Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— запита већ мало љутито поп Бира. — Па то и јесте што ме једи! Потпустио ону бештију, а он се извук’о: отиш’о негде на пут, а њу оставио да газдује. — Ал’ ти ми не рече: шта је то све радила?
— На моју част, слатка! — И-ју! Ко би то рек’о! — Те још како! — Та не говор’те! — Да шта ви мислите! Извук’о бо’ме наш господин Ћира к’о Талијан код Кустоце! — И-ју! Госпоја Габриела, та шта ви то мени говорите?!
— Што је било, било је; што је к’о им’о да извуче, извук’о је. — Па је л’ повук’о? — Јесте, повук’о је твој красни супруг, к’о и увек. — Не разумем те!... А он?
— Па је л’ повук’о? — Јесте, повук’о је твој красни супруг, к’о и увек. — Не разумем те!... А он? — Он се извук’о. Ја сам повук’о, а он се извук’о, к’о и увек што је. Разумеш ли ме бар сад?
— Не разумем те!... А он? — Он се извук’о. Ја сам повук’о, а он се извук’о, к’о и увек што је. Разумеш ли ме бар сад?