Јакшић, Ђура - ПРОЗА
“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!... О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника. Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
сланине, па кад се обојица добро наједоше, мачак Тошо предложи: — Сад хајде да подбрусимо шапе и да се што прије изгубимо одавде, јер кад Брко види начету сланину, обрали смо бостан.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
Један бединтер само! (Гледи свуда.) Овде вирклих није. МИТА: Ја не знам шта је то; више пута изгубимо шрајбпихл с новцима, па ме не шиље тражити; а сад за једну мараму; — мора да му је спомен од кога.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
да се сва гора устресе, и рече цареву сину: „Ако желиш да опет твоја жена остане кака је и била, треба да двије душе изгубимо.“ „Које?“ упита царев син. „Твоју и моју мајку“, одговори змај, а змајева мајка била је она аждаја у царице.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— потврди главом и сусрете Ђорђев поглед. А овај мукло рече: — Ми морамо да одрекнемо куповине. Мање ћемо да изгубимо. — Па да моји непријатељи пишу у плакатама и новинама да сам лажов?
Мање ћемо да изгубимо. — Па да моји непријатељи пишу у плакатама и новинама да сам лажов? Нека изгубимо хиљаду дуката, реч Катића не сме да се погази. — Реч? Чија реч? Моје су паре и моје су речи.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
нека платна оглашена за светиње у чије име, онако исто, убијамо, и која теже прежалимо ако допадну ропства, неголи кад изгубимо стотину очева породице.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Касније, у вреви живота, као да потпуно заборавимо на пејзаж, потпуно изгубимо везу са стаблима, с природом око нас. Занима нас само човјек, го жив човјек, с његовим срцем пуним стрепња и немира и
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
То можемо објаснити неком „вишом силом“... Али ако уљудност изгубимо, онда тек настаје највећа опасност — и потпуковник Петар климну замишљено главом. Настала је мучна тишина.
— Е, извините, господине поручниче — љути се сад озбиљно потпоручник Живадин. — Нека изгубимо још и тај морални ослонац, онда немамо више ни војске ни људи. — Бре, бре, бре, ал одосмо далеко...