Црњански, Милош - Сеобе 2
А кад се вратио у своју заложену избу, која је мирисала на брашно и жито, учини му се да га на широкој, росијској, постељи, на банку, чека покојна жена,
Госпожа Јулијана била је удесила, то послеподне, да са Павлом, при растанку, остане, мало, насамо. Била је отишла у избу, у којој је Павле становао, тобоже да види, како Исаковичи станују, у кући, коју би, каже, изнајмила, за Вишњевског,
Јако га цени! Павле је стајао пред том лепојком, под сводом капије, пред улазом у своју избу, занемео. Она га је сећала на Божичку, као што га је Вишњевски био Божича сетио.
Као да се боји да му мати дете не узме из руку, однесе сина, у колевци, чак у Павлову избу. Молио је да заговоре Варвару, да је лажу, док не смисли, шта ће и како ће.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Себе, и никога више сем ње, осећао је у близини, у топлом полумраку ватре. Друго би било да је ма ко прошао кроз ту избу, споља, из Земуна. Овако, он јасно наслути да неће пропустити ово вече.
Овако, он јасно наслути да неће пропустити ово вече. Пламен жишка са пећи, осветљавао је велику избу, као са брега. Сенке ствари биле су зато огромне.
Освестив се, она за тренут познаде своју избу, која беше сва застрта чаршавима натопљеним сирћетом, и две бабе, које су непрестано обилазиле око ње, бришући јој
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
На крај већ стиже, скочи на обалу, Потражи одма своју избу малу, Ту жића књигу вади из недара, На сто је меће, па књигу отвара; Још пером оштрим у срце се боде, Па крвцом
Чекање њино бијаше залуду, И само могу чудити се чуду. У избу уђе и затвори врата, Па онда свога душека се вата, На душек доле као камен паде Па нешто крупно мозгом учит стаде;
“ Ал' слуга заче, јер већ знаде како, Па кликну, спусти, задркта и сави, Па лати, диже, отиште и зави, Па избу, кућу, та песма затресе, Из куће јоште далеко оте се.
ту се њему глатко чело набра, Још тужним оком кано муња плану, Па Милу своме да престане ману, Те брзим кроком кроз избу корача, Са зида скида убојита мача, Огледа гвожђе скоро зарђало, Па даде Милу да поглади мало.
чему с' људи чуде; У двори туде на душека мека, Он паде, тужан, скоро ван себека; Ал' ето амо његовога злата, У избу уђе и стаде крај врата, Крај врата стаде, па у драгог гледи, У њега гледи, па дркће и бледи, И гледаше га баш по
“, али ништа друго; Па г' онда пусти, гледну за њим мало, Док њеном оку драгога нестало. Тад уздркта се, у избу поита, Па као мртва на душек се ита, И тако леже, и времена прође, А она тужна још себи не дође.
„Ајде са мном, злато моје, Нико т' видет ту не море, Поред стуба врата стоје Одма како с' попнеш горе; Туд у избу ја улазим, Кроз ничију не пролазим.“ 37.
“ Ал' он с пута тури баку, Те ка врати, па за кваку. 95. Врата чедо не забрави, Ваљда беше то случајно, Он с' у избу плао сави, Згледа своје сунце сјајно Оно лежи за њ незгодно Ал' за доста згодно. 96. „Што је ото?
103. Веће врата зашкрипише У рђавни у шаркама... Шта л' му очи сад видише? — Празну избу, у њој тама, Две-три сове тамо горе Излетеше на прозоре. 104.
110. Страшан жубор амо сави, Муња севну, а гром груну, Бура с' диже, вијар зави, А кроз избу ледно дуну; А та врата зашкрипише — Наше момче једва дише! 111.
111. И напољу вијар дуну, Дом кô да се с места креће, А кроз избу ледно дуну, Утрнуше с' обе свеће. Глену врати — за час тили Кô мрави га свег промили. 112.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
сенке свуда око њих искрсавају, уз непрестани шум воде под прозором: „Пламен жишка са пећи, осветљавао је велику избу, као са брега. Сенке ствари биле су зато огромне.