Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
му жао било седе главе, та он се и онако доста наживео, али му је жао оне његове нејачи, што ће она ни крива ни дужна испаштати грехе његове. Напреже снагу па рече: — Станко!... Богом ти проста моја глава!... Али... немој се светити!...
Али од тебе није лепо што људе не слушаш!... — Зар толика непочинства његова... — Он ће за њих испаштати. Зар му може горе бити него кад му поштени људи леђа окрећу?... То је горе и од саме смрти... Је л̓ тако, браћо?