Употреба речи идем у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Та ти си већ велика девојка! Па што те тетка не пушта у коло? Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. „А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се.

„Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу. Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи.

„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.

Зар моју љубав?... И њега, мога љубавника?... Тако сам у мислима и заспала. Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном

Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. Решила сам се да идем служити. Одох једној мајсторици. Добра жена, имала је двоје-троје дечице. Ја јој се понудих да им будем дадиља.

А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живота! Решила сам се да идем у Србију... Још тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Видео мелиора пробоqуе, детериора сеqуор: Видим што је боље и припознајем, а за горим идем”, — вели бедна Медеја. Такову ужасну силу има над човеком наука и обичаји.

сиромах старац, уплашен, — „да ниси дошла, волио бих, ал' већ кад си овде, помози ми натоварити ово бреме на леђа да идем брже кући, јер ме чекају.” Наравоученије Ником није мило умрети, ако ће како бедно живити.

Како ћемо дакле ову зановетку погодити и размрсити? Врло ласно, кад ово што идем рећи себи представимо. Они који се мрзе и себи взајмно завиде, при свим њиховим лепим достоинствам не имаду срце од

Попеше се на толико височество богатства и силе како ће ужасније превалити се и сасвим скрушити. Ово правило, које идем рећи, уливено је од самога бога у јестество: да чистосердечије и нелестност нарава свезује и утверждава пријатељство.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

5. Пиљарица ми изручи, у слапу, кило шљива с кантара у капу! У сенци градских планинских масива, идем гологлав, с капом пуном шљива! Уместо сумњивог знања и памети, капа ми је препуна плавети! 6.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

мени из Бољеваца неки Арса Андрејевић, мој стари познаник (он је рођен у Ваљеву, па убио Турчина и утекао у Срем) да идем да видим цара.

Кад ја кажем Мијушку да хоћу да идем да видим цара, не беше му мило, него ми рече: ,Остани ти у Ваљеву, а ја ћу ићи у Фенек.

— ,Немој, господине Мијушко’ рекнем му ја, ,него да ја идем да видим цара, јер то ми је највећа жеља, а ти си га сто пута видео. Ја му нисам казао да је мени Арса поручио да идем.

Ја му нисам казао да је мени Арса поручио да идем. Мијушко не смеде никако сам да остане, и кад види да сам навалио да идем, пође и он, изговарајући се да има важни’

Мијушко не смеде никако сам да остане, и кад види да сам навалио да идем, пође и он, изговарајући се да има важни’ послова тамо.

више од мене, зато он мени ништа не говори, а кад он од мене више не зна, што да седим овде залудан — и желио сам да идем кући.

Мој отац рекне Михаљевићу: „Ја овде остати нећу, ја ћу да идем на моју очевину, где сам се родно.” Михаљевић, који је мога оца пазио и уважавао, рекне: „А зашто, Алекса, ти нећеш да

Зато идем натраг преко Саве, а немам писара ни други̓ учени̓ људи, но ћу ићи од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру

Ја ти кажем: ово дуго њима бити неће. Ја ћу да идем на ћабу, но није стога што ми је ћаба мила, но само да се уклоним, да са псима и ја не изгорим.

— На то му одговорим, да ја не смем на чуну покрај Београда, „но дајте ви мени кола да идем преко, и на Бољевце да пређем”...

Ја само један дан будем с њима, пак ми кажу да идем на Врачар, а они други трећи ли дан убију Ћурчију и његово друштво.

код владике Данила, који је био у Шапцу, а ја његов ђакон остао, пак сад Срби су с Турцима у кавзи, зато хоћу да идем код мог владике. — „Лепо, лепо — настави обрштер, — а зашто не идеш преко Турске?

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— А ја шта ћу, мој брате!... Да ми дође добош пред кућу, куда ћу онда?... Сад, вере ми ни сам не знам шта ћу... Идем често као луд. Што год урадиш, подај њему. Ни ода шта ти вајде није...

Мојсило поче и ту опет да се снебива, па чешкајући се иза врата рече: — Нека, боље да ви сами то израдите, а ја да идем тамо — неће бити .можда у реду... — Како хоћете — вели адвокат. — А ја ћу вам већ то набавити.

— Вериге, вериге — ја! Понеси само... — потврђује Сава смејући се. — Ја, богами, готово нећу да идем! — поче Никола да се устеже. — Ово је ноћас да бог сачува!.. Један лупа »дај будак«; други »обуци се и понеси вериге...

— Нема ми већ живота... — наставља Радојка кроз плач. — Вала, ни мени!... — прихвати Страхиња... — Идем у свет, па шта бог да! — Куда, болан? — упита Радојка и погледа га. — Куд било... Идем доле у Посавину...

— прихвати Страхиња... — Идем у свет, па шта бог да! — Куда, болан? — упита Радојка и погледа га. — Куд било... Идем доле у Посавину... — Благо теби!... А шта ћу ја, јадна! — Шта знаш, трпи! Ваљда ће и том злу бити једном крај.

Сву ноћ ти нисам свео ока на око. Премишљао сам од сваке руке. Најпосле прегох да идем у свет... — Море, Страхиња, и ти си луд!... Какав свет! Чуда, боже, ако ти је не да!

Ухвати вранца, па му подај нек води. Момчић истрча из куће, па оде напред у ливаду. — Е да идем и ја, куме! — рече Пурко. — Ваља ми похитати кући да ме људи не чекају. — Чувај ми, куме, коња!...

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Нано!... Хвала вам на нези и храни!... — А куда ћеш, сине? Он се јетко насмеја. — Куда ћу?... Тамо, мајко, тамо!... Идем тамо куд и сви несрећници којима обест или сила људска не дају живети међу људима — у гору, мајко!... — Немој, сине!

Па притеже шару уза се и упути се лугом. Премишљао је: — Сад идем Деви... Он ће ме упутити... Он ће ме поучити... Он ће сигурно знати где се опи налазе...

— Та већ тога ће бити!... Стојан вели: ја морам најпре моју главу заменити. А прота каже: ја им жив у руке не идем. Ако ме позову, ја бирам гору!... — То је паметно... И тако говори виђенијим људма.

Ја вам то рекох!... А, гле!... већ зора!... Ја идем, доћи ћу довече... Збогом... Ако што устребам, пошљи... И брзо се поздрави са свима, па оде.

Кажи им да ја нисам тако рђав човјек као што су мислили. — Не брини!... Сад ја идем попу. Све ћу му ја лепо испричати — рече Иван и устаде. — Слободно му реци да се ја на њега не љутим!...

Али не заборави да се са Севићем разговориш! — Како да заборавим!... Још данас идем!... — Знаш, ти си га родио, али ми је на срцу! — Хвала ти!... Збогом! — Збогом пошао!... Иван оде раздраган.

Него, ја!... Па кад ћеш разговарати са Севићем? — Колико данас. — Али иди одмах. Немој оклијевати... — Добро. Идем из ових стопа — рече Иван. Па се диже и оде Севића кући... Тамо га дочекаше лепо.

Ногић наже чутуром, устаде и скиде шару. — Ја идем. — И ја ћу с тобом!... — рече Станко. — Немој ти! — Али ј не могу данас преседети овде!...

Крушка ухвати Маринка за прси и протресе га. — Ама, шта говориш ти? — Истину. — Идем да је отмем! — рече Лазар и полете напоље. — Да се нијеси макнуо!

Очи су му севале. — Добро — рече Милош и не знајући шта говори. — Идем сад. — Иди... иди!... Збогом!... Милош изиде из одаје Крушка је дуго ходао, премишљајући: — Овај ме се боји.

Али реч попина је на њега утицала. У часу заборави што је Турчину обећао. — Добро, да идем! Хајде и ти са мном, попо! — А што сам не идеш? — Велим боље да си ти са мном! Ја не бих знао шта да му кажем...

— Одвуците овог маторог пса у подрум. Алекса беше миран, кад му они приђоше, и само рече: — Немојте ме вући. Сам ја идем. И баци један оштар поглед на све... Тај поглед је много говорио. Говорио је више од наперене пушке.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И тако, пун тамне невиђене вере, Идем кобном стазом што је увек иста — Кô злокобно сунце, док у мени блиста Насмејано лице вечите Химере.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

“ Неких пута после вечере ја запалим цигару и кажем: „Мамо, седи ти! Идем ја мало у кафану, чека ме Јоца, доктор!“ — Седи, богати, да се мало разговарамо. Жељна сам те. Хоћу твом Јоци да кажем.

Или можда?... Којешта! И ту ноћ сам сањао. Сањао сам: а ја као идем неком ливадом. Све се зелени као јед, и у ваздуху нешто мирише, и негде кука кукавица, а, опет, испод ње — ја не знам

Ја ухватим њену руку и пољубим, па широм Отворим врата: — Идем, мамо, овде је — страшан дим! Кад изиђем у авлију, врућ, јак ветар духну и отвори капију. Ја изиђох на улицу.

Ја, богами, знам куда ћу. — Ја идем код Матије Ђенадића. Оно му је кућа што пред њом о шљиви убоговетно виси чутура с препеченицом!

— А ђеда? — Ђеда је, душо, стар и добар. Иди ти само њему, сама тако, па да видиш! — Добро, идем!... Збогом, срце моје, ако умрем... Петрија јој метну руку на уста.

Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући. При свршетку добијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз моје село.

— Већ 11. Ви знате — рекох ја као у шали — да сам ја болестан, па ипак ме не терате да идем да легнем. А ја сам, опет, смешан што и сâм не идем, него вас само зановетам којекаким беспослицама.

А ја сам, опет, смешан што и сâм не идем, него вас само зановетам којекаким беспослицама. Ја знам да вам је дуго време кад сте са мном. — А ви идите кад знате.

Да није било дон Карлоса у соби, не знам шта бих јој казао, јер ми толико мила дође. Изби 4 сахата. — Сад морам да идем. Морам вам само казати да се бојим е ћете се покајати што сте такав уговор са мном закључили, јер... остајте здраво!

Тај се поглед разли преко свега мене. Учини ми се да сам пирамида и да она не може да ме прегледа. — Зар с вама кад идем да се бојим чега? — рече она с некаком детињском равнодушношћу. — Та ви сте тако јаки!

Скочим као да идем, и очепим двапут јако ногом Туманова. Ана ме гледаше поплашено. Туманов ме је разумео. — Ваш је инструмент однео

не дркћу груди и не гори лице, како ли се каже? Начинио сам таблице за пулс и температуру. Трипут идем на дан њојзи у собу: на доручак, ручак и вечеру. Увек ми је термометар под пазухом.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

« — Он понесе само гајде, па кад га запитају: »Куда, Совро?« а он им вели: »Идем да окопам ку’руз!« А умео је ђаволски лепо да свира и да намигује, онако кривовратаст.

— Торњај ми се с очију, потпрдо светска! Друга би се, да јој је тако штогођ пасирало, сва умацурала од плача. — Ја идем код Жуже... — Иди бестрага кад ниси низашта! За вечером су ћутали и јели.

— Ето ти сад ње, како само говори! — Та да! А каква би’ ја мати (јао жалосној мени!) била да данас идем тамо?! — Е, као зашто да не идемо?

— вели Габриела и остави штрикерај. — Но, па шта је, шта је то, слатка, било? — вели гђа натарошевица. — А ја баш идем поред ваше куће, па мислим у себи: дај, кажем, да свратим к њима, ваљда ће господин-нотêр знати све... Кад оно...

А који им је ђаво у тим годинама?! — Формално тукли. По селу само о том и говоре. Идем да чујем још штогођ. Службеница! Службеница, — рече, и похита да иде.

— Ћиро, узми се на ум! Ћиро! Одма’ идем у род; идем у бели свет ако тај грубијан не повуче што је заслужио! Идем, Ћиро, куд ме очи воде а ноге носе, и ти

— Ћиро, узми се на ум! Ћиро! Одма’ идем у род; идем у бели свет ако тај грубијан не повуче што је заслужио! Идем, Ћиро, куд ме очи воде а ноге носе, и ти гледај шта ћеш

— Ћиро, узми се на ум! Ћиро! Одма’ идем у род; идем у бели свет ако тај грубијан не повуче што је заслужио! Идем, Ћиро, куд ме очи воде а ноге носе, и ти гледај шта ћеш без попадије; да те видим онда шта ћеш! — Али, Персида...

А ја таки идем Тоцилову да му кажем да не преже зором, нек нађе какавгођ изговор — јер ви, казаћу му, не можете пре ручка да се

Неће ми веровати људи кад станем да им приповедам; а, формално, ни ја својим очима још не могу да верујем. Идем одмах да јавим то дешператним пријатељима вашега господина супруга!.. Милостива, кис ти ханд! Фрајлице,...

— Ух, ух, ух! — хуче гђа Перса и лупа се по челу. — Остави ме... немој ми приповедати! Идем у кујну... кад радим, а ја онда заборавим, па се бар не секирам. — Па иди!

— Боже, Ћиро — рече гђа Перса, и рашири и диже руке као стари пророци — и теби је још до јела!? Ух, ух, ух! Идем, идем! — рече и пође, па застаде. — А шта је било даље? От’ш’о си, дакле, празни’ шака код господина владике?

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

тад оно од Бога пада. — Па како га ти познајеш и видиш ноћу?... — Видим си. Замирише, па га осетим и идем да га узберем. Али оно се крије. И свакоме се не дâ да га види. Све по мртвичким местима1 расте.

— О, мајчице моја. Зар ми те опет ти наколници уплашили. Не бој ми се, не бој. Ево, ја, ја идем... утишавала би га идући к њему. И, некако измучено, болно, прилазила би му, ширећи руке као да јој не утекне.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Дакле, ви немате према мени поверења? — Имам, ал’ што има бити, нек буде одма’ на пању. — Е, кад је тако, ја сад идем, па ћу вам писати. — Мило ће ми бити.

— То је лепо од вас! Сад видим да имате наклоност према мени. — Још како! Ал’ не би л’ добро било да идем већ да запросим? — Можете. — Па ’ајд’мо — изволите. — О, молићу, идите ви сами. Како би’ ја онамо сад могла ићи?

— Како се ја застидети нећу? — Код вас је друго, ви сте мушко. — Е добро, дакле. Ја сад идем. Где ћемо се после састати? — У башти. — Збогом и донде! — Збогом, само паметно!

— Ви сте већ готово на нас заборавили били. — Знате, ја сам човек који се не намеће; где ме радо примају, тамо идем. — Ја мислим да сте ви у нашој кући увек радо примљени. — Сад видим.

— 3адоцнићемо се. Ја морам ићи, имам слабог момка у дућану, а муштерија много, — рече Чарукџић. — Идем и ја. Чивутин ми обрекао да ће у ово доба доћи да купује вино. — Хајд’мо! — Хајд’мо!

— Дошао је да те проси. — Ах, унфершемт! Ја за крајзлера да пођем! Кад сам била у Бечу код мадам, па кад идем па променаду, а мене барони са лорњет гледају; а кад се са мадам разговарају, они кажу: Тоз ис а хибше грихин!

— И то је масивер керл. Је л’те, мутер, неће више доћи? — Па нека дођу. Како су дошли, тако ће и отићи! — Ја идем на лустрајз, ако они дођу.

На друго не пристајем. — Кад је тако, идем да јој јавим. Чика-Гавра оде Калајићки и најпре се самој њој јави, а ока опет кћери Варвари саопшти.

— Ово је мој рођак, Љуба Чекмеџијић, трговац у О. — Драго ми је. — Сад ти, Стево, забављај госте, а ја идем. Опростите! — О, молимо! Гледићка је изишла напоље и наредила да се фришко ниво донесе. Дотле се и Марта обукла.

Љуба устаје. — Већ ми се досадио тај битанглук. Гледајмо да што пре свршимо, ако има што бити. А ако не буде, идем кући, па ил’ се нећу женити, ил’ се до по године нећу маћи од куће. — А како ти се допада синоћ то вино?

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Боже, ово је ужас... Убија ме ова језива смртоносна празнина самоће. Идем нема и слепа као утвара; па по некад дође да вичем па да се све проломи: у помоћ, у помоћ, у помоћ!

Добро је реко', дечурлија к'о дечурлија, да идем ја да гледам своја посла. Ја радим на машини и лепо, да видите, зарађујем.

Куку мени ојађеној! Појурим као луда, идем тамо амо, отварам врата и затварам их, гледам на прозор, не знам ни сама шта радим и где ми је глава.

Сакрио се онај свет у подруме па као да је све помрло. А ја идем, па мислим: што сад не гађа гранатама, па нека једанпут и мени буде крај: шта ми вреди живот.

Ето шта ме снашло, па нити имам кога да ме посаветује, него идем натраг луђа него што сам отишла. — Колико има година? пита важно огреѕѕе. — Па шести разред, шеснаест и седамнаеста.

И кад би они мене сад питали куда путујем, ја бих морао одговорити да идем на одсуство код веренице. И сви би они мислили да сам ја једини срећан међу њима.

„Јест, сви би они веровали да сам ја једини срећан међу њима. Сви би они мени завидели. Јер, шта? ја идем вереници. Значи: волим, дрхтим од среће у оној радосно хармонији бића и сав треба да сам блажен и преображен оном

Па шта ја хоћу? Распињем се нешто и кидам у некој умној напетости и стално би хтео да идем, путујем и да се пентрам по оним врхунцима ствари.

Ја хоћу о ја хоћу, ја морам да идем по оним врхунцима ствари, и све ме нешто тамо неодољиво гура, а видим скучен сам, јадан и слаб сам за то и пун сам оне

— Није, него је политика глупа. — Па и политика је глупа, зацело. Ја знам јер сам у партији и идем на седнице Главног Одбора.

А ја гледам кроз прозор: напољу диван дан, Што ја не идем да шетам, мислим ја, а опет седим и кашљем, а они све више падају у ватру и један другом пуно ствари пребацују.

Само се ја жалосно вучем млитав, безживотан, гладан и одрпан. Једини ја буновно идем и газим несигурно као тек што се ова трошна земља, под мојим клецавим ногама, не одрони и сурва негде бестрага у црни

Африка

Врућина и поред белог одела и ципела платнених. Главобоља. Враћам се на брод да се мало одморим па ла поново изиђем. Идем у црначке улице, чије су куће као у нашој Палилули, једноспратне, окречене и са дубоким двориштима по којима гамиже

После овога кратког разговора, настаје пола сата бесомучне журбе. Трчимо натраг у хотел; ја идем у собу да покупим ствари које ће ми требати; Вуије у кујну да ми спакује нешто јела и пића.

Звечарка звечи на неколико корачаји од мене иза зила и хијена се дере из шуме. „Идем сутра у Ман!“ кажем себи и понова тонем у сан бескрајно срећан.

У овом селу се нећемо задржавати, али ја ипак идем ма само за тренутак између станишта у правцу дворова. Она су усред села, затрпана колибама.

Све то изгледа нестварно и неопасно у овој прекрасној ноћи. Идем сасвим последњи у реду, задржавајући за себе место које црнац никако не воли, не толико што пантер, ако напада (то је

Да би им олакшао, скидам се са мреже и идем по два–три километра уз њих, не могући ни иначе издржати у некретању, кад је све већ тако чудно и покретно око мене.

Бели су невероватно љубазни, гостопримљиви, и пошто су ме натерали да примим њихову вечеру, идем најпре уз брегове да видим једно језеро познато са своје лепоте.

Бели се вређају што им кварим забаву; они ме убеђују да се излажем правом самоубиству што идем. Нов пут од седам километара навући ће ми грозницу а на путу је ових дана примећено маса змија–пљувачица које се сад

Не узимам ниједног од наших слугу, који су до малочас прали рубље и који сад треба да се забаве негде у селу. Идем само са једним старцем и неким великим дераном, његовим сином, обојицом из Банфоре.

Чим мало пређе жега, идем у село, уистину огромно; округлих, пламених, црвених колиба у вечери. Кровови од траве букте пред запаљеним небом.

После вечере идем сам у шетњу, губим пут, налазим га, забављам се тако до миле воље. На неком проширењу седам под огроман фромаже и

да сам ноћас, дрхтећи од зиме, ишао да отворим кантину и из ње насумце извукао прву топлу одећу на коју сам наишао. Идем на поток који није далеко, перем се брижљиво. Уплашим масу црно–белих птица које продужавају да круже нада мном.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

За таково што праведно је да се жена растави. — А шта ту треба више разговора? дај ми што сам донела, пак идем мојој матери. Живићу како ми бог да. ЈАЊА: Душо Јуцо, што си ти почела? ЈУЦА: Што сам почела, почела!

аљина лила-фарб и црн појас; на врату леп бајадер, па ти стала код стола сека Јуле, мило ти је да је погледиш: А ја? Идем као мајстор Глишина жена. А, нећемо ми тако! Има Јања новаца. Казивали су мени.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Нећу ја да будем први Исакович што писа, па порече. Нису такви били ни наши стари! Идем, па шта буде! Аха! Аха!“ Ђурђе се био исправио и хтеде да нешто каже, али само одмахну руком и поче лулу да пали.

Аха! Аха! Море нека пишу, лајтнант, премијерлајтнант, корнет, вахтмајстер, што год им је за срце прирасло. Не идем ја шарже ради, ни среће ради у Росију. Идем, што си ме ти, дугоњо, својим језиком, на то навео.

Не идем ја шарже ради, ни среће ради у Росију. Идем, што си ме ти, дугоњо, својим језиком, на то навео. А скинули су они у Росији чин, и мом јолдашу, Атанацку Ађанском,

А скинули су они у Росији чин, и мом јолдашу, Атанацку Ађанском, па је ипак све, у првој бици, повратио. Аха! Аха! Идем, а пре ћу просити по Кијеву, него да мољакам пардон у Темишвару.

Молили смо и пресвијетлог принципа у Венецији. Дворили смо и пашу у Београду. Сад сам ти, дебели, на путу у Росију. Идем у Росију. Повешћу и тебе са собом, и Ану, и Трифуна, и Петра и Варвару.

Теодосије - ЖИТИЈА

рекоше ми да у оној гори — и поменуо јој име — има много звери; ако нађем милост, ви ћете ме благословити и пустити да идем у лов. Ако закаснимо, немојте се љутити, јер сам чуо да тамо има много јелена.

Молим, дакле, свакога ко ми је драг, умирите моје срце и не спречавајте ме да идем, јер не могу више да трпим без сина мојега.

Заустављаше самодршца и све његове главне војводе, говорећи: — Идем право ја ка ппотивнику. Говорићу му, па ако ни мене који учим о богу, не послуша као многе, тада и ви предузмите што

А христољубиви Стефан не отпусти овога, говорећи: — И ја идем с тобом! Дошавши заједно до часнога и светога манастира у коме је гроб преподобнога, Стефан се одлучи да са игуманом

Бог твој, Бог мој, и тамо куд идеш да се населиш идем и ја с тобом, и како у посту ти живиш, живећу и ја с тобом, само ме не остављај!

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Ехе, онда и ја обећавам да више нећу красти твоју сланину, али зато идем поново пити. — Ура! Имаш право, брате наш! — повикаше она два магарца изнад врата крчме.

сам се оно треснуо с оне велике крушке, паде за мном и Миш пророк, угледа ону мишју рупу и рече ми: — Пријатељу Тошо, идем да видим ко има унутра, а ти погледај да ли је Шаров остао жив послије ове туче од крушака.

“ Ако некако пронађемо мачка Тошу жива и здрава, наћи ћемо и за те спас — рече Миш пророк. — Тошо је лукав и мудар. Идем да се код мишева за њ пропитам.

— Можда се тако и вама од мачка учинило да је коњ. Идем ја да то провјерим. Иако су га Брашнов и Сланинко од тога одвраћали, Миш пророк одјури кроз мрак преко дворишта и

— Куд ћемо сад? — упита Шаров. — Ја више не смијем Брки на очи, јер ће ме убити. — Ја идем с мишем домаћином да обиђем читаво моје војводство — рече Миш пророк.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Дакле, нема га? АНТА: Није тамо. РИНА: Па ипак, он је тамо! АНТА: Сад идем отуд. РИНА (узима слушалицу и тражи број): Ало, ало! Ти си, Милане, је ли, ти си? (Анти.) Ето! РИНА: Јеси ли чуо што?

) Вукице, 'оди, 'оди, 'оди овамо, дошла је тетка Агнија! АНТА (дигао се већ раније): Па 'ајде ја да идем. СПАСОЈЕ: Данас ће доћи, је ли? АНТА: Још пре подне. СПАСОЈЕ: Добро, па уврати.

СПАСОЈЕ: Ах, да, она много полаже на ваш укус; само... НОВАКОВИЋ: И замислите, сад и ја морам да идем по радњама. СПАСОЈЕ: Што ви? НОВАКОВИЋ: Моја жена не сме ни корака од куће сама.

ПАВЛЕ: Разуме се! СПАСОЈЕ (прибира се и диже): То значи, ви сте решени? ПАВЛЕ: Решен сам, идем правим путем. СПАСОЈЕ (промисли се часак, па се храбри и диже се): Знате ли ви да се и на правом путу може наићи на

СПАСОЈЕ: Не иде се ни мени, пријатељу! Мислиш ти то је тако: ове године идем у Карлсбад, ове године идем на Блед, а ове године идем у 'апс. Не иде се ни мени! АНТА: Па добро, шта ћемо сад?

СПАСОЈЕ: Не иде се ни мени, пријатељу! Мислиш ти то је тако: ове године идем у Карлсбад, ове године идем на Блед, а ове године идем у 'апс. Не иде се ни мени! АНТА: Па добро, шта ћемо сад?

Мислиш ти то је тако: ове године идем у Карлсбад, ове године идем на Блед, а ове године идем у 'апс. Не иде се ни мени! АНТА: Па добро, шта ћемо сад? СПАСОЈЕ: Имамо, бога ми, да запнемо.

МАРИЋ (с презрењем): Пожурићу, не брините, нећу пропустити воз. (Загледа их још једном све редом.) Да, пожурићу, идем, ја идем! (Оде.) XXИ ПРЕЂАШЊИ, без МАРИЋА ИИ АГЕНТ: Јесам ли завршио поверени ми посао? СПАСОЈЕ: Не, још не.

(Загледа их још једном све редом.) Да, пожурићу, идем, ја идем! (Оде.) XXИ ПРЕЂАШЊИ, без МАРИЋА ИИ АГЕНТ: Јесам ли завршио поверени ми посао? СПАСОЈЕ: Не, још не.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Кад би то била, бар понекад би спремила доручак да не идем гладан у школу и не би се удала за оног грозног човека кога сад морам да називам оцем, иако је он мени отац колико сам

Последњи пут кад ју је видела већ су јој били ставили сребрњаке на очи. - Ја морам да идем, а ти како хоћеш! - рекла је и узела ми торбу с јежом.

- Жене никада нису деца, запамти то! - издигао се на клупи, а ја сам то схватио као знак да жели да пођемо. - Идем на плажу! - рекох. - Хајде и ти! - Ја? - одмахну главом. - Знаш да не подносим воду? Знаш.

- Извини, на три једнака дела: и мала Туркиња је умешана. Рекох да баш сад идем по њу. Бакутан ће ме мање подозриво примити у кућу ако будем у друштву девојчице.

Наједном ме је, не знам због чега, било стид. - Ако треба да идем, ићи ћемо заједно! - рекао сам и тако смо пошли по Рашиду.

Тај наш луди план о острвима Јужнога мора! А шта ако од тога не буде ништа? Више нисам био сигуран ни да ли иселим да идем, с Атаманом бар не! - Не верујем да је Меланија пуна пара, Атамане - придигао сам се.

- Мислим! - рекао сам, а хтео сам још да додам да не мислим да идем с њим, али нисам имао времена за то. С дневницима под мишком наставници су већ улазили у разреде.

Нечим што није свест, ни пирамидалне ћелије, ни било шта од тога, знао сам да му идем у сусрет. Већ сам могао да видим Београд, његове светлости и куће начињене од бетона и стакла.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Дакле, ’ајд’ у Кракову. Господар Софра мисли се, о томе већ давно планира. — Та како сам да идем? — Кад би ти пошао, ишао би и Јова Кречар. — Не би згорег било, онда би’ и ја ишао. — Па и сам би’ ишао.

Ја сам се предомислио, да идем у Пољску Кракову, да донесем платна. — Забога, па зар тако далеко бисте ишли? — Чекај, немој да трчиш напред.

Сада њен син Ђока сече месо, и тако животаре. Једно пре подне, обучем се лепо, па идем управо у кућу Татијане Угљешине. Било је осам сати. Уђем у дућан, онде само Татијана, баш је месо ређала.

— Дакле, доћи ћемо. — Е, сад је време да идем, да видим шта се код куће ради. Збогом. — Збогом. Дакле, сутра. Господар Софра оде.

Дозове госпођу Соку, и сузним очима преда јој запечаћен тестаменат у форми писма. — Драга Соко, ја идем сутра на велики, дугачак пут; ако умрем, ево ти тестамента, ја сам се за све побринуо.

— Ви сте већ сасвим преправни, почекајте мало, одма’ ћу доћи, идем по новце. Онда се удали. Господар Софра оде у парадну собу, следује му госпођа Сока.

Већ је дубока ноћ. Софра отвори врата, у руци му наџак. — Идем да прегледам напољу, сад ћу се вратити. Изиђе, ослови момке да буду на опрези, дозове једног у собу и да му три

Та на кога ће све то остати? Де, сврши једаред! — Друге недеље идем на пут; имам већ једну забележену. — Па иди једаред! Друге недеље спреми се Шамика, па ће да отпутује.

Награда је дванаест дуката. — С драге воље, ал’ морате до сутра чекати. — Ма до сутра. — Е сад, господине, идем одма’ на посао, да не губимо време. Растану се, и опет ће се сутра на ручку састати.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Ноћу обрнем капу са три рога, ставим крс’ у појас и идем где ’оћу, ја у то не верујем! Ма каки бре, још кад имам ватрено оружје...

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

— Сада је у реду! Хоћеш нешто да попијеш? — Нећу... — рече Жан Жик — Опрости, нећу. Морам да идем. Изишао је погнуте главе из Касине, где више никога није познавао. Ногу пред ногу, одшетао је полако до Калемегдана.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Крцун га затече на одмарачи, сјетна, замишљена. — Јанко! Хајдемо сестри на свадбу. Ја идем одмах, али, ако хоћеш ти са мном, ја ћу те причекати да презалогајиш! Владика рече да узмеш коња.

— Има наш пристав Кићун — рече Јоке... — Занаго је и он у колу! Да идем по њега? — Иди — вели свекар. Јанко уђе у кућу, извади из грудњака хартију иза појаса, дебелу млетачку писаљку, па

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Имам ли право? МЛАДОЖЕЊА: Ја се врло радујем да је на мене та коцка пала. Идем одма справљати што треба. ПРОВОДАЏИЈА: Охо! Стани мало, момче!

ПРОВОДАЏИЈА: Охо! Стани мало, момче! Добар, то јест, трговац кад полази у Беч, он каже: идем у Ердељ. Тако и ви треба да чините. Ником ништа, зашто знате: ко пре девојци, онога је девојка.

Ето нам девојки двадесет друга, па јошт седи. Зар оћеш да плете седе косе? Већ ми је срамота и у цркву да идем; а она се, сирота, искида од плача. Не видиш како се чисто губи у лицу? Није шала, срамота од света.

(Глади је ао образу.) Хе, хе, ал’ ћеш да се шириш. (Она га пољуби у руку.) Сад морам да идем зашто имам, то јест, јошт један посао. Збогом, снао, то јест! ДЕВОЈКА: Службеница. (Проводаџија одлази.

МАТИ: Он је човек поштен, неће да лаже. ОТАЦ: Па шта је обећао? Није казао: идем да је иштем; него: и ја би је просио.

ЖЕНА: Досад си ми свашта казивао, а сад нећеш. МУЖ: Иди једанпут од мене. ЖЕНА (мазећи се): Нећу да идем, знаш. МУЖ (устане): Ти си беда на моју главу. ЖЕНА: Шта ти је, молим те, зар тако треба? МУЖ: Шта?

МУЖ: Престани једанпут, море, то није лепо. ЖЕНА: Да престанем; а гди је капа, а оћеш да идем довека у венчаним аљинама? МУЖ: Та убио те Бог, тако да ти кажем, шта си донела, те си напала толико! ЖЕНА: Тако!

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

— Но, судбина је наша од Косова да прошлост оплакујемо. Идем у бели свет да не гледам несрећу народа; идем да не чујем како убице свога рода, људи неваљали, који су пранге носили,

— Но, судбина је наша од Косова да прошлост оплакујемо. Идем у бели свет да не гледам несрећу народа; идем да не чујем како убице свога рода, људи неваљали, који су пранге носили, без свакога стида себе родољупцима називају.

СМРДИЋ: Већ то ће и тако бити. ШЕРБУЛИЋ: Платићете ви нама сав овај трошак. ГАВРИЛОВИЋ (смеши се): Оћу, оћу. Идем одма да преправљам (одлази). ШЕРБУЛИЋ: Е, јесте ли га видли? СМРДИЋ: Тако нам треба кад нисмо имали памети.

ЛЕПРШИЋ: И ви се можете тако заборавити да Маџара узмете за зета? СМРДИЋ: То је преко јего. ЛЕПРШИЋ: Одма идем да ставим у новине; нека се свет чуди поступку највећега родољупца. ЖУТИЛОВ: Он ће се посрбити. ЛЕПРШИЋ: Посрбити?

ЗЕЛЕНИЋКА: Развратан Србин! ЛЕПРШИЋ: Који нема једне искре родољубија у себи. ГАВРИЛОВИЋ: О родољупци, родољупци, идем приповедити свету шта сте радили, да видим оће ли се наћи који, који ће рећи, да по оваковима може народ процветати.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Ја појући идем проз мрачну гробницу У предјеле св̓ јетле вјечите радости Да глас моје лире с гласовима слијем Лика бесмртнога код

Милићевић, Вук - Беспуће

Он се трудио да не мисли ништа. Тек само једном натисну му се мисао: „Куда ја то, до ђавола, идем?“ и изгуби се у оној ломљави и метежу.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

— Чекај, — »ранжира« Јова. — Идем ја напоље да испалим један туфек, Срби смо, а ја сам ти, прико, стари ешкија, »јегер«, прико!

А знаш ли, бре, животињо, да сам зват данас код господина начелника, па нисам хтео да идем, извинио сам се лепо. Управо сам одбио, имам пречега, да идем тамо. — И јесте, вала, и ја би’ ти исто учинио.

Управо сам одбио, имам пречега, да идем тамо. — И јесте, вала, и ја би’ ти исто учинио. — Па и ми мислимо, госпо’н-Пајо — рече домаћица и примаче се ближе

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

) НОЋ ПА НОЋ Леп је зоре осмејак, Леп је дана огрејак, Вечери је лепа шарна, Ал' је лепша нојца чарна. Онда идем реци таки, Па одрешим чамац лаки, Па се весла млађан латим, Па полегнем, па заватим.

“ Ово рече, ка извору оде, Лице уми, И наточи воде: „Сада идем, мајка мене чека, Но, јуначе, ти си из далека, Јера мислиш, кâ што рече амо, Да овдена живе зверке само, А не

Прошâ живот, прошâ јад и боља — А мој Боже, буди твоја воља, Ја се теби и чудим и дивим, Прими мртве, ма ја идем живим.

Немој плакат, драга мати мила, Јер у мени лежи дивна сила, Крепко срце, ноге, руке здраве, Идем, мати, да наберем славе, Идем, мати, с врагом да се бијем, Душманина злобну крвцу лијем.

плакат, драга мати мила, Јер у мени лежи дивна сила, Крепко срце, ноге, руке здраве, Идем, мати, да наберем славе, Идем, мати, с врагом да се бијем, Душманина злобну крвцу лијем. Врази сужну домовину тлаче, Чујде, мати, како она плаче!

Збогом, мати, збогом, брате, драги, Чувати ме оће Боже благи. Идем врагу злобу да наплатим, Као јунак да се дома вратим.

лице потавнило, Боловање око ми попило, Рука ломна, тело измождено, А клеца ми слабачко колено: Дође доба да идем у гроба.

од нас Оставити овај света крас, Ако умреш, ако ја оздравим, Ја не умем песму да ти справим; Живи, брате, у гроб идем ја, Живи, брате, опевај ми пра!“ То ти рече у јесење доба, Тад бијасмо слаба ал' жива оба.

горе, Што за појак смионо се боре, И ти гледа смрти у чељусти, Смионо гледа, те мени изусти: „Живи, брате, у гроб идем ја; Збогом остај, опевај ми пра!

Ја мислим теби да идем там', Сунашца раног сије плам, Долине густи беже мраци, А поје шиљу строма злаци; Кристални врело вије ток, Ја

Ох мој Боже, косовска покоља, Де помози коме ти је воља! Ол' Турчину оли, Силан, Вељку, А ја идем онамо Недељку. Ох Недељко чини Турком муку, Већ погуби ...

Боже вељи, то је воља твоја... Ја се теби и чудим и дивим, Прими мртве, а ја идем живим. Ала дивно Турци заглавили, Ал' је пало и Србиња чили.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

на женина забринута питања, с појила се поново јавља Ниџо са својом пјесмом: Маријано, вечерај па лијежи, а ја идем куд ми срце тежи.

— Па, болан, људи — то ни попу казао не би! — толико сам пута сањао како са истим овим својим злосрећним Савом идем некуд у крађу волова. Огранула пуста мјесечина баш као вечерас, а нас двојица . . .

Е, нек сам то чуо ... — Селим, селим! — помало горко бобоњи страшни кум. — Идем у Банат, за бољим љебом. Шта ћеш, дођоше таква времена.

— О, мој Васо, мој Васо, гдје је Врбас, гдје ли Прва крајишка! Није то за твоје године. — Остави, синко, идем ...Док се уз пут добро исплачем, можда се ја и повратим, бабе ми је жао, а сад, засад ...

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

АХМЕД: И онда? СУЉО: Дише, ко да је трчала узбрдо. Ништа ја, ћутим. Не брзам, идем на сигурно. АХМЕД: Па већ ти је сигурно, није ти џабе дала толику храну! Кошта то! А плус је и удовица!

Ваљда смо се запричали... Одједном нешто заладило... БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Идем да га дочекам и да разговарам. Да још то претурим преко главе. А ти да ми се нигде ниси макла! Јес чула?

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: За шес дана. ХАСАНАГА: Нешто много брзо? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Значи — договорено? Да ја сад идем. Чека ме стотину послова. За шес дана, ево нас овде.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Јесам ли ја то смео? Не! Загрејан, потресен, клицао сам „Напред!“ И пошао сам. Знаш ли, кад се спремах да идем у другу варош ради веће школе? Ти пре неколико дана не избиваше од нас. С мајком спремаше ми ствари.

И онда, када ја прелазим преко потока, идем кроз вашу башту, долазим пред кућу где ви, усред дворишта, на простој асури, ти и мајка спавате.

— А? — промуца он. — Идем ’аџике! — рече нагло и хтеде да узме дете. Саже се али се повађаше. Мати му истрже дете и позва те, да га ти узмеш.

Ујутро, у само свануће, изиђох. Нисам знао где да идем и шта да радим. Једва сам чекао да прође овај дан и да је што пре сахраним, свршим, јер ми је било тако неугодно.

У рану зору буди ме мати. Онако санан и раздраган јутарњом свежином идем у башту. Ту, међу цвећем, испод ружа, стоји вода, а по њој плива црвено јаје, здравац, дрен и друге лековите траве.

— Немој, Цвето — викну он кад осети како јој на плач глас задрхта. — Идем, ево одмах, сад. Истина што кажеш, али ја. Знаш ти мене. Ја само онако... дођох да те видим.

Станоја је већ био ту и радо пристао да мојој матери копа гроб. Узе мотику и стаде преда ме: — Миле, да идем? — Иди, Станојо, али лепо да скупиш кости. — Хоћу, хоћу! — А знаш ли чији ћеш гроб да раскопаш. — Не. — Стринин.

Одвојих се од трешње и седох до једног чокота. Нисам хтео да идем тамо код њих. Једно ради ње, Ленке, као и у инат, а друго знам да ће ме терати да радим.

Немој. Чекај Божић. Сутра ће. Ено, већ је дошô у Текију... — Код кога у Текију — питам је разрогачено, — да идем, да га видим? — И потрчим. — Не, не — зауставља ме. — Не мо’ш да га видиш. Доћи ће и код нас...

С рукама у џеповима, свећом о појасу, укочен у новим хаљинама и стегнут новом јаком кошуље идем, слушајући задовољно како ми лупарају нове ципеле и како шушти и крши се нова басма на минтану. Чаршија закрчена.

Томча се диже: — Да идем! — И, упињући се да стоји добро, чврсто, наслони се леђима о зид. — Седи, седи, Томчо!...

Но помисао да иза мене иде она, мајка му, охрабрена, умирена што не верујем у ту Митину болест, јер, ето, идем к њему, не бојим га се, — то ме охрабри, те шалећи се уђох к њему, у собу. Он нас није ни опазио.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Јесам ли ти казао да не отвориш девету собу? Царевић му одговори: — Немој се срдити на мене, ја ћу да идем да Баш-Челика тражим и да повратим моју жену. Они цар га стане од тога одвраћати: — Немој — вели — да идеш нипошто!

Куда тако далеко идеш? Никад нећеш да ми кажеш куда идеш. А аждаја јој одговори: — Е, моја бако, далеко ја идем. Онда јој се баба стане умиљавати: — А зашто тако далеко идеш? Кажи ми где је твоја снага.

Онда најстарији син рече оцу: — Дај ми блага, једну галију и неколико момака, па ја идем да тражим ту воду, да ако је нађем.

приступи други син к оцу па му рече: — Кад брат мој толико не долази, дај и мени блага и галију и неколико момака, па идем ја да тражим тај град и ту воду.

Ни један од моје браће не долази натраг. Дај и мени блага и галију и неколико момака, да идем и ја да тражим воду. Може бог дати те ћу наћи и браћу и воду.

Он је орла добро хранио, да би се што опоравио. И тако изиђу опет под једну гору. Онда орао рече: — Ја сам треба да идем онамо да видим како је.

пропаде царство! А он одговори: — Ко је томе крив? Него дај ми коња и шта треба да идем тој царици. Отац га одмах спреми и пошље царици.

Стојша кад саслуша матер своју рече јој: — Немој плакати, мајко. Идем ја да их тражим. Мати кад то чује, удари се рукама у прси: „Куку мене кукавици! зар да мајка остане и без сина!

за то, него убере неке траве те добро уши затисне и ручицама сувише, па рече старцу: — Баци ти мени балоту, да онамо идем ће она пане, само ми кажи, хоћу ли наћи све три ствари како сам ти казала, и хоћу ли наћи браћу окамењену.

И тако ти они проживе ту много времена. Једног дана рече Дивоња Милошу: — Остани ти код куће, а ја идем даље на пашу, јер овдје немам већ гдје травке закинути, пошто сам све опасао. — И Дивоња оде.

Овај син рече једанпут оцу: — Бабо, шта ћемо радити? Ја овако не могу живети; него идем у свет да учим какав занат. Видиш како је данас: који зна најмање заната, тај сваки боље живи од свакога тежака.

и идући покрај те воде срете се с једним човеком у зеленим хаљинама, па га човек запита куда иде, а он му одговори: — Идем у свет да тражим мајстора каквог да учим занат.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

) МАКСИМ: Лепо си почела. СОФИЈА: Немој тако, Максо, та ти знаш, да ја свом душом идем да ти угодим. Нит ме вици шетња, нит ме види честито црква, па све ти није право. МАКСИМ: Ал да куваш; то оћеш.

Да ми је ко, да ми помогне, него она једна, ето, девојка, не зна ни она сирота шта ће. Ју, да идем, плаче ми дете! (Устане.) Па велиш, ето, да бацим? СОФИЈА: А да шта знаш. МАГА: Ох, ох, како сам погрешила!

МАКСИМ: Маго, заборавила си за дете. МАГА: Ју, право кажете! Идем да видим, шта сирото ради. Збогом! Ох, тешко си га мени! (Одлази.) СОФИЈА: Шта би радио, да ти је оваква жена?

Шта га видим, кад изиђем из подрума, уста бела, а она као рис на мене. Од тог доба немам поштења да идем сам у подрум, него ме увек она прати. МАКСИМ: У меану, куме, кад ти дође жеља.

СОФИЈА: Само тако каже, а видила сам како му је било повољно. МАКСИМ: Повољно, што идем неиспаван као пијан. СОФИЈА: Е, Боже, колико си пута остао с твојим друштвом дуже него синоћ.

МАКСИМ: Бар је моје друштво. СОФИЈА: Ваљда си и ноћас имао кога познатог. МАКСИМ: Шта сам добио? Идем из једне собе у другу. Ви поседале наоколо по клупама као вештице.

МАКСИМ: Само што неће тако брзо бити. СВЕТОЗАР: Та и не ваља често. Каткад, да се човек проведе. Сад идем, да видим како су закључили с том наградом, па ћу доћи да вам јавим. СОФИЈА: Ајд, ајд, донеси радост мужевима.

А за друго, ја ћу већ лако свршити. КУМ: Ајде, кума Нико. (Потпишу.) СВЕТОЗАР: Е, сад да идем. (Софији) Желим да коцка на вас падне. СОФИЈА: Кад нисам лепо обучена. СВЕТОЗАР: Тко зна. Збогом! (Одлази.

МАНОЈЛО: Али мене све нешто копа. Ако ти нећеш, идем ја сам; и тако сам докторов ђак. ИСАЈЛО: Остави сад, ево некога. ПОЗОРИЈЕ 3.

Ја би волио кад би ми што о Србији приповедили, па да идем тражити какву гостилницу. ДОКТОР: Јесте ли били у Витлехему? ПУТНИК: Где је то? ДОКТОР: Исуса Христа место рођења.

ШАЉИВАЦ: Ја? ДОКТОР: Што ћутите? Мислите да Вас не познајем. ШАЉИВАЦ: (Сад је време да почнем лечити.) Ја само идем по свету, гледим и бележим што други раде, па ако је то пашквила, моја није кривица. ДОКТОР (у јарости): Ха, чауш!

СТАНИЈА: Што, што? ЉУБА: То је, кад нећеш да те водим на бал, да све видиш. СТАНИЈА: Што да идем? Што да видим? Безобразлук?

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Да ме нешто види Срета, кад станем пити кафу, како би вртио главом!... Ала баш идем код њега у овим аљинама, да видим оће ли ме познати. Јест! Али ако Срети дође ћуд, па окупи батином?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Када одлазе од куће, обично довикују са степеништа: „Мама, идем да учим код Банета; вратићу се у петак!“ Читава ствар, наравно, дешава се у понедељак.

да непрестано излазим кроз њихову кујну; изаћи ћу, дакле, пре њих и упалити мотор својих кола, као баш тада и ја идем у град, мислим, да се не би увредили, да не би помислили да се правим важна или нешто слично.

на шта он одговори да то није важно одакле је он, а на шта ја рекох да је веома важно, јер немам ни најблажу намеру да идем било где, богу иза леђа, из овог града, у коме сам се, узгред буди речено, и родила и у коме ме сви познају, а да њега

Немци су ме бар пуштали по два сата у шетњу око бараке, а она ни да Чује: куд год се макнем — идем и ја с тобом! Ево сад, оће да је водим негде на Нову годину!

Као, они ће их извући из чабра једнога дана! Хоће, цврц! Маман опет каже: — Таман посла! Да идем тамо и да црвеним због тебе? Ма, не пада ми на памет! Бакута, наравски, није употребљива.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МИТА: Али зашто баш Голић? АЛЕКСА: Име не чини ништа, него титула. Одлази! МИТА: Бре, ја идем у кујну најпре, ако могу што од слушкиње изварати. (Пође.) АЛЕКСА: Само пази на „абије“ МИТА: Гди су?

МИТА: Јесам, онај дукат. АЛЕКСА: Пак шта ће више? МИТА: Он каже да мора с вама говорити. АЛЕКСА: Кад је тако, да идем. (Марку.) Ако ми дозволите, ја ћу тако слободан бити вас опет посетити.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

„Грррр, куд журиш, кажи-дер ловцу; можда си, негде, пронашла овцу?“ „Идем да дознам лија све дува — зашто јеж кућу толико чува.“ „Ех, кућа, трице! — вели вук зао.

Када газде мину страва, рече Раде, мудра глава: „Идем крадом извидити шта би оно могло бити.“ Иде Раде као сјена, види: ватра угашена,

Превара гола! Па то су кола.“ „Ово је кућа, права, без грешке, она се вози, ја идем пешке.“ „Онда вам спремам оптужбу врућу: ви сте пребрзо возили кућу.

Срђан Оклобџија, бивши тобџија. ИЗЈАВА У школу идем, с бригом се спремам, лекцију не знам, јер књиге немам. На Карабурми, код чика-Васе, јуче ми буквар појело прасе.

Насред вашара бучног голем се курјак дере: „Продајем целу шуму, идем у калуђере!“ С тезге крекеће жабац: „Продаћу теби роду, трске, ветар и сунце! Мени — муве и воду!

У селу живиш, далеко — кажу људи — у саму зору вредни те петлић буди. У школу идем, ово је прва јесен, прекрасно цртам, разред је сав занесен.

Зврје кола, промичу љескари, трака пута у бескрај се вије, идем, кажу, на велике школе, у чудесни кошмар гимназије. Оста пашњак и јагањци бројни и цурица, другар нераздвојни.

Оста тако, Уни поклоњена, прва пјесма, моја прва тајна, и у срце пресели се крадом Уно моја, пјесмо завичајна. Идем свијетом на четири стране, слушам Уну и видим Хашане.

Прича друштво, пролазе минути, а мој путник застао па ћути. Идем даље, успомене будим, свог путника већ сам смео с ума, овдје негдје вољено дјевојче крије ми се украј ових шума.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Има ли доброг вина тамо? — Да, али бисмо га морали пити у мраку. Идем да питам сина.. Ако он пристаје, довешћемо чамац до вас и поћи.

Било би добро да рачун платим још вечерас. — Не брините се ништа. Идем једноме крају улице. Улица прелази у пут између маслињака и врло брзо доводи до капије замка.

— Може се рећи да је то више но човек. Он је један од ретких људи у свету. — Виђате ли га још? — Кад год идем у Мадрид. Није ме заборавио; понекад ме задржи на вечери. Његова жена и сестра свирају у четири руке.

Довиђења. — Довиђења. Пријатна шетња. Пред крчмом нема више никога и улица је сасвим пуста. Идем на мали моло, који је саграђен тиме што је између неколико пободених коља набацано камење.

— То је зато што сте већ научили на њега и знате тачно где се налази. — Долазите из Панкорбе? — Не, идем у Панкорбу. Добру ноћ! — Добру ноћ, господине. Наилазим на читаву групу младежи која седи на неком зиду и певуши.

— Чекаћу те ако хоћеш. — Могу ли још остати који тренутак или је боље да идем? — Зашто би било боље да идете? Можете и остати ако вам је пријатно. Сагрера ће се одмах вратити.

Месец има чудан облик који ми смета; гледам на другу страну. Треба да идем доста стазом пре но што зађем са ње, јер је дотле, између маслина, жито. Седам у сенку неке маслине.

— Јесам ли вас наљутио? — Не. Зашто? — Не можете да останете још који тренутак? — Морам свакако да идем. Били смо усправни.

Ноћ је била безмерна. О томе сам мислио. Ноћ је била безмерна. Кад је ноћ била безмерна? Требало би можда да идем да спавам. Уморан сам. Још мало. Чух, слух, дух!

Глупо је овако сваки час, час падати у сан а час бити луцидан као пред стрељање. Хоћу да идем. Ако устанем и закорачам прећи ћу цео простор до гостионице. Врата су свакако отворена или постоји звонце.

Излазим из чамца, идем лагано уз обалу, у томе правцу. Мислим: Како не потрче сви онамо! Сви прозори нису затворени, а људи, до којих допире

— Не могу никада да заборавим онај шамар; имала је прстен на руци; ја после нисам хтео да идем у школу. — То је била строга жена, твоја мати. — Строга? Страшна. Када је сањам само, скочим.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

ЈУТАРЊИ ЗАПИС Свиће. Нећу да кажем ко сам. (Шапатом: граматик) идем по воду. Дуге сам ноћне часове читао крај жишка. Ведро спуштам у рујну реку.

Стрина ме лучем осветљава, идем низбрдо и лежем посред пута: пружам сам себи руку, али не вреди, одлазим, не могу помоћи. Помоћи!

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

САРКА: Да те поведем? ГИНА: Нека, иди ти у своју собу па ћу ја већ лако. САРКА (прилази јој). Како да идем, забога, а тебе да оставим тако уза зид? (Хоће да је обухвати руком.) 'Оди, наслони се на мене!

МИЋА: Не мислите се ваљда селити? ДАНИЦА: И то ћу учинити, али пре тога идем адвокату, да му саопштим шта се све овде дешава. МИЋА: Шта се то њега тиче?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Ту су били сви моји другови и познаници. А овако, идем у непознато место, међу туђ свет. Сељаци су пристизали у масама. Пописана кола закрчила улице.

И за мном као да се затворише врата. Стајао сам неодлучан, не знајући шта треба да радим, ни куда да идем. — Дакле, од овога момента си поднаредник пете батерије! — обрати ми се онај капетан. — Батерија је код оних шатора.

Непријатно ми је, али ме нешто вуче баш тамо. Идем као у неком бунилу за осталима и, задржавајући дах, гледам са ивице пута у јаругу.

А ово нека проклета земља! — вели Милован. — Вала, поднаредниче, чим се смркне, идем у село да докотрљам једну бачву — вели Јанкуљ — и да је напуним водом.

Сада се диже Станоје. Очи његове су одавале ледену одлучност, а на стиснутим уснама се огледао пркос и инат. — Идем! — рече одлучно. Ћутали смо... Не знамо да ли да му честитамо или да га одвраћамо.

— А пуцају ли? — Па... пуцају — вели ми равнодушно, као да се они отуда камењем гађају! — А идеш ли ти? — Идем, кад ме зовне командант. — А... је л те гађају? — Пуцају, али ја ништа. То им је посô. — Хоће ли мене да гађају?

— Хајде, мали, изиђи напоље! — Немој! — вели Јела и ухвати дете за руку. — Е, кад нећеш да се свучеш, идем... — Па добро — рече стидљиво Јела и раскопча блузу. Кроз ланену кошуљу виделе су се контуре облих груди.

— Кад ће почети? — У глуво доба, кад почну мртваци да излазе. Али морам да идем да одредим улоге — и он се изгуби иза шаторског крила. — Ето, по цео дан смишља, и због тога је код нас увек немирно.

Иако је то била блиска команда, чинило ми се да идем негде изван света. По киши и мраку јахао сам преко неких потока, по глибу, преко поља и кроз нека села, док ме

— одговорих без смисла и поздравих. Али ништа разумео нисам. Стајао сам и даље не знајући где треба сада да идем. Ађутант ме позва у своју собу. — Требало је прво мени да се јавиш... Причекај.

Ађутант ме позва у своју собу. — Требало је прво мени да се јавиш... Причекај. Мало после врати се и рече да идем команданту. Напрезао сам се да приберем мисли и понављао прве речи које ћу изговорити.

— он баци чачкалицу из уста и диже се од стола. — Јео сам пред ручак нешто у кантини... Не могу сада. Идем у дивизион, звао ме ађутант. — И оде. — Опасно се секира — вели ми Александар. — Није требало пре ручка да му причам.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— А нама остаде онај дневник онако... Да идем да га закључим, рече он смешећи се. — Иди молим те, али немој сумирати без мене. Причекајте ме и спремите ручак.

— Јеси ли гладан, господине ? Да идем да кажем Стојану нек донесе штогод за јело ?... Опет ћутање... Пандур махну главом, осврте се око себе и погледа на

како год ти хоћеш. Ако ти рекнеш, нећу ни ја ићи... Како год ти кажеш !... — Ама не питам те ја за одобрење да идем, него за мишљење, рече она, смешећи се. Како ће то изгледати?... Да ли има смисла ?... Како ће тамо бити ?... — Хм...

Али ево шта ми срећу мути... Лекар каже... опет ја оно!... Свеједно, и без тога мора бити. Нека он живи, а ја ћу да идем својим путем, куд ме срце вуче... Тамо је сва моја срећа, мој живот, све благо моје.

— ’Натема је !... Луд сам ја да идем на робију, или још да изгубим и главу због њених враних очију!... Ехе-хе!... Биће, вели, моја... А докле ?

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Мила мајчице, бела црквице, “Опрости мени, и благосов’ ме; Ја ћу да идем у туђе село, У туђе село, за туђу сеју, За туђу сеју, за моју љубу.“ 57.

Луду ђецу подизати, прекукала! Трајат младост у нерадост, знаш ти, доме! Ево идем кукавица у дом куку! Када дођем у дом тамни, тамној мене! Шта ћу ђеци каживати, ђеци леле!

Ја не гледам тавној ноћи доба, Нит’ мој коњиц мутној води брода: Путем идем, за њим праха нема, Воду газим, за њим брчка нема.“ 137.

“ 138. “Зора зори, петли поју; Пуштај ме, душо, да идем!“ “Није зора, већ је месец; Поспавај, јагње, код мене!“ “Краве ричу око куће; Пуштај ме, душо, да идем!

“ “Није зора, већ је месец; Поспавај, јагње, код мене!“ “Краве ричу око куће; Пуштај ме, душо, да идем!“ “Нису краве, већ су але; Поспавај, јагње, код мене!“ “Турци вичу на џамији; Пуштај ме, душо, да идем!

“ “Нису краве, већ су але; Поспавај, јагње, код мене!“ “Турци вичу на џамији; Пуштај ме, душо, да идем!“ “Нису Турци, већ су вуци; Поспавај, јагње, код мене!“ “Деца вичу испред двора; Пуштај ме, душо, да идем!

“ “Нису Турци, већ су вуци; Поспавај, јагње, код мене!“ “Деца вичу испред двора; Пуштај ме, душо, да идем!“ “Нема деце испред двора; Поспавај, јагње, код мене!“ “Мајка више на вратима; Пуштај ме, душо, да идем!

“ “Нема деце испред двора; Поспавај, јагње, код мене!“ “Мајка више на вратима; Пуштај ме, душо, да идем!“ “Није мајка на вратима; Поспавај, јагње, код мене!“ 139.

беседи Богданова сеја: “Мили куме и ручни девере, Одреш’те ми свилене паћеле — Да умијем моје бело лице, Да не идем грдна међ’ девере!

265. Срце моје проспи се к’о проја, Скупиће те стара дика моја. 266. Добро ми је и бољем се надам, У чем’ идем у томе и спавам. 267. Бога моли моја мила дика Да се облак на месец навуче, Да се луче кроз пенџер провуче.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ДРОБАЦ: Ја кад уђем у хотел „Париз”, сви ућуте! За који астал седнем, сви сместа устану! Из поштовања! Кад идем чаршијом, прелазе на другу страну! Зато што ме поштују! Бабе се преда мном крсте, ко да сам икона! Разумијеш?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

И оставља драгану за успомену две три капи љубичасте крви. ПУТНИК Идем слободно, нико ми није однео да љубим тужну моћ. Раширим руке, али не у зоре него у море и ноћ.

Не, нисам, пре рођења, знао ни за једну тугу, туђом је руком, све то, по мени разасуто. Знам, полако идем у једну патњу, дугу, и, знам, погнућу главу, кад лишће буде жуто.

Размажен, јединац, ја сам изабрао занимање сликара и хтео сам да идем, и учим сликарство, у Минхен, или Рим. Био сам типични сметењак свог времена.

Мој ујак је, у пролеће 1913, био успео да наговори моју мајку да ми обустави сваку новчану пошиљку и да ме натера да идем у Беч, ујаку, на Експортну академију.

Изненада, тај клуб, играо је интернационалну утакмицу у Београду и ја се реших да останем у Београду и идем у комите, или Војну академију.

Приликом тог мог излета у Србију, док сам по Београду шетао, није ми ни наум падало да идем и посетим редакцију „Књижевног гласника“, и да му се поклоним смерно.

Оно што је главно, био сам поштеђен да идем, као аустријски каплар, у Србију. Не верујем да бих то био преживео. Исто ми је тако тешко било и то што сам преживео

Оргуље су свирале под нама, а, можда, и над нама. У мом сећању се сад све то тумба. Увече сам могао да идем код ујака, или у позоришта, и свуда, а кад бих се у зору појавио пред вратима манастира довољно би било да викнем „дер

Идућег дана прима ме један мајор. Вели, ја сам одређен у Обавештајно одељење Команде и имаћу да идем у један коњички пук, драгуна, на положај, да заробљене официре саслушавам.

Велим, Србин. Он врти главом. Сутрадан, пред вече, возим се колима, као да идем у Иланчу, једном драгунском пуку (ако ме сећање не вара, бр. 14) и стижем у мраку.

Затим ми показује пут у ађутантуру и идем на вечеру. Пре вечере, излазим на рапорт команданту, принцу, и представљам се онако како се у аустријској војсци

“ Пратимо каткад воз до станице у Беч, где скидам траку и постајем, као толики други, анонимни официр у Бечу. Кажем да идем ујаку а да ћу идући воз прегледати сутра, при повратку. Оне ми се онда захваљују, већ у колима, и нуде да свратим мало.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

(Грчи се.) Ветар... Зима... Зима код куће, зима овде, на гробљу зима — свеједно је... Идем код маме моје. Како ми је тешко без маме!... Да је жива, данас би је везала, а она би ми дала поклон...

И тако матере налазе изгубљену децу, а деца родитеље... Ајде са мном... волим те као своје рођено дете. Сироче: Идем! Госпођа у црнини. (Милује је.) Мило дете моје!... Сироче: Мати моја! (Одлазе.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Зној ме свега облио, па се по зноју залепила путна прашина; одело ми прашљиво и већ поабано. Идем уморан, изнемогао, док одједном угледам преда мном, на пола часа хода, где се бêли град што га две реке запљускују.

Шеф се намршти и опоро ме упита: — Одакле си, говори! Узех му ја све потанко причати ко сам, и откуд сам, и куда идем, док он нешто постаде нервозан, па викну: — Добро, добро, остави те своје лудорије, него, што је главно, кажи ти мени

— Прекрасно, прекрасно!... Никад боље!... Ви ћете тек моћи савесно вршити овако светао задатак. Одмах идем министру, а за неколико дана можете поћи на пут!

Нехотице уздахнем. Иако сам мислио да прво идем министру просвете, ипак, због ових последњих немилих догађаја, зажелим да чујем шта о томе мисли министар војни, те се

бог свети зна куда, а ноћ није била кратка, обична ноћ, већ као некаква дугачка ноћ, као читав век, а ја непрестано идем, а не знам куда.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Није вајде, нема се куд, но 'ајде у кућу. Идем преко авлије, а очи ми се не одвајају од рпе, што је сложена баш више вајата, на равној ледини.

»Ала би то било жестоко, — мисли он: — идем ја 'вако у ланцу, па се тек одвојим у страну, а тамо — лежи он. Потегнем из пушке: дум! — он се закопрца.

— Како, молићу... то јест чијег коња желите? — стадох да муцам. — Ехе, знам ти ја ту чијег коња! Нађите ми коња да идем даље, у... Крушевцу.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ПАВКА: А ја опет теби ЈЕВРЕМ: Ама, остави ти, ово што што ја имам да ти кажем много је важније. Дакле, идем одјутрос ја чаршијом... ПАВКА: Баш кад помену, а што, бога ти... ЈЕВРЕМ: Та не прекидај ме!...

ПАВКА: Баш кад помену, а што, бога ти... ЈЕВРЕМ: Та не прекидај ме!... Ето, сад морам опет испочетка. Дакле, идем ја јутрос чаршијом, а господин начелник, па тек мени спусти руку на раме, па вели... ПАВКА: А, знам шта је, избори...

ЈЕВРЕМ: Јесам. ЈОВИЦА: Па биће онда и да си чуо што? ЈЕВРЕМ: А шта има да се чује? Има л' што ново? ЈОВИЦА: Знаш, идем ја јутрос чаршијом, а начелник, па тек спусти мени руку на раме... ЈЕВРЕМ (изненађено и суревњиво): Ама, на чије раме?

ЈОВИЦА (корсем диже се): Е, па да идем ја! ЈЕВРЕМ: Ама, што да идеш? ЈОВИЦА: Па кад ти једнако наврћеш на увреду! ЈЕВРЕМ: Ама, није ја, него ти једнако

Кажи ти мени најпре, како ти стојиш са начелником? ЈЕВРЕМ (трља два кажипрста један о други): Овако!... Јутрос баш идем ја тако чаршијом, а господин начелник спусти тек руку мени на раме, као на пример брату своме, па ће рећи...

Е, 'ајд у здравље, газда-Јевреме! ЈЕВРЕМ: Па, добро, куд ћеш ти? СЕКУЛИЋ: Идем да гледам свој посао! (Полази.) ЈЕВРЕМ: Чекај, де... чекај да проговоримо кô људи! СЕКУЛИЋ: О чему да проговоримо?

ДАНИЦА: Нешто! ЈЕВРЕМ: Нешто. Даћу ја теби нешто! 'Ајд' тамо у кујну, код мајке, па ради нешто. 'Ајд'! ДАНИЦА: Идем! (Оде.) XИИИ ЈЕВРЕМ, СРЕТА ЈЕВРЕМ: Нешто! СРЕТА: Тако је то, дабоме, кад ти је он у кући.

Ето, то би био ред! ЈЕВРЕМ: И ред би био да он иде у скупштину, а ја да не идем? МАРИНА: Па и јесте то ред, ако хоћете. ЈЕВРЕМ: Е, неће га отићи!

МАРИНА: Молим вас, искреност није увреда, а ако ви на увреду изврћете, онда боље да прекинемо тај разговор. Идем ја да обиђем прија-Павку. ЈЕВРЕМ: Па јес', то је најбоље!

ДАНИЦА: Не тражим ја да се удам у Београду, нити да идем у Београд. И ако одем, ићи ћу са својим мужем. СПИРИНИЦА: Ал' друго је то...

СПИРА: Шта имаш ти да ми кажеш, као да ја... ДАНИЦА: Али... СПИРА: Ево идем... (Пође, дође до врата и врати се.) А то је, је ли, извесно да ће Ивковић добити већину?

СПИРА: Није! ЈЕВРЕМ: Како би било, Спиро брате, кад би тркнуо донде да видиш у чему је ствар? СПИРА: Па је л' сад идем отуд? XВИИИ МЛАДЕН, ПРЕЂАШЊИ МЛАДЕН (улети задуван): Газда! Ево од општине кренуо силан народ.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— Свеједно! Ал’ ће и он бити тамо! — Ама, па рад њега и јесте све ово! — Ту ја не идем! Нећу да будем изелица народна; да му сисам срж и да се раним знојем његовим!

— рече Сретен одлучно, као витез који једним махом свога мача преполови свога противника. — Јок! У камариле ја не идем! Моја нога неће тамо крочити! Ја остајем уз народ; наши се путеви деле! — Сад... твоја воља, учитељу! — вели Милисав.

А ја идем натраг, вели у Јевропу, одакле ми стари моји и дођоше. Идем, вели, вамилији мојој; а вама ето, вели, моја влас’ и моје

А ја идем натраг, вели у Јевропу, одакле ми стари моји и дођоше. Идем, вели, вамилији мојој; а вама ето, вели, моја влас’ и моје госпо’ство и мој мал, па се наредите без адвоката како

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

МОНОЛОГ СТОНОГЕ Шта је садржај монолога Што га, милећи, води стонога? „Идем, сад левим, а сад десним: Кад помислим, дође ми да побесним.

Са фуруницом као ветар рупих У промрзлу улицу. У чуду застаде десетак зимских шетача Као да им неко чело боде; Идем ја, а за мном чило корача Фуруница, с ногама ко у роде.

Сви сте ви млакоње и топла браћа! Народе, на продају се даје деда! Ова се роба кући не враћа, Чим продам, сместа идем у Хоргош, Да доведем и други олош!

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

ЂАЧЕ Слушај, ђедо, да ти нешто кажем. Кад су прва звона зазвонила, дигâ сам се да идем у цркву, али јеку нечесову чујем, те ја стрчи брже накрај поља. Иако је лијепо вријеме, мишљах скаче вода у Понору.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

неће да седне на јастуке, да их не би упрљао, већ тражи столицу а сваки час се окреће оцу и моли: — Ама, Мито, да идем ја, да не досађујем. Али мати не да госту ни да проговори.

Када је на светлости од огњишта и свеће угледаше, тетка јој само промуца: — Куда, Софкице? — Дај ми шал! Идем до куће, нешто сам заборавила.

А не би вас било срамота да ја идем пред цркву, у амале, у Шарени хан, да тамо дочекујем турске трговце, моје познанике, пријатеље, који се некад за

— Ћути, ћери! Сада ће тата да се врати! Идем, да наредим код куће. Морао је то. Није смео новога пријатеља да одведе онако, пошто је знао да код куће нико не зна

— Па хоћеш да ти донесем? Да идем и донесем штогод? — Нећу! Не! — врати је Софка. — А да пијеш нешто? Узми, мезети макар штогод?

Ти, ако хоћеш, иди, умири га, да легне, заспи, да младенци могу... Ако не, ја не могу ништа више. — Идем! — Тако гробно чу се како свекрва убијено и решено одговори. И заиста, на изненађење и ужас свих, она уђе тамо к њему.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Крио се од Елвире, која га је залуду пратила и жељела да ш њим другује. „Знаш што Вира! ја ћу да идем к њему!“ рече Јан, блијед у лицу али прегаочким погледом и гласом како би какав јунак рекао прије но ће јуришати гдје

“ „Он је Нијемац!“ „Па идете зар на Цетиње, ка Господару?“ „Да.“ „Е, са срећом!“ рече сердар дижући се. „Идем да вам што наредим за вечеру!“ Њих двојица стадоше живо да се разговарају.

Она није ни примјетила то, но рече, гледајући преда се: „Немам до једну ријеч!“ „Реци!“ „Ајде, мој Јанко!“ „Да идем... а куд?“ „Тамо ђе те зову... ђе ти је мјесто.

твојој кући, опет ја знам, е је ред да идем. Али у Ћесаровину никад, никад!... Ајде сад у кућу, ево прозорица већ!“ Стана погледа на исток, гдје се почимаху

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

А она одговори: — Идем на воду, да воде и мене и тебе и ту што гледа про тебе. Онда она запита ону што носи просо: — Шта ти је у руци?

ГАШПАР: Ја сам цар Гашпар од персиске стране, видео сам звезду на истоку и познао да се нови цар родио; идем да му се поклоним и дар да му однесем.

ВАЛТАЗАР: Ја сам цар Валтазар од вавилонске стране, видео сам звезду на истоку и познао сам да се нови цар родио; идем да му се поклоним и дар да му однесем.

гарав у лицу): Ја сам цар Мелхиор од арапске стране, видео сам звезду на истоку и познао сам да се нови цар родио; идем да му се поклоним и дар да му однесем. ИРОД (љутито): Какав се то нови цар родио?!

(тише): Идите, дакле, и распитајте за тог новорођеног цара, и кад га нађете и поклоните се, дођите и јавите ми да и ја идем да му се поклоним. (Сви у хору певају): Шедше трије цари Ко Христу со дари Ирод их пригласи: Гдје идут? вопроси.

вопроси. Отјвјешчаша јему: Идем к рожденому, К рожденом идите И мије возвјестите. Аз, шед поклоњусја, Пред царем смирјусја, Тамо и аз предста,

Сирјеч!... ...Рекла мени баба Јока, да се манем пушке и пиштоља, па да идем на неке школе, да будем неки ђак; а ја велим и овако сам свакојак! Рекла онда баба Јока: празна је фијока!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

што си ме од ње избавио (па ишчупа из земље једну травку, и пружи је човеку): на ти ову траву, те је остави; а ја идем, па ћу ући у кћер тога и тога цара; из свега ће царства доћи љекари, и попови и калуђери, да је лијече и да мене

Нијесам ли ја теби казао, да ти више не идеш за мном?“ — „Е! мој побратиме! (проговори царев зет) не идем ја да тебе ћерам из цареве кћери, већ те тражим, да те питам, шта ћемо сад?

“ — „А оћеш ли ти опет натраг? не би ли му могао понијети, да му пошљем мало ашлука? — „Би, зашто не би, ја идем сад управо тамо.

“ А крадљивац онда рече: „Е, добро, кад не ћеш, а ти ми придигни сланину да идем.“ Човек му драговољно придигне сланину, само да му се ђаво кине из куће; и он упрти сланину на леђа, и однесе као

Стојша кад саслуша матер своју, рече јој: „Немој плакати, мајко. Идем ја да их тражим.” Мати кад то чује, удари се рукама у прси: „Куку мене кукавици! зар да мајка остане и без сина!

Овај син рече један пут оцу: „Бабо, шта ћемо радити? Ја овако не могу живети; него идем у свет да учим какав занат. Видиш како је данас: који зна најмање заната, тај сваки боље живи од свакога тежака.

и идући покрај те воде срете се с једним човеком у зеленим хаљинама, па га човек запита куда иде, а он му одговори: „Идем у свет да тражим мајстора каквог да учим занат.

Куда тако далеко идеш? Никад не ћеш да ми кажеш куда идеш.” А аждаја Јој одговори: „Е моја бако, далеко ја идем.” Онда јој се баба стане умиљавати: „А за што тако далеко идеш? Кажи ми где је твоја снага.

Онда рече у себи: „Идем к брату своме да видим како је у њега.” И тако идући наиђе на ливади на стадо оваца; кад тамо а код оваца нема чобана

когод је тамо ходио да је проси, ниједан се није више вратио.” „Богме ако и не ћу” одговори царев син, „ја идем, него јели ово пут?

иде просити ђевојку ту и ту, а баба га стане одвраћати говорећи му исто што и она прва, а он јој рече: „Богме, баба, идем да бих се и не вратио.” Онда му баба да један љешник говорећи му: „Држи при себи ови љешник, јере ће ти служити.

„Ха!” рече сам у себи „идем онога калуђера преварити и хоћу да из њега цекини извиру.” Па се примакне калуђеру и куцне га штапом говорећи: „Све

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Зато, чеда моја љубљена, пустите ме брзо, да идем видети утехе Израиљеве!“ (Лк. 2, 25) И овим поукама поучи их добри господин и добри пастир.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Ал да упамтиш: биће мишја рупа за дукат! ГОСПАВА: Море, шибе отале! ПРОСЈАК: Терај ме, терај, идем! Ал немој да се зачудиш ако ме зовнеш, а ја се не одазовем! (Излази) ГОСПАВА: Шта ти још нећеш овде да накотиш!

Маркантан! Овај ме вињак сасвим повратио! ЦМИЉА: А зар се нисте нашли с вареником? ЈАГОДА: Закаснила. Сад идем да га нађем. Прво свратила да се мало приберем. Да ја пожурим, док није лего и заспо.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Покријем је, а очи ми се силом упијају у њу, руке ми саме, силом, њено тело додирују, косу њену, лице... А да идем, да бежим од ње? Ох, знам да нигде нема веће сладости, среће. И ако трпим, хоћу да излудим, ипак је срећа, срећа...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

тетка Николе није тада било дома, а моја тета Марица ништа се није мешала у моју науку; њојзи је само мило било да ја идем у школу, било у коју било. А мени се учинило да сам тај дан у божјем рају био!

Једва би[х] чекао да недеља или који празник дође, не да идем с | други момци по Маха[л]и или Фабрики шетати се, но да се начитам псалтира и катихисиса.

Ника, мало попомисливши, „седи ти овде,” рекне ми, „и чини се као да разбијаш памук; идем се и ја мало с тим Тодором поразговорити.” Оде; постоји по сата, пак опет дође. Он је разумнији био од мене.

се сам себи убица будем, но сваки дан у време уречено да с другом братијом једем; ако ли нећу, да на друго место гди идем липсавати од глади, а не код њега.

” Јавим му ја у каквој сам надежди био и која је већ сасвим ишчезнула. „’Ајде са мном“, рече ми, „у Беч. Ја тамо идем гди службу искати, јер би[х] рад немецки добро научити.” „Кад сам пошао, морам кудгод ићи; ’ајде куд ти драго!

вели ми, „најбоље би било да гди школу држиш; за две или три године можеш стећи коју стотину форинтâ, пак онда реци — идем у Русију.” Ови совет смили ми се сасвим. „Гди би[х] нашао таково место гди би потребу од мене имао ко?” — запитам га.

Кад, ето ти пречестна вида старица с другима двема господичнама, љубопитне знати ко сам, куд и зашто идем. Кажем им и како ме је они нитков баркаруол оставио на брегу.

Искажем од куд идем, и за чим, и да би[х] желио, ако би се могло, коју годину у Бечу пребивати и чему полезном поучити се док сам јошт

се путем с | трговци, кажем им да ја нисам ништа друго него греческога и [и]талијанскога језика учитељ; да идем у Англију за поучити се, колико будем могао, инглескому језику, и предвидећи да ћу ту сасвим остати без новаца, сâм се

Верујте ми, драги гослодине, да с великим страхом идем којекуд лекције давати, као да сам свему Бечу дужан, и све погледам, кад на десно, кад на лево, да ме ко за врат не

у једну недељу по ручку с намеренијем да га сутрадан на пошту дам, кад ето ти два моја ученика дођу звати ме да идем с њима у предградија проходати се.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

(Само с оцем сада да се не сретнем. Касније. док се средим. Касније. Морам тише да говорим.) Ја сам уморан, идем одмах у собу. Нека, немој да га зовеш. Поздравићу се с њим касније, кад оставим ствари. (Са слугама?

И с њима да се гњавим.) Добро сам, Мијате. Нисам остарио. Ако је хладна соба, Симка... снајка, после наложи, идем. (Брбљам, само брбљам. Вечерас морам све свршити. Моја соба... Вукашинова соба. И сада је сигурно тако зову.) Не, не!

Нисам се изменио. — Време је бадњак да се унесе — рече Симка. — Време је, идем. Устаде и Вукашин, а Аћим му са отворених врата добаци: — Ти не мораш. Кочијаш га довезао. Са убалеганим кљусићима.

Удави се... Опет — снег! Шта да се ради кад дрва не падају као снег? Не би се угрејала ни да ја легнем у огњиште. Идем да украдем.

— Ја сам живео само да овај дан дочекам — вилице му дрхте, грло се залива, он викну: — Мијате, приведи кобилу да идем унуку по водицу и име... у манастир! — Срећно, срећно! — радосно узвикује Мијат и помаже Аћиму да се попне у седло.

— Очи не скида са Ђорђа. — Боле да ћутиш! — Андра се утисну између њих. — Морам да идем. Шта ћу ја да радим ако ми Адам... Сви су отишли. Сви. — Ђорђе се сагиње, руке му миле по цигли. — Ево ти!

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Гладан сам и жедан. Вруће ми је! — Плачко се беспомоћно опружио по земљи. — Даље не идем. Нема извора у овом усијаном паклу! — Мора да га има. Где пију остале звери?

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ј. Јовановић 3мај XXИX Пођем, клецам, идем, застајавам, Шеталицу сату задржавам, Јурим, бежим, ка' очајник клети, Зборим речи, речи без памети: - „Не сме нам

Вичем земљи: Она није за те! Ни откуда нема ми одјека... Вичем себи: Зар јој немаш лека?... Идем, станем, ка' очајник клети, Опет зборим речи без памети: - „Не сме нам умрети!

Идем, станем, ка' очајник клети, Опет зборим речи без памети: - „Не сме нам умрети!“ Идем, станем, па ми клоне глава Над колевком, где нам чедо спава.

Дође доба да идем у гроба... Збогом житку, мој прелепи санче! Збогом зоро, збогом бели данче! Збогом свете, некадањи рају, Ја сад морам

Попа, Васко - КОРА

пространства Не обавијај ми се око ногу Не заноси ме Ти си будан језик Седмокраки језик Под мојим стопалима Не идем Дисање моје безазлено Дисање моје задихано Не опијај ме Слутим дах зверке Не играм Чујем познати псећи удар Удар

ми у траву зарасле Тишина ти је разнела глас Ствари ми сива леђа окрећу По тами мога тела Опака светлост шестари 24 Идем Од једне руке до друге Где си Загрлио бих те Грлим твоју одсутност Пољубио бих ти глас Чујем смех даљина Усне ми лице

смех даљина Усне ми лице растргле Из пресахлих дланова Блистава ми се појави Хтео бих да те видим Па очи заклапам Идем Од једне слепоочнице до друге Где си 25 Патос сам жут У празној соби у којој седиш Само да ме твоја сенка утеши И

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

“ „То, нажалост, не могу. Ја сам ти вечити путник, од једног болесника до другог. Али ћу до ујутро остати овде. Идем до капије да о том известим изасланике номофилаксове“. Он оде и врати се убрзо, насмејан.

„Велики богови сачуваће те од тога!“ „Хајде, драги мој! Не траћимо узалудно скупоцене часове“. „Добро, идем. Но још нешто: не носи собом ништа сем ове трубе, за све остало ја сам се побринуо“.

вароши живи један јавни бележник који ми, боље но ико други, може дати поуздано обавештење о том баштинском питању. Идем до њега. На крају ове широке улице лежи краљевски дворац, а његови перивоји спуштају се надоле, до саме обале Таја.

„Као браћа рођена!“ - И он ми пружи руку, у знак да је наша погодба обавезна. Подигох се са столице. „Е морам да идем“. „А куда, ако смем да знам?“ „У Леон“. „Трговачким послом?“ „Да. Но то је у ствари само припремање за будућност“.

сам пошао овамо, проучио сам план Париза како је изгледао у доба француске револуције и зато, не распитујући никога, идем сигурним кораком улицом Сент-Антоан, право ка Бастиљи. Ту застанем да посмотрим тај градић саздан пре пет векова.

Стражар ме зауставља, но ја му, као да сам из сна пробуђен, добацих: „Та, забога: идем господину Лавоазијеу!“ - „Пасе!“ одговара ми он, навикнут на надмене и расејане посетиоце великог научника.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

И заваљен тако угодно стадох размишљати о побратиму коме идем у госте. Другови смо из детињства и за све време ђаковања били смо нераздвојни, најбољи другови.

И тако се опет сетих побратима на коме се зауставих, па једног тренутка осетих чак дужност да о њему мислим кад већ идем да га видим. И целога тога дана на путу ништа друго и ни о ком другом нисам ни мислио.

Ноћио сам сâм у другој соби, обе ноћи. Ока нисам склопио. И сад се чудим да још живим, да идем, да радим, да једем и да говорим, и после свега и пошто је у мени нешто препукло, сломило се, умрло.

Онда позвах једног носача који прихвати моје ствари, па се кренусмо у варош. — Вама треба стан, господине? — Не, идем право код Николе Глишића, шефа... Ти знаш где станује? А мислим знам и ја. Он застаде па спусти ствари на земљу.

онога. Мене, знате, мрзи и нерадо идем тамо, жењен сам човек, природно, али ради друштва. Има финих комада, нема говора, има и нових.

Понова сам узео капут да идем, да је не гледам, кад, изненада, облачећи га, оборих нешто што се откотрља под астал. Ја се сагох да оно дохватим и

Журио сам у болницу, и тако сам ишао испод стреје сагнуте главе, са набијеном капуљачом, замишљен, као што идем увек, господо, ви знате. — О, знамо, Фикус, знамо!

Је ли правда да ја, избушених груди, јектичав, пропао, труо, понова идем на фронт, а други, здравији од мене, никад га није ни видео? Нека ме чују.

Изишао сам да шетам; улице су још празне. Све куће познајем, али људе, богами, не знам. Идем право дединој кући. Волим више [од] свега његово огромно пошумљено двориште: лепше је и угодније од јавнога врта.

И тако увек, увек, увек, давио ме и на средини, на пола пута, спречавао ме и задржавао ми срце, дах и нагон. Идем у рат: „Чувај се!“ вели. Буним се против неправде: „Зашто ти, има други?

А зашто? А шта сам? Из чега сам? Где ћу? Боже, ништа сам био, знам; идем понова тамо, остаје слика, једино, једино слика остаје човека. И кукавичлук, снебивљивост, повијане — зар моја слика?

Затим стаде наваљивати да ја идем без ње, молећи ме упорно да јој то учиним, а да пре бала дођем код ње да ме види како изгледам.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Устат ће, закопчавајући огртач пружит ће ми руку, тврдо, мушкарачки, и рећи одрешито: „А сад, морам да идем!” Звучат ће као да каже: „дужност ме зове.” И знам поуздано, дивит ћy јој се и због тога...

Одакле и зашто да тек тако, одједном, без икаква плаузибилна разлога... Не, ни говора! Требало је да и ја идем на неки контролни преглед, па је и то одгођено. Осјећам се као да су ми у календар насули неколико преступних дана.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Батали, човече, сав сам гола вода. Идем да видим је ли жена што спремила за ручак — одговори други, за кога није било сумње да је Пера писар.

Моћи ћу дакле да идем гором и ливадама, дуго, дуго... да се сит надишем онога планинскога мириса...« — Вала, право ми је, куд год хоћеш,

— Да идеш, за ноћас, код Јова — рече јој. — Нећу више тако да се потуцам — одговори она одлучно. — Хоћу да идем свуда с тобом. Али... овако не можемо више да живимо, него да се венчамо. — Шта? Како ? — запита зачуђен Ђурица.

Ето, ниси могла ићи са мном да бијемо Сретена, а не можеш сутра или прекосутра на похару. — Све једно, хоћу да идем, па шта буде. Он је привуче к себи, па јој стаде другом руком гладити главу, а у њему самом рађаху се чудне мисли.

у оној немој, мрачној шумској хладовини Ђурица стаде да прибира мисли. »Откуд ја ово идем?... Шта ово би?... А, јест, убио сам човека !..

Али, ако си заслужио пороту, не чекај полицију... Пасош ти можемо набавити.. — Имам пасош, али куд да идем ?... Не бих волео да имам посла са полицијом.

— Тешко је сад отићи до Шапца, него да идем у Смедерево. Кажи ми само где ћу наћи ваше друштво. — Само питај за Јулину биртију, код »Чокота«.

Нађи газдарицу Јулу и кажи јој : поздравио те Тима, даму чуваш рибу и тиквару, па се ништ’ више не брини. А сад да идем и ја... Хо мај... како је згодно да се сад путује, док спавају господа полицајци! ...

— Да како ?... Зна да си жив и да се мораш врнути овамо, па куд ћеш но њему? — То ми, канда, велиш, да идем право њему и да га слушам што год ми рекне? — Не ја, богме!

— Мени је казао Вујо да једнако идем с тобом и да те допратим до њега. Не смем те ја оставити. — Што ћеш ми ти? — Поузданије је кад смо двојица...

»А најпаметније сам урадио, што нисам јуче: пристао да идем к њему с оноликим новцем. Ђаво је пара... наведе човека на оно, о чему и не сања« — помисли Ђурица, па опет стаде да

»Ко чини зло — он и одговара за њега«, мислила је она до сад, »а ја само идем са њим, не чиним никоме ништа«. Али јој сад у глави, и без овога, беше читав хаос разноврсних мисли, које се само јаве

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Девојка му одговори: — То је жалосно поље. Петар је опет запита: — А какво је то цвеће тамо? Идем да узаберем онај цвет што на бразди стоји. Девојка на то повиче: — Немој, Петре, нипошто дирати у тај цвет.

Чим је прекорачио бразду, одмах се сети на свога оца, па повиче: — Идем да видим шта ми ради отац. Девојка га почне молити да не иде, али Петар не хтеде слушати, него узме оне своје три

Он ју пита куда ће, а она му рече: — Идем питати бога шта бих сад радила. А солдат јој рече: — Ти не мореш тамо, него остани овдје, а ја идем питати, јер је

А солдат јој рече: — Ти не мореш тамо, него остани овдје, а ја идем питати, јер је бог мене за то овдје и поставио да ти не траљаш сваки час пред њега.

Она рече да иде питати шта ће сад, а солдат јој каже: — Ја идем, — па отиде, а бог га пита: — Што си дошао? Он рече: — Ево смрт пита шта ће сад радити.

улази, а ја не, па те је он отишао питати, а ја сам остала вани; а кад је он изишао, казао ми је да си ти рекао да идем највеће брдо раскопавати и вадити камен из земље.

— Па хоћеш ли још служити? — пита враг. — Хећy, — рече старац — него ме плати, па да идем даље. Потом га враг пита: — Шта иштеш за плату? Колико ћеш новаца?

Када мали пође, а змија, царска кћи, пође за њим. — Куда ћеш ти? — упита отац. — Како куда? Идем са побратимом главом по свијету, када га ти не хтједе даривати онако како је заслужио.

Куда тако далеко идеш? Никад нећеш да ми кажеш куда идеш. А аждаја јој одговори: — Е, моја бако, далеко ја идем. Онда јој се баба стане умиљавати: — А зашто тако далеко идеш? Кажи ми где је твоја снага.

Јесам ли ти казао да не отвориш девету собу? Царевић му одговори: — Немој се срдити на мене, ја ћу да идем да БашЧелика тражим и да повратим моју жену. Они цар га стане од тога одвраћати: — Немој — вели — да идеш нипошто!

Кад то виде Краварић Марко, рећи ће својијем друговима: — Браћо, хајте ме спустите у ову јаму, а ја идем тражити старца, и тражићу га докле га не нађем, па ма морао ићи до на крај свијета.

— Па ишчупа из земље једну травку и пружи је чоеку: — На ти ову траву, те је остави; а ја идем, па ћу ући у кћер тога и тога цара; из свега ће царства доћи љекари и попови и калуђери да је лијече и да мене ћерају,

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Онда куд ће да ишчезну и да оду Успомене, моји дани, бивше ноћи? Па куд идем, да ли идем, је л' опсена? Ко ме рони, кога носим, пре и сада?

Онда куд ће да ишчезну и да оду Успомене, моји дани, бивше ноћи? Па куд идем, да ли идем, је л' опсена? Ко ме рони, кога носим, пре и сада?

Тада тихо скидам плочу са гробнице својих дана, И спуштам се, дуго идем кроз редове успомена, Кроз сва места из живота заборавом претрпана; Ту застајем, одмарам се под покровом од времена.

Мрачан и ведар ја идем животом До старих, црних и светлих обала, Где дише пустош и мир са лепотом, Где пропаст живи и где нема зала.

Где нема зала. Са заносом неким Ја често идем из тужних долина Негде, далеко, са звуцима меким, И ту смо срећни ја и виолина.

Осећам додир трулог огртача, Себе, да идем из овог оквира, И влагу земље, да линије спира, Док шапат први буди се и јача.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Убрзо сам открио да је моја најбоља утеха била да једноставно идем даље у својим визијама стичући утиске све време, па сам тако почео да путујем, наравно - у својој машти.

Најтеже ми је било недељом, када сам морао лепо да се обучем и да идем у цркву. Тамо ми се догодило нешто од чије ми се и саме помисли касније ледила крв у жилама.

Управо када сам се припремао за дуго путовање кући примио сам вест да отац жели да идем у лов. Био је то чудан захтев, с обзиром на то да је он увек био против ове врсте спорта.

Након два сата саветовања, одједном је узвикнуо: ”Морао бих да идем“, и показавши ми место на плафону, наредио ми је где да ставим сијалицу.

новац за рад на конструисању, био је још једно разочарење, а када ме је господин Бечелор (Батцхеллор) притиснуо да идем у Америку са намером да усавршавам Едисонове машине, одлучио сам се да окушам срећу у земљи златних обећања.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Поверио сам им се да идем на школовање у Праг, да сам најдаље био до Панчева, да никад нисам видео пароброд или жељезницу и да се бринем како ћу

Извините - одговорио сам увређен у свом поносу, ја нисам српски свињар, ја сам син једног храброг војног граничара и идем у чувену школу у Праг на школовање.

Постало ми је јасно зашто је прота из Панчева предлагао да идем у Праг; почео сам чак и да сумњам да је очекивао да ћу се овде посветити богословији.

Имао сам осећање да ме Ригеров утицај вуче на једну страну, а да ме Палацки охрабрује да идем у супротном правцу који сам већ изабрао под утицајем чешког национализма.

У овоме сам видео њен покушај да ми покаже колико цени мој обичај да идем у цркву и да ме охрабри да у тој навици истрајем.

Сваке недеље морао сам са његовом породицом да идем два пута у цркву и тамо да седим између женских чланова породице. Имао сам утисак да сви верници сматрају да г.

При крају септембра, када се завршила берба, био сам спреман за пут у Кембриџ. Било ми је жао што идем јер весели дани у Војводини настају тек после бербе и кад проври ново вино.

При крају септембра, када се завршила берба, био сам спреман за пут у Кембриџ. Било ми је жао што идем јер весели дани у Војводини настају тек после бербе и кад проври ново вино.

- Идем у цркву, мој сине, - рекла је она - не само зато што очекујем да ће ми свештеник открити неку божанску истину, већ и за

састанку градске скупштине није пропадао, али сам био веома опрезан и ништа нисам предузимао док се не бих уверио да идем правим путем.

Ћипико, Иво - Приповетке

— Идем кући, — вели му. — Може бити да је господар дошао. — Видјели бисмо брод, одговори он, погледавши на море прама другоме

Ма свеједно... дођите да вам покажем стари манастир.. Антица се диже, па пође преда мном. Идем за њом, а друштво гледа за нама; нико се не миче да нас испрати: сунце је освојило шкољ, а маестрала још нема, па је

— Долијаћеш и ти! — озуби се на њ нека грбуља, пролазећи мимо њ. — Долијао сам ја! Једем кад имам, а не идем на туђа врата као ти... — Женске су ти увијек криве! — једва дочека грбуља да га боцне. — Кате се теби хоће, а?

—Иди! —Зар ћеш ме овако пустити од себе?... Растанимо се барем у миру! Чујеш ли звоно? —Иди кажем ти! —Кад хоћеш, идем... Али ми руку твоју дај!... Дај ми твоју руку.... Идем! — рече у сузама парон Зорзи кад се жена срдито одмаче од њега.

Чујеш ли звоно? —Иди кажем ти! —Кад хоћеш, идем... Али ми руку твоју дај!... Дај ми твоју руку.... Идем! — рече у сузама парон Зорзи кад се жена срдито одмаче од њега. Полако силази низа стуба.

Најбоље да вук не дође”, те и то.. . —Дакле, Павле, не иди! — прекиде Тома причање. —И не идем, дижући се вели Павле. — А ви најашили, просули глас, па ме срамота, а што ћу ја?

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

САВКА: 'Ајде и ја идем, за послом сам. А видим и тебе ометам. (Устаје.) ЖИВКА: Па како си решила за оно? САВКА: Које оно?

ПЕРА: Да! ЖИВКА: Хвала вам, господине, велика вам хвала што сте нас известили. ПЕРА: Ја сад идем на Теразије; шетаћу тамо под кестеновима, па ако још што опазим, ја ћу вам јавити.

ЖИВКА: Ама, како можеш да издржиш и да чекаш да ти други доноси новости? Дајте ми шешир, идем сама!... ЧЕДА: Куда? ЖИВКА: На Теразије! ДАРА: Боже, мама, откуд то иде! ЧЕДА: Добро, добро, ево идем ја!

ЧЕДА: Куда? ЖИВКА: На Теразије! ДАРА: Боже, мама, откуд то иде! ЧЕДА: Добро, добро, ево идем ја! РАКА: И ја ћу (Дуне на врата.) ЖИВКА (Чеди): Али немој да се забијеш у кафану.

ЖИВКА (Дари): Стежи палац, Даро! (Гласно.) Да ли је то могуће да је већ потписано? ПЕРА: Идем да их сачекам кад излазе; прочитаћу им са лица указ.

ЖИВКА: Па јесте да не иде, право кажеш; јер ако је он већ министар, онда нема смисла да ја идем пешке. ДАРА: Ама није то, него због света. ЖИВКА: А гризе ме нестрпљење, не могу просто да издржим.

Ђаво ће ме знати шта ми је. Није то лака ствар, Анка, бити министарка! Нисам ни ја знала да је то тако тешко. Идем да прилегнем, да се одморим, јер ми се завртела глава. (Полазећи.) А ви баш ништа?

ЧЕДА (немарно): Дајте овамо. МОМАК: Наређено ми је да писмо предам госпођи у руке. ДАРА: Онда идем да пошљем мајку. ЧЕДА: А ја ћу се радије склонити да се не сретнемо више. ДАРА (оде лево). ЧЕДА (оде десно).

ЧЕДА: И рукавице, извесно? ВАСА: Разуме се, и рукавице. ЧЕДА: Врло добро, онда реците јој идем да се обучем па ћу јој се јавити. (Оде.

Реците, имам званичан разговор. АНКА: Лепо! А после? ЧЕДА: А после, споразумећемо се. АНКА: Идем одмах! (Одлази у собу.) ЧЕДА (погледа за њом, па излази на задња врата).

ЧЕДА: Врло радо, зашто не! Само пре тога идем господину министру Сими Поповићу да га замолим да остави жену, пошто јој се указала лепа прилика за удају.

ЖИВКА: Онога твога! ДАРА: Али зашто? ЖИВКА: Замисли, усудио се да тера спрдњу са мном. Убићу га, па нека идем на робију и нека се пише и приповеда: отишла је на робију што је убила зета. ДАРА: Па шта је, забога, урадио?

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Е, нећеш, Божја вјера! Нити ћу бјежати!.. Ево сад идем натраг у моје планине, па нека судбина пресуди између мене и тебе са твојим савезницима!..

Шта ћеш то, ханума?“ — „Идем у то и то село на жетву, на мобу. Видиш како је дивна месечина, јечам стигао, позвале ме другарице удате и неудате.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ФЕМА: А ти ајде буди Јохан, то је лепше. ЈОВАН: И то нећу, нисам ја Немац. Боље да идем топити оне коже што су од мајстора заостале. ФЕМА: Шта, коже? Тај смрад у мојој кући неће више бити.

ФЕМА: Шта, коже? Тај смрад у мојој кући неће више бити. ЈОВАН: Кад неће, ја идем од вас. ФЕМА: То је инпетретиненција!

Ја кажем да ми је жао што не могу да начиним јошт једну аљину, него све морам у старом јанклу да идем. Ти ми на то одговориш да се бог и за нас стара, пак ме пољубиш трипут, одеш к вратма и напишеш кредом велико З, затим

Краков, Станислав - КРИЛА

— Ја идем до Љубе. Ти са ордонансима буди код друге чете. Омалена прилика ађутанта поздрави. Тихо дозва ордонансе. Цела се група

Петровић, Растко - АФРИКА

Врућина и поред белог одела и ципела платнених. Главобоља. Враћам се на брод да се мало одморим па ла поново изиђем. Идем у црначке улице, чије су куће као у нашој Палилули, једноспратне, окречене и са дубоким двориштима по којима гамиже

После овога кратког разговора, настаје пола сата бесомучне журбе. Трчимо натраг у хотел; ја идем у собу да покупим ствари које ће ми требати; Вуије у кујну да ми спакује нешто јела и пића.

Звечарка звечи на неколико корачаји од мене иза зила и хијена се дере из шуме. „Идем сутра у Ман!“ кажем себи и понова тонем у сан бескрајно срећан.

У овом селу се нећемо задржавати, али ја ипак идем ма само за тренутак између станишта у правцу дворова. Она су усред села, затрпана колибама.

Све то изгледа нестварно и неопасно у овој прекрасној ноћи. Идем сасвим последњи у реду, задржавајући за себе место које црнац никако не воли, не толико што пантер, ако напада (то је

Да би им олакшао, скидам се са мреже и идем по два–три километра уз њих, не могући ни иначе издржати у некретању, кад је све већ тако чудно и покретно око мене.

Бели су невероватно љубазни, гостопримљиви, и пошто су ме натерали да примим њихову вечеру, идем најпре уз брегове да видим једно језеро познато са своје лепоте.

Бели се вређају што им кварим забаву; они ме убеђују да се излажем правом самоубиству што идем. Нов пут од седам километара навући ће ми грозницу а на путу је ових дана примећено маса змија–пљувачица које се сад

Не узимам ниједног од наших слугу, који су до малочас прали рубље и који сад треба да се забаве негде у селу. Идем само са једним старцем и неким великим дераном, његовим сином, обојицом из Банфоре.

Чим мало пређе жега, идем у село, уистину огромно; округлих, пламених, црвених колиба у вечери. Кровови од траве букте пред запаљеним небом.

После вечере идем сам у шетњу, губим пут, налазим га, забављам се тако до миле воље. На неком проширењу седам под огроман фромаже и

да сам ноћас, дрхтећи од зиме, ишао да отворим кантину и из ње насумце извукао прву топлу одећу на коју сам наишао. Идем на поток који није далеко, перем се брижљиво. Уплашим масу црно–белих птица које продужавају да круже нада мном.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

РАДАК: И баш на рону ове провале? ИСАК: Да скачем доле. На ме се земља само мргоди, Идем да кушам срце земљино; Онде ће, ваљда, бити милости? (Нагиње се на провалу.) ВУК: Ово је беда!...

СТАНА: Безобразниче!... Хајдемо, Спасо, Да за видела конак нађемо! СПАСЕНИЈА: Ал’ мајко, мајко, Што ближе идем двору пашину, Све ми је, мајко, срце празније! СТАНА: А Бошко?

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Мени рече да спакујем најнужнији део штабне архиве, па кад се крене штаб, да идем и ја у Алексинац. Док се штаб спремао узруја се и делиградска војска и замало, па је све било на ногама и под оружјем.

Баш нас јадне коморџије посатираше јурећи. Гле какви су ми се коњи начинили, а били су као лопта угојени. Ноћас идем из Јовановца. На путу нигде сламке сена. Левак ми обосио, а немам гроша у кеси да га поткујем.

Дружина поздрави ђенерала па онда оде уз село. Свитало је, пуковник Комаров уседе на коња и позва ме да идем с њим. ВИІІ Житковац, 9 августа у понедељак, 1876 год. Три је часа по подне.

— А ја идем да наредим првима да се крену. Командант са својом пратњом изгуби се у кукурузима, а ми пођемо напред. Прођемо кроз

ја ево рањен. Ништа це не може учинити. Идите тамо; гледајте да прикупите људе по овој проклетој шуми; ја идем, ја сам опасно рањен, јако ме боли. Пођемо мало даље и шта да сретнемо!

ја идем у бој и сам господ зна да ли ћу це жив вратити. Ако паднем, заклињем те Богом да ово испратиш мојој жени... Кирилова

Али свакојако и овако ћемо нешто учинити. Сутра идем преко Мораве да сам лично промотрим ц које би се стране најлакше могле напасти одступне колоне турске.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ІВ Пођем, клецнем, идем, застајавам, Шеталицу сату задржавам; Јурим, бежим, кâ очајник клети: Зборим речи, речи без памети: „Не сме нам

Вичем земљи: Она није за те! Ниоткуда нема ми одјека, — Вичем себи: Зар јој немаш лека!... Идем, станем, кâ очајник клети, Опет зборим речи без памети: „Не сме нам умрети!

Идем, станем, кâ очајник клети, Опет зборим речи без памети: „Не сме нам умрети!“ Идем, станем, па ми клоне глава Над колевком, где нам чедо спава.

Моје стазе, — јер су пусте, — Кад су моје, идем њима; Моја гора, — јер се сада Нико о њу не отима. Гора стрепи на све стране, Кâ да пропаст свету слути; Само

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Онда се диже: — Куда? — запитао сам га. — Идем да нађем другу. Небројено много пушака било је разбацано и, разуме се, узеће прву на коју наиђе.

Али ја као да још не схватам ужасно стање. Као хтео бих да идем, и то напред. Али ме нека сила прикива за земљу и као да ми вуче ноге наниже. Окретох се уназад...

Тај ћувик био је удаљен од нас око три, четири стотине метара. Мислио сам онда да ли да идем преко ових ребара, или да сиђем у равницу, па да подиђем.

Али командант прекиде наш разговор и изјави, кад већ мора да се иде, онда да идем ја. Објаснио ми је како ћу доћи до положаја. — Најзгодније је да пођеш сада по магли.

Плашио сам се да не добијем тамо маларични напад. Шта да радим. Чини ми се, лакше бих се осећао да идем у неку пешачку јединицу, са чијим сам радом већ упознат.

за тебе нису напори. Добићеш температуру. Боље би било да идем ја. Одговорио сам му, шта би рекли пешаци, кад би чули како се ми нећкамо. А они под таквим приликама живе стално.

Сетио сам се те и њима двојици дадох да поделе. Опростио сам се срдачно од Грује. — Куда треба да идем сада? — Ево, ја ћу ви покажем — рече један од оних који је снео Грују. Била је то некада густа шума.

Командир пође, али на излазу застаде. — Јесте ли направили платнене ципеле? — Јесмо, господине капетане. Идем за командиром и мислим за шта ли ће им те платнене ципеле кад у саобраћајницама штрчи шиљато камење.

Али време је било да идем. Испратили су ме обојица далеко, шалећи се стално уз пут, као да шетају неким парком... Позадина их је упутила на

— Ја вас молим, господине капетане... Није ми ништа. — Сад... ја те не приморавам, али те саветујем... — Хоћу да идем и ја. — Добро, твоја воља... Да вам изложим сада начин нашега напада.

— Бора се диже, али у пролазу намигну Кости да и он изиђе. На вратима застаде. — Нека стоји моја кава... идем да се мало олакшам... — Ах, добро ме подсетисте. Видим ја да ме мучи нека изнутрица. Изишли су обојица.

Џамић погледа у свога командира. — Ништа вам не-не помаже — заплитао је мало Коста — пронашао сам буре. Идем ја... Пило се без мере. Ветеринар клонуо од беса, љутње и вина. Радослав почео да се смеје.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Слатки спомен! Сад најпаче двоумију моме: Какова је судба опет ниспослана по ме? Идем — што ћу? (совјест трпи) —, и више сам пута Изгнан мор'о прах отрести с мојијех опута, Ићи куда нова срећа прстом

стиха мога, пјесан мојих хвалу; Да, док буде памет ваша у роду серпскоме, Конца није њу претећем ни пјенију моме. Идем даље! Ов'лико сад с пута мога чујте, И гди сам год, возљубљени, ви ми ту здравствујте! Око 1807.

Ви ћете турског нештедећег жертва постанути мача Пре него ногом на обалу ступит узможете Саве. Идем ја јавити Турком шта сте наумили саде Скорошћу муње похитаће јаросни к плену и крви.

Беспокојан идем тамо Где борави моја мила, Да сам ближе оној само Која ме је опчинила. С надеждом се мисли боре: „Ваљда мила

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

вечити Мојом је душом свакад вољковô — Ил’ суза била, или осмеха У њима синô блистајући сјај, Заповеда ми... идем покоран — И неосуђен, и неприморан, Да ти извршим свети завештај. Хиљаду хоћеш?...

Запали сунце! Мрак! Поноћ! Сан! У Венецији свакад је дан... Пуштај ме! Идем!... Ко, старче? Ја?.. Твоја те кћи прогонила!...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Крава стаде нешто зазирати и застајкивати. — Идеш ли, роде? — окрену се старац и јаче повуче привузу. — Идем, идем — тешко мали растави вилице. — Је ли ти студено? — Да — једва чујно и с напрезањем одговори Вујо.

Крава стаде нешто зазирати и застајкивати. — Идеш ли, роде? — окрену се старац и јаче повуче привузу. — Идем, идем — тешко мали растави вилице. — Је ли ти студено? — Да — једва чујно и с напрезањем одговори Вујо.

— Идеш ли, роде? Идем, идем — једва је одговарало дијете, дрхћући више од страха него од студени. — 'Ајде, роде, 'ајде...

— Идеш ли, роде? Идем, идем — једва је одговарало дијете, дрхћући више од страха него од студени. — 'Ајде, роде, 'ајде...

— Идеш ли, роде? — Идем, идем — немоћно одговара дијете посрћући, падајући и устајући, док на једном звизну снажан вихор и дебео га смет удари

— Идеш ли, роде? — Идем, идем — немоћно одговара дијете посрћући, падајући и устајући, док на једном звизну снажан вихор и дебео га смет удари у

Вујо јаукну и изнемогло паде. — Идеш ли, роде? — викао је Реља поиздалека. — Идем, идем — чинило се старцу да чује дјетињи глас. — 'Ајде, роде, 'ајде!

Вујо јаукну и изнемогло паде. — Идеш ли, роде? — викао је Реља поиздалека. — Идем, идем — чинило се старцу да чује дјетињи глас. — 'Ајде, роде, 'ајде!

„Зар ја да идем путем куд пролази проклети, куљави, паклени Џибо!“ Џибо, Џибовина, тако зове оца, а дједа зове Џибукардом.

“ ,,Па видиш, жено да сам пошô.“ „Како ти идеш суду?“ „Па идем кô и остали свијет, на двије ноге. „Добро, каже, ама јеси ли ти средио у глави како ћеш тог јолпаза тужити?“ „Јесам.

Немој те ви мислити шта мислите! Ако не чујем оно: У Име Његово, одма' идем на Окружни Суд. Судац: Па ето, Давиде, у име његово закон осуђује Јолпаза Давидова на двадесет...

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЈЕРОТИЈЕ: Центар! АНЂА (прекрсти се): Буди бог с нама и мајка божја! Па добро, а што ће ти пиштољ? ЈЕРОТИЈЕ: Идем у лов! МАРИЦА: У лов? ЈЕРОТИЈЕ: Јесте! АНЂА: Ама, шта је теби, шта говориш, бога ти?

МАРИЦА: У лов? ЈЕРОТИЈЕ: Јесте! АНЂА: Ама, шта је теби, шта говориш, бога ти? ЈЕРОТИЈЕ: Упамти идем у лов на – класу! (Оде.

читава два сата прошло како је у 'апси, читава два сата како смо спасли државу, а ја о томе не извештавам министра. Идем овај час на телеграф, понео сам шифре па ћу тамо написати.

Па и сам господин капетан кад наиђе на оловни грош, одвоји, вели: „Ово је добро за тас кад идем у цркву”. ВИЋА: 'Ајд', дај ми те твоје грађане! ЖИКА (звони). ЈОСА (на вратима).

ВИЋА (шчепа капу): Онда, господине капетане, ја одох! (Пође.) КАПЕТАН: Куда, море? ВИЋА: Напуштам дужност и идем на телеграф да поднесем господину министру телеграфску оставку и да кажем зашто је подносим.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

1856. СТАЗЕ Две преда мном стазе стоје: Једна с цвећем, друга с трњем; Гвоздене су ноге моје — Идем трњу да се врнем. Ја уступам цвећа стазе Којима је нога мека; Нек’ по цвећу жене газе, А трње је за човека!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

— Идем! — одговарао би кратко. Било мати, било тетка, држале би му појас у који се он полако, уздигнутих руку, да не би било

Целе ноћи баба била као у бунилу. Од среће, занета, једнако говорила: — Сада могу да идем. Могу, треба да идем. На уплашено Младеново и материно трчкарање око ње и запиткивање, једнако је као себи говорила,

Целе ноћи баба била као у бунилу. Од среће, занета, једнако говорила: — Сада могу да идем. Могу, треба да идем. На уплашено Младеново и материно трчкарање око ње и запиткивање, једнако је као себи говорила, одговарала: — Могу

Младеново и материно трчкарање око ње и запиткивање, једнако је као себи говорила, одговарала: — Могу сада, могу да идем! Као, сада, свршено је њено. Нема потребе да ту седи, чува, пази кућу, стрепи и не дâ да се пропадне, осиромаши.

Или, за ту половину што имаш, узми новац, да ти ја исплатим; или ти моју половину исплати, па ја да идем. — Ох, бато. Зашто ти да идеш? — болно поче брат му. — Ја да идем. Тако! X И после као да на све намрзну.

— Ох, бато. Зашто ти да идеш? — болно поче брат му. — Ја да идем. Тако! X И после као да на све намрзну. Ништа као да није хтео да види.

Ћипико, Иво - Пауци

Раде погледа у сунце. —Идем, Машо! —Збогом, Рад! — поздрави жена и надода: —Напојићеш ме још гдјекад, кад ме пут нанесе... — А што не бих?

Сви је наговарају да се поврати: и Раде, и мајка, и отац, па како да свима одоли? — Идем, — вели у сузама. Мајка је испрати до на улицу и гледа за њом. Радивој иде први, а њено дијете узастопце за њим. ...

Раде се нагло диже. —Куда ћеш? — упита старјешина. —Идем . —Де ти... Раде изиђе на коњски пут и пође даље. Идући узбрдицом, сам, у пустоши слути у себи зло по оца.

— А ви се ожените! — одврати она просто, као да му то савјетује. Па узе крто и одлучи да крене... — И ја идем, — тугаљиво ће он, као да сам собом говори. Па, видивши да се је упутила, осјети да га нешто гану.

— Не говори што му драго! — узврпољи се дон Фране. — Не да штатут; све је по њему одређено...Питај оца! Збогом!... Идем на објед ,— и сврне у кућу. Свијет се већ бијаше разишао по селу и подне је дозвонило.

Уобрази себи у тили час њу и боровик и — дугу ноћ. Нагло се окрене к њој. — Ја идем — говори јој озбиљно. Чекаћу те доље, код твоје куће! Ионако си брзо проста, а имам нешто да ти рекнем!

— Дошла сам да вас поздравим прво него пођем, — рече она мирно. — Куд ћеш? — Идем у град да најдем службу. Не могу остат' у селу... — Шалиш се? Што се догодило? — Ништа; ма даље не могу издржат'!...

Нека, нека иду! Биће бар тамо јадници сити! А нама како бог да! — И ја идем! — јави се доктор. — Још два—три дана, па адидио! — А камо ћеш? — упита Иво. — Ето, на! — нажести се доктор.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Тога се сећам јер сам се дуго двоумио да ли уопште да идем на Мораву или да се завучем негде у хладовину и да одремам док оморина не прође.

Почела сам да идем около обучена као каква одурна вештица, замазана и забундана у прљаве грозне хаљинчине које сам сама шила, како бих

из једног паперјастог облачка и видим га јасно како стоји ослоњен на једно осушено стабло, без коре, потпуно бело. Идем ка њему, али корак ми је несигуран, колена ми се подламају, висока дивизма се савија и шиба ме по лицу и врату, њен

И онда је ту требало да дођем ја, да идем од једног до другог крмељивог себарског кљусета натечених трбуха, испалих ребара и шиљатих кукова на које се комотно

Хуји у даљини Морава, набрекла од вода што су се сјуриле с кишних падина у току задња три дана. Уморан и растројен идем од једног до другог зупца на бедему, нагињем се између њих и гледам доле у урвине којима блуде сенке облака и мрље

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

А љупки, немирни Љељо, сретнувши седога старца, Хладнога Бореја, рече: ,,Куда си пошао, стари?“ „Идем на небо горе, на земљи места ми нема, Јер вредну ратар, синовче, за мене слабо већ мари, Он слави Љеља сад.

“ А лукави дечко тужно спусти главу И плакати поче: „Свет и мене гони, поведи ме горе, И ја сам сироче. Гле! Ја једва идем, издала ме снага, А и како неће, И руке су моје малаксале давно Држи ово цвеће!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

СЕЉАК (полази пркосно): Море, што опет ја тебе питујем. Идем си ја сам да си наточим. Шта ми ти ту: те ово, те оно. Као да ја не знам где су бачве!

Као да сам ја од јучерке овдек, те не знам како се овдек једе и пије... Идем си ја да си наточим, шта ми ти ту... СТАНА Наждерите се! Никада друго и не радите. Од увек сте такви.

И њега, деду, попа нашега, духовника нашег, за свашта зови, за свашта питај, јер он то све зна. А сада и ја идем. (Спази послужење): А, ја! Дај, Стано! СТАНА (му приноси).

ТАШАНА (заустављајући га): Седи, седи, дедо. ХАЏИ РИСТА Да идем. Сутра, после службе, опет ћу навратити да видим децу. Тебе, а и те чивчије.

дан, два не дођем, а ти плач и грдње на мене: где сам за толико време, што те остављам саму; а кад дођем, ти опет: да идем од тебе, да те оставим! ТАШАНА (за себе): Да, саму, саму да ме оставите.

КАТА (уплашено одскочи од ње): Ама, јеси ли луда? Какав страх? (Решено намешта шамију око главе.) Идем ја, идем ја сама да зовем деду калуђера, да видим што је то, какав је ово страх?

КАТА (уплашено одскочи од ње): Ама, јеси ли луда? Какав страх? (Решено намешта шамију око главе.) Идем ја, идем ја сама да зовем деду калуђера, да видим што је то, какав је ово страх?

И сада, ево, једва што дођох. ТАШАНА Ако, дедо. Хвала! МИРОН Казуј, немам времена, морам одмах да идем. ТАШАНА Седи, дедо, молим ти се!

И мени сад мило да живим. Пре: идем чаршијом и нико да ме ослови, нико са мном реч да проговори. А сада: сваки, поред ма ког дућана да прођем, зове: »Где

) МИРОН (устаје и заогрћући се мантијом гледа кроз прозоре да ли су сви отишли). Хајд’, и ја да идем! ТАШАНА (готово уплашено, са страхом га зауставља): Остани ти, дедо, остани!

И ја бих с њима, али, знаш, није ред, да ја, као калуђер, у гунгули, чаршијом идем, па зато сада ћу сам... ТАШАНА (наваљује, сада већ ослобођена): Остани, остани ти, дедо.

А теби за то хвала! Ово ми је драже и милије него све што сам до сад у животу постигао. Хвала ти! Да идем. (Таре чело, косу, да се смири.) ТАШАНА Да донесем воде да се умијеш и освежиш?

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Из цркве идем, брајко, и прозирем те као стакло! Истину! Не врдај, не лажи!“ И истина се говорила, и све се разјашњавало...

Пише, да ми даш, колико мислиш, као мој мираз, сестра сам ти, каже, и да онда идем код ње у Трст. Сама је, каже, већ је и стара и болесна, па не може више без свога детета...

Где га не сејем, ниче, и увек у добар час. Кад грдим, њега нигде на земљи нема, и ватру поједу други. А кад идем на бал — балове снива човек! — онда је Шваба уза ме...

— рече једног дана паметну реч госпа Пава ветеринарка. Међутим се у кући госпа Нолиној поновила стара сцена: — Или да идем у Трст, или да се удам за Милушића.

Вели ми, на моје запрепашћење: „Да се оставим школовања, Нано, да идем на салаш да живим; како Бог да, дотрајаће ваљда она земља да и нас све још прехрани.” — Како говориш, дијете, забога!

И ја сам почела мужу да идем чешће на гроб... Отидни на гроб Тодору Лазарићу; а на мој, како хоћеш. Право да ти кажем, и ја се овде осећам помало

— Кад пре! И куда си наумио? Није шала, потег'о човек у свет! — Ја ћу да идем у Мексико. — Шта рече? — Ту наредник Јова осети да није сасвим сигуран да ли зна или не зна шта је то и где је то што

— Све је тачно, а опет све није тако. Идем чешће код Павла. По енглески идем на чај. Нисам до сада никад пио чај, али налазим да је то врло пријатна ствар.

— Све је тачно, а опет све није тако. Идем чешће код Павла. По енглески идем на чај. Нисам до сада никад пио чај, али налазим да је то врло пријатна ствар.

Неће ваљати тај комшилук, видећеш... Али пронаћи ћу га ја ко је и шта је, јал је киша јал је лед; сутра идем да перем степеништа у магистрату...

Старац, и уплашен и постиђен, безмало клечи пред ћерком и мрмља нешто, моли за опроштење. — Да идем, Нато, у сиротиште...

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

« запита је. Роксанда, видећи изненада лепо обучена младића, застиди се и поглед земљи обративши: »Ја идем оцу моме«, одговори му смерно, »који се овде недалеко на њиви наоди«. — »Оћеш ли допустити да те донде отпратим?

зато сваком на вољу остављам нек толкује себи како оће, или како уме, или како достиже (то није свеједно), а ја идем даље стари рукопис превртати, који придодаје да се наш млади путник с Роксандом венчао (опет мало изгрижено), да се

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Према свему томе, ја морам још много страна ове књиге посветити школовању. У једном тренутку, мислио сам да идем редом од разреда до разреда, али кад сам се сетио колико сам напора ја уложио провлачећи се кроз разреде, изгубио сам

Једно поподне, за време великога поста, он диже руку и замоли: — Молим, господине, да идем у авлији. — Реци, Стамболићу, ту реченицу правилно, па ћу те пустити, — одговори му професор.

Стамболић се збуни, узврда се, па очајно понови: — Молим, господине, да идем у авлији! — Реци правилно, па ћу те пустити.

Ми смо тај доказ овако замишљали: пођем ја, на пример, из првог разреда гимназије и идем, идем, идем и после неколико година вратим се опет у први разред гимназије, док моји другови уче већ четврти.

Ми смо тај доказ овако замишљали: пођем ја, на пример, из првог разреда гимназије и идем, идем, идем и после неколико година вратим се опет у први разред гимназије, док моји другови уче већ четврти.

Ми смо тај доказ овако замишљали: пођем ја, на пример, из првог разреда гимназије и идем, идем, идем и после неколико година вратим се опет у први разред гимназије, док моји другови уче већ четврти.

противразлоге, али је он остао при своме, тврдећи како то није лепо од мене, као културнога човека, што очевидно идем на то да омаловажим медицинску науку, која је у овоме веку начинила већи прогрес но све остале позитивне науке.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Командир се саплете: — Пазите! — шапну нам. Пређох обазриво јендек. У мени као да је нешто прегорело, идем готово равнодушно. А подсвесно тиња и радозналост, да их видим најзад. Ама, ти нас нешто далеко водиш?

— Немам само његову плату — смеје се сада шеретски Исајло. — Слушај, докле идем ја, ићи ћеш и ти. Докле имам ја, имаћеш и ти. Јеси ли разумео?... А сад вуци се у шуму за дрва!

— Ама нећу да питам ни за кога! — љути се један командант батаљона. — идем сада где је мени воља, а он нека ме тражи! — мисли свакако на свога команданта пука.

Решавамо се да развалимо врата. Али командант не дозвољава, већ нареди мени да идем у црногорску команду и затражим стан преко њих. Мала је варош, те је одмах нађох.

А није им ни лако. Готово целокупна војска једне земље сручила се у Пећ. Идем полако поред реке и мислим о томе. С друге стране видим једнога нашег ордонанса где продаје неке нове лаковане чизме.

— А зашто идеш са границе кући баш сада? — Па видим сви побјегосте, и ја кâ велим, идем да браним сам кућу своју. Потпоручник Драгиша се окрете нама: — Ове људе не могу да разумем...

— И мени су отекле ноге, а ипак сам морао да идем са војницима шест километара да купујем сено — жести се потпоручник Живадин. — Замисли, да ја нисам ишао...

“ И ја потпишем онда „бланко“ команданта, а ађутант напише оно остало. — Знате шта? — рече Душан. — Сад ћу ја да идем код њих па ћу да се правим забринут... Дошао сам, као санћим да се договоримо. Пођосмо сви.

Минусмо поред њега. Али ме нешто косну... Идем и непрестано мислим на њега. Видео сам их толико, и још у тежем стању, али овај је привукао моје мисли. Куда ће он!

— Вала, господине поручниче, не жалим да тимарим, само да не идем пешке — каже један возар. Војници из околних логора истрчавају на пут да виде. И они се радују.

— Јагње, господине капетане. — Откуд? — Кад се оно заглависмо у оно село, дадоше ни једни коморџије. Могу д’идем да га испечем? Командиру се развуче један крај усана у осмех. Али био је заузет и само махну руком.

Ако нам је, најзад, тако суђено... Ја се жив у руке Бугарима не дам... Али, ваљда ћу дотле и ја једном погинути. Идем гладан, жедан, уморан, измучен, несрећан... ГОРНИЧЕВО 8. август Дижем се сав изломљен са сламе.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

»Високо, све више, у плаву зеницу Сунца и ко зна куда још — идем!« — кликну Капљица, али не осети радост у себи. Њен Цвет у пустињи цвета само једном у сто година!

Мислиш ли да си једини који је извору пошао? — Не мислим! — одсече Варалица. — Скрати причу. Знам да на гозбу не идем. Шта да радим када их сан превари? — Не жури, јуначе! — залепета орао крилом тако да камење полете низ стрмину.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

ПОЛИЦАЈА (задуван, баца штап пред Арсу): Ево, газдо! Ево ти штап, и власт, служба, и све! Не могу више! Идем и ја! (Полази.) АРСА Куда? ПОЛИЦАЈА Идем. Не могу. Није ово једно. (Очајно шири руке): Ово је на све стране!

Ево ти штап, и власт, служба, и све! Не могу више! Идем и ја! (Полази.) АРСА Куда? ПОЛИЦАЈА Идем. Не могу. Није ово једно. (Очајно шири руке): Ово је на све стране! АРСА Па зашто имаш руке? Удри! Камо ти пандури?

С’г на Воскресеније гора и вода се весели. Тики ја сам си нешто много жалан. Од гробје идем. На побратима свећу запали, па зар се много ражали? Половин човек бидна!

А бакшиш? Даћу... Јер... — Ах, мој брат никад срећу да не види што ме одоми, ожени... Што ме не пушти да идем. У свет да си идем. Тики, кој што прави, а он: »Митке, дом, у кућу да седиш, жену и децу да гледаш.

Даћу... Јер... — Ах, мој брат никад срећу да не види што ме одоми, ожени... Што ме не пушти да идем. У свет да си идем. Тики, кој што прави, а он: »Митке, дом, у кућу да седиш, жену и децу да гледаш.

Таква је моја свирка и песма била кад ја пођох да се венчам: — да више у зелену башту не идем, месечину не гледам, драго не чекам и милујем — да младост закопам! И закопах је! Сад? Старо дрво.

(Одлази). ТОМА (спречава Коштану да иде): А немој ти, певај! КОШТАНА Други ћу пут! А сада и ја да идем. Јер болесна сам. ТОМА (изненађено): А не... Немој, кћери! Ако те грло боли, узми шербет, росу...

Бисер да ти растопим, само да те грло не боли. КОШТАНА (показујући на прса): Овде, овде ме пробада! Да идем! ТОМА (убијено): Е кад ту... онда је то тешко... (Коштана полази): Коштана! (Прилази јој грцајући.

Болан од како се родија. — Тој сам ја!... Па од т’ј бол, јад дерт ли је, проклетија ли нека — еве на ногу гинем. Идем, пијем, лутам по мејане, дерт да заборавим, с’н да ме увати. А с’н ме не ваћа. Земља ме пије... Ноћ ме пије...

Него, не смем. Газда председник убиће мене ако тебе нема. Па зато сам овде. Морам да те чувам. Не смем да идем... КОШТАНА (бесно): Чуваш ме? (Стреса се.) Бојиш се да не бежим? (Пркосно.) Нећу! Ево, нећу! (Седа.) Ето, чувај ме.

(Кида са себе одело, лице, косу.) КМЕТ (одступа пренеражен): Не, бре, Коштана! Не толико! Ево идем! Али убиће ме председник, ако те нема!... Али опет идем. Само ти немој толико! А и Асан, добар је — богат је.

Не толико! Ево идем! Али убиће ме председник, ако те нема!... Али опет идем. Само ти немој толико! А и Асан, добар је — богат је. КОШТАНА (поклапа лице рукама): Асан је!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Но наједанпут ја се сам нађох, у чуду Како је нагло нестало гомила свију; и даље ступам, и хитам, и идем само Кроз заплет соба што чудновато се вију. Корак ми тежак постаје и страх ме хвата Да ћу икада излазак наћи који.

То беше драга, што је на врат'ма била, На уснама јој бол, на челу бриге тама; Да назад идем, знаке ми руком даје. Опомиње ли ме, или се срди на ме?

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

у бесједи бјеше, Милош иде, а кулаша води Ао пред шатор српског цар-Стјепана: „Је л' слободно, царе господине, да ја идем на мејдан у поље?“ Вели њему српски цар Стјепане: „Јест слободно, млађано Бугарче; јест слободно, ал' није прилике!

сестро, на бијелу кулу; не бих ти се јунак повратио, ни цареве једеке пустио, да бих знао да бих погинуо! Идем, сејо, у Косово равно за крст часни крвцу прољевати и за вјеру с браћом умријети“. Пак проћера коња на капију.

даде Косовски девојки, па се маши у џепове руком, те јој даде три дуката жута: „Нај ти, секо, Косовка девојко, а ја идем на бој на Косово у пресвето име Исусово.

“ Ал' бесједи Владета војвода: „Ој, бога ми, царице Милице, та ја идем са поља Косова, ал' не виђех честитога кнеза, већ ја виђех кнежева зеленка, ћерају га по Косову Турци, а кнез мислим

себе скиде, па је мени даде: „На, девојко коласту аздију, по чему ћеш мене споменути, по аздији, по имену моме: ево т̓ идем погинути, душо, у табору честитога кнеза; моли бога, драга душо моја, да ти с̓ здраво из табора вратим, а и тебе добра

скиде, па је мени даде: „На, девојко, бурму позлаћену, по чему ћеш мене споменути, а по бурми, по имену моме: ево т' идем погинути, душо, у табору честитога кнеза; моли бога, моја душо драга, да ти с' здраво из табора вратим, а и тебе добра

скиде, па је мени даде: „На, девојко, копрену од злата, по чему ћеш мене споменути, по копрени, по имену моме: ево т' идем погинути, душо, у табору честитога кнеза; моли бога, моја душо драга, да ти с' здраво из табора вратим, тебе, душо,

Та и поче беседити Марко: „Побратиме, беже Костадине, сад ја идем преко Цариграда, тева м' која сукобити беда, те ме тева на мејдан зазвати; ја ћу с' тешко болан учинити од зла бола

брате, безистену моме, донеси ми стрелу татаранку, у којој је стрели татаранки девет бели соколови пера; а ја идем с агом на кадију, на мешећеми да нам синџилати да међ' нама после није кавге“.

Обреди се све Косово редом: даваше му младе и девојке; ево мени тужној редак дође да довече идем Арапину, да му ноћас, јадна, будем љуба, па ја мислим и размишљам мисли: мили боже, што ћу и како ћу?

И сам Марко у авлију уђе; пред шатором одседнуо Шарца, своме Шарцу тако беседио: „Одај, Шаро, и сам по авлији, а ја идем под шатор Арапу; наоди се шатору на врати — ако б’ мени до невоље било“.

те беле шаторе, пак беседи војевода Јанко: „Сад на ноге, моји соколови, те чувајте страже од Турака, а ја идем санак боравити“.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

жели да проведе лето На копну или на броду А морнар ајкула стара Рече МОРЕ ПРОКЛЕТО УЗЕ МИ СВУ СЛОБОДУ ЖЕЛИМ ДА ИДЕМ У ЧАЧАК Капетан је питао морнара Зашто му проблеме ствара Зашто не иде у Сплит А морнар ајкула стара Рече са

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

То га испуњава чудном снагом и радошћу и даје му одважности да сам самцит крене у дубину пусте шуме. — Идем да потражим мјесто за свој хајдучки логор.

— Да знаш, тужићемо те учитељу да нас плашиш! — свадљиво викну једна дјевојчица. — Не идем ја више у школу па да ме учитељ избије као тебе данас — дочека Стриц. — Ето баш није мене, него Боку Потрка!

Мачку синуше очи. — Охо, шта ли ћемо све тамо начинити да само знаш. Пусти ме, идем одмах на свој таван да мислим. Ето ме сутра у Гај.

Дугајлија Стриц хитро се смандрља с грана. — Довешћу своје магаре. Могу још ноћас. Идем с њим у млин па кад се будем враћао.

! Пао, па пао, што се то тебе тиче! Како је још увијек био поспан, он пригрну Мачкову врећу и поново леже. — Ехе, идем опет на ону крушку. Тек сам био почео да берем. Иза букве се опет показа Мачкова глава.

—А мени учитељ не да да Жују доводим у школу — пожали се малишан. — Кад она не може, нећу ни ја да идем. — Па шта ћеш онда радити? — Сакриваћу се сваки дан у шуми, док ме вук не поједе — тужно прогунђа дјечарац.

Јованче се уозбиљи. — Луњо, куда ћеш? — Шта ја знам куда ћу. Идем, кад ме ту не воле. — Шта не воле! Ко не воли! — повика Вањка Широки.

— Ехеј, гдје си?! — викну сад и Мачак малчице окуражен. — Ево ме, Мачак, идем — одврати глас. Лазар Мачак збуњено погледа у Јованчета. — Откуд патуљак зна да је мени надимак „Мачак“?

— Шта ти је то ? — радознало се надвири Јованче. — Укосница. Гле како је оштра. Кад год идем куда кроз мрак, ја само извадим укосницу, држим је у руци и ничег се онда не бојим. — Како не бојиш? — зину Мачак.

— Теби се свуда привиђа тај твој Стриц! — окоси се Мачак. — Откуд Стриц горе на небесима? — Чекајте, идем ја да видим — рече Јованче и куражно закорачи према ономе стаблу изнад кога се чула галама.

— зашкиљи Мачак. Сви се, као по команди, окренуше према Јованчету. Он се само насмијеши. — Добро, идем ја. Баш се томе веселим. — И ја ћу тамо — јави се Луња. — Пази је! А зашто баш ти? — оте се Стрицу.

Рано ујутру дизао се и кроз шумски сумрак тапао према изласку из Гаја. — Идем напоље да видим је ли свануло. Овдје се ништа не види од дрвећа.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Сунчана светла луча, моје сјајно спасење! То, ево, са собом носећи ми, идем пробаљивати да видим: јесу ли лепогласовите с веровањем мојим, и с лебдењем безазлено с чиста срдца, неповодне нахеро

Кад дође, пита цара који је посао. Цар га нуди да иде кући својој два-три дни да стоји, а он не хтеде: »Идем — рече — на бој, не стоји се да код жене спавам!« Инди, што ће?

И пак му она на то рече: — Да хоћеш ли да идем ја сама за те к цару говорити му да те пусти? А он је запита: — А зна ли, рече, тебе цар?

А нашто је кад нико није за то? Соборенога и истерана од борца врага милујем и меште човека идем ја сам, у образу човечу, потајем сплести се у коштац те се похрвати со тим борцем.

Молим те, дај ми мало мира, док се бар просвестим што да чиним, куд ли да идем. Јосиф Но ја те сад на лепо питам толико искажи ми се тко те је преварио и уговоравао се је с тобом да за њега пођеш,

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Несам, бре брате, џимпир ели качак, ели кумита, та да си брез фенер идем преко сокак!... А саг!... Судија, бре брате, чиновник, ели приседник суда, дрт човек, бела глава, бре брате; има си

А он, куче, — и кој га, бре, научи да си тако збори? — рече: „Нећу да ги носим; бос ћу си идем, ели у селски оп’нци, а да ги носим, рече, — нећу!...“ Е, зашто нећеш? — „Не могу“, рече. — Зашто не можеш?

Остави ме!... Сама ћу си идем!... Врни се! Жива ти ја! Ће ме види бата! Срамота оди човеци!... Врни се, Мане, две ти очи!...

— Ја вино точим, вино не пијем; песну искам, песну не слушам, а све зарад тебе, Зоне!... У лов идем, пушку не испалим! Нипта не знајем за себе, а све зарад тебе... Ја си идем, па...

У лов идем, пушку не испалим! Нипта не знајем за себе, а све зарад тебе... Ја си идем, па... како онај говедо када се, етет, напасе од травку зановет... брљив стадо’, Зоне! — Хе!... Мане ућута.

ја си једну сал искам... — Па пуно ги у ма’але... — Пуно, ама за мен’ сал једна што је... — Пушти ме да си идем! — рече Зона и измаче се, а Мане је задржава и вели јој: — Код мен’ нећеш да живујеш како наше жене што си живују при

Ћу те слушам; кад ми рекнеш остани си, ћу си останем, кад ми па рекнеш иди си, ја ћу си идем... — Е па, ете, казујем ти саг: иди си, пушти ме! — рече Зона и измаче корак-два. — Остани јоште малко!