Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Био је он човек од перчина до пете, и то паметан човек... Све што ти он рекне - речено је. Он никад није луду реч изустио. Чак и шала му беше лепа; осећаш како ти блажи душу као благи поветарац. Савете је давао озбиљно, укоре благо...
А шта би и могао радити на оваком времену, кад никуд маћи не можеш? Чим је изустио име Лазарево, Турчин се претворио у саму. сласт.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Не смеју, без одобрења, да напусте земљу, на коју се пресељавају. Кад је то гроф изустио, зачу се један оштар звиждук, као што се џелебџије дозвиждавају и, одмах затим, узвици: „Нећемо да будемо павори!
Тек што је то изустио, виде како се Кајзерлинг трже и како му се очи шире, а образе му, као неки талас, прелива руменило.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Помоз', Поло, ти сада менека Па ма после ја морô тебека. Тек што ово бија изустио, Ал' већ Пега с неба се спустио, Док длан о длан, до менека стиже, Мени с' коса од милине диже, Па довати с главе
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Да, није сад важно ово о чему смо говорили. Зауставит ћу се, ако допустиш, на ономе што си малоприје изустио: „Ја сам све то замишљао само онако, ради забавице .” Ето, у томе је ствар.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Него, да би и другим људима могô све то показати, узми те дви тикве са сузама, и нек те бог живи! Како то стари изустио, њег нестаде.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
То су биле речи мога сапутника који је већ био прошао кроз сличну школу. Ниједан пророк није изустио већу истину. На углу Бродвеј и Баулинг Грин улице налазио се стари Стивенсонов хотел, бела зграда са зеленим
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Извините, нисам могла одмах доћи... Ви сте мало чекали? — О, ништа! — изустио сам немарно, као да њеним речима не придајем никакав значај. — Чекам свога пријатеља. — Немамо потребе за њим...
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
И тако је и било: погинуо сам, а речи нисам изустио. МРТВИ ЈЕЗИЦИ Као остаци изумрлих народа, римскога и јелинскога, живе још и данас, расути по разним гимназијама,
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Руке ми хладне... А сунце пали и земља трепти од топлоте. Погледао сам са страхом око себе, и онда бојажљиво изустио, како ми је нешто хладно. Лука добаци: — Да се ниси пребацио у датуму!