Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Овако затим збори: Овамо мени руке дајте, И збогом јако ми остајте. О ите купте знања плоде, И роду лепе правте годе, За њега буд' вам живот вас, За мене само дикој' час; Малени часак
Ноћ је свуда, по гори је тавно, Али буре нестало је давно, Облачићи ка својима ите, А небеса звездама се ките; Још се месец на небеси јавља И чује се по горици славља, Пева славуљ са дубове гране,
Коњаници па и пешадија Сукћу путем као каква змија — Змија, брате, црна, дуга, љута, Да што оста Турака прогута. Ите Срби, јечи гора тавна, Ал' су други прошли туд одавна, Ст(р)анпутицом крај града удрили, Украј воде путе доватили,
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Она дете пусти и пошто одмакне, једнако окренута вароши, стане, чека. Дете оде до Ите, пољуби га у руку, а овај вади кесу, једва нађе марјаш и даје му.
Али, што је најчудније, кад год је мислила о томе: све то увек као да се скупљало, врзло око тога Ите. Зато би она тада одмах, црвенећи, брзо престајала да мисли о томе.
При тој помисли он јој дође још више љут, крут, те се она у страху поче јаче привијати око браће, Ите, који су услед свирке, свежине летње вечери и бледе, иза мрких облака, месечине чудно изгледали: говорили много,
Крв јој јурну. Хтеде да устане, виче, али није могла. Једва се дигла и одмакла од Ите. — Снајка — поче он, кајући се и не гледајући у њу. — Куда? Зар се бојиш?... — Не, брате...
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Нека се поташте и по[х]ите довести у свој род златно и благополучно време кад ће српске кћери и супруге читати Памелу, Телемаха, повести