Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Он поћута мало, па опет зовну: — Радојка! Радојка! — Ко је? — чу се изнутра санан женски глас. — Ја!... Страхиња! Изиђиде часом! — одговори Страхиња брзо, па принесе уво уз врата.
— додаде Страхиња. — О, Пурко! — зовну Живан још јаче озго. — Ој, море, ој! — одазва се Пурко. — Изиђиде, мало 'вамо, изиђи! Пурко изиђе онамо до вратница. Сви се ућуташе да чују шта ће бити. — Што зовеш, море, што?