Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
И што је онда ту важно ако, кад се погледамо у огледало, констатирамо да тај наш исти идентични, незамјенљиви ја, има нешто просиједу или проријеђену косу, да су му леђа нешто погрбљена, да је добио рђаву навику да
као и порив отимања од смрти, као и порив за изналажењем све нових облика те борбе против смрти; они су у ствари идентични. Човјек се не рађа одједном и дефинитивно.
било, само су вулгарна материјална оваплоћења оне „резистенције”, оне „виталности“, оног „тонуса“, а никако напросто идентични с њима. Нема шта, изгледа да људи баш имају потребу за неком малом дозом метафизике.