Црњански, Милош - Сеобе 2
Као кад се чека вест да је неко у породици умро. Најгоре је, међутим, било четвртом Исаковичу, у Темишвару, Трифуну! Он је међу њима био не само најстарији, него и најсиромашнији, а имао је ситну дечицу, шесторо.
Кад би се неко у том свету женио, или разболео, његови рођаци дошли би да то јаве Трифуну, или Павлу Исаковичу. А грех је био тежак не отићи у тај свет, на сахрану.
Утврђено је било и то – исказом пратећих хусара – да је Терцини дозволио Исаковичу да се од своје фамилије прашта, и да га фамилија снабде јестивом, и пићем, и новцима.
Покаткад би, изненада, почео да виче, да није ништа крив, да није фелон, да није омогућио бекство Исаковичу, а судије би онда почеле да га псују и профоз би му прискочио, па би га ућуткао.
Кирасир је био разместио своје хусаре да спавају на вратима. Терцини је био весео, те ноћи, и смејао се Исаковичу, из гласа.
Трандафил је, код свакога, остављао утисак потпуно сретног човека. Он се смејао Исаковичу, који се као сен, уплашен, брижан, кретао по његовој кући и није излазио, ни у башту.
Не памти се земља, кроз коју се пројаше, гонећи, у снегу. Трандафил се Исаковичу смејао. Исакович, каже, стално, јаше на неком облаку.
Широке је руке при фараону, а јак и при пићу. Људи га воле. Он, Трандафил, већ му је говорио о Исаковичу. Понудио је да Павле плати, до Беча, половину. Исакович се на то згражао.
А кад је Трандафила о њима питао, господин Георгије би само ћутао, и зачуђено га гледао. Честњејшем Исаковичу чинило се да још чује топот њихових коња, да чује њихову песму при одласку. Да чује њихов смех, весео.
У том јутарњем ваздуху, који је био тако хладан и мио, испод лица, у полумраку капије, Исаковичу се чинило да не постоји он тако, само, у Будиму, него да је остао и тамо, у оној дереглији, на Бегеју.
Божич је Исаковичу понављао да се необично радује, што ће имати тако пријатног сапутника на путу. А после, кад коњи тргоше, узбрдо, и
Довикивао је Исаковичу: „Капетане, сунце вам јарко, још ја могу да вежем учкур чврсто! Али сам, ето, код жена, остарио! Нек се акају!
Црњански, Милош - Сеобе 1
мало сетним, изгубљеним негде, изнад града, изнад црквених кула, око којих се витлало јато голубова: „Господине Исаковичу, честитам, особито на оружју – а и фураж је добар. Све казне опроштене за ноћас... то јест...
о производству за потполковника, он је, од синоћ, понављао све исте речи о Царици, о Двору, о Бечу, што су требале Исаковичу да посведоче оно што беше и тако јасно као дан, а то је: да треба да буде католик.
Свакако, Аранђелу Исаковичу све то било је досадно. Ничег братског није осећао, нити је схватао зашто би требао баш да осећа, за тај нос, те
И он му то и рече. Што се тиче снахе, и она је Аранђелу Исаковичу била сад досадна. То није била она дивна жена са малим дететом, коју је био пољубио сав дрхћући од грешне жудње,
У непрекидном сељакању, још за живота очевог, мучећи се са својим обесним братом, Аранђелу Исаковичу чинио се живот његове породице и родбине, па и тог осталог света што се беше са њима доселио из Сербие, и селио опет
Пропуштајући, крај кола, шумарке, долине и пропланке, тресући се у колима, Вуку Исаковичу се најпосле учини као да свет стоји, али да он пролази возећи се бесциљно и безумно.
Код куће је било само блатиште и јад, вечито то трговање тамо‑амо, гурање по прљавим местима која су Аранђелу Исаковичу изгледала вредна пуних кеса, љубазних осмејака и трговачких разговора којима не беше краја.
Отићи некуд и живети безбрижно, одвести и њих да живе негде лако, пријатно, чинило се Вуку Исаковичу тако могуће. Негде је морало бити нешто светло, значајно, па треба отићи тамо.
до Баварске путем који је предлагао он, а не оним, који је био наредио граф Сербелони, ђенерал коњице, била је Вуку Исаковичу ипак главна брига.
Још првог дана по преласку границе, дошао је Исаковичу улак, са заповешћу кнеза виртембершкога Карла Евгенија да иде непосредно за Вуичем, јер ће Његово Височанство Принц
„Не бих Вас била познала“, говорила је најпосле, дочекавши их сјајно, Принцеза Мати Карла Евгенија Виртембершког, Вуку Исаковичу, док је он стајао пред њом, укрућен, надодољен својим плавим тракама, огромним, белим рукавицама што су му допирале до
Затим рече Исаковичу да му се јави по подне, и запита га знају ли људи да веслају, пролазећи при том, непрестано даље, поздравив заставу.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Али, осим у насловима, он се по једанпут појављује и у самим главама. И оба се пута јавља Вуку Исаковичу. Први пут круг са звездом искрсава у оних неколико магновења док се Вук из сна буди, одакле и почиње радња романа: „А
Друго, он се Вуку Исаковичу указао тачно на рубовима где се јава са сном граничи. С друге стране, то што се Вук Исакович при одласку из завичаја
Највећу симболичку вредност има, несумњиво, бескрајни плави круг са звездом који се на оба краја романа привидео Вуку Исаковичу.
Према томе, круг са звездом што се, као у епифанији, обзнањује Вуку Исаковичу надноси се над целу радњу, и над судбине других ликова.
301 Опис је дат у ауторово име, али садржај његов и угао описивања несумњиво припадају Вуку Исаковичу. То није спољње, него унутарње описивање: из јунака, из стања у коме се он налази, и из магновења у коме он види оно
Тако је Вуку Исаковичу допуштено да само понекад изговори покоју фразу, и то у црквенословенској стилизацији. Али је и то довољно да његов
Највише је места и овде поклоњено Вуку Исаковичу. Он је, уосталом, главни јунак, па се стога ствари описују како их тренутно његово око види, или како су у његовоме
Вуку Исаковичу, као што знамо, двапут се учинило да га види, и оба пута на граници сна и јаве. Постоји, међутим, сцена у којој је
Пред најдубљи преокрет који ће се у његовоме животу десити, Аранђелу Исаковичу изненада се, и у магновењу, преокреће слика видљивог света.
353 Када негде у високим Алпима „чист сјај плавог неба” укочи очи Вуку Исаковичу, тако да му поглед понире као у неки сан (епифанију), он у исти мах има и изненадну „слутњу смрти”, коју „на својим
Чак и своју најмлађу ћерку потајно, и из интереса, нуди прво једном, па онда другом Исаковичу. То је оно „кукато и грудато девојче” које се у завршној глави појављује поред Вукове постеље у истоврсној сцени у
Она их заправо композиционо надсвођује већ тиме што је прва глава цела посвећена Вуку Исаковичу, док завршна својом последњом трећином представља -како је већ показано - делимично понављање текста из прве, уз