Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Знаш да смо ми на нашој грбини и крвавим знојем стекли ово крова над главом, па зар да ме којекаке изелице из мог добра истерају?... — А ко те тера? — Не тера ме нико, брате, али ће ме истерати, ако тако и даље радиш.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
запливали у раскоши, у сраму, у блуду... они... данас... те црне тичурине реакције, пљачкаши, изелице, грабљивци... милиони гладнога народа радника... наш зној... раме уз раме, сложно... сутра на Божић у Дому...
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
под грло Олуја ти постеља Страва моја узглавље Широко ти непочин-поље Пламени ти залогаји а воштани зуби Па ти жваћи изелице Колико ти драго жваћи Нем ти ветар нема вода немо цвеће Све ти немо само шкргутање моје гласно Мој ти јастреб на
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Селим крабри Турадију младу, Па на дочек тура у параду. Али викну јунак из горице: „Држ' те, браћо, Турке изелице!“ Вељко беше онај витез пусти, Да уграби јање из чељусти, Та ономе, брате, турску вуку.
снага; А зеко му згази два Турчина, Два Турчина, два бегова сина, Та баш оне клете потурице Мурто-бега, љуте изелице; Млади момци, тек брчићи тргли, Ал' се синци на бабајка вргли: Србе сећи цео живот бели Бесни Турци оцу се заклели.
Викну Рајко: „Што ли ћемо јако?“ Назад Гојко: „Ништа, већ овако!“ Па прикупи ђогину вођице, Па у турске скочи изелице, За њим нагâ војевода Влајко, Али неће Подгорица Рајко: Мимо себе чете пропушташе И на пусте Турке нагоњаше; Чете
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
И зато смо ти ми, стари, велики себичњаци и оштрозубе изелице. А добри јесмо у песмама уз гусле, и кад је то корисно. У подруму је увек тмина. И тихо чим се мишеви уморе.
Свиње ти храним, стоку надгледам, помажем у трговини, копам с надничарима, свађам се са слугама, криво мерим... Изелице! За вас Катиће сам радила и чувала. У шта су истекле моје младе године?
Сви знају. И она је рекла. Свест му прикупише вика и кукњава жена: — Лопови газдашки! Јао, изелице! — Ви сте нам кућу опустели! — Ко ће наше сирочиће хлебом да храни?
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Народ хоће ’леба, хоће пара, хоће земљу! — А ко то неће? — прекида га неко. — Али народ неће господу, неће ове изелице, ове крвопије, неће, да кажем, ове лажљивце, ове пијавице, ове стенице. Али ову последњу реч прекиде један тресак.