Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Дадара Изјутра, на Митровдан, Андрија поново оде Јелени. Скочим, оседлам коња и журно изјашем напоље. Сјурим се низ падину и притајим се у јовику крај Мораве.
Отире јој дланом лице. Одавде не видим ништа. Попнем се на коња, изјашем на обалу двадесетак хвати узводно од вира наспрам газа. Погледам: и он и она су непомични.