Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Понесен, крилат, стрикан дуну напоље да растелали новост, а дјед остаде над испражњеним сандуком, над својим изневјереним надама, и тек у неко доба, кад га мину прво чуђење, он сажаљиво промрмља: — Е,
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Још мало и заћутаћу пред тобом, Док бдиш оноцветно над испражњеним гробом, Анђеле пред неумољивом лепотом краја Где је мир и зрелост песму заменила, И мрамор где мрмор вечне воде