Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Кад ми кажу да је све оно што говорим лудо, апсурдно, пуко булажњење — то ми толико не импонира. Али ако ми кажу да је то булажњење само са собом у протусловљу, само себи недосљедно — е, признајем, од тога страшно
Ваљда (и сасвим вјероватно) баш зато што сам уистину недосљедан. Добро, но зашто ми то толико импонира? Одакле у мени та амбиција на досљедност? То не докучујем.