Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Сељак је толико лисичио, сладио и пренемагао се да збуњеном интенданту тек наврх брдске косе коначно постаде јасно да умјесто краве води са собом голему доброћудну момчину.
Он је, у неку руку, врло озбиљна конкуренција правом службеном интенданту, зато га је Вачкоња тако брзо и открио својим професионалним радаром. — Ајд, ајд, излази, што тамо шушкаш као јеж.
На ту примједбу сељачак се толико збуни да чак не умједе ни да врдне, већ директно, очи у очи, нађе се насупрот интенданту. — Болан, друже, да имам толико руку зар би ја овако изгледо?
Џакан је показивао такво искрено огорчење да Милош више не издржа, него удари у смијех, постави се постранце према интенданту и упита, тобож озбиљно: — Ма какав лисац? Ево, имам ли ја реп? — Немаш, друже команданте. — А четири ноге?
Чичи интенданту одмах паде у очи један крупан космат митраљезац с нашушуреном ћубом кестењасте косе, која му је вирила испод нахерене