Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
»У своје време — писао је 1887. Милорад Шапчанин — учинили су Ненадовића Попара и Јована Илића Хасан Пепељар толики утисак да су их наизуст знале чак и старе судије и помоћници начелства.
[Цео један циклус песама Јована Илића носи наслов Ох, и тај наслов могао би се проширити на целу српску романтичарску поезију.
веку, и два писца из почетка XИX века, сомборског пароха Стефана Ференчевића и игумана манастира Гомирја Севастијана Илића, који су своје мале збирке штампали у Новинама сербским за 1818. и 1820.
обрасце добре српске версификације, и он ће у погледу форме остати главни песнички узор српски све до појаве Војислава Илића. ОПШТИ ПОГЛЕД. — Поезија Бранка Радичевића имала је занимљиву судбу у српској књижевности.
Љубишу, Милована Глишића, Јована Илића, Јакова Игњатовића, Милорада Шапчанина, Стевана Влад. Каћанског и друге. Лист је почео са знатним моралним и
Лазаревића и Војислава Ј. Илића. Осамдесетих година у Отаџбину се више но раније обраћа пажња на науку, нарочито на националне науке, српску историју,
али, у накнаду за то, он је велики уметник, и његов значај у српској приповеци је онакав какав је значај Војислава Ј. Илића.
ВОЈИСЛАВ Ј. ИЛИЋ ЖИВОТ. — Син песника Јована Илића, родио се 1860. у Београду. Школе је учио нередовно, и напустио гимназију.
Остало су написи о незнатним и ефемерним књигама тога доба. Сви ти прозни радови Војислава Ј. Илића од значаја су само утолико што помажу бољем схватању његовог главног, поетског рада. РЕАКЦИЈА ОМЛАДИНСКОЈ ПОЕЗИЈИ.
МЕЛАНХОЛИЈА. — Али оно што је главно у поезији Војислава Илића, то је његова интимна, лична поезија, поезија рефлексивна, меланхолична и елегична.
ЊЕГОВА УМЕТНОСТ. — Песничке способности Војислава Илића биле су врло велике. Он је имао ретку осетљивост, урођену отменост и финоћу, жив смисао за лепоту, осећање ритма и
— Лепота и мелодичност стихова, савршеност метрике, нов ритам, то су најглавније спољне песничке особине Војислава Илића.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
видећемо... можда нећемо њега. ЈЕВРЕМ: Хоћете новога? ИВКОВИЋ: А ви? ЈЕВРЕМ: Па, знате... ИВКОВИЋ: Опет Илића? ЈЕВРЕМ: Кажу: он је најбољи! ИВКОВИЋ: Ама, ја чујем да Илић неће овом приликом бити биран. ЈЕВРЕМ: Како то?
ко зна како је он то горе, у Београду, представио; тек чуо сам да је начелник једном свом пријатељу рекао: ја избрисах Илића! ЈЕВРЕМ: Гле, молим те, баш тако рекао?
ЈЕВРЕМ: Е, то ти не ваља, господине Ивковићу. Не ваља ти што си отишао у опозицију, а сад се још радујеш и за Илића. Камо срећа, како седимо у истој кући, под истим кровом, да смо још и у истој партији, па да пријатељски разговарамо,
Велим, знаш, ово је сад добра прилика... кад би наместо Илића ја нешто отишао у скупштину. ЈЕВРЕМ (пренерази се): Посланик да будеш?
Видиш, они из Београда траже мекшег човека; зар ти не налазиш да сам ја мекши од Илића? СРЕТА (сад му је јасно): Ја, ја, ја, ја, ја!... (Удара језиком о непце.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Има он и друго презиме, али под овим је много познатији. Можеш се одрати питајући за Мићу Илића, мало ће ко да ти каже да га зна, али кад кажеш: Мића »Официр«, свак зна.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
На високим тополама виде се јата покислих врана. Гледам ја Ивана Илића, видим, велика га туга обузела. Прилазим ја, али ме он и не опажа.
Мувају Илију Илића, мувају мене, сви се редом мувају. А ја наваљујем: „’Ајдемо“, кажем, „одавде, није ово, човече Божији, за нас; ми смо
Вучем ја Ивана Илића за рукав, притискам ногом и одвраћам, али се он жустро трза и отима, па устаје и пружа руку тамо ка оном председничком
— И ја сам, браћо — рече сељак. — Чујмо; чујмо! — заори се са свих страна, и сви се окретоше од Ивана Илића. — Дај Боже! — прекрсти се онај сељак. Па га подигоше на једну тезгу. — Хоћете ли да чујете? — рече он опет.
“ „Јок“, браним се ја, и као Петар Христа, трипут узастопце одричем се мога сапутника Илије Илића. „Никад га нисам видео, ничега заједничког са њим немам.“ Па се за трен ока разбегао народ.
“ Па се за трен ока разбегао народ. И за мало, па само црвене полицијске капе стајаху око Илије Илића. Лежи он крвав, изгужван, жут, стење, превија се.
— Народ, господине! — Како народ? — Па тако, народ, људи, врљикама, свачим. И сачинише протокол, и сместише Илију Илића у болницу. Два сам дана преседео код њега, а трећег сам га натоварио на воз.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Народни стих заменили су страним – дванаестерцем и једанаестерцем из француске поезије – и песници који су дошли после Илића: Милан Ракић и Јован Дучић. Оваква нагла промена стила може се различито тумачити.
Пажљивом проучаваоцу неће промаћи да већ код Илића, а у пуној мери код Ракића и Дучића, постоји нови вид синтаксе: изграђеније, еластичније, с покретљивијим деловима
Од Војислава Илића, преко Ракића и Пандуровића до Диса, удео смрти градуално се увећавао. Не само што се, рецимо, драга поглавито
А шта нам се нуди? Просто модернизам. Модернизам у више наврата, од Војислава Илића (праносиоца) до близу нашег времена, после чега следи постмодернизам.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Војислава Илића са следбеницима). Занимљиво је да смењивање књижевних праваца или стилских формација може покаткад довести и до тога
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Једини истакнути песник тог раздобља, Војислав Илић (1862 - 1894), син Јована Илића, иако има доста заједничког са сувременим приповедачима (објективни карактер његове поезије, њена дескриптивност и
У српској књижевности сличне појаве запажамо не само у појави парнасовске лирике Војислава Илића, која је 90-их година прошлог века имала велики број следбеника и доминантан утицај, него и у књижевној критици.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Саве Србског“ представља својеврсну најаву песме „Свети Сава“ Војислава Илића пошто пева о одласку Растка Немањића у манастир.