Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Тобџија принесе витиљ и трешњевац рикну... Плотун му не даде ни издушити... Проломи се турска војска, али само за тренутак...
Хитра младеж поскочи од совре и поче упрезати и зауздавати добре коње. Пушка пушци није дала издушити; с пуцњавом се мешао коњски врисак... — Је л̓ готово? — викну старојко. — Готово! — одговорише му. — Полази!
— заповеди старојко. Код куће је чекала опет постављена совра. Опет се јело и пило... Пушка опет пушци није дала издушити. Сунце се већ спусти на заранке. Зека се само погледа с Девом. — Је ли време? — Јесте. Зека зовну Станка.