Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Шамика је имао два своја обична јака израза: „гумиласти” и „кабинетсштик”; „гумиласти” кад што презире, „кабинетсштик” кад му се што допада.
Шамика је имао два своја обична јака израза: „гумиласти” и „кабинетсштик”; „гумиласти” кад што презире, „кабинетсштик” кад му се што допада. „Кабинетсштик” седи до њега, па му је коло „гумиласти”.
„Кабинетсштик” седи до њега, па му је коло „гумиласти”. Тако је разнежен Шамика; његов отац, кад је млад био, сасвим је друкчији био.
Госпођа Лујза тапше га по рамену пред Свираком. — Мој стари каваљер. — „Гумиласти”, и ви већ нисте „кабинетсштик”. Смеши се па мери Лујзу; тако је дебела. Он и ту, све око девојака, а девојке око њега. Уда се и Мимика.
— Но ви сте, Херр вон Кірић, вечити младожења, еwігер Јуд. — „Гумиласти”, ни ви нисте више „кабинетсштик”. Тако живи Шамика. Многи би помислили да је Шамика несрећан човек. Није тако. Шамика је са собом сасвим задовољан.