Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— А зар нисте чули Корнелија Станковића како српски свира? — Нисам, онда сам још била у инштитуту. — А ја сам га чуо. Да видите како је то лепо — сто пута лепше него та фантазија. — Знате, сваки има свој гешмак.
— Научила сам у Бечу, кад сам била четири године у инштитуту. — Е, па то сте ви опет далеко путовали. Шта мислите, где је Беч одавде! Ја још нисам био даље од Пеште.
Госпођа Макра се врати у собу, па забашурује целу ствар. — Неће да уђе моја Паулина. Знате, у том врашком инштитуту научила је на мидер. И сад је јако утегнута, па јој је позлило. — Ал зашто је тако истрчала? — запита Љуба.
Ја кад би’ имао кћер, васпитао би’ је по свом реду, да може и за мањег човека поћи. — Ал’ кажу да се у инштитуту тако изуче да после никад пропасти не може. Кад су изучене, у нужди могу и учитељке бити. — Све је то лепо.