Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
МАНОЈЛО: Заиста, јер му се чисто коса накострешила; ваљда је много мислио. ДОКТОР (Исајлу, гледећи у књигу): За ручак ћеш преправити трифеља. ИСАЈЛО: Трифеља? ДОКТОР (опет гледа у књигу): Јест, трифеља.
ДОКТОР (гледи у Манојла, прстом показујући у звмљу): Јест, гљиве, и гљиве су врло пријатне. (Исајлу) После ћеш донети и датела. ИСАЈЛО: Шта је то?
Засад је доста. (ИСАЈЛУ) Мој ће разум и данас остати код куће седећи. Зато узмите на ум. ИСАЈЛО: Немајте бриге, г. доктор, као да га сами
Сваки који дознао буде, гди лежи истом доктору разум, нека се њему пријави, па ће добити 100 талира.“ (ИСАЈЛУ) данас изилазе новине. Иди брзо, нека се ово стави, јошт има времена! ИСАЈЛО: Разумем, г<оподин> доктор. (Отрчи.
Ово су ми дали, да вама предам. (Да му неколико печатаних листова, које Доктор узме и почне читати.) ШАЉИВАЦ (Исајлу): Ако онај стран човек дође, пустићеш га унутра. ИСАЈЛО: Оћу. Је ли г<осподин> доктор нашо свој разум?
Бартелему, или Никомедију или Бетлехем, него с којекаким поквареним људма имати посла. (Исајлу) Гди си нашо ово? ИСАЈЛО: Ја прођо кроз књигопечатњу, а оно пуно људи тамо, отимају се за ове листове и смеју се
ШАЉИВАЦ: Ако се не излечи, за четрнаест <дана>, богме, обрао је бостан. МАНОЈЛО (Исајлу): Па да бежимо из службе. ШАЉИВАЦ: Не, ево овај је господин лекар. ИСАЈЛО: Оће л’ да му сече испод језика?
Овамо се вуците! МАНОЈЛО (тајно Исајлу): Иди, Исајло! ДОКТОР: Јесте ли оглувили? МАНОЈЛО (гледи на Шаљивца, овај му намигује): Куку, ала је страшан!
(Приступи и удари Доктора припут бо челу). Сад је готово. ШАЉИВАЦ: Бог и душа, тај штап вреди млого! ПУТНИК (Исајлу и Манојлу): Сад га пустите. МАНОЈЛО: Богами, ја не смем. ПУТНИК: Пустите, кад вам кажем!
ДОКТОР: За то ћу ти платити, пак ти иди, те гледај, да ти време не пролази. МАНОЈЛО (Исајлу): Еј куку, лепо смо се намерили! ИСАЈЛО: Ја нисам никад ишо, да будем учен. МАНОЈЛО: Знате ли, шта је, г. доктор?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Кипислцауф! — добацује злурадо Војин. Лука се прави да га не чује, али још оштрије наређује Исајлу. — Затворићеш и кафу, и шећер, и све што је моје. Не дам више ни богу Саваоту... Разумеш ли?
Огромна огледала... Млада собарица, нема јој више од двадесет година. Лука се обрати своме посилноме Исајлу: — Јаој, репоњо, кад ћу престати једном да гледам у тебе!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Сада су лихвари први који сахрањују државу, иако смо ми још живи. Пред радњом Лука сјаха. Рече ордонансу и Исајлу да чекају пред вратима, а он сам уђе. — Помаже бог!
— А-ха!... А сад, браћо!... Оћеш људски! Их, што немам, и мени да размениш. — Ево ти! — и Лука даде Исајлу једну банкноту. — Деде... али они сјајни динари изабери — ликује сада Исајло.
Отишли смо одмах да се уверимо, и Лука нареди Исајлу да подгреје онај остатак. Јели смо халапљиво ону сарму, али без хлеба.
— Па си се уплашио за себе? — дира га Лука. — Него, гутај то! Ордонанси се сакупили и смеју се Исајлу. А њему криво, па се сав зацрвенео од љутине. Пастила му се растворила у устима, он осећа горчину и сав се нарогушио.