Станковић, Борисав - КОШТАНА
Мартинка ми у крило, коњ, Дорча мој, иде ногу пред ногу, а чалгиџије, што ги још од билачки хан поведешем, пешке идев иза мене. Свирив ми они и појев. Т’нко и високо кроз ноћ и на месечини свирив.