Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Ч’а Масе узео чампаре, крши се као чочек, вије, пева и изваљује на скутове женâ. И слуге дошле у собу, стале иза пећи, до врата.
И пошто скине са себе одело, разузури се, осети се ту, у соби, затворена, слободна, седа у соби, готово се изваљује, као одмарајући се од оног плача на гробу и страха што је претрпела идући сама путем...
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
СТОЈНА (примиче му софру што ближе рукама, нуди га): Кусни, газда, мезети мало. ЈОВЧА (отурује јело, натеже боцу, изваљује се, налакћује се). СТОЈНА (покрива га и утуткава, намешта јастук да се боље наслони).
Станковић, Борисав - ТАШАНА
ТАШАНА (неугодно, с досадом зауставља матер): Ох, не то. Та није то. Не знате ви. (Оставља и матер и Стану и иде, изваљује се на миндерлук до прозора): Оставите ме, оставите ме. Болесна сам.
МИРОН (прибравши се): Не треба, ништа не треба! Идем. Збогом, Ташана! (Одлази.) ТАШАНА (сама од среће изваљује се по миндерлуку. Не може да се надише од задовољства): Ох, ала је лепо кад може човек добра да чини!
(Сећајући се на сав бол, јад, муке, сузе јој пођоше. Седа од беса, готово се изваљује на миндерлук, наслања главу о длан, те јој се рукав заврће и види гола рука.) САРОШ (држећи се за главу).
Олакшавајући Твоју самоћу, осетила сам да тиме ублажавам и своју. (Седа, изваљује се.) Ох, није ми требало сада ово да казујем. Толико ми је сада тешко! Ох!
И тако сваку ноћ, по неколико пута. Па бар, кад није бесан, да је као сваки други, као човек. Него, и онда, леже и изваљује се где стигне.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Болан што сам жив. Од како сам на свет прогледаја, од т’г сам још болан. (Седа. Гледа у Коштану, чочеке, девојчице. Изваљује се, да их боље види): Ех, деца, деца слатка! Појте! Пуштите глас. Али чист глас!