних иде на рачун других.

„Новим путевима иде се боље без водића“. „И ви тако мислите?“ „Сигурно! Водић вас води само по познатим, утрвеним стазама, упозорава вас

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Нећемо га тамо наћи. — Како? зашто? — Не иде он тако рано кући, господине. Његова кућа је „Лаф“. — Шта кажеш? — Много се пропио — одговори носач — мно-го.

Оно што је најодвратније у једном веселом друштву то је: кад се неко прави мудар па се издвоји и не иде укорак са општим расположењем. Грцао сам, пио сам на силу, али сам пио.

Само не станује заједно, на пример, с попадијом, и то, рецимо, формално, а иде ноћу тамо и цепа јој дрва; дању води дете за руку, и... све као иначе.

А ти је гледаш, обрћеш, мериш, мислиш: деца, брука, развод кошта, да се жениш понова не иде, нема говора — и онда слегнеш раменима, зажмуриш, помислиш што је ко добио нека носи и идеш сваки дан на ракију, само

није вајде, бравос, бравос, брааавос! — Али сви рекоше да Никола који се лудачки кикотао треба да иде кући и да ја морам ићи с њим. Ми смо се неко време опирали, али, напослетку, послушасмо.

И ето тако све док не отпочне борба, а после добош иде у комору, а Секула с пушком уз командира. Редовно, пошто приме задатке, командири појуре сваки у своју чету и

Колико би пута друмом ка школи угледао из далека каквог старијег човека, који му иде у сусрет и кога је хтео поздравити, рећи му добар дан као и остала деца, и прилазећи му гласно изговарао: добар дан,

Па је Секула растао, јачао и после годинама носио по две канте на обрамици увек са истом дужношћу: да иде за трупом, лети с бозом, зими са салепом и алвом.

демобилишеш? — Како велиш? — ... Ранац тај да скинеш... — па показује на грбу. И грбавко се присећа, па црвенећи иде даље и гунђа.

Па се спушта колона и шљапка по пиштољини преко рогоза и зукве, те шкрипи полегла и угажена травуљина. Но иде се живље, јер се не спотиче о стење и људи се гужвају по неколико у реду, јер има ширине. — Ту смо, близу смо.

А чим сам то сазнао, ја сам почео радити онај други, нов план живота, чијем остварењу иде баш наруку ово стање у коме смо — настављање живота ван отаџбине.

На самом завијутку у споредну једну улицу неко дрекну: — Ко иде? Па онда лакше, слабијим гласом: — Средином, друже, свуд је војска.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Редовни, готово неизбјежни тироциниум тиранина. Поучак од опћените важности, на широкој скали која иде од професионалног заводника, чија се техника састоји у постепеном израстању из ласкавог, пузаво удивљеног роба у

Али не гризи се преко мјере због њега. Томе ниси крив ти: тако то већ иде!... Желио бих да се опет састанемо за неке двије године... Преварио се.

Наша је струка култ свога ја у највишем степену. То вам и објашњава зашто тако велик број празних људи иде баш у ову струку. — Мислим да нам то не може да објасни ништа; у сваку струку иде јако много празних људи.

— Мислим да нам то не може да објасни ништа; у сваку струку иде јако много празних људи. Напросто зато што их има велик број. А сви, с пуним правом, траже пласмана.

Напросто зато што их има велик број. А сви, с пуним правом, траже пласмана. — Да, али у ову струку иде јако много таквих празних људи који имају о себи необично високо мишљење. — И таквих има врло много у свим струкама.

Ни у чему, ни у најмањој ствари не моћи бити индиферентан, незаинтересиран: Никад не моћи рећи: нека иде како хоће, нека вода носи!

Тако кратка да је ето већ испричана. Хтио сам је свести на најбитније, но видим да то не иде. Битно представља само половину ствари. Често ону мање битну половину. Тек битно и небитно заједно дају читаву истину.

Мјесец је био опточен мутним колобаром, а мале звијезде још су се жмиркаво бориле за своје рођење. Можда вријеме иде на кишу. Спарно је, спарно, и већ је огртач тако тежак!

Слично је и ово... Покуша опет ићи двјема стазицама у исти мах, па трима, па четирма: стварно иде! Ево, читава делта је моја! Само да се не пробудим, само да се не пробудим!

Задржат ћу га дан-два; треба пружити себи малу одгоду, док наиђе тренутак одлучности, који касније обвезује; даље иде само од себе, као низбрдо.

Болесник се нада да ти мјесеци протјечу у прилог оздрављењу, не у прилог болести. И у тој неизвјесности иде се према неком исходу. Али у Мајином случају неизвјесност није дуго трајала.

Зато му не прилазим с те стране. Настојим да му приступим као човјек човјеку, да разговарамо о опћем. Али ни то не иде лако. Јер за њега као да не постоји то опће. За њега постоји само оно његово, специјално и једино.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Кад би је опазио где у пољу или у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да избегне онај поносити поглед, који уништава човека.

Хм, опет то није... Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче ? Нек живи тамо, ако има шта јести, само нека никога не дира.

»То је човек — размишљаше она уз пут — што се не боји ни пушке ни власти, никога до Бога. Иде са својом пушком по зеленој гори, а све живо бежи од њега... Прави горски цар!...

Пред једном каваном нађе самога Сима. — Има ли? — запита га лагано. — Милутин иде сутра у Жабаре да капарише ракију — одговори Симо. — Кад? — Зором. — Је ли сигурно? — Тако вели.

— Доста је било чекања, треба да се ради. Једнако једемо, а ништа не зарађујемо... Сутра иде Милутин механџија у Жабаре да исплати и дотера ракију; — биће триестак дуката.

његови сељани, па раде журно као мрави, а он застане, те разгледа једну гомилицу, позна свако лице у њој, и опет иде даље. Кад дође према судници, угледа неколико људи пред њом.

— Окупила ме Живана пљускати — поче Јелица — те искочих из вира... Кад ђернух оком кроз шибље, а он иде, па све гледа у нас и смеје се. Онда га угледаше и ове, па вриснусмо и загњурисмо се у воду, а он стаде.

и страсно предала своме осећању, предала му се свом силом заносне младости, разумевајући при том добро шта чини и куда иде.

Требало би видети шта он ради тамо. — Како ћемо да видимо ? — Иди ти неколико дана за њим, па гледај шта ради и куд иде. Само онако твојски, знаш? — Могу, вала, залудан сам — одговори Радован и оде за Ђурицом.

Прођоше неколико дана, а Радован не опази ништа сумњиво, те већ одлучи да не иде више за Ђурицом. Вујо га нагна да оде још једаред. Беше прошло доба малога ручка.

Већ се приближио првим шумарцима над потоком, али је и онај близу, само сад не иде преда њ, већ му се приближује са стране. Сад добро чује тутњаву од коњских копита и осећа да га снага помало издаје...

Тада се прене и, не гледећи ни на какве опасности, иде право к њој. Али на њиховим састанцима сад нема оне веселе, непомућене и безбрижне среће, којој се одаваху, док она

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Девојка га почне молити да не иде, али Петар не хтеде слушати, него узме оне своје три ствари и одмах оде. Идући тако, дође до оно троје деце што су се

Кад је он тако на стражи стајао, ал̓ ето ти смрти гдје иде да пита бога шта ће радити, а кад дође до њега, рече јој он да стане и она стане.

Кад то смрт чује, закала па отиде, те стане копати, па копај девет година. Кад је све раскопала, иде опет богу питати шта ће сад радити. Она дође горе, а солдат је опет устави, па је упита куда ће.

Она дође горе, а солдат је опет устави, па је упита куда ће. Она рече да иде питати шта ће сад, а солдат јој каже: — Ја идем, — па отиде, а бог га пита: — Што си дошао?

Кад смрт дође до њега, пита је он је ли готова, а она рече да јест, па да иде опет питати што ће сад, „и то — рече му — ја ћу сад сама ићи“.

Кад је сав стукла, ал̓ она начинила се као кукац, згрчила се, једва иде, па пође опет горе да пита шта ће сад. Солдат хтједе да је устави, али се она не даде уставити.

прође девет стотина година, а бог рече Петру: — Петре, хајде сад по старог, па му реци да дошло вријеме да тело иде у земљу, а душа у рај. Кад свети Петар чује, дође к старом па рече: — Старче, протекло је вријеме твога живота.

Мени друго не треба ништа. — Па пође да иде. Онда га цар врати натраг говорећи му: — Стани! Ходи овамо, кад баш то xоћеш. Зини.

Ту се они рахат учинише, а кад ујутру свану, он неће да иде, те га слуге припознаше и јавише цару. Цар одмах узе собом два џелата, па дође да их обоје погуби.

Паунице више не дођу на јабуку, и зато је царев син једнако тужио и плакао. Најпосле науми да иде у свет да тражи своју пауницу, и да се не враћа кући док је не нађе; па онда отиде к оцу и каже му што је наумио.

и кажу царевом сину шта је и како је, а он, сиромах, од жалости није знао шта ће радити; најпосле науми опет да иде у свет да је тражи.

Онда он настави: — Слушај добро што ћy ти казати. Кад дође аждаја, питај је куда иде и где је њезина снага, па све љуби оно место где ти каже да јој је снага, као од милине, докле је искушаш, па ћеш ми

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

2 У тренутку када човек сам са собом разговара, И занесен смело иде у пределе својих снова, И разгледа доживљаје и измишља, срећу ствара, И моја се мис'о буди, ал' к'о мис'о песникова.

Ти волиш, бориш се, али јесен ступа. Моја јесен ступа; иде моја зима И пада на срце младо, увек холо, И на звезду моју, на све што сам вол'о. Моја јесен ступа; иде моја зима.

Моја јесен ступа; иде моја зима. Ал' ја ћу са срцем ићи све до гроба Упорно, кроз борбу и кроз видик сиви: Ту ћу га спустити, нек у смрти

Г. Ходи. Остави све што је за нама. Нека наш сусрет покрије минуте, Велике мисли по којима ћуте, Где живот иде к'о јесен гранама. Поноћ и сунце одјек су менама. Заволи себе кроз несреће круте И мене с њима.

Је л' подножјем пао Сад блесак зоре, под којим је дис'о У тами човек?... Гле, како се нија И иде боја преко ветра, грања, Уставља неред и тишину свија И дугу вуче! Откуд ове зоре У часу када коб и очај сања?

Наједном се тргох. К'о да неко иде? Мис'о моју прели крв ми узрујана. Ја бежати почех. Да л' ме когод виде? И синоћ сам био поред твога стана.

Уз шуштање лишћа раздрагано, гласно, Јављају лахори да вече долази. С њим и сутон иде, и шаптање страсно Срећног нешто света. Ти парком прошета.

Кроз природу, преко дрва, ружно Јесен иде; голе гране ћуте. И црнило обавило тужно Кору, видик, време и минуте. Бол клонуо; магла и брегови Носе мис'о...

Моја је душа сада суво поље. ЈЕСЕН Ноћ без неба, ноћ јесења; а кроз таму Иде, мили сумаглица, влага хладна, Земља мокра и црни се к'о страст гладна.

К'о сумрак земљом, к'о миром лепота, Дух опет иде оним старим путом, У хлад мог гроба, у раку живота, С црнином мојом.

Дан божији опет земљу плача виде. Ал' нам дође жао те гробнице мрака, Те судбине, с које полумесец иде, Што ће сад друмови пожелет Турака.

Нисам спустио у борбу таласа. СПОМЕНИК Са очију мојих сан лагано иде, И душа се буди. И Док расте јава, Израсли гробови сад се лепо виде, К'о далека брда кроз поднебља плава.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућност пун вечне славе”.

Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућност пун вечне славе”.

И зашто да човек лупа главу око топле одеће када иде у Њујорк? Зар није Њујорк много јужније од Панчева, и зар се може помислити да Америка није топла земља кад се човек

- Погледај само моју ложионицу и видећеш да у њој све иде својим редом: централни управљач регулише брзину машине, осигурач ограничава притисак паре, свака пећ има справу која

На то ми он рече: - Мислиш на Гавру, сина мога суседа Милутина. Он је почео да иде у школу када си ти напустио Идвор и давно је окончао своје учење.

мање обраћам пажњу на гајдаше и коло, као и на друге овоземаљске ствари, почели су да говоркају да се Миша спрема да иде у манастир. Каква штета, говорили су, скупио је толико знања у великој Америци, а сада треба да се сахрани у манастиру.

А у исто време, на најблажи могући начин, напоменуо сам, да по мом скромном мишљењу, та разлика иде у корист енглеске школе.

Сигурно постоји нешто у еволуционом прогресу света што иде у прилог гледишту да координирајућа својства која се огледају у активностима сваког организма, и која су јако

Ћипико, Иво - Приповетке

—Без пара смо, сине, — одговори Цвета. Ако нађемо рада, да останемо овдје који дан... Дигоше се. Цвета иде прва, а за њом Марко с напрћеном торбом на леђима.

Он сада, када се дохватио краја, једнако мисли на свој мирни комшилук и бесвесно иде за мајком. Жена редом обилази све познате газде који требају радника; прошла је мимо цркву и дошла на крај вароши.

Тако, у двоумици што да уради, иде даље и мисли: „Доћи ће и за то згода!” Још му је пред очима мали комад цесте, па да заокрене пријечицом, и,

Дјевојка задивљено гледа подигнуте војничке тврђаве и војнике што се у близини на равној узвисици вјежбају. Спасоје иде увијек пред њом, не чудећи се већ ничему; охрабрен је честим виђењем.

је у непрестаној трзавици и под господаревим оком, па нема времена ни да се сабере, ни да даде маха пустиш мислима. Иде, а снатри о нечему нејасноме.

Сунце је и до мора допрло и мјестимице га обасјало; над пучином дрхте његове топле зраке. Иде насипом крај мора, а и нехотице устави се код војничкога брода што је тога часа кретао из луке.

поче да поима боље свој нови положај, и чим се више примиче дан одласка, већа је стрепња обузима: весеље и страва да иде у сусрет нечему новоме наизмјенице савлађује њену женску природу, а на махове, угрожена злосрећном слутњом, чисто се

Туђа жена на италијанскоме језику прича јој своју несрећу. Умрло јој дијете у путу, а она иде даље, да у туђему свијету потражи свога човјека.

Доста сам ради тебе трпио! Осле он јој помњивије за стопама иде. А Антица у кући, у врту, у пољу врши свакидашње послове, и тиме хоће да утуче успомене на прошли живот; увече пак

успомене на прошли живот; увече пак приправи вечеру да дочека Марка, јер он погдјекад цијелога дана избива из куће: иде ловити рибе по пустим ратима, па што улови носи у село на продају.

Биће да му и крмило већ не служи! Антица, гоњена језивим страховањем и црном слутњом коју олуја повећава, иде напријед, но доспјевши на крајњи рат школа, нема куд даље, — устави се; вјетар је удара са свих страна и замеће се с

И настави: — Па стари пар опет се амо врати; и тако иде док их негдје не снађе смрт, а онда је свему крај! — доврши старица тишим гласом. — Али вам је жао умујети?

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

веку забележено, понешто и касније, и то што је на подручју Косова и Метохије прибележено на махове, додуше ретке, иде у сам врх српске народне лирике.

Она иде и даље: до идиома, фразеологизама, свих говорних клишеа почев од кратке изреке. А мораће се зауставити на тропима, текс

Али га пре тога ипак морамо проверити. Њему у прилог иде поред осталог и то што ни Вук „Анђу капиџију“ није сврстао међу митолошке песме, него у „љубавне и друге различне

три војводе загледане у пастирицу: један каже „Волиј бих је распучати“; други каже „Волиј бих је распасати“; трећи иде најдаље кад каже „Волиј бих је обљубити.

Макар и по томе што су критичари код обојице радо помињали језичку невештину. А она не иде, разуме се, сама: преноси се у општи склоп песме, која нема усаглашене делове, него пуца између група стихова с

Он, наиме, сматра да би дадаисти већ излизану фразу „коњ иде ногама“ – да би је дезаутоматизовали и обновили сензацију – заменили овим трима: „ноге иду коњем“; „ноге и коњ иду“;

Наиме, „навукох на себе небо као кабан“ иде у исти ред као и слика људи којима су главе обвијене „у видике ко у саруке“, у претпоследњој песми

Наиме, обичан поглед нашег ока иде под правим углом у односу на усправни положај тела, а у „Хелиотерапији афазије“ оно је, напротив, леђимице положено по

И у једном, књижевном, и у другом, научном, подручју напоредо се иде назад све до предњег прага човековог живота, све до најраније ухватљиве границе између телесног и психичког.

По свему судећи, сунце је оличење оца. Томе иде у прилог и ауторова напомена: „Треба ипак назначити да, кад је реч о Сунцу, употребљавају се заменице мушког рода,

Трећа би била аутоиронија (која иде све до гротеске) као напрслина на утопијским сновним сликама. Тешко је говорити о општим особинама Драинчеве поезије,

Разуме се да није посреди пука метричка схема него и све што са њом у присној повезаности иде: сечење реченице на стихове и њен прелазак из стиха у стих, вођење синтаксичкоинтонационог низа тако да се обликује

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Те комисије, те процене, те седнице, па се спомогну некако. Али овај мој не уме. Све: ово не иде, нашкодиће угледу партије; оно не иде, повикаће опозиција. И све тако.

Али овај мој не уме. Све: ово не иде, нашкодиће угледу партије; оно не иде, повикаће опозиција. И све тако. А девојку, ето, нисмо платили већ три месеца, па кирију нисмо платили за прошли

ДАРА: Е, немој тако. Она одиста није била код куће, видели смо је после на фијакеру. ЖИВКА: Ето видиш! А не иде то ни као што ти мислиш, зете. Треба и пет и шест пута ићи на исти праг.

ДАРА: Послала бих Раку да је опет зове. (Оде.) ВИИИ ЖИВКА, ЧЕДА ЧЕДА (припаљује цигарету): Бадава, овако више не иде! ЖИВКА: Па не иде, али, право да ти кажем, не би ти ни та једна класа много помогла.

(Оде.) ВИИИ ЖИВКА, ЧЕДА ЧЕДА (припаљује цигарету): Бадава, овако више не иде! ЖИВКА: Па не иде, али, право да ти кажем, не би ти ни та једна класа много помогла. Не може једна класа да ти исплати дугове.

Дајте ми шешир, идем сама!... ЧЕДА: Куда? ЖИВКА: На Теразије! ДАРА: Боже, мама, откуд то иде! ЧЕДА: Добро, добро, ево идем ја! РАКА: И ја ћу (Дуне на врата.) ЖИВКА (Чеди): Али немој да се забијеш у кафану.

ЖИВКА: Слушај, обуци се па да идемо на Теразије да чекамо. ДАРА: Али, забога, мајко, то не иде! ЖИВКА: Па јесте да не иде, право кажеш; јер ако је он већ министар, онда нема смисла да ја идем пешке.

ДАРА: Али, забога, мајко, то не иде! ЖИВКА: Па јесте да не иде, право кажеш; јер ако је он већ министар, онда нема смисла да ја идем пешке. ДАРА: Ама није то, него због света.

РАКА: Доле влада!... ЖИВКА: Куш, кад не умеш да говориш као паметно дете! РАКА: А нисам ти ни казао! Ево га иде отац! ЖИВКА: Иде? Па што не говориш, марво једна, него брбљаш којешта. (Збуни се.) Децо, децо, немојте да ми сметате.

ЖИВКА: Куш, кад не умеш да говориш као паметно дете! РАКА: А нисам ти ни казао! Ево га иде отац! ЖИВКА: Иде? Па што не говориш, марво једна, него брбљаш којешта. (Збуни се.) Децо, децо, немојте да ми сметате.

ДАРА: Код зубног лекара. ЧЕДА: Шта ће тамо? ДАРА: Шта знам ја, оправља зубе. Већ четири дана иде сваки дан. ЧЕДА: Тражио је неки секретар министарства спољних послова на телефону.

ЖИВКА: Право да вам кажем, то ми никако не иде у главу. НИНКОВИЋ: Међутим, ништа лакше од тога. Од свега што сам вам казао, бриџ је најтежи.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

5 Овај заустављени замах Марикин пун је динамике, баш зато што је заустављен пре него што је завршен!6 А уз њега иде и израз лица, суза на Марикином лицу чим је препознала пријатеља свог мужа.

смислу, још важније то што у првој верзији романа везивање приповедног угла за Софку, то јест приближавање Софки, иде сразмерно са укључивањем њенога не само душевног него и телесног стања.

је стога да је поредак у набрајању обрнут: у првој верзији субјективни поглед полази од сопственог „ја” (од Софке), па иде ка родитељима, и то прво ка мајци која живи ту и затим ка оцу који је у Турској, да би на крају дошао до предака (до

да би на крају дошао до предака (до деде Арсе); у завршној верзији објективни ауторов поглед полази од предака, па иде прво ка оцу (носиоцу породичне лозе), затим ка мајци и, на крају, долази до Софке.

Али чак и ова оштра силепса - иде у тип најјачих граматичких одступања која се у Нечистој крви могу наћи - није празна, није само грешка.

70 Неусаглашеност је овај пут у рекцији: уз поштовати иде акузатив бабу, али не може у исти мах бојати се, јер уз њега мора ићи генитив највише се боји бабе.

Према његовом рачунању, кућа је најучесталија именица; он мисли да иде и у ред најчешће понављаних речи уопште код Станковића.

Поуздано прилази баби, љуби јој руку, даје јој кључеве, да их она у соби обеси на одређено место. Улази унутра, иде у собу [...]” 86 Најдаље докле је дошао, то је текија накрај вароши.

реченици романа: „Све што је душа волела, за чим је жеднела, и ако не на јави, оно бар у потаји неговала, све сутра иде, одваја се, откида . . .

Међу њих иде и газда-Марково обрнуто гледање. Оно, међутим, није случајно, него представља рани, у слици материјализовани наговешт

Из тога проистиче друго важно својство: због ограниченог знања, и зато што се нешто скрива, мотивација иде у погрешном правцу, накупља се погрешно очекивање.

крије, потискује своје тело и „све се боји нечега, а нарочито оне ширине и пространости друма”, па „све уза зид брзо иде.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

“ Иде он озго још младалачки и раширио се као орлушина. Хоће право у цркву, крај чијих ће врата, по свом обичају, оставити ор

Нијесам ја луд, жено!.. Пођем у људе или на сабор. Све изгубило памет. И кнез и прото и онај мртви Неђељко Шкипац што иде у манастирску писанију. Све: Србија, Србија; Косово, Лазар.

Сутрадан му рекли да иде својој кући: нико му ништа не сме учинити докле су они живи и на броју!.. Али Арслану преко ноћи жена проказала

Арнаути поустајаше и поникоше да је с пажњом пропусте, јер даље обичај не допушта да се иде. Друга је вера. Али Арнаутка коракну неколико корака, учини рукама по муслиманском обичају последњи поздрав покојнику,

И жена Арнаутка за црном срамотом својега мужа. Поткошена, као по срцу ударена, као да иде за истин– ским носилима.

И ја се сетих и задивих. Чудни старац не пита само за моје здравље. Широко и далеко иде његово питање. Пита он јесмо ли још живи сви што смо под Турцима, је ли жива Србија, камо при питању окрену главу, те

Питај, море!.. — Не могу, у мојој си кући... – Онда, слушај!.. ... Мислио он да иде у муслиманску, турску, земљу и да ће га тамо дочекати као брата.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Данас јоште, овог часа Царица би, веруј, била. Пустио бих све нек’ иде Својим путем, својим током Ја бих само тебе слушô, — Куд ти оком, ја бих скоком.

„Шта, зар да ме плакат’ виде!“ Јунак сузу зна да свлада. Савлада је усред јада. Свом горчином кроз свет иде, Носи своје неизвиде, Уме живет’ и без нада.

Који неће све да сруши Брзо и узнако, Да тај мети, општој мети Не иде полако; Да он неће, с вама скупа, Где се згода пружи, Похитати да се вишем Начелу одужи.

Богатство је мило, драго (Но и туђа има зноја), А патњама, невољама Нема краја, нема броја. Зимом иде мука многа, Нема свако крова свога. Богаташи рујна лика, Сећајте се бескућника!

А ти мораш чекат’, не смеш очајават’ — За Августом иде Септембарац благи. Е па нек’ се деси да и он омане: Очајање ником не доноси добра, Чини се и невешт а у себи мисли:

Ја се не бојим студени твоје, Та глава ј’ моја већ твоје боје (Није баш са свим снеговно стање, Ал’ на то иде њено грушање) — Па нек нас ода још боље свеже, Мој драги снеже!

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

(Пође.) ФЕМА: Гурбијан, безобразник, ти си за свињара а не за поштеног пединтера. Зар се тако од ноблеса иде! Ниси ни у руку пољубио. ЈОВАН: Шта вас знам ја, кад кажете да вам је зло.

брак, Јест блаженство, то зна свак; Кад по кући жена псује, Муза мене тад милује; Кад је жена неочешљана, Муза мени иде сјајна. И кад шешир хоће жена, Муза је с цвећем задовољна. ПОЗОРИЈЕ 6.

ПОЗОРИЈЕ 2. ЈОВАН, ПРЕЂАШНЕ ЈОВАН: Ево ме, мајстор... (Стисне уста.) Да ти ђаво носи такав језик, кад све на беду иде! ФЕМА: Гурбијан, ти ниси рођен за пединтера, него за каквог шегрта. ЈОВА: Е, а знате како мије покојни мајстор...

ВАСИЛИЈЕ: Ја се не сумњам, али... ЕВИЦА: Немој лудовати, молим те, ко би на оног бивола погледао. Ево га гди иде, баш добро. Иди се уклони, док ја с њим свршим. ВАСИЛИЈЕ (страшиво): Евице, немој се шалити, ти знаш да ме то вређа.

МИТАР: Него ниси. Знаш шта је, Фемо, Васа нек узме Евицу, а ти пођи за филозофа. ФЕМА: Нек иде бестрага, ја га не требам. МИТАР: Зашто? Видиш како је леп, како је одевен и новчан. Срам те буди, шта си почела!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Звездама рањен у сну луташ. Сјајна она иде твојим трагом, ал од свију једини је не смеш видети. О сјај на тебе њен док пада нек је и сакрију Ти ћеш наћи улаз

сном треба дочекати разбојнике птице су небо на југ однеле спавај они неће доћи њихови кораци су тешки спавај љубав иде градом на штакама спавај ал им глас не сањај ИВ Ноћ је пуна мрачних анђела уклета лађа носи терет изгубљеног

Краков, Станислав - КРИЛА

Подигнуто крило паде, светлост утече плашљиво у шатор, и понова се чуше карте. Поручник Лука иде дуж низа шатора, који су исто тако будни и осветљени, и по којима играју погрбљене сенке.

Бесмислено је било што доносе тешке рањенике. Превију их, убризгавају им камфор и морфијум, ови крче, иде им пена на уста, и на крају опет умру. Све је то било досадно и глупо. Опет. Још једна. Земља их засу.

Чуло се како звече натицани бајонети, лупа спрема, саплићу се војници и псују. Фијук и удар све чешћи. Иде се напред, али то још није јуриш, још се мисли, још мозак ради, и зато га сваки јаук раздире као канџом.

Она није била уморна и њене су груди весело дрхтале. Пуштала га је да иде испред ње да би га целога гледала. Улицама су цикала весело голишава деца, и лупале дрвене нануле.

Петровић, Растко - АФРИКА

“ одговара он на италијанском. — Јеси ли Хрват? — питам га нашим језиком. — А шта бих био? — одговара он, узбуђен, и иде, пошто се Арханђел удаљује, ивицом брода да би ми био што ближе. После ручка акварел.

Шалупа није уопште осветљена, баца на нас облаке отровних гасова, и иде изгледа читаву вечност кроз потпун мрак. Чак и у ноћи се осећа чађ под руком, где год се ова спусти.

Зна да спрема пољску кујну и пристаје да иде за мном где год будем пошао. Одмах купујем прибор за кување, кога још немам, конзерве, брашно, зејтин итд.

Мој вођ је г. од Сен Калбра који ме љубазно води са собом. Он иде у Манконо, као представник једног трговачког предузећа, да би куповао сировине.

Већ раса Бауле, и после све више друге, кад се иде к западу горњом ивицом прашуме, није више црвенкасто тамна као на морској обали, већ црно плавкаста.

Хране се искључиво инсектима који иду на стоку. Одмах по подне појављује се једна кошута и иде право к нама на својим витким ногама. Она изненађује мога сапутника који никада није видео кошуту по толикој топлоти.

који изненада избија на светлост веранде пред нас, црнац је белаца: исти црнац кад се са веранде врати у ноћ, док иде по јела, само је црнац ноћи, дивљине и бескраја.

Предвече док моји пријатељи остају ради одмора, на стази која иде кроз шуму, чудној црвеној стази која као каква артерија протиче кроз гору, ја одлазим са ње право међ стабла, међ

Ово је племе тога тренутка било у пуној побуни, убијајући белце где год их сретне. Младић је сутрадан имао да иде на северозапад, у правцу Ђавале, где белаца уопште ни нема.

је одлазио поломљене славе са Березине, без војске, без победа, сâм, одговарао ноћним предстражама које га питају: „Ко иде?“ — „Велика армија!

Бесни, једемо у бифеу, а пуштамо Самбу, првога боја и кувара, онога Самбу ког сам у Басаму узео, да иде у село и руча са друговима.

Потребно је неколико година, често, да се покажу симптоми. Код некога болест иде лагано, локализује се и сасвим, код неког напада одмах на органе, и срце.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Јоште пиј!... Та нагни боље, де, Те скупи памет што преостаде, Јер, ено, иде Главаш Станоје, А пред њим, богме, немој бунцати.

Ха, тако!... Сад смо готови!... ПОРФИРИЈЕ (излазећи на видело, а за њим иде Јања): Готови, ја!... Али не ти, моја ће грбина памтити како смо једанпут чамац песком пунили да се утопи, па после

Сина!... Ох, сина мога дај! ТРЕЋИ ТУРЧИН (уплашено): Ћут’, бабо!... Сад ће ти доћи син!... Ено га, иде! Ћут’, чуће везир!... СТАНА: Нек’ чује везир!...

Шупљике суве старог насипа Исисале су жеђу лакомом Прсију мојих душу живосну... ПРВИ ТУРЧИН: Ето нам шале... Иде! ТРЕЋА СЦЕНА Везир Сулејман долази. Турци се уклањају устрану. СУЛЕЈМАН: Шта је то? Каква је хука по мом конаку?

ХАСАН: Слушај, Ћериме! Десет је људи сила малена; А сам кад иде један Колебан, Ту Главаш нема на шта сумњати, Него ће лепо, и не слутећи, За њиме поћи узастопице.

Док дође Главаш... Необичан је! Најпре се човек мора навићи Да му у црне гледа зенице. Тек после мало иде разговор. ЋЕРИМ: А ђе те тако уплаши, ефендум?... ХАСАН: Мене?... Јок!

Ха, ха, ха!“ ВУК: А Турци? СЕЉАК: Или не хтеше, или не смеше... Ниједан се не таче ње, само је журе да иде... ВУК: Надају се потери. ГЛАВАШ: За њима сад! СЕЉАК: Чекај, Станоје! Нешто се и страшније спрема.

ГЛАВАШ (гледа кроз прозор): Овамо иду!.. Ено, засташе!... Кô да се деле у две гомиле? Пред једном иде стари Колебан, Са другом онај Ћерим мршави Што му је сунце вреле Азије Триест година кожу пржило Те амо дође да је

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

У Књажевцу се тај друм дели: један крак иде у северозападном правцу на Зајечар, Неготину па даље низ Дунав, а други окреће јужним правцем и иде тако до варошице

дели: један крак иде у северозападном правцу на Зајечар, Неготину па даље низ Дунав, а други окреће јужним правцем и иде тако до варошице Алексиначке Бање; ту прође кроз бањски кланац, па се опет подели на двоје, један крак окреће

бањски кланац, па се опет подели на двоје, један крак окреће југоисточно на Алексинац и Делиград, а други југозападно иде на Параћин, где се свезује са главним цариградским друмом, који води од Београда преко Алексинца и Ниша у Цариград.

Грљана, Планинице, па даље све уз велики (црни) Тимок преко Лукова до Кривог Вира, где се сједињује са друмом који иде од Бање на Параћин и који горе споменух, те се тако и овим путем од Зајечара може доћи Параћину.

Сад потерамо у кас и изађемо код Житковца на друм који од наше границе па преко Суповца, Тешице и других села иде све низ Мораву левом обалом до под Ђунис.

све већи и већи, док се напослетку на сат одстојања од друма не слију у једну повисоку косу која од саме наше границе иде паралелно са суповачко-тешичким друмом (којим смо ми ишли) све до Ђуниса.

Ту достигнемо батаљон кнегиње Наталије1) где расут у стрељачки ланац иде напред кроз кукурузе. Касали смо још мало напред, па онда станемо.

Нагађао сам: или су телеграфски диреци? али онуда не иде никаква телеграфска пруга — или је каква батерија топова? али чија; кад је онде попеше? — или су коњички пикети?

Он приђе ђенералу и поче га наговарати да је већ крајње време, да он — ђенерал — иде из шанца. (Наравно, др. Владан је знао да се ту ради и о спасу микроскопије — ђенерал се не може уклонити сам.

Чекај да је ухватим за црне, кудраве косе и да је дигнем, да видим ово лице. Не иде, укочило се цело тело. Чек' овако. А! ах, лепога лица! тек га гариле науснице.

Турској госпоштини иде у интерес овај дивљи фанатизам, ова бесомучна мржња и она их подржава и употребљује ове ратоборне дивљаке као жртве,

Ваљало је дакле мотрити куда ће окренути Черкезија. Она увек иде као авангарда пред главном турском војском, а траг јој се познаје по рекама дима које за собом оставља, јеп успут све

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

XЛІІИ Срећа стоји, нешто чека; А јад иде, Бог зна окле. Срећа им је била кратка, Јад ће бити Бог зна докле. „Куме, куме, погледај га, — Има ли му јоште

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Негде око Вертекопа наиђе на нашег стражара, трећепозивца, и овај викну: „Стој!“ „Стао сам!“ — рече Господ. „Ко иде?“ „Бог...“ Трећепозивац зажмире да би боље видео, онда трепну, напери пушку и повика: „Напред!

Сада може сам и цигарету устима да принесе. Дира га потпоручник Ратомир, који још иде на штакама: — Ах, прођоше они твоји лепи дани, кад сестра Жер-мен седне на кревет, па ти приноси својим лепим

— А, тако. Мило ми је. Онај се окреће збуњен, хтео би да иде. Али Пера га пита: — На коме сте положају били? — Обле Чуке — виче што може јаче. — А, шупље муке. Знам...

Лепо је, али може лако и да се заглави. Новајлија је већ нервозан и погледа нестрпљиво на врата, да види иде ли „Кица“. Он се више и не стара да исправља Перу, јер се већ заморио вичући.

ја нисам жандар... Ја сам командир митраљез... Ја жандаришем Бугаре... Нека иде... и... он, и његов... управник... у...

Потпуковник Петар, изнурен већ ратним напорима, поболевао је чешће. Али у болницу није хтео да иде. Притисне руком срце, обори главу и ућути. Његов посилни приносио му је чашу воде и парче шећера.

Али ми смо без његова знања позвали пуковског лекара. После детаљног прегледа лекар му је саветовао да иде у болницу. Али потпуковник Петар није хтео да чује.

И господин начелник штаба, иначе душом и телом пешак, предложио је команданту дивизије, да један од вас иде код те јуришне чете, тамо негде на „Јежу“, као осматрач. А међутим, јуришне чете дејствују без артиљеријске припреме.

Она двојица су се опирала, нарочито Лука. Али командант прекиде наш разговор и изјави, кад већ мора да се иде, онда да идем ја. Објаснио ми је како ћу доћи до положаја. — Најзгодније је да пођеш сада по магли.

— Грујо, ми ћемо се опет видети... Он ме болно погледа. Очи су му биле пуне суза. — Са штакама се не иде на фронт... Ваљда је мени тако суђено. — Он обори главу и погледа у ногу око које је била гужва завоја.

— Онда застаде погнуте главе и окрете се мени: — Пођите са мном! — Потребно је да обавестим батерије. — Нека иде каплар. Рекао сам каплару шта треба да јави и пођох за командиром.

Посао јој одлично иде.“ А они знају да крв није вода... А овај се рат, као за инат, одужио унедоглед. — Знаш... жена је ка мазга —

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

бар они најбуднији, донео је собом и један крупан негативан резултат, жив и дандањи, као потврду да ни једна победа не иде без губитака, ни једна заиста крупна без заиста тешких.

поезија се развијала, пре свега, без чврстога свога културнога средишта и свега онога што са тим појмом нужно заједно иде; сред трајне неорганизованости сродних напора и исцепканости намера, у непрестано јаловом, изнова започињаном раду без

Босна, сестра твоја, на тебе гледа, И не жели теби никакова вреда. Ко тебе ненавиди, не боји се Бога, Од којега теби иде помоћ многа. Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди И Сербље возбуди!

Пој која је срећа оног који љубљен љуби, Јогунасти како дане у пустоши губи; Како љубов, куд год иде, преобража твари, Што се љуби, све загрља, за друго не мари; Пој таинства чијег нибуд завјета љубнога, Хоћеш мога, сад

Све нек' иде! Али ево моје љуте туге: Што ни пјесне нису с миром од њезине руге! Да су вкусне као сушти пијемонтски смрчак, Она б'

скорије може навлачи чакшире, Једва чека, јадан, тек да добро сване, Лети без обзира, к'о из пушке тане, Нити иде дома пређе дван'ест сати, Чека докле почну софру постављати.

Бега мати с јединчетом, косу распустила русу, Запевка до Бога од срца иде рањена. Не може бранити веран своју љубимицу пастир, Јасну врулу има — нестала су времена У којима је Орфеј зелену

Јован Ст. Поповић СПОМЕН ВИДОВА ДАНА (Одломци) За вечером Лазар седи, Сутра иде Видовдан, Погружена њега гледи Српске војске смућен стан.

— — — — — — — — — — Време иде, време бежи Бујним стремом, бујном хуком, Све раздире кивном руком Куд манито смртни тежи.

Ал’ беседи Сабља-момче: „Залуд мука, Цвет-девојче, Залуд нега и понуде, Ја ти нећу преболети. Ето иде страсни петак И велика суботица; У петак ћу умријети, Субота ће огласит ме А недеља сахранити.

Цвет-девојци, Опаше је левом руком, Десном тури младо момче Па повика шупљим гласом: „Отварај се, неми гробе, Ево иде младожења Са лијепом невестицом.

Јошт потрчи мало, па стане, и врати се натраг. О, зар може и ход слатко говорит тако? Хоће л’ -неће л’ иде; на страну очице гледе; Цена је права у том што се без воље хоће.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Ал’ ево иде кнез!... ДРУГА ПОЈАВА Кнез Ђурђе, Шуловић, Мићић, капетан Ђурашко, војводе, сердари, капетани и пређашњи. ВЛ.

Богу се моли!... Смрт!... Иде смрт...“ Још жалоснију, још несрећнију Катуновић ти данас доноси. Али опрости, о господару, Скраћене приче грозан

(Вујо долази.) Оруже, Вујо, иди похитај! Ал’ бирај, старче, све најоштреније, Знаш, брат ми рођен иде у госте, Шта гледаш? Иди!... Да, ал’ причекај!

) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Дај и ја, оче, да је пољубим, Благосиљала ј’ мене грешнога... (Радош Орловић иде лагано и кад опази мртва тела деце своје, он ћутећи застане.) Ал’ ко је оно? Радош?...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Страшила на оградама око кукуруза лепршају се. Сермија се изгони на пашу. Вика, довикивање на све стране. Лујо иде замишљено за Јабланом. Удубио се у мисли — не чује он те галаме, тог живота који се око њега шири.

Родбину И укопнике обузима све већа и студенија слутња, и они је гоне с гробља, али се она упорно отима, неће да иде: — Не дирајте ме, ја сам жалобитна, ја сам мека и болећива срца. Ово су дјеца моја, сестре моје и браћа моја.

!... Коме да оставим? Шваби... Личанину! А мој Столе, моја слатка душа, кад одрасте, да иде том Шваби у најам!... А-а, то не мере бити! — 'Ајде, 'ајде, стари! — веле му ђендари мало блаже.

Туј су оне молбенице, они протокури, туј оне закрпе, туј трошкови... Не иде, дјецо, па ет'!... Неко вели: ово — оно... турски суд!... Мријети ваља — није ни за турског земана било праве, ама...

— Ја не бендам ни његове тапије ни кметовске прáве. Ово је дијете одрасло. Оно је његова старевина, а онај нек иде оклен је и дошô... Ја ћу обићи сва судска врата у 'вој земљи. Не буде ли ништа — ја ћу самом цару у Беч!

Сјутрадан иза тога свеза краву и пође с дјететом Сви смо га заустављали да не иде, јер се спремала велика мећава, а ваљало му је преко планине пријећи. — Нешто ме, браћо моја, гони! Не могу чекати.

никад неће проћи друмом покрај наше куће кад се враћа из парохије, иако му је много ближе, већ околиши, па пô сата иде странпутицом. „Зар ја да идем путем куд пролази проклети, куљави, паклени Џибо!

Кô белћим: ја сам геренал, а за мном иде баталијун... табор војске. А ударио сам по гори барјаке и оставио разапет чадор, нек виде Мајданци да баш иде за мном

табор војске. А ударио сам по гори барјаке и оставио разапет чадор, нек виде Мајданци да баш иде за мном војска, а ја кô гереналина напријед измакô.

Партенији се нешто ражали. Иде, а сузе му врцају, крупне кô љешници: — Е, мој Симеуне, моја грдна рано! Проклете те твоје ћуди!

Проклете те твоје ћуди! Не прођоше ни двије неђеље, ето ти Симеуна ђе иде: — Нема, вели, сложна и једина друштва. С овим се народом не мере ништа почети.

Свијетли се и шкрипи оружље, а чаша иде од руке до руке. Турци се све више примичу. Пушке једнако праште, не престају.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Вековима тако кикоћу се они, Сплет њихов невидљив васељеном иде И, тек кад у нама звук срца зазвони, Њихове се чете оживљене виде.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

тек видиш — у слободи. Ето, тако, иде му тај посао од руке. Е то је, видиш, домаћин човек, таквог зета дај, а не Боку.

? МАРИЦА: Какав је да је, ја га волим, па то ти је! АНЂА: Па знам, кћери, ал' не иде то тако! МАРИЦА: Иде, бога ми!

? МАРИЦА: Какав је да је, ја га волим, па то ти је! АНЂА: Па знам, кћери, ал' не иде то тако! МАРИЦА: Иде, бога ми!

МАРИЦА: Е, то ти вреди! АНЂА: Ал' ово, у кафани; ја да доживим да моја кћерка иде у кафану са младићем! МАРИЦА: А ти немој да доживиш! Не морам ја ићи, може он овамо доћи ако пристајете.

Честит човек и миран, најбогатији трговац... ВИЋА: Па баш зато! ЈЕРОТИЈЕ: Ама, откуд то иде? ВИЋА: Не би му баш ништа фалило. Одседео би два до три дана у 'апсу, а ја бих га после пустио.

Одседео би два до три дана у 'апсу, а ја бих га после пустио. ЈЕРОТИЈЕ: Знам ја да би га ти после пустио, али што не иде, не иде! Откуд газда Спасоје сумњиво лице? Зар не видиш да овде пише „млад човек”, а газда Спасоје има шесет година.

ЈЕРОТИЈЕ: Знам ја да би га ти после пустио, али што не иде, не иде! Откуд газда Спасоје сумњиво лице? Зар не видиш да овде пише „млад човек”, а газда Спасоје има шесет година.

ЈЕРОТИЈЕ: Тај ми често иде у срез. Разумем кад се напије при каквој већој лицитацији, при каквој процени за зајам код Управе фондова или тако

ЖИКА: Јесте! ЈЕРОТИЈЕ: Ти ћеш, Тасо, рецимо, да преписујеш расписе. Добро! Ал, ко ће у срез? Треба неко да иде у срез! ЖИКА (гунђа нешто). ЈЕРОТИЈЕ: Је л' кажеш нешто, господин-Жико? ЖИКА: Кажем...

ЖИКА (гунђа нешто). ЈЕРОТИЈЕ: Је л' кажеш нешто, господин-Жико? ЖИКА: Кажем... могла би роцпођа капетаница да иде у срез. ЈЕРОТИЈЕ: Ето ти сад. Како она може да иде у срез по званичној дужности?

ЖИКА: Кажем... могла би роцпођа капетаница да иде у срез. ЈЕРОТИЈЕ: Ето ти сад. Како она може да иде у срез по званичној дужности? ЖИКА: Ње се највише боје председници општина.

ЖИКА: Ње се највише боје председници општина. ЈЕРОТИЈЕ: Оно, да је она строга, то признајем, али што не иде, не иде. А ја не могу у срез, морам бити овде; сваки час може стићи каква нова депеша од господина министра.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Његова тема је идентификација вере и отачаства, безграничне привржености хришћанском идеалу која иде до свесне жртве, тема предности духовног над материјалним, небеског царства над земаљским царством.

Зато у бугарштици, опет остајући веран својој религији, Макро, по мајчином савету, иде прво на венчано кумство ("Тамо пође Краљевићу у те цркве свете Петке"), па тек онда одговара на султанов позив за

лирске песме, такозвани бећарци, које се састоје од само два десетерачка стиха ведрог, обесног и подсмешљивог тона ("Иде лола и подиг'о главу/ зап'о носом о дудову грану").

Али нема екстремних решења, ни експеримената, Андрић иде у ретке писце који у исти мах иновирају и канонизују. Таква су и три романа објављена 1945: На Дрини ћуприја,

Уз тематику из свакодневног живота иде и језик, па се подједнако у првом лицу може приповедати на жаргону или дијалекту.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Да л’ поноћ тако мирно путује? Ни ваздух тако тихо не гази — Кô да са оног света долази. Ил’ крадом облак иде навише? Ил’ болник какав тешко уздише? Ил’ анђô мелем с неба доноси? Ил’ оштру косу да га покоси? Да љубав не иде?.

Ил’ болник какав тешко уздише? Ил’ анђô мелем с неба доноси? Ил’ оштру косу да га покоси? Да љубав не иде?... Да злоба није?... Можда се краде да нам попије И ову једну чашу радости?

Да љубав не иде?... Да злоба није?... Можда се краде да нам попије И ову једну чашу радости? Ил’, можда, суза иде жалости Да нас ороси тужна капљица? Или нам мртве враћа земљица? . . . . . . . . . . . . . . Врата шкринуше...

Тамо далеко, на светом гробљу, Потражићемо живот ил’ гроб!“ 11. јануара 1867. ОТАЦ И СИН Једанпут иде стари Амиџа Кô неки седи мандарин; А за њим тапка, трчи, скакуће Јуначке крви најмлађи син.

Ја никада!“ „На спалиште! На спалиште! Пакô своју жртву иште: Душу, тело и списове, И јунака вере нове! Све нек’ иде на спалиште! На спалиште! На спалиште!...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

У срцима тама, Богу на извору ври, потекло на реке, у жилама место крви грех!... Иде ноћ без сванућа, о, тешко теби створу!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Прво њој да се јави, прво њој да пољуби руку, па и кад је пољуби, да, опет, од ње не иде, већ да остане тако стојећи пред њом као ишчекујући да га баба, ако има за шта, пошаље, а он је послуша, услужи.

уморно, некако увучено, чудно, немо оцртава се, тако да се горе, више куће им, по небу чисто осећало како подне, време иде, пролази дан, мрак наилази.

најскупљи пиротски ћилими, сребрни зарфови за шоље, кондири, иконе из Рила, Пећи, Свете Горе, да једино то тамо баба иде, намешта, спрема...

Ако није, а увек је био, најбољи ђак, а оно да је највреднији, најтачнији у чаршији, када из школе кући иде, да је с њиме сваки задовољан; да је онакав какав треба да је син њихове, газдинске, куће, која је и покрај свега још

Баба би га одгледала како већ сада сасвим у свануће, готово по дану, одлази. Са кључевима иде капији. Већ не обучен као дечко, него у мало дужим, затворене боје чакширама, у ципелама, минтану закопчаном до грла и

Полако, мирно, погнуте главе иде. Тамне му се његова уска леђа, стас. Због погнуте главе јаче се извија и види из рамена му његов уски са шупљином по

А оно не само да не напредује већ иде у пропаст. То је за Младена било најтеже и најгоре. Дућан, трговина, целог дана тамо седење, продавање, није му ништа

с дана на дан све бољи и бољи бива, као што треба, као давајући му доказа свога задовољства што тако добрим путем иде, увек на Младенове поздраве сам гласно би му се јављао. Чак понекада и заустављао би га: — Младене!

Поуздано прилази баби, љуби јој руку, даје јој кључеве, да их она у соби обеси на одређено место. Улази унутра, иде у собу и, као негда отац, чека вечеру.

слушајући пажљиво шта јој он казује, одударајући од црвенила, тамноће собног намештаја, покроваца, јастука, погурено иде од јастука до јастука, исправља, дотерује, док мајка му тамо у кујни спрема вечеру.

Главу не диже, не осврће се, већ право иде јер зна да за њим мотри она, да ће га одгледати док год не изађе и не савије низ чаршију, замакне иза окреченог дућана

Он, као свакад, са галамом, са свирачима, песмом, пуцњавом иде, и то не кући, већ у оближње село где су чивчије оца му, да тамо са чочецима, Циганкама продужи даље.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Он је »јунак са свачијем: ама на рану, ама на којугод бољу хоћеш с. најпрви иде« (ЗНЖОЈС, 11, 270). Нарочито јаку снагу има с.

Ако млада жели да има деце, треба, кад иде на венчање, да у недрима понесе киту б. (СЕЗ, 19, 84; 151); б. који је са младенцима био на венчању, ушива се после у

Болесник спреми колачић, и оде под какав г., дирне га три пута, каже својој болести да иде »у г.«, остави на г. колачић »да га тице (= дише?) поједу«, па без обзира иде кући (ЖСС, 307).

«, остави на г. колачић »да га тице (= дише?) поједу«, па без обзира иде кући (ЖСС, 307). Глогу се и иначе приносе жртве, и као такву треба (у сваком случају бар по форми) сматрати један

Овну разблуднику (у алегоријској песми) купује се звоно од ј‹адике›: »Куд год иде, нека јадикује« (ЗНЖОЈС, 20, 38). Ж. в. чини саставни део теја којим се пари од покостице (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 164).

12, 1900, 150; 4, 147), код сичије (ібідем), промуклости (ЗНЖОЈС, 14, 60), као облог за ране (ГЗМ, 4, 147), и када иде крв на нос (ібідем). ЖУЧЕЊИЦА Wегwарте (ціцхоріум інтyбуѕ). Жучењица; женетрга; водопија. У Шулека 39 назива.

Кад је у Пољицама један фратар истеривао ђавола из неке жене, молио га је ђаво да му допусти да иде на неку к. у пољу (ЗНЖОЈС, 10, 243). На к. налази се и вештица (СЕЗ, 41, № 24).

И данас, у околини Ђевђелије, на други дан Ускрса иде процесија до какве старе к., и поп ту к. причешћује на тај начин што јој метне нафору испод коре (СЕЗ, 40, 63).

Ово је, по свој прилици, жртва крушки. У причи СЕЗ, 50 ‹193› краљ не иде у цркву да се моли Богу, него под к. (»крушчица је моја црквица«) и молитве му помогну, јер се посвети (постаје »краљ

Нарочито је добар за лек л. цвет убран у Међудневице (СЕЗ, 13, 437). Болесник од сушице треба да иде четрдесет дана ујутру под л., па ће оздравити (ГЗМ, 6, 372). ЛОВОР Лорбеер (лауруѕ нобіліѕ). Ловор, ловорика.

Уочи Цвети иде се »у брндуше«: ко се ујутру на Цвети у њему ‹тј. у мразовнику› умије, биће свеж и румен; ко то не учини, биће целе

јуна (»Алисеј, просо сеј«, СЕЗ, 14, 67; ЗНЖОЈС, 20, 48). О Видовдану говоре сељаци песму: »Јелисије просо сије, Иде Виде да обиде: Што је никло да је дикло, А што није, нек не ниче« (ЖСС, 132; ЗНЖОЈС, 20, 48).

Ћипико, Иво - Пауци

Али, ето иде, опази Раде Божицу са једном другом у друштву и весело пође јој у сусрет. — Драго ми је што те нађох, — вели јој

Раде, заогрнут својом новом кабаницом, што још меком испраном вуном мирише, ногоступом иде ка сеоскоме бунару. Миран је. Божица ће сигурно доћи, а кад дође, знаће шта да ради, — одлучио је данас.

Војкан се поврати у чаршију. Иде од трговца до трговца, нуди кукуруз, али с реда одбију га, веле: имамо свога. Кад не могаше с трговцима се помоћи,

Немирно погледа на све стране, а кад опази Машу гдје према њему иде, чисто се стресе и нешто заигра у њему. —Машо! —Раде! —Опет се састасмо .. . —Па да, кад се тражимо!

а куљав... Ха! — И надуши се смијати... Ма збиља — опази, — што ће оно месо на њему што не треба? Раде умуче и иде напријед, попријеко планином; Маша иде за њим и, гледајући у његове стопе, чуди се што цвијетна трава за његовим

Ма збиља — опази, — што ће оно месо на њему што не треба? Раде умуче и иде напријед, попријеко планином; Маша иде за њим и, гледајући у његове стопе, чуди се што цвијетна трава за његовим стопама не остаје погажена.

Прешавши драгу, ступише у кршевити пропланак. Маша не пита куд ће, већ бесвјесно иде за њим; прескачу с кука на кук, а уставише се под главицом од самих високих стијена и литица између којих расте висока

Васо иде од куће до куће, хвали земље и измишља цијене. Вели, и куне се: „Нудио је господару тај и тај толико, али неки други,

— Идем, — вели у сузама. Мајка је испрати до на улицу и гледа за њом. Радивој иде први, а њено дијете узастопце за њим. ...

Што мислиш, а? А ви радите увијек на вашу, по турску ... А што ти је са оном несретницом, Цвијетом? Кажу ми да иде калуђеру да научи њихово „Вјерују”... А што су мене овдје слали? ... Проклетство! — Зашто, попе, проклетство?

Илија хтједе да кћер врне Радивоју, али се она приљуби уз Раду и не миче се стопе од њега; с њиме и у поље иде. Раде је пита рашта опет одбјегну свога човјека. — Не питај, брацо, — одговара Цвијета.

— Ко вели да си давао двије кварте? Пусти, болан, — мило за драго! Друкчије што хоћеш, али овај пут ваља да иде по закону; и ти си тражио штету по закону, је ли поштено? —Али биће трошкова! —Пашће на онога који изгуби...

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Пипац Кирча жестоко мрзи Јелену. У тој мржњи иде дотле да говори како је сама крива што је још увек девица. Каже: не подстиче довољно свога мужа.

Друга поворка с празним самарима враћа се одозго једва се размимоилазећи с овом која иде горе, на стрмој, узаној стази усеченој у стеновити предео.

Господе, смилуј му се, прими овога човека који ти иде у сусрет намрштена чела и стегнутих вилица, опрости му за његов чемер и јед.

ствари, да ће од тога што она посећује монаха испрести причу према својој поквареној души, неће је разумети да му она иде да би га видала, него ко зна из којих разлога, рећи ће да је он млад и леп човек и да је она млада и лепа жена, бадава

Димитрије Не волим врућину јер рутави Исидор тада иде бос, не чујем га кад дође до врата и немам времена да сакријем Прохоров крст.

Ни рат, ни Брзан, ни Јеленина љутња, ништа се њега није тицало. Иде он около попут каквог месечара и не опажа ништа осим биља.

Матија Ретки су тренуци кад неко не завири овде у овај мемљиви подрум. Ближњи надгледају како то иде са мојим кажњавањем, да ли клечим, да ли сам скрушен и понизан, ударам ли себе довољно снажно по голим прсима,

Брзана нису ухватили. Стари лисац се изгубио чим је видео да је ствар пропала. Јелена Напред иде Дадара, јаше на махнитом црном вранцу, за њим као плен, везаних руку — Доротеј.

Слабо место сваког људског подвига је несавршеност човековог састава. Овом чудном божијем створењу није довољно да иде по земљи и да у миру траје свој век, задовољавајући се оним што има и што може.

Седим у води окренут лицем низводно, пуштам да ми се једва приметна матица раздваја на врату и потиљку, да пола иде преко левог а пола преко десног рамена.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Одакле иде? Ко је пева? И шта ли значи смисô њен? 1886. НА ТИЧАРУ На тичарском равном пољу, где протиче хладна Дрина, Са лиснато

безбрижни пастир у чудној самоћи Слуша тајни шумор са Мртвога мора, И скромно верује да у тихој ноћи То сâм господ иде преко мирних гора. 1886. МОЈИМ ПРИЈАТЕЉИМА 1. Шта ја хоћу? Чему срце жуди? Ах, та ко би разумети могô...

ИИ НА ОАЗИ Жарко је приспело подне. И путник, с богатом робом, Из древне Басоре иде, водећи караван собом. Под сенком палмових грана он благог одмора тражи, И струјом валова бистрих поји се и тело снажи.

Ал' ко то долази амо? Шта очи пред собом виде? Какав је оно човек што к мени у кућу иде? Богови, Слепчевић то је... Но, то је већ дошло довде: Лало, затвори врата, па кажи да нисам овде. 1884.

сам видô, макар да је крио, Траг на рукама од хладних окова: Изроди нек се тога знака стиде, Он, нема сумње, из Србије иде! 1886.

Аја, то не иде. Врло добро знадем, Привикаће људи да Јакшића крадем. Аја, то не иде... Познато је ово, Треба штогод страшно, ужасно и

Аја, то не иде. Врло добро знадем, Привикаће људи да Јакшића крадем. Аја, то не иде... Познато је ово, Треба штогод страшно, ужасно и ново.

Тупо звони добош у немој самоћи, Два и два се крећу по узаној стази. Напред иде чета снажних копљаника, А за њима слуге с рујним буктињама И мртвачки сандук.

5. Слева крај друма што Лозници иде, Но даље од ње, а Зворнику ближе, Одакле села босанска се виде Изјерен мало, крст се један диже.

„Погледај“, рече му, „само!“ и пружи пут села руку. ,,Буктиња светли се тамо, И кмет са момком иде.“ Кића се лагано диже, Пови се, да боље види, и наже Звездани ближе, И прошапута нешто.

“ Мислећи донекле тако, Амора пред собом виде, И стид га за дете узе, па рече да кући иде. Јер, најзад, и није лепо, пристојност уопште не да Да једно невино дете комотну клисарку гледа, Те Амор у село оде.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

гласно, као на своме предавању: „Зенитско отстојање Сунца, то је онај угао што га затвара ова вертикална права која иде кроз моје теме и удара у зенит, и права која иде из мога ока ка Сунцу.

Сунца, то је онај угао што га затвара ова вертикална права која иде кроз моје теме и удара у зенит, и права која иде из мога ока ка Сунцу.

То је сат који иде сасвим правилно као и звездани, но који заостаје према овоме за време тропске године тачно за један дан.

као продужење огрлице која му се уско приљубила уз врат; змијаст и дугачак златан ланац обилази му око овратника, па иде кроз једну златну аграфу, која придржава оба његова краја, до џепног сата.

скоро у исто оно доба када је Сунце утонуло на западу, па се због тога та планета налази мал’ те не у правој која иде од Сунца па кроз Земљу. Она се сада налази у опозицији, како се то астрономски каже, па се највише приближила Земљи.

Његову путању сам претставио јаким црвеним концем, који се проплиће овде кроз јоргован, па иде, као што видите, преко ове липе до ова два кестена а одавде, преко онога реда белих штапова побијених у траву, чак до

Домаћин замоли госте да пођу у велику дворану и седну за трпезу. Ова је веома дугачка и иде, остављајући поред зидова места за седишта, унаоколо око целе велике сале.

Наутилус је једини и последњи изданак велике патрицијске породице чији, родослов иде чак до самог почетка камбриума; ниједан живи створ нема га старијег.

Зато календар Земљине прошлости основан на тој методи иде од 35 милиона година пре садашњости и сиже до 1900 милиона у давну прошлост.

Из столећа у столеће, бивају, са сваким кораком у прошлост, лета у томе крају све топлија. То тако иде све до 9500 године пре Христа.

При саопштавању историјских догађаја иде се природним током њиховим; из прошлости у садашњост; при испитивању прошлости корачало се, у главном, у противном

То је због тога што онде влада, преко целе године, скоро једна те иста температура, једнака средњој годишњој. Ако се иде још дубље у унутрашњост Земље, онда се опажа да је и ту температура у току године стална, али она расте са сваким

Станковић, Борисав - ТАШАНА

— црква? (Слуша. Чује се из далека, али јако звоњење звона.) Зар већ звона? већ вечерње, већ да се иде на гробље?! (Слушкињама): Оставите то па се брзо обуците да носите на гробље шта треба да се подели за покојног газду.

доста аљкаво; са једва повезаном косом, тек мало овлаш закопчаним минтаном из којега јој се отимљу прса, гојна плећа. Иде, али услед те своје набрекле снаге не сме чврсто да стаје. Зато иде брижно, малаксало.

Иде, али услед те своје набрекле снаге не сме чврсто да стаје. Зато иде брижно, малаксало. ТАШАНА (с досадом Стани, показујући на двориште и грају): Шта је то тамо? Опет чивчије?

) ТАШАНА (иде у сусрет, и љуби га у руку). ХАЏИ РИСТА (Ташани): Жива била, жива била! А где су деца? Хоћу, по обичају, да их

ТАШАНА (неугодно, с досадом зауставља матер): Ох, не то. Та није то. Не знате ви. (Оставља и матер и Стану и иде, изваљује се на миндерлук до прозора): Оставите ме, оставите ме. Болесна сам.

Нека или сама, или с децом, пође као да иде на гробље. И не мора тамо ићи. Или, ако се баш заборави и пође до њега, па чак оде на само гробље, опет тамо не мора,

(Разјарено, унезверено иде по соби.) Ох! Ово је страшно! Буд овде, у кући, мораш да си са покојницима, с гробљем, свећама, тамјанима, парастосима

Он, деда, пошао, али као да се покајао и већ хтео у други сокак код другога да иде, те га ја, молбом, једва склоних. И сада ево деде, ето долази. ТАШАНА (уплашено): Што си га звала?

(Виче): Стано! Улази Стана. МИРОН (заповедајући): Иди, али не ти, него пошаљи момка и он нека иде и нађе хаџије, и да им каже да ме сутра овде чекају. Јеси чула? Сви овде мора да су!

Љубећи му руке молио га да му опрости. Вели: они нису знали. Мислили су, да што се више покојнику угађа, што се више иде на његов гроб, што си дуже у црнини, плачу, да се тиме више вери и Богу угађа.

Поштовати некога значи да је тај већи, бољи од тебе. Али зато, са поштовањем, упоредо иде и мржња. Треба једну грешку да учиниш, и све поштовање претвара се у мржњу.

Полако, пазећи на послужавник, силази дрхтећи од старости и иде Парапутиној кућици. У пролазу спроћу слуге, застаје): Јеси био тамо? (Показује на нове куће где су јој синови.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

се расклиматала даска на плоту; с друге стране, једнако прелеће мокро рубље у мајстор Костину башту, и мора неко да иде да се извини. Мајсторици Ристани све то мило. Још је порасла канда, и још више се снагом обложила.

Па онда узе скоро кроз плач говорити: „Нећу да ме савест једе, нећу да чиним неправду и силу, нека ради шта хоће, нека иде куд хоће.” Одведе Срећка једног дана на наук код свирача, уговори колико ће плаћати и купи ћемане.

И младић и Сека пристадоше. Паланка је пронашла адресу вереникову и поштено јавила да „девојка једнако иде на гробље”, али Срећко је успео, кад је младић опет дошао, да чак и њега одведе до Станојева гроба.

О, Боже, опрости и мени маторој грех. Храним тело, а не питам за душу. А ко би се свега сетио! Иде лепотица моја за процесијом, код часних сестара је учила шити, види сваког ђавола у сваком буџаку моје куће, а сунце

Такав какав, гос-Тоша је имао правилан нагон да иде у колектив, јер је то био једини начин да постизава оно што му годи и импонује му.

Гос-Тоша је као мало навијао да оду да захвале лично и он и жена. Госпа Нола је оклевала. Гос-Тоша онда реши да иде сам. Госпа Нола на то узе медаљу и гурну је у ормар међ стари порцелан.

Госпа Нола, почела је то уосталом већ раније, постаде мати. Дозива учитељице; иде по дућанима у које није никада ишла, да девојчицу своју лепо обуче; тражи јој другарице; разговара с Јулицом час као с

Али је девојчици остало трзање усана, нека заплашеност у погледу, мало ослабело памћење, и слаба воља да ради и иде у школу. Доктор Мирко се надао да ће се то временом изгубити, скоро је тврдио да ће тако бити.

за његове способности, и за лепу репрезентацију, али баш због тога”, да не остаје на шеталишту сувише дуго, да не иде откривене главе, и још неке маленкости.

Два пута су ухватили дечка како се подвукао под сто госпа Ноли, само да не иде кући. Осетила је тако госпа Нола да јој је суђено да макар једног Швабу на свету заволи.

Кад је боли глава, иде на прстима. Давно нечишћене домине опрао је у шпиритусу, и глачао их кожом од старе рукавице жупникове.

Без моје дозволе, и против моје забране, нађе начина да се облачи у чираке, иде с пратњама, и узима крајцаре... Јулица ми рече и нешто горе.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Винка Лозића по бокалу браћо, ви знате како је кад се почне кућа окрећати, мора човек да иде на Олимп. Тек што сунце величествено зарну своју главу из недра Ауроре дигнувши, великољепни своји зраци све

« Има и такови на свету људи који непрестано теже да се горе пењу, не сматрајући што им из Тог узрока понајвише горе иде. Зато ови по правилу ретко и иду, но понајвише седе и седећи гледају како им главе седе.

определенија пишу, можемо ли нашем Роману као неискусном младићу замерити што се тек у Египту сетио размишљавати куда иде? — »Куда?« — Златна реч; она једна има више филозофије нежел’ читаве свеске гдикоји књига.

Једанпут падне мојем господару на памет да у месец иде, и будући да се сам попети није могао, то сам га морао ја носити.

« — Опет просиоци. »Удовац, има троје деце.« — »Нек иде без трага, ја би га први дан удавила кад би за њега морала поћи.« О, само ви пођите за њега, па ће се он сам удавити!

Сад да се у Бечеј иде; — само тајно, сваки добар трговац или шпекулант крије трагове, предосторожности ради, да га други не претече.

ѕервант) — карташка игра, жандар ШКОДА — штета ШКРИП — процеп, шкрипац ШЛЕНДРИЈАН (нем. Сцхлендріан) — онај који иде утрвеним путем, примењује старе доскочице или (правне) формуле; који посао отаљава механички; јавашлија

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

стадо На зеленом обронку Помаже сваком камену У наслеђеној црвеној пећини Да се породи Куд год крене Стадо за њим иде Тутње брда од камених корака Застане на пропланку Жутом без прилаза Камен по камен музе Поји жедне вукове Густим

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Судбина, међутим, обично иде по среди, између жеља дечјих и родитељских, и ретко кад задовољава родитељске жеље, а врло често дечје.

На ту изјаву вриснуше све три парке и одмах изнеше свака своје мишљење: — Ја мислим, најбоље је да иде у официре, — изјавила је Клота. — Има лепу плату, има посилног и има официрску част.

— Има лепу плату, има посилног и има официрску част. Командује, свира му музика и иде на параде. — А рат? — узвикује комшија бакалин са извесним урођеним осећањем одвратности према ратовима.

Та се борба јавља најпре у сукобу измеђ' мене и мога оца, који се необично поносио тиме што му син иде у школу, док ја, посматрајући ствар са реалније тачке гледишта, нисам налазио да отац има довољно разлога поносити се.

Кад год пишем неком старијем по чину од себе, ја метнем знак дивљења. Али наш секретар иде тако далеко да ставља знак дивљења чак и крај фразе: „Ти си магарац!

А једна мисао изведена и исказана, то је реченица. Воз је на крају своје мисли стао и не иде даље, а то значи, и на крају реченице треба казати: стани, не даље! Е, то „стани и не даље“ бележи се тачком.

И то тако иде у бесконачност. У животу, разуме се, јасно је као дан, док ви дланом о длан, да ће зец стићи, претећи и оставити

Латински и јелински сматрају се данас као мртви језици. Мени ни данас још никако не иде у главу тај појам: мртав језик.

латински, а тако исто при игри санса у кафани, место матерњег, почне употребљавати латински, нарочито ако му рђаво иде; мајка, потплетајући чарапе, пева Овидијеве експонте на глас гусларских песама, а служавка, перући рубље, држи такт у

ПРВА ЉУБАВ Ја сам о првој љубави требао већ раније да пишем, јер и она иде упоредо са школовањем и могло би се чак рећи да и она спада у школске предмете, али нисам хтео да прекидам онај низ

сина, који је пред крај школске године често пута певао: Опа-цупа, коло игра, Момак до девојке, Опа-цупа, испит иде, А ја имам двојке. Они који су понављали разред обично су певали гусларским десетерцем.

и почеше да се нижу професорска мишљења, која су отприлике овако гласила: Катихета: Треба га истерати из школе, нек иде у тамбураше па нек измишља песме! Или, ако не то, онда га бар осудити на једнонедељни пост.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Немојте ви мени објашњавати... знам ваљда да се у ров не иде са коњима. — И Краљ заустави свога коња да би сјахао. Пришао је и стари краљев лекар.

Али колона иде без застоја. Ако стока посустане, онда се збацује терет, претурају кола, или се коњи замењују. Виде најзад и коморџије

А река гута... Заповест се мора извршити, ма све пропало. Већ је последњи час. — Испрежи! Тр-р-рас. Сад већ иде брже. Што промакне кроз Лукине руке, дочекује капетан Душан.

Трезвенији упиру очи у своје официре и мисле да ови нису толико безумни да их напусте. А са војском иде и седи Краљ. Неки се колебају, пођу, други их сретну и онда се врате.

Први пут од почетка одступања уђосмо једном и ми у собу, па нас одмах, ево, већ истерују. Иако у Војсци све иде по надлежности и без поговора, покушао је ипак капетан Вела да се благовремено одупре.

Никад!... Никада, другови! Ја вас не задржавам. Ко хоће нека иде. Али сада је дошао час да видимо: „Ко је вера, а ко невера!“ Ветар је дувао из Руговске клисуре.

Потпуковник Петар проговори: — Чули сте!... Не присиљавам никога да остане... Ко хоће да иде, нека изиђе. Војници су стајали укочени. Руговска клисура је зјапила. Звезде су подрхтавале.

— Може ли се? — пита га један у пролазу. — А-ја! — вели и клима одречно главом. — Не иде, не иде. Људи су већ обневидели од снежне белине, и упиру поглед у неки таман предмет, не би ли мало одморили очи.

— Може ли се? — пита га један у пролазу. — А-ја! — вели и клима одречно главом. — Не иде, не иде. Људи су већ обневидели од снежне белине, и упиру поглед у неки таман предмет, не би ли мало одморили очи.

Тешко му је одбити, а још теже сести, те би зато хтео да иде. Да бих га некако извукао из незгодног положаја, ја затражих једну столицу. — Не, брате, мој, овако народскије.

— Замислите само ову сцену — наставља Рељић. — Клисура... Лево понор, десно крш. Пут толико узан да точак топа иде самом ивицом. А уз то преко њега залеђени снег. На коњима летњи потков...

Лица им обрасла у браду, образи упали, а уста испуцала од зиме и ветра. Нама у сусрет иде један Црногорац са пушком. Када виде да стојимо на друму, застаде и он. — Помагâ ви бог!

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

У кругу експлозива аероплани играју игру пролећа. Ко иде? Ново време. Шта носи? Руке без прстију. Јест, патрљице саме, али виолину задобисмо.

Ко иде? Ново време. Шта носи? Руке без прстију. Јест, патрљице саме, али српове убаве задобисмо. Хоћемо да обновимо време, на

Као да твој одношај с богом постаје мање важан и диван, ако иде кроз мудрост сексуалну и апетит његов, а не преко срца само твог и мисли.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— подругну се самоме себи и звиждућући, војничким кораком, сиђе у град. Бар за војника мудрост не треба! Иде он иде, млад и леп: удовице га и девојке на кафу позивају, какав живот!

— подругну се самоме себи и звиждућући, војничким кораком, сиђе у град. Бар за војника мудрост не треба! Иде он иде, млад и леп: удовице га и девојке на кафу позивају, какав живот!

Цвет се пркосно усправи и рече Капљици нека иде. На трепавицама му је блистала роса. Можда суза? — Не оклевај! — рече Цвет кратко. — Ако већ мораш ићи — иди!

Једнога дана заплака и одби да и даље иде у школу. Тамо му се сви ругају, ћушкају га и смеју му се. — Нисам ја за школу, мајко!

Такав је сјај и таква радост из ње избијала да се чинило — сунчана се зрака у Лепотицу претворила. Не иде, већ трепери.

— лагано, као да с ножем забоденим у леђа иде, пође младић низ реку. Испред њега ишла је његова сенка. Иза њега пас чији му је врели језик лизао час листове ногу,

Причини се Старцу да то и није Страшило, већ стари пријатељ Софроније који му иде у сусрет. Најдужи и најмршавији је био Софроније у девет села унаоколо. Куда је отишао? Одакле стиже?

Једва се осмели да погледа наниже. Како би човек по води корачао, туго голема? Али, гле, он по води заиста иде, шуште таласи, а на другој обали реке бљешти замак од кристала саздан. Откуда ту, где су одувек биле трске, замак?

Али, била је устрајна. — Да почнемо, да почнемо! — понављала је. — Важно је почети, даље иде и само... — наваљивала је метлица, све док дечак није с њом изашао на улицу и почео да чисти.

По својој величини незвани гост могао је бити патуљак, али све остало уз патуљке не иде. Патуљци су старчићи с брадама и шиљатим капицама.

У својој небеској башти много је тога могла да види или чује, али глас фруле био јој је непознат. Одакле долази? Камо иде?

Сребрна и нежна Звезда је од сваке девојке у селу лепша, као светлосни облак ка њему иде, већ јој на образима дах осећа, нема времена за бегство. — Свирај ми још мало!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Неке узеле тепсије место дахира; неке шоље од кафа место чампара, ударајући у њих. ВАСКА (иде ка супротним вратима вичући): Стано, ходи и ти овамо. Ходи да играмо и да певамо.

ТОМА (љут, прек. Од једа кида бројанице, те расута зрна прскају по соби и окнима прозорским. Забацујући колију, иде по соби предишући): Ја!?... Ја!?... И он то? И он као други! »Младост-лудост!« А зар ја не бех млад?

АРСА А ја шта да радим? Коме да судим? Њима или њој? Ако бих њих од ње силом одвукао, у затвор их метнуо? Не иде. Сви су то наши, моји, твоји. А њу? Једанпут је протерах у Турску.

(Одлучно): Да кунем, ох, да кунем! (Скида шамију, иде пред икону, клечи и куне): Синко, да Бог дâ... ти мене оставио, осрамотио и на овај Божји дан расплакао, а тебе да Бог

МИТКА (још мрачније): Жал, бре, да свириш. А како мој жал нигде — нигде докле турски хат иде — нигде га нема! СТОЈАН Кошто, песму! Глас твој! Само твој глас! Марко, вино! Вино, сву младост да испијем!

МАГДА (извињавајући се): Јесте, газдо. Ове године сасвим пресуши. Шта нисмо чинили. Али не иде. Горе, у шуми, извор му није више чист. Почео је да се меша са земљом и трулим лишћем.

(Коштани, у страну, да Тома не чује): Начини се ти болесном. (Одлази). ТОМА (спречава Коштану да иде): А немој ти, певај! КОШТАНА Други ћу пут! А сада и ја да идем. Јер болесна сам. ТОМА (изненађено): А не...

По њега се расипали ханови, сераји, башче, чесме. Месечина греје... Мартинка ми у крило, коњ, Дорча мој, иде ногу пред ногу, а чалгиџије, што ги још од билачки хан поведешем, пешке идев иза мене. Свирив ми они и појев.

И тој не песма, већ глас само. Мек, пун глас. Сладак глас као прво девојачко миловање и целивање. Па тај глас иде, с’с месечину се лепи, трепери и на мен’ као мелем на срце ми пада.

Зар да се не мрднем, из собе не изиђем, већ само ту да седим, ћутим, гледам у месечину... А ноћ дубока, месечина иде, греје, удара у чело, главу пали... Шта онда? (Одлучно): Ох, нећу! Убиј ме! Нећу! Ево, убиј!

Ох! (Улази у колибу.) ПОЛИЦАЈА (иде за њом и стаје на врата од колибе): Само брзо! Долази Митка. МИТКА (пева): Механџи, море, механџи, Донеси вино,

КОШТАНА (стреса се): Доста! Немој, газдо! МИТКА (заваљује се, горко): Тој је! Зар ја не знајем шта иде! Иде, Коштана, јесен, дом, кућа, брат мој, м’гла, и гробје... Тој иде. Там ћу и ја!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Сунце полагано гасне... Хладни сутон пада... Ноћ све ближе иде... Једну црну руку моје очи виде — И ја чујем само удар тврде красне. 1909. ЈЕДНА СУЗА Поноћ је.

У небу свијетле се ласте. И вече све ближе Стиже И расте. По граду гомила блуди, Врева и хука: Упоред иде срећа и мука, Суза и смијех; Чедност и гријех Једно уз друго стоје, И све се комеша чудно И врви.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Ако који у одређено вријеме на рочиште не би дошао, друштво иде те га тражи, па ако би се догодило да јатак хајдука на зимовнику изда или убије, то сваки хајдуци гледају да освете

“ А беседи Новаковић Груја: „А не бој се, Стево, чедо моје! Крв не иде из бабине руке, него иде крвца из конопца“, Многобројни су и разнолики хајдучки ликови који су сачувани у народној

“ А беседи Новаковић Груја: „А не бој се, Стево, чедо моје! Крв не иде из бабине руке, него иде крвца из конопца“, Многобројни су и разнолики хајдучки ликови који су сачувани у народној песми.

Како је приказан у песми Иво Сенковић и ага од Рибника он иде међу два или три најсугестивнија лика нашег херојског песништва.

Он иде „од града до града“, привлачи се „од трна до трна“ и „од грма до грма“ нечујан и незадржив као ваздух. У туцачким хаљин

Али пустимо да о њему говори Вишњић кроз уста Фочића Мемед-аге: Куд гођ иде, све кр'ата јаше, а другога у поводу води; он буздован о ункашу носи, а бркове под калпаком држи; он Турчину не да у

Је л' Цинцара на ватри испекô? Је л' Чупића сабљом посјекао? Је л' Милоша с коњма истргао? Је л' Србију земљу умирио? Иде ли ми Кулин капетане? Води л' војску од Босне поносне? Иде ли ми, хоће л' скоро доћи? Не гони ли мачванскијех крава?

Је л' Милоша с коњма истргао? Је л' Србију земљу умирио? Иде ли ми Кулин капетане? Води л' војску од Босне поносне? Иде ли ми, хоће л' скоро доћи? Не гони ли мачванскијех крава? Не води ли српскијех робиња, које би ме вјерно послужиле?

Нити иде Кулин капетане, нити иде, нити ће ти доћи, нит' се надај, нити га погледај, рани сина, пак шаљи на војску: Србија се

Нити иде Кулин капетане, нити иде, нити ће ти доћи, нит' се надај, нити га погледај, рани сина, пак шаљи на војску: Србија се умирит не може!

Таква су и ова: Моја руко, зелена јабуко! Снахо јело, неношено злато! О ти бане, очи обадвије, с којим мајка иде по свијету, по свијету и по жарку сунцу!

У нешто друкчијем виду, ове ироније се јављају у више песама: кад год неки наш јунак говори потученом противнику да иде у своју земљу и да се похвали шта је задобио. Али у нас има и иронија друге врсте које су исто тако пуне духа.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

и мале зверове Сасвим опусте пећине И шума осиромаши Јер Вукола само пуца А никако да промаши Кад Вукола иде да лови Он је заиста дивљачан Иначе је доста забаван Чак и привлачан БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ПЕТАР Био једном један

НЕШТО ДРУГО БАР ЦАР УРЕДИЋЕМО ТУ СТВАР Рече му главни министар ДОБИЋЕШ ОДМАХ ЦАРСКИ ПРЕСТО И СВЕ РЕСТО ШТО ИДЕ УЗ ТО РАДНО МЕСТО ДОСАДНО МИ ЈЕ ДА БУДЕМ ЦАР Рече цар и направи дар-мар ХОЋУ ДА БУДЕМ НЕШТО ДРУГО БАР КОНОБАР

татамата За све момке из Баната ОД СЕЛА ДО СЕЛА ПУТЕЉАК Од села до села путељак И багреми се стисли Путељком иде сељак Води коња и мисли РАДИЛИ СМО БЕЗ ГРЕШКЕ ИЋИ ЋУ КУЋИ ПЕШКЕ МАКАР ПАО НА ПРАГУ АЛ ПОШТЕДЕЋУ РАГУ Коњ гази

ПРОКЛЕТО УЗЕ МИ СВУ СЛОБОДУ ЖЕЛИМ ДА ИДЕМ У ЧАЧАК Капетан је питао морнара Зашто му проблеме ствара Зашто не иде у Сплит А морнар ајкула стара Рече са пуно жара ЖЕЛИМ У ЧАЧАК И КВИТ ЈЕР У ЧАЧКУ ЈЕ МОЈА ДРАГА ЛЕПТИРИ СА ЛЕПИМ

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

На предлог Лазара Мачка најприје се приступило изградњи колибе. Иде касна јесен, кише, вјетрови, како ћеш да сједиш само под буквом, па макар она била не знам како граната и густа.

— А шта ће ти сад сламка? — зину Стриц. — Кад смишљам пјесмице, ја морам да жваћем сламку, иначе посао не иде — објасни Потрк.

Послије краће станке, одјекну његов глас однекле с врха дрвета: — Нек иде она куд хоће, дабогда цркла! На те његове ријечи, дјевојчица покорно, оборене главе, крену кроза шуму.

Његов је чукундјед био хајдук и тамо је погинуо. Како се тога раније нијесам сјетио. Правећи се да иде за неким другим послом, пољар је стао поиздаље да се навија око Прокина гаја, а кад је видио да никог нема у близини,

— Она ту иде мјесто њега, а умјесто њега добиће и батине. Потиштени Стриц жалио се капи сасвим озбиљно као да је поред њега жив

Могао би се кајати. — Охо-хо, плашиш мечку решетом! — гракну Ниџо. — Дај брзо пуштај те дјечаке па да се иде кући. Нијесу дјеца ни ручала. Хајде, развезујте! Пољар Лијан једва дочека да се прихвати ослобађања дјечака.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Тко за поуздано ка стојеће? Ко ће разделити ова и она, што се напред указују и помиљају се? И овим ето, устопце да иде, а на ове да и не гледа? Тко мртву живу ли реч прима?

Наш живот, кано брзи коњик хитро иде да нас стера и скупи на крај света, концу нам житка овога. НЕСКАЗАНИ СЕ СУКОБЕ СНАХОДИ ...

Ветрови вијући свакад с водами њихају, голем талас дижу и квар пловцем чине. Ал' иде овај, којино са својом прећњом зауставља ветар и воду, на воду јорданску, видети која се то хука и бука чини, да

КОДРУСОВ ЖИВОТ Кад је атински краљ Кодрус имао бој са својим непријатељи и опраљао се је већ да иде на војску, запита оних својих поганских богова може ли он разбити непријатељску војску, те тако да иде бити се шњиме.

се је већ да иде на војску, запита оних својих поганских богова може ли он разбити непријатељску војску, те тако да иде бити се шњиме.

ти једношт тек смотре свети велики Василије где дође Богородица у цркви пред ћивот мученика Меркурија, те му рече да иде убити цара Јулијана.

Прознаше они да је то царица изнутра и учинише јој пут да иде к шатору везирову. Рекоше: заир иде да проси мир. А таки оставише бити се докле виде што ће се доконати.

Прознаше они да је то царица изнутра и учинише јој пут да иде к шатору везирову. Рекоше: заир иде да проси мир. А таки оставише бити се докле виде што ће се доконати.

У томе указа му света Богородица милост своју: на сну му дође к њему, те му то рече: да иде тамо у Атонску гору што но се сад Света гора назива, и онде ће своје спасење стећи борављећи му насаму.

Стаде се молити, казивати како је, што је њему она на квар у кући, говорити јој да иде од њега куд она зна. Покори му се таки смочина. Поклони му се с главом и оде од куће му.

Што да чини, брже по њега посла да дома дође. Кад дође, пита цара који је посао. Цар га нуди да иде кући својој два-три дни да стоји, а он не хтеде: »Идем — рече — на бој, не стоји се да код жене спавам!« Инди, што ће?

« У томе каза Бог Јакову, те се пресели у другу нахију; одонуд у Ветил место, и закрили га Бог те не иде потера за њим. Тамо боравише докле пак рад глади за продатим Јосифом од браће одоше сви широм у Јегипат.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Сменио је он или, како тамо кажу, „сургунисао“ је три паше. Па није требало ни да иде сам главом тамо, — „Сал дóр чукне у тèл у Стамбул — и паша већ беше!

А никад сама није ишла: увек је око ње било бар пола туцета неких тетака и стрина. Кад иде, она се ломи у струку, ситно корача, а главу издиже и пружа је поносно мало напред, као водена змија кад издигне главу

Мане је сада узео и једног шегрта, који већ пола године дана — од последње славе Манине — како иде без капе, чупав и гологлав, јер још никако не може да се сети где је изгубио капу. А у могућности је да држи и калфу.

Јага, што је џимпир! Анасана!“ рекну кад Манча прође крај њих, па се од силна чупкунлука ломи кад иде, а накривио фес на једно око. — „Ех црна Јевдо, што роди сина чапкуна!...

“ А он обори главу, гледа у страну, стиди се, али не пориче, нити се брани. Уопште, код те средње класе са женидбом иде много брже и лакше него код оних виших, богатијих и ученијих.

свака је била опоменута да се не удаљује него нека се држи саме ствари, и свака се нашла увређена и дизала се да иде, па свака опет остајала.

Дом да си идеш! — повикаше и скочише све на њу. — Кој те је зваја?!... ’Ај’ си дом!... — Кој да си иде дом?! Ја ли?! — плану Дока и скиде једну папучу и стеже је. — Рушка нек’ си искочи! Каква ми је она тетка!?...

домазлук; Дику Грнчарску наговести му и рече за њу врло много лепих ствари: како је здрава, вита стаса, „како се, кад иде чаршијом, срамује, како и прилега на девојче“, како је послушна и како има лепо грло, кад запева „Запевало

Ама да чујеш моју бруку! Стиза недеља, па светак, па недеља, погледам ја — а он си јоште иде у поцепане путине! Чорбаџи-Петракија син, па си иде како измећар, белосвецки ники!

Стиза недеља, па светак, па недеља, погледам ја — а он си јоште иде у поцепане путине! Чорбаџи-Петракија син, па си иде како измећар, белосвецки ники! А зашто, море, ти не обукујеш нове путине, викам му ја, што ме резилиш?!

Голем како катанац на магазу! А кључ си тури у џеп, па си иде! Куде си иде, што Праји кад се врће дом — никој не знаје и не смеје да га питује...

Голем како катанац на магазу! А кључ си тури у џеп, па си иде! Куде си иде, што Праји кад се врће дом — никој не знаје и не смеје да га питује...