Употреба речи кад у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

“ И гле, несрећници! Кад видеше како им зликовци на хиљаду комада раздераше заставу слободе, клонуше духом и тражаху — смрт; ал’ место смрти,

Али ту пресуду не могоше душмани народа нашега извршити. Голема војска стиже од сродне словенске крви, и кад је победила Маџаре, њени вођи походише мрачне тамнице и, где нађоше брата по крви и по језику, пустише га слободна.

Још се сећам „злочинства“ са кога ми је добри отац на смрт осуђен био, па често у поноћи, кад се мисао удуби у сиву маглу далеке прошлости, ништа више не бих пожелео но да ми нико у роду са другог злочина не буде

Бежао сам, а нисам знао куда... И други су бежали... Изгледаше као у оно прастаро доба, кад су се народи из једног дела у други део света селили да себи ново отачаство траже: преко ритова, шума, преко погорелих

Ала су милостиви ти људи, ти ближњи наши!... Најпре ти свуку и кошуљу са слабог тела; а кад се после на њихову прагу смрзнеш, они те покривају — свиленим покровом...

Ти си гусеница на телу нашем, отровна пара у ваздуху, са које народи тешко дишу, а слабији умиру!... Кад сам се кући вратио, застао сам мога доброга оца — ал’ не више с оном црном брадом. Проседео је.

Више пута сам га сравњивао са првим хришћанским мученицима: пун доброте и стрпљења! Кад ме је видео, потекоше му сузе низ лице. Сиромах отац! Ко зна о чему је мислио, чега ли се сећао?

Ја не знам, а он је ћутао. Кад ми је видео истрцани шињел, што сам од цара добио, сетно се насмешио. Сигурно је мислио: „Ах, зашта гинусмо и

Не кажем да неже доћи време сјајније, та ми се развијамо — али је тешко чекање... Било је часова кад ми је отац и из свога живота понеку занимљиву цртицу приповедао, али у томе је био штедљивији; сваки пут је радије

Ја сам се испрва устезао, али, кад ми он сасвим озбиљски рече да ми има нешто казати, примим понуду и први густ и плаветан дим пустим и нехотимице на

Тужним погледом гледао је у црне камене стубове и у оне гвоздене колуте што на платну живописани беху; а кад је видео најстаријег брата, који је остале мученике преживео, како, изнурен и издрпан, тамним очима, чисто као

тражи браћу, и, раширивши суве и изнемогле своје руке, признаје — очајник — да му се браћа никад више повратити неће, кад је то све прегледао, окрете се мени: — Икона по себи није лепа, није ни средње изведена, али ономе који је дуге дане

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

м другољубно разговарати, и што добро будем знао драговољно казиваћу т и, и што је најважније: не само за живота но и кад ме не буде на земљи.

Не могући ништа друго, чинила је то што сви слаби творе кад им од силних обида бива: проклиње, и правосудноје небо на освету призивље.

„А, мој горки лову, тебе ли ја овде чекам,“ начне полумртав орао себи говорити. А кад упази на крају дршка стреле орлова пера: „О бедни ја, — издишући рече, — моја ли ме иста убијају пера?

Мили родитељи, опростите ми ово примјечаније: кад се отац и мати међу собом не љубе и не почитују, од кога ће чада њихова научити да их љубе и почитују?

— Право се орао на своје перје тужи. Ништа није жалосније човеку него кад од овојих сродних страда; од кога ће дакле помоћи чекати?

Но испитајмо сами себе нисмо ли сами криви кад нас сродни и пријатељи не љубе. Ко је самом себи на свету пријатељ, никад неће верна пријатеља стећи.

А ови ти, кад једно кад друго дочепавајући, себи као болеснику на понуду посвештава. Најпосле ето ти нам и лисице, која кроз врата

А ови ти, кад једно кад друго дочепавајући, себи као болеснику на понуду посвештава. Најпосле ето ти нам и лисице, која кроз врата вирећи:

” пита. „Зло, моја мила ћерко, та ходи ближе да ме нагледаш . „Прости, чико, немам кад, хити ми се, — одговори мудра зверка — а и неће ми се, јер видим многе трагове к теби, а ниједан од тебе”.

А кад упази мрежу на својеј трапези, почне псовати свога слугу, старца Онуфрија: „Видиш да си без мозга, — говорећи — што ће

својеј трапези, почне псовати свога слугу, старца Онуфрија: „Видиш да си без мозга, — говорећи — што ће ти више мрежа кад је сва риба уловљена?

” Проворљив и лукав човек по времену се влада, и преоблачи се кад у курјачју, кад у лисичју, а кад је до потребе и у овчју кожу, и самога свеца.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

И колико пепела од једног сунца остане? 2. Је ли твој сјај твој говор? Јеси ли засјала кад су те о језик обесили? И кад ми се глава с блатом помешала поруку ми шаљеш с небеских вешала?

2. Је ли твој сјај твој говор? Јеси ли засјала кад су те о језик обесили? И кад ми се глава с блатом помешала поруку ми шаљеш с небеских вешала?

Не може нико ко наши винари од бољега грожђа горе вино! КОСЦИМА Ниједно време, а поготову време кад осване среда у суботу, а поготову време кад остане више Секулине крви по Милуновим рукама но у Секули, није

КОСЦИМА Ниједно време, а поготову време кад осване среда у суботу, а поготову време кад остане више Секулине крви по Милуновим рукама но у Секули, није време да се пева: Макивије, косе о чивије!

Да се чују од оних кућа из оне таме они пси! А у прозору сија неопран месец! ПИТАЛИЦА ПОД ХРАСТОВИМА Кад храст испуни своју храстову меру, шта бива кад израсте преко ње, и прстима се дохвати горњег света?

А у прозору сија неопран месец! ПИТАЛИЦА ПОД ХРАСТОВИМА Кад храст испуни своју храстову меру, шта бива кад израсте преко ње, и прстима се дохвати горњег света?

А овде у рову, у подруму битке, рђају шлемови на киши и хоризонт се љуља. Кад би макар преживели могли после битке скувати у шлему шачицу пасуља, јадикује војник, пушка му виси о грани, шлем

Ко отац, пре пола века, сад син, док пада ноћ, због мириса хлеба и млека, на пушку ставља нож. И кад се унук, кроз век, у зори пуној магле, го до појаса, док шкрипи снег, над кантом воде нагне, и пљусне лице, и

И кад, изгубљени у незнаној земљи, од исте глади гину, у истој зими, нити би петровац чанак од милојевца, Нит би милојевац

ДРВОСЕЧА ПОПУ Раоник са рђом сламу са пламеном главу са зобницом ништа са никада венчавај попе кад се већ и памет лудог са страхом паметног венчала и царствује нам!

ломачу, за њу нас голе вежу, принесу шибицу, потпале, и гори тако, гори недељу дана, цела варош од пепела посиви. Кад све догори, ми изађемо из дима, краљица пада у несвест, а краљ трља очи и гледа нас запрепашћен: Сунце вам ваше, па

Само је градски затвор (с чијег бих прозора, кад бих се попео себи на рамена, видео можда пијацу с мало снега) остао оно што је и био: затвор, једина чврста, једина

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

не тражите у овом мом приповедању историчке свезе, ја не могу догађаје све по реду овде забележити, него ћу и’ писати кад се ког опоменем. Ја знам да ће исте догађаје доцније млого перо описати вештије, али истинитије неће.

Мој деда звао се Стеван, његов отац Петко, а његов — Станоје, који је негда био кнез у ваљевској нахији. Кад сам био јошт мали, причала ми је моја баба Манда, да су се наши стари доселили од црногорске границе из Бирча.

Причала ми је моја баба и то: да је слушала, да наши стари, кад су се из своји’ крајева овамо кренули, да су учинили завет, да се онде стане и населе, где чују вола да без одмора

овамо кренули, да су учинили завет, да се онде стане и населе, где чују вола да без одмора највише пута рикне; и тако, кад су дошли на бранковички вис, чују вола где је необично млого пута једно за другим рикнуо, и одма ту се зауставе и

— Мој отац и мати имали су јошт више деце, но ја ии’ упамтио нисам, а читуља је изгорела, кад су нам уз Карађорђев рат куће погореле, само још три сестре памтим: Станију, која је била удата за Живка Дабића у

Отац ми је причао: кад су Немци хтели војну на Турке да подигну, слали су му прокламације те је он бацао кроз прозор у џамије ваљевске, но

Турке да подигну, слали су му прокламације те је он бацао кроз прозор у џамије ваљевске, но Турци не поплаше се, него кад виде да ће рат почети зађу по селима и покупе све оружје од Срба и однесу у Ваљево.

и наместим страже покрај Саве од Палежа до Ушћа, а ја с неколико пандура и Турака покаткад прођем и страже обиђем. Кад — једне ноћи нестане свију чамаца што су били с наше стране на Сави!

Исаило Лазић погинуо је од наше стране први на Бељини, кад смо се 1804. године почели с дахијама тући.) „Ја сам чувао — прича даље мој отац Алекса — да не пређу Немци, а

) „Ја сам чувао — прича даље мој отац Алекса — да не пређу Немци, а непрестано сам преко Саве — гледао и једва чекао кад ће прећи, док уз наше месојеђе 1788.

је узгред било — прича мој отац — подићи сву моју кнежину, и вративши се кући све на бранковички вис са собом извести. Кад дођемо ту мојој кући, пошљемо најпре одабране четнике, те све српске породице и њи’ову стоку у планину Посово, војсци

Турци Ваљевчани изађу пред њи’ у Љубостињу, дочекају и’ и ту се потуку. Но кад у том боју турска поглавица Омерица погине, а с други’ празни’ страна Петар Ракарац и Мали Јанко продру у само Ваљево

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Где год дође, све ти се он размеће, све се хвали, у свачем се гради најпаметнији. Па хајде и ту нека га ђаво носи — кад је таки! Него што се онако матор помамио, те не да никаком чељадету с миром проћи?

А чекајде, запамтићете ви ко је Радован, бели!... — развикао се газда Рака, па полете као смушен за Пајом. Кад тамо, а оно — два назимета неког Симе Иванића провукла се кроз плот, па ришкају око увратина. Сиромах Сима!

— Па и он достиже и заокупи назимад, бацивши се за њима коцем, те умало не преби једно. Кад Паја виде да ту већ нема шале, растресе се мало и он, па заокупи с једне, газда Рака с друге стране, те потераше

назимад у обор, па накричи Паји да иде кући и да гледа да опет не буде каке штете, а он окрете право у сеоску механу. Кад Паја мало одмаче, обазре се два-три пута, па кад виде да је Рака већ далеко, искреса ватре, и опет задимани, па онда

Кад Паја мало одмаче, обазре се два-три пута, па кад виде да је Рака већ далеко, искреса ватре, и опет задимани, па онда пође полагано — све ногу пред ногу.

Еле, искићено баш како ваља, као оно кад је што по плану. Механџија и момци — Цинцари, као што је и то већ обично у нас по свим механама.

Истина, среска је кућа подалеко, за читаво по сата хода; али они пред вече, кад изиђу из канцеларије, пођу мало у шетњу, и неће обићи а да на сврате.

да метне у пећ, а сва се запурила од посла и ватре те дошла још руменија док ето ти Раке оздо, гунђа нешто једнако. Кад би поред њихових вратница, а он враголасто намигну на њу и рече: — Јеси ли сустала, Маро? — О, кљусино матора!

То му је све стара потра. — Ама видимо ми то, Симо, брате, али шта ћеш му кад је таки!... Молим те, дај му две вреће, па нека га носи ђаво!

Ето, то вам је рога. Рога је у разним употребама добила и разна имена. Тако, она се зове љуба, кад се дужи крај удари у земљу а рачве оставе горе, те планинка ту углављује телад да јој не сметају док краве музе.

кад се дужи крај удари у земљу а рачве оставе горе, те планинка ту углављује телад да јој не сметају док краве музе. Кад се на волове или краве удари да не чине штету, онда им се то обеси о врат: дужи крај виси низ груди а рачве су за

А кад се удари на свиње, онда се дужи крај остави за вратом а рачва испод врата, и тек тада се зове оним страшним именом — ро

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Она је богата цура. Све што се у њену црну утробу баци, доноси богата плода. Лепа су њена поља кад озелене, а још лепша кад се позлате злаћеним влаћем... Она вам је као туђинка, не да се сваком познати!...

Све што се у њену црну утробу баци, доноси богата плода. Лепа су њена поља кад озелене, а још лепша кад се позлате злаћеним влаћем... Она вам је као туђинка, не да се сваком познати!...

А ко проживи у њој, тај је лако не оставља, или, ако је баш мора оставити, никад је не заборавља. У доба кад се догађај о коме приповедам десио, Мачва је друкчије изгледала. Место њива и пашњака беше ту густа шума.

Простодушан, благ, тих, мирне савести као дете, он је лако бројао дане живота и ведро чекао час кад ће оставити своју кућу, пуну као кошницу, свој пород очуван и недирнут болешћу ни смрћу, своје пријатеља и другове, и

Било је случајева кад су му доводили болеснике који болују од „оне” (падавице). Тако једаред доведоше му једнога из Банова Поља.

Онда стаде читати „Страшну молитву”. Страхота је слушати „Страшну молитву”; још страшнија је кад је поп Милоје чита... И сам се болесник узјазбио, па дршће као прут... А он му чита, чита...

И сам се болесник узјазбио, па дршће као прут... А он му чита, чита... Кад сврши, он поднесе крст, рече му да се прекрсти и целива.

- пита га попа. — Хоћу - вели он. Попа га поведе до своје постеље, па му рече да легне. Он је спавао прилично, а кад се пробуди, он сасвим мирно приђе попиној руци и рече: — Хвала нека је богу па теби!...

Али, брате, он це и умео молити богу!... Јеси чуо, јуначки сине! Кад се тај Србин замоли, најпакоснија Циганка не би се могла оглушити о молитву његову, а то ли добри бог, отац свију нас!.

Можеш испред њега однети све кад се богу моли, можеш му кућу запалити, он главе не окреће!... Него, он није био само поп.

Кмет Јова то одмах каже попи, а попа му рекне те позове по неког од ових домаћина, па се о свему разговоре. И кад се споразуму, зађе чича Сима „кнез” (биров) и сазове домаћине судници, коју су насред села подигли.

Браду је пуштао и дуван „палио” само онај кога је снашла каква грдна несрећа, као кад му умре син, итд... Прилазе мирно и озбиљно један другом и здраве се. Онда поседају и разговарају.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И кад у то вече што све већма мрачи, Приближисмо уста што ледено ћуте, Вај, ми осетисмо, с ужасом, да значи И тај сваки по

Ко зна од кад тако. Но у немом долу, Глас пане ли само у та места чиста: Сва тишина тешко уздахне у болу, Рефрен патње оде од

задњег јада, Јада што се никад, никад нисмо срели — У сунчана јутра тражећ једно друго Крај зелених река; или ноћ кад броди, И док месечина непомично, дуго, Лежи хладна, бела, на заспалој води.

ПОВРАТАК Вратиће се опет када лишће пане, Кад заплачу хладни ветри обалама, Као успомена на помрле дане, Бледа и у црном, јавиће се нама.

Но сенка што мрачи Мраморно јој чело, нико неће знати Откуда је пала и шта она значи. Кô душа јесени, кад нам приђе тада, Испуниће стрепњом неког мирног јада Нас, и хладне врте, и природу бôну.

Кô душа јесени, кад нам приђе тада, Испуниће стрепњом неког мирног јада Нас, и хладне врте, и природу бôну. А кад стари клавир дирне руком лаком, Биће звуци црни: чиниће се сваком Као да прах ноћи пада по салону.

Над безбојном водом мир вечерњи беше. Часовник невидљив негде изби мирно: Тад потоње руже лагано помреше. И кад опет изби: с топола се расу Задње мртво лишће. Мир је на све стране.

Мир је на све стране. Док понова куцну: тихо у том часу Једно гнездо паде високо са гране. Но скривено звоно кад под сводом ледним, И опет се зачу из топола стари, Сва долина страхом испуни се једним, И ужасном стрепњом, и

Све кипи у мени, кô плима кад стиже: Као сад да постах! Докле звезде броде Једне безимене ноћи, поред воде. КРАЈ МОРА Из Боке Лав камени један

Кô свилени црни ноћни галеб, тако Моја душа пада на талас, полако, И заспи у својим сузама, кô дете. А кад је пробуди сребрнаста зора, У њој вас дан шуми ноћна песма мора, Пуна једне болне неутешне сете.

Редови властеле на дугом опелу Стојали су немо и држали свеће. У окнима цркве тихо, неосетно, Поче дан да гасне, кад свршише сетно Дуге болне псалме свештеници седи.

А полазак када запеваше звона, И кад мирно ковчег подигоше бледи, Тада, као у сну, осмехну се она. ДАЛМАЦИЈА Из Сплита Са капеле једне, са старог

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Он је овако причао: Кад сам се вратио „озго” у Србију, добио сам место у министарству и живео сам с мајком од моје плате и њене мале

Напротив! Ја сам сасвим делио назоре моје матере: „све са светом и кад је чему време”, али сам све то ипак остављао времену и случају. Случају? — Јест!

давала ми савете, пришивала дугмета на кошуљу, опирала се по којој жељи и трудила се да одржи свој ауторитет; али кад сам ја већ нешто учинио, кад је нешто било свршено онда је било увек и — добро!

дугмета на кошуљу, опирала се по којој жељи и трудила се да одржи свој ауторитет; али кад сам ја већ нешто учинио, кад је нешто било свршено онда је било увек и — добро!

Добро и онда кад ме је, дан пре тога, свом својом речитошћу од тога одвраћала. Боже мој, како су биле велике наше матере!

“ али као да се одмах и застидела тога, јер би увек додавала: „Тако сам те увек мазила кад си био мали!“ Неких пута после вечере ја запалим цигару и кажем: „Мамо, седи ти!

Мене као стид: — Е, богати, мамо, боже здравља! Док будем имао већу плату! — Доста је, хвала богу, паметноме. Кад, ако бог да, будеш имао деце, стићи ће и боља плата.

“. Ни иначе није она марила за каке свечане изјаве. Али је увек, кад год је говор о мојој женидби, узимала тако неки значајан, тајанствен и свечан израз, као да је говорила о томе где су

узимала тако неки значајан, тајанствен и свечан израз, као да је говорила о томе где су јој ствари и како да је обуку кад умре.

— Боље, хвала богу! — рече болесник. — Баш осећам кад ме господин помоћник удари на ону телеграфску машину да ми вади ватру, а да ми раде нерви!

Ах! И књига живота поче ми се отварати. То ли је оно што ми тако притискује груди кад видим ове људе! Они имају, истина, све и свја, па ипак они немају ништа! Они немају свога болећега, немају... мајке!

Ућутасмо. Али ја њега ипак познајем! Или га, ваљда, познајем по оним мојим величанственим молитвама кад ми је било дванаест година или по оном погледу коме недостаје цео свет; или по она два црва у камену са дна мора, или

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

да су им варошке краве појеле тротоар, али то је само једна пакост, јер тротоара заиста никада није ни било. Кад падне киша и начини се блато, положе чисмени мештани по земљи поред зида, колико да човек прође, тулају

Дању газе по води комшијска дечурлија и кваси турове, а и ноћу је једна лепота слушати жабе кад почну да певају. Поједине певаче већ познаје сав комшилук по гласу.

Свирац свира тако целе године, а кад се обере кукуруз, онда се зна шта је његово. Он нити га сеје, нити окопава, па опет њему добро; његову кукурузу не

Зато се и говорило по селу, кад неко за нешто не мари: »Е, — веле — мари он за то к’о Совра гајдаш за кишу«, или: »Тиче га се то много к’о Совра

« — Он понесе само гајде, па кад га запитају: »Куда, Совро?« а он им вели: »Идем да окопам ку’руз!« А умео је ђаволски лепо да свира и да намигује,

« А умео је ђаволски лепо да свира и да намигује, онако кривовратаст. Бечкеречки нотарош кад тера кера — обично после асентирунга — не може без њега; одмах: »Дај Совру — вели — дај, дај десну руку нашу«, вели

А у колу кад свира, па кад стане пред неку газдачку девојку па свира, а она зна ко га је послао пред њу, па само гледа улево у

А у колу кад свира, па кад стане пред неку газдачку девојку па свира, а она зна ко га је послао пред њу, па само гледа улево у земљу, па све

А и само срце друкчије се ражђипа кад Совра свира. А у колу је све било заљубљено; свак има своју па не дâ другом до ње, него се кољу к’о кере сваке недеље.

А што се заљубљивало, то се понајчешће и узимало. А кад дође до сватова, онда није добро само млади и младожењи, не добијају само они свако своје, него и други свет.

Па кад добро пролази и кад се лепо проводи Глиша Сермијаш, кога обично нико и не зове у сватове (јер кад се случајно опије —

Па кад добро пролази и кад се лепо проводи Глиша Сермијаш, кога обично нико и не зове у сватове (јер кад се случајно опије — а то је редовно

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Николу. А то је онда кад почну прве трешње да зру, и кад земља онако већ увелико зелена, почне да дише новим, летњим животом.

Николу. А то је онда кад почну прве трешње да зру, и кад земља онако већ увелико зелена, почне да дише новим, летњим животом.

На капију гробљанску не може да се уђе. Ма да је она велика, двокрилна, на свод, увек широм отворена, ипак, кад се уђе, не може од света: жена, деце, слугу, слушкиња које с корпама јела на глави и судовима пића у рукама, збијене,

се унезверено и уплашено гледајући на гробље, плач, упаљене свеће: А опет сви, сваки час жељно погледају и ишчекују кад ће да се сврши служба и почне да се раздаје. Неки још од сад пробирају лепше, богатије гробове.

Подигнута на диреке с кујном и собом. Доцније дозидана једна овећа, дугачка соба са дрвеном софром, у коју би, кад пада киша а парастос је, подушје некоме, имали где да се склоне и трпезу поставе.

Али опет, кад би хтео човек да их тражи, ту би их, на гробљу, нашао. А најрадије су били око порте, уз зидове и ту се вукли, лежали.

Целе недеље би ту тако око клисарнице и гробља седео: да звони кад долазе мртвачки спроводи, иде с попом или клисарицом по гробљу и помаже јој а само би суботом одлазио у варош, ишао по

И кад би напросио, сав убрљан машћу, јелом, што је куповао и частио се по ашчиницама, долазио би онда натраг и давао клисариц

је терала оне друге, богате, просјаке који по селима просе, имају у вароши своје куће па и новац под интерес дају, па кад је задушница не само што и они овамо дођу, него понесу и највеће бисаге и тестије за прошење. Наза их је терала.

Била је сува, као спечена а још млада. И да јој није био спреда јако нарастао врат, гуша, била би и лепа. Па и овако, кад се повеже шамијом, пребаци је преко врата, те јој се не види та нарасла гуша, изгледала је доста лепа.

А нарочито кад је насмејана те би јој се видели њени здрави, бели зуби. Увек је била опрана, искрпљена и лепо повезана.

Увек је ишао у тој дугачкој, пртеној кошуљи коју нити је прао, нити свлачио док је не поцепа. Па и то, кад дође на гробље да проси, он седа у крај, напослетку, и само гледа где ће моћи да испружи комотно своје дугачке, пуне

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Ту се он тако владао да је сваком шегрту за мустру служио. Госа му је био велики богомољац, а Љуба, кад га је схватио, није ни једно јутрење пренебрегао.

је окретен, муштерије брзо је послуживао, али је и дотерао до тога да су све варошке девојке у његов дућан долазиле кад је калфа постао.

Али, кад се вашар започне, да видиш Љубу Чакмеџијића како муштерије мами, како му слатко речи теку, мора човек од њега што било

— говорили су девојачки очеви о њему. Али, ипак Љуба, ма да је какву наклоност према каквој девојци осећао, кад је дошао до решења, искрено јој је исповедао да је без новаца узети не може.

Он се сам себи зарекао да нити хоће, нити може без новаца се женити. Кад би му његов пријатељ, месни учитељ, против тога што приметио, реко би му Љуба: — Код нас је љубав и женидба

Ја сам желео бар да ми жена толико донесе колико ја имам, ал кад није тако, а оно бар хиљаду форнити морам добити, па не сме баш ни пет пара фалити.

Зато вашу фрајлу Савку, што ми се допада, узео би' са једном хиљадом; ал' кад би мање било, свет би ми се смејао, рекли би ми да ја као трговац нисам у стању да се женим ни као шнајдер или шустер.

Вечера је већ готова. Сви га задржавају да сутра не одлази, али Љуба неће да пристане. Кад ујутру, а Љуба дâ презати, па свршивши упола ствар, опрости се и отпутује. Кад кући дође, чека два три дана.

Кад ујутру, а Љуба дâ презати, па свршивши упола ствар, опрости се и отпутује. Кад кући дође, чека два три дана. Дуго му је време, па му није до чекања; намерава самом оцу Савкином о томе писати.

Разљути се и одважи да више не пише. Већ је готово на Савку заборавио. Кад једаред дође господар Сириџић са госпођом Јелком и Савком у О., место Чекмеџијићево. Отседну у бирцаузу.

Дође вечера, опет га части, али ништа не спомиње. Љуба чека да тата започне, али кад други дан, тата га још не пушта, а овамо ништа не спомиње.

Није хтео фрајли Савки ни реч да прослови, ни у очи да јој погледа. — Шта ћу да је гледам, кад неће бити моја, — прогунђа напољу. Љуба оде кући.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Киднуо, киднуо мало пре, тако кажу. — Киднуо, па кад пре? — Па лепо, а ко каже да је киднуо? — Овај овде господин видео га лично.

Зар то хоћете? Ви не познајете услове. — Ама какве услове, господине? Ама шта причате ви о условима кад је у питању живот и опстанак државе и све. — Какав опстанак. Мислите ви Русија би допустила...

министар и посланик из опозиције, поверљиво и важно прориче најужаснији исход ствари: — Њихови улани, та морали сте кад год слушати о њиховим хусарима, само њихови улани за двадесет и четири сата, упамтите ово што кажем, за двадесет и

Биће нам много лакше кад смо заједно, скинућемо и душеке доле. — Хвала вам; и наш је тврд, од бетона је. Она група око мршаве маске, коју је

Њега је вест о ултиматуму, доле у његовом ђачком стану на Дунаву, прекинула баш у оном тренутку, кад је завршавао своје топло и лепо писмо вереници, шаљући јој на хиљаде пољубаца, после чега је мислио да ревносно

Њему се чинило да би се сва та јадна гомила одједном разишла кад би јој он просто казао ово: чуј ти дугоуха гомило, еј ви грађани чујте! Идите кућама и спремите се, рата мора бити!

Али баш у том тренутку неко спусти руку на његово раме. Јуришић се нагло окренуо и кад је угледао жену, уз високог човека војничког држања који га је ословио, он се јако збуни и лако порумени.

— Дакле, друже? — Да, кад се мора онда драге воље! — Драги Јуришићу, теби је лако, сам си. — Ником није лако па ни мени, — одговори Јуришић.

— Ником није лако па ни мени, — одговори Јуришић. — Ипак, ипак, замисли ово: двадесет и три дана од кад смо се венчали. — Верујем потпуно. — Али мој муж неће ићи, ја му недам.

нежношћу која мути ум, стезала мишицу свога мужа и пркосно тврдила да ће бити само оно и онако како она буде хтела. Кад се Јуришић растао од њих упути се право Министарству Спољних Послова.

Тамо пред Министарством гомила је расла све више, и кад се Јуришић приближио оној згради настало је неко комешање и жива и велика узрујаност.

Брзо је облачио униформу. А кад у високим чизмама, уским чакширама, блузи са црним оковратником и са високом, тврдом шапком на глави приђе огледалу,

Африка

По њему је то једини начин ла човек дође до одлука, јер леност мисли спречава човечји рад више но леност покрета. Кад заврши размишљање, које траје сатима, он спрема упутства за чије састављање употреби неколико минута, а која за

Затим развијамо географску карту и он ми објашњава како ћу ићи, где ћу шта видети, или где је какву бубу нашао. Кад му нешто сасвим смешно саопштим, као да сам тога дана најзападније што сам икада био, он бесни: Као да иза

Ја сам пријатељ са једним Бретонцем, који се зове Роберт Л'Вотр. Увече, кад сврши посао, долази на кљун брода. То је савршен бретонски тип.

Вели: „Била је шваља код моје мајке, кад сам дошао на одсуство у Тре Кастеле. Радило се у пољу, и ја сам рекао да се од мене не очекују велике помоћи, јер сам

Упитао сам је где спава; она ми је рекла: „Над кујном!“ Онда сам јој рекао да ћу спавати ту код магацина. И кад су сви отишли на спавање, она је дошла. Тако је прво вече била моја.

Врачаре и друге црне трговкиње, кад продају кремен за пушке или талисмане, најчешће продају ово камење које налазе свуда по обалама и обалским пећинама.

Једним дрвеним маљем туца просо у високом дрвеном авану. Прва гола црнкиња. Кад види да их гледам, она застаје, и нагло, машући расклиматано, удара равномерно руком своје дете по леђима, а онда

или романима у којима се говори како је црнкиња постала дадиља код гувернера, како је у кући сви заволели, па кад је дошао Божић, овако је обукли. Иначе, све су ове жене страховито брбљиве, уочљиве, горопадне.

Галеби све тамније боје. Читам историју Африке, у току свих доба. Кад човек мисли на урођеничке земље, замишља их да су оне управљане само геолошком и биолошком историјом; ко би сумњао да

“ Ми смо таман били усред разговора о сликарству, о Монтичелију и Сезану, кад се архипелаг Лос појави на хоризонту у предвечерје, превучен голубијим плавим велом, и приближи нам се нагло као из

Као некад у Напуљу, на Каприју, кад сам ручао у Кафе Пањоти, изнад пучине коју је плавило уздизало до неба, ја сам и сад себи говорио: „Гледај, гледај

“ Оставили смо ерхипелаг Лос, продужили кроз вече. И била је већ сасвим ноћ кад се приближисмо Конакрију, главном месту француске Гвинеје.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Што ћиш да једиш, што да пијш? Што си стекла? Кад је било рат, кад је било кугу, да мори мало толики људи? Море, пропадниш, море, пропадниш, кукавицо!

Што ћиш да једиш, што да пијш? Што си стекла? Кад је било рат, кад је било кугу, да мори мало толики људи? Море, пропадниш, море, пропадниш, кукавицо!

Сучи рукаву, кукавицо, па чувај твоја кућа, ако мислиш да имаш леба и сол. ЈУЦА: Кад сте ме просили, ви нисте тако говорили. ЈАЊА: Што сум говорио? да ти држим у лутку, да ти правим маска.

ЈАЊА: Што сум говорио? да ти држим у лутку, да ти правим маска. Није доста кад ти зовим: душо Јуцо; кад ти кажим: пили моје? ЈУЦА: Откако сам се у кућу.

ЈАЊА: Што сум говорио? да ти држим у лутку, да ти правим маска. Није доста кад ти зовим: душо Јуцо; кад ти кажим: пили моје? ЈУЦА: Откако сам се у кућу. довела, ви јошт нисте запитали треба ли ми штогод, и како живим.

Есмо ручали како фиршт? Есм казо да си чека већеру? Море, знајш што је то: Παν μέτρον άρησον της άναγχης! Кад је највећу сиротињу на овај свет, онда прави парада широко високо.

ЈАЊА: Што ћиш да говориш, да ми правиш штета?... ЈУЦА: Кад сте ме просили, ви сте мени оно обећавали што би и за грофицу млого било. Ви сте мени дукате..

ЈУЦА: Ја знам да је дужност жене свога мужа почитовати, но мислим да и жена има право кад зактева да је муж љуби. ЈАЊА: Е, то је лепо реч, то је лепо слово! Оди да ти полубим.

ЈАЊА: О, шкиљи, оћиш да ми вучиш штрикла преко нос? Зашто не дођи он кад сум ја код кућу, нега све кад ја идим по моја шпекулација? Видиш како ти уватим? Море, не можиш да превариш Грку!

ЈАЊА: О, шкиљи, оћиш да ми вучиш штрикла преко нос? Зашто не дођи он кад сум ја код кућу, нега све кад ја идим по моја шпекулација? Видиш како ти уватим? Море, не можиш да превариш Грку! Видиш, ја, видиш! (Куца се по челу.

ЈАЊА: Што удају? Катица је дете. ЈУЦА: Од осамнаест година. ЈАЊА: Пак? Кад сум се ја с њену мати женио, имао сум тријанда пенди.

Оћиш широко, високо? Ох, женско дугачко коса! Море, знаиш ли да је славно диоген седио у буру? ЈУЦА: Кад је био луд. ЈАЊА: Што луд? Греческо славно философ луд? Непромотрено, нерасужђено!

Црњански, Милош - Сеобе 2

перјем, Расцијани су сачињавали такозвану „мађарску“ коњицу, која је јахала на малим, али брзим, дурашним, брњашима. Кад су ратови прошли, тај народ се населио по попаљеним турским караулама, покрај скела на рекама, и око Темишвара, који

Расцијани нису признавали, над собом, никаквог закона, сем аустријског ћесара, али у време кад ова прича почиње, у пролеће 1752. године, они су се бунили и против ћесара.

Енгелсхофена, међу старим топовима и пирамидама топовских ђулади, али је био отишао на јутрење у цркву капуцина. Кад се, после, указа отуда, појави се као човек педесетих година, омалена раста, трбушат, ходајући раскреченим ногама,

Имао је ледене, плаве очи, које су гледале кроз густе облаке дима из камиша. Енгелсхофен је био дужи од шест стопа. Кад је јахао, ноге су му допирале коњу до колена. Кад је седео, једва је било могуће обићи га. А имао је главу као у коња.

Енгелсхофен је био дужи од шест стопа. Кад је јахао, ноге су му допирале коњу до колена. Кад је седео, једва је било могуће обићи га. А имао је главу као у коња.

да хоће да одалами старца, али га је само спустио на патос између себе и Енгелсхофена, ваљда да би оделио два света. Кад се мало умири, поче мало тише, гласом, умиљатим, венецијанског шкопца: „Треба онемогућити, пре свега, да ти Срби служе

Жалосно је да царевина, због оваквих, губи толико ваљаних војника.“ А шта друго остаје тим Расцијанима, кад је тако, него да се селе ма куда?

Тај занат је сам по себи довољна несрећа. Војник је сам по себи мученик, и није човек као други људи. Кад му се нареди, војник ће по глави, и рођеног оца, али та заповест је жалосна.

Не траже они то и од Бечлија. Уосталом, што се тиче мртваца, човек кад умре, умре као и животиња. Све те приче о загробном животу само су прича, да се плаше деца.

Са те стране утврђења могло се догледати до свих егзерциришта, као и са прозора Енгелсхофена. Кад би Сунце одскочило, официрима је било дозвољено да ту изиђу, из затвора, и да поседе на клупама.

Енгелсхофен је тврдио да је цела ствар била законски одобрена и да су се ти људи уписали у руску војску, тек кад су добили апшит из војске аустријске.

Енгелсхофен се свега тога гадио и, кад је сео, уза зид, на једну клупу, није имао нимало воље да помаже Гарсулију. Кад су из затвора изведени затвореници,

Теодосије - ЖИТИЈА

Ако ме кад родитељи усхтедну оженити, задржан љубављу према телу нећу достићи таква живота. Ни један дан не бих хтео после овога

и пошто се ово тако свршило, кад се читање довршило, и када су сви устали, потражише чувари го сподара својега, и гле, нигде га нису могли видети Свуда

као мртвога, говорећи: — О, невоље од тебе, господару, шта ово учини нама, јер грчи си нам сад после наласка него кад пре тога од нас побеже! О, наласка горег од губљења! О, ризо, жељенога, жељнима запаљење! Како да те понесемо?

И говораху: — Заволевши да живи с нама, дошао је! И сви су желели да га виде. А кад је дошао празник Благовештење пресвете Богородице, први манастир у Светој Гори, који се звао Ватопед, имао је цркву

Чудесна је смелост и вера његова, као кад би неко држећи у рукама царев дар сазивао другове и суседе, говорећи им: „Ходите и видите на мени цареву милост, и

И гле, опет, као и раније у Светој Гори би шум као кад ветар хуји. А благочастиви самодржац Стефан стојећи напред близу гроба преподобнога свога оца, хотећи да види шум

раслабљена рукама и ногама и свима удима својим, донесена да прими милостињу и остављена на путу да би му свети, кад буде пролазио, нешто дао.

му се ругаху деца јелинска, заповеди медведу да дође из пустиње и да их све удави, да би се устрашили њихови родитељи кад ово виде, и да не буду противни његову благочастиву учењу о Богу.

и сваким царским обележјем, и научивши га о свему шта ће у сабору говорити, заповеди да се опет сви сазову у цркву. Кад су се епископи и благородни н сав народ сабрали, свети архиепископ седе са самодршцем братом, и отворивши богоречита

Указаше му као ваистину Божију човеку сваку почаст и угошћење, и свети се одмори код њих; а кад се укрца у другу лађу, пошто су га снабдели сваким добрима за пут, са љубављу га испратише.

И кад се завршише дани молитвенога стајања, гле, као неким оружјем, молитвом и постом, поуздањем И вером преподобни наоружан,

Сада ћеш видети славу Бога нашега!“ И кад се приближише улазу у пештеру, двоструки напад — анђела с мачем и старца с мочугом — змија не поднесе, него са врха

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Лакше је тачно одредити психичке особине једне етничке групе кад се познају све групе, него ли кад се ограничимо на студије само једне, сасвим мале групе.

Лакше је тачно одредити психичке особине једне етничке групе кад се познају све групе, него ли кад се ограничимо на студије само једне, сасвим мале групе.

о психичким особинама неког народа ако се посматра географски распоред ових особина у целој области тога народа. Кад се познаје целина једнога народа, јасније се запази веза између особина разних група које чине тај народ и успе се

профила, успеће много боље да схвати и класификује психичке особине становништва дуж целог пређеног простора, него кад би се ограничио на једну или две области.

И помоћу историје се могу утврдити карактери и интелектуалне особине једног народа, нарочито кад се под историјом разуме не само причање догађаја, него и проучавање свих творевина, било научних било уметничких, као

Овај мешовити састав неоспорно је утицао, често знатно, на њихове психичке особине. И кад се одбију утицаји географске средине, историјског развитка и утицаји цивилизација, остају ипак међу народима неке

која су извршена код Јужних Словена не обзиру се на многобројне миграције које су се десиле у последњим вековима. Кад се изврше антрополошка мерења на неком броју људи у ком било крају без обзира на њихово порекло (тј.

одакле су дошли), показују се за Јужне Словене антрополошке разлике које могу бити само погрешне. Осим тога, и кад би била рационално изведена, досада сакупљена антрополошка факта су недовољна за праву антрополошку карактеристику

дијалектом, пошто је дубровачко становништво било непрекидно увећавано досељеницима из Херцеговине и Рашке. Кад се изузму неки архаични облици, језик дубровачке књижевности је исти онај који је у XИX веку усвојен као књижевни

Иван Кнежевић, кнез Иво од Семберије, доносећи откуп за заробљене жене и децу, кад је угледао српско робље, „трипут пада па он обамире... низ образе грозне сузе лије“.

По народним песмама они штите правду од неправде, бране „Божју правду“, апсолутну правду. Кад виде неправду „у њима се распале пламови“ и тада „саме би им сузе прокапале“.

Али наведене особине динарских људи имају и рђавих страна. Осећајност их каткад наводи на непромишљена дела. Кад им недостаје искуство, јака осетљивост их учини наивнима. Често се подају сентименталном и неупутном оптимизму.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Тако ћу, најзад, стићи и до краја ријеке, а посао неће бити готов. Забринути чича опет скаче у кола и вози даље, а кад поново наиђе на дубок вир, он се окрене свом џаку, жалостиво климне главом и вели: — Видиш, ни овај ми се не свиђа, а

Тришин млин био је тако далеко од села, на самом улазу у мрачни горски кланац, да тамо чак ни подне није долазило. Кад би било вријеме ручку, а то су и чича и мачак знали по непогрешивом сату — трбуху, старац би само рекао: — Тошо,

сату — трбуху, старац би само рекао: — Тошо, хајде да ручамо, јер је подне баш сад прошло тамо преко онога брда. Кад би неки путник запитао за чича-Тришин млин, сељани би обично одговорили: — А, чича-Тришин млин?!

Идите за трагом псећег кнеза Жуће, то је тамо негдје. Заиста, сељаци иду у млин само кад морају, а псећи кнез Жућо одлази тамо сваки дан да прави засједу мачку Тоши.

сом — Пуна кола пуних џакова — Двије киле проса за три царевине — Киша од ракије — Мудри оглас и проглас Ујутру, кад се добро разданило, чича Тришо пође низ ријеку да тражи свога мачка.

Појави се чак и један стари сом с огромним брковима, па кад чу чичино питање, он одречно завесла репом, а то је на његовом немуштом рибљем језику значило, по прилици ово: — Зар

Чича је само уздисао: — Да га нису птице однијеле кад га већ нема ни у води ни на земљи? Можда је негдје на дрвећу или, наопако, сједи у ваздуху!

У огласу оглашујемо и проглашујемо ово: Прошле ноћи, кад смо се пели на орах да скинемо мјесец, чича Тришо изгубио је џак и мачка, и то џак на мачку и мачка у џаку.

Некад је имао бува, а можда их и сад има. Кад је код куће, радо сједи на чичином рамену, а кад се изгуби, не знамо гдје сједи.

Некад је имао бува, а можда их и сад има. Кад је код куће, радо сједи на чичином рамену, а кад се изгуби, не знамо гдје сједи.

Сприједа има главу, позади реп, ноге су му дугачке до саме земље, а кад легне на леђа, онда му нису до неба. Сиви џак личи на сваки други џак и по томе ћете га најлакше препознати.

Може се извратити, и онда личи на извраћени џак, а кад се не изврати, личи потпуно на самог себе. Ако је празан, у њему баш ништа нема.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

себе запали Сама око себе црну игру одигра ПОСЛЕ ИГРЕ Најзад се руке ухвате за трбух Да трбух од смеха не пукне Кад тамо трбуха нема Једна се рука једва подигне Да хладан зној с чела обрише Ни чела нема Друга се рука маши за срце Да

ћемо вечерати срж Срж смо за ручак појеле Сад шупљина у мени зановета Онда ћемо свирати Ми волимо свирку Шта ћемо кад пси наиђу Они воле кости Онда ћемо им застати у грлу И уживати ИИИ.

ткива Моје крпице од тачкасте наде ОД жежене жеље од шарених погледа ОД коже с мога лица Врати ми моје крпице Врати кад ти лепо кажем 2 Слушај ти чудо Скини ту мараму белу Знамо се С тобом се од малих ногу Из истог чанка сркало У истој

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

ЛИВНА НИСУ ЗНАЛЕ 7 ТУЖИЦА ЈЕДНОГ ЗМАЈА 8 БИЛО ЈЕ ПРОЛЕЋЕ МЕСЕЦ МАЈ 9 ЗАПИС О ПАРАДНОЈ АЖДАЈИ 11 ЖУРКАТА НА АКРЕПИТЕ 12 КАД АЖДАЈА НИЈЕ У ДОБРОМ СТАЊУ 14 СЕЋАЊЕ НА АСПИДУ КОСАНУ 15 БАБА РОГА 16 АЖДАЈА СВОМ ЧЕДУ ТЕПА 17 ЈЕДНОГ ЗМАЈА

ПРОЛЕЋЕ МЕСЕЦ МАЈ, НА ДРВЕЋУ ПУПЕ ЗЕЛЕНЕ ЋУМИЦЕ ЗА ВОЛАНОМ "ЛАYЛАНДА" СЕДИ ЗМАЈ НА ЛИНИЈА КАЛЕМЕГДАН — ШУМИЦЕ. КАД УВЕЧЕ ДОТЕРА КОЛА У ГАРАЖУ КОЛЕГЕ О ЊЕМУ ПРИЧАЈУ СВЕ НАЈ, НАЈ, АЛИ МУ ЈЕ НАЈДРАЖЕ КАДА КАЖУ: — Е ДАНАС СИ ВОЗИО КАО

Чак је са неколке речи просте поздравила високе госте. ЖУРКАТА НА АКРЕПИТЕ Владимиру Андрићу Кад вампири приређују журке, они воле да играју жмурке. Изнад кућа, преко црног црепа тад настаје јурњава акрепа.

Тај у ствари може и да крепа док улови следећег акрепа. КАД АЖДАЈА НИЈЕ У ДОБРОМ СТАЊУ Кад аждаја није у добром стању треба се одмах побринути за њу, па или је послати у

Тај у ствари може и да крепа док улови следећег акрепа. КАД АЖДАЈА НИЈЕ У ДОБРОМ СТАЊУ Кад аждаја није у добром стању треба се одмах побринути за њу, па или је послати у Врњачку Бању, или јој одсећи главу

СЕЋАЊЕ НА АСПИДУ КОСАНУ То аспида беше силна, али нервно нестабилна. Кад од куће кришом стругне волела је и да цугне. А кад пиће дате али напије се, побудали.

Кад од куће кришом стругне волела је и да цугне. А кад пиће дате али напије се, побудали. У стањује за ситницу да те спљешти ко нитницу!

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

И АГЕНТ: Можете ли ми рећи што ближе? ПАВЛЕ: Рећи ћу вам ја. Моја жена и ја били смо синоћ у позоришту. Кад смо се после једанаест вратили, прошли смо кроз ову собу – овде је одмах наша соба за спавање – и, колико сам ја

ПАВЛЕ: Да, чуо сам! РИНА (оде у своју собу). В ПАВЛЕ, МАРИЈА ПАВЛЕ (дигне главу и погледа за њом; кад види да је она затворила врата, одлази телефону, узима телефонску књигу и тражи известан број).

ПАВЛЕ: А што сте напустили посао? АЉОША: Ја чекао вас тамо, мислим, доћи ћете као обично, као свако јутро, па кад нисте дошли... ПАВЛЕ: Јесам ли вам потребан? АЉОША (збуњено): Ја мислим ви дођете, па кад нисте дошли...

ПАВЛЕ: Јесам ли вам потребан? АЉОША (збуњено): Ја мислим ви дођете, па кад нисте дошли... ПАВЛЕ: Говорите, дакле, шта је; зашто сте ме чекали? АЉОША: Господин инжењер!

) Ви знате моју Лидочку? ПАВЛЕ: Вашу госпођу? АЉОША: Да! ПАВЛЕ: Чини ми се да сам је видео једанпут кад је долазила к вама на грађевину. Колико се сећам, лепа и пријатна женица. АЉОША: Она мене оставила.

АЉОША: Не, господин инжењер, ја љубим Лидочку, ја много љубим Лидочку. ПАВЛЕ: Али кад она вас не воли? АЉОША (уздише). ПАВЛЕ: Не разумем зашто тога ради отказујете; хоћете ли да отпутујете за њом?

(Чита.) „Јесли би и ти не думал обо мње, мојо счастије било би в двојне бољше”. ПАВЛЕ: Кад ви не би мислили на њу, она би била двапут срећнија. АЉОША: Да! (Чита.

мртав нећу мислити. ПАВЛЕ: Како мртав? АЛОША: Ја написал њој. ПАВЛЕ: Шта сте јој написали? АЛОША: Ја написал: Кад ово писмо примиш, мене ће покривати таласи Дунава и тада нећу више мислити на тебе.

(Оде у собу и враћа се носећи један бољи капут.) Тако, скините то! АЉОША: Не так, бога ради! ПАВЛЕ: Та скините то, кад вам кажем! АЉОША (скине). ПАВЛЕ (помаже му те облачи нов): Тако! Тако! Пребаците те папире, пребаците их!

Но, сад већ изгледате као човек који може пристати у свако друштво. 'Ајде сад, тако како сам вам рекао. Сутра кад се сретнемо, видећете како ћете већ другаче гледати на живот.

ПАВЛЕ (кад она ишчезне, дигне главу, после извесне паузе диже се и звони). ВИИИ МАРИЈА, ПАВЛЕ ПАВЛЕ: Госпођа је отишла?

Х ЉУБОМИР, ПАВЛЕ ЉУБОМИР: Тако ми је непријатно. (Хоће да пође.) Ако дозвољавате? ПАВЛЕ: Та останите кад вам кажем. Затекли сте ме у једном тренутку узбућења... Уосталом, можда је то баш добро што сте дошли, ја...

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Новак је стајао испред свих оних шашавих географских карти, мали и округао, с главом која би била најидеалнији глобус кад би неком пало на памет да уцрта меридијане и упореднике, и понављао: - Зашто?

Безуспешно! Кад неко има ноге од два метра, то је увек безуспешно. - Нисам ти рекао да седнеш! - Новак је коракнуо као да намерава да

Наслоних чело на прозорско окно и затворих очи. То ми је била једна од навика из детињства кад не бих знао шта да почнем.

Свежи додир стакла био је као додир нежне руке и ја осетих извесну клонулост из које нисам имао снаге да се извучем. Кад сада мислим о томе, чини ми се да нисам ни желео да се извучем.

Друга слева, она висока с црвенкастом косом и пегицама, моја је сестра Весна, ако вас то занима. Она има шашаво име, кад га викнете у неком разреду, бар десетак девојчица одговори „ту сам”, има и дугачке ноге преко којих се сви у кући

„ту сам”, има и дугачке ноге преко којих се сви у кући саплићемо, али је највећа лафица од свих мојих сестара. Кад неко има три сестре и једног брата, то не значи тако мало. - Опет су те избацили?

- Није потребно да говориш код куће о томе, знаш. - Знам. Тата ће те убити кад дође! - Скупила је уста, а очи су јој постале мало црвене при крајевима, док ме је гледала као да ме гледа последњи

Био је то неки излетнички разред и дечаци су имали косе подшишане на нулерицу. Помислих како би ми длан забридео кад бих сад превукао руком преко неке од тих глава и срце ми се скупи.

Помислих како би ми длан забридео кад бих сад превукао руком преко неке од тих глава и срце ми се скупи. Доба кад су и мене шишали на нулерицу, а ја бос и гологлав трчао након пљуска, било је далеко иза мене.

Обријан до темена, у неким широким гаћама, он је читав један месец јахао коње без седла, распалио шамар сниматељу кад му је овај незгодно споменуо мајку и стекао име Атаман. Није богзна како мирисао то име, али се временом привикао.

- Ти, будало! - погледао ме је очима које су понекад биле без икакве боје, понекад плаве, а онда кад је налетео на ону наставницу, готово црвене. Доћи ћеш ти већ на то!

На скели, коју су пре десетак година кад је изграђен нови мост привезали уз обалу, чучала је она Веснина другарица с лицем и покретима као у мачке.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Табаклук није му добро ишао, почео је трговати, и то срећно. Кад је „парадно” био обучен, цео изглед му је био за циганског војводу, што није замерити, јер те војводе редовно

Лице оријентално, тако као што је кад ко намалао најлепшу матер божју, а стас и сав створ дивотан. Господар Софра помогао се за време ратова Бунипарте.

По томе наравно да је и добру кућу водио. Лако му је кад је пуна кућа. Главна кућа му је била на један кат. Његов стан имао је четири собе. Једна соба за посету, „физиту“.

Боље да га је допола сликао онако као »Бüсте«, јер господар Софра кад седи, са својом главом и прсима, леп је, импозантан човек; како устане, стоји — карикатура, права кртина.

Напослетку, на једном сточићу у углу велики „швајцерски сат“ на четири ступчића од алабастра, и тек се онда навија кад ће гости доћи. Све то је господар Софра набавио после „девалвације“, када је већ пре тога „црне банке“ утрошио.

Није хтео даље од свог извора. Калфе није имао, држао је само једног шегрта, а кад је много муштерија или гостију било, морали су сви помагати, и сама служавка, а и сам је служио.

Па кад су таком приликом у цркву ушли, дивно их је било видети у „трајдроту“ и долами. После службе господар Софра обично би

— Мој Пера још није зрео; сад му је тек седамнаест година, па још капом ветар тера. — А да шта ће, кад се отац за њега побринуо. Господар Софри је то мило. — Ал’ сам се доста намучио.

Но како сам до три хиљаде дошао, онда је све од себе даље ишло, пет, десет хиљада и више. Па кад се опоменем какви су преда мном богати трговци били, какав је био Тоша Сарајкић, па ето дошао до просјачког штапа.

Устане, хода, па пуши. Још мало, па и остало друштво дигне се, јер кад нема господара Софре, нема ни пуникаша ни смеја. Господар Софра седне сам за један сто, па иште вина.

— Дакле, ’ајд’ у Кракову. Господар Софра мисли се, о томе већ давно планира. — Та како сам да идем? — Кад би ти пошао, ишао би и Јова Кречар. — Не би згорег било, онда би’ и ја ишао. — Па и сам би’ ишао.

Нешто новаца имам, а још би’ нешто подигао, и ако не би’ могао као и ви, а ја би покрај вас профитирао, јер кад се у већем квантуму купи, јефтиније стоји. А ја сам био већ више пута у Кракову, све познајем у прсте.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Ударен од коња више колена, пре неки дан, кад је почео да скупља делове пука, још се буди ноћу од бола, али тај бол умине брзо, као и страшна малаксалост и

Облаке, што се ковитлају све наниже. Непрегледне врхове врбака, пуне шибља. А кад се заљуља, опет, у сан, запаљен и пун неких пламенова, тумба се у неком шаренилу у непрегледну даљину, у недогледну

Запалила је жижак, који осветли и њу, сву, и његову огромну сенку на зиду. И тек тад, кад га угледа, врисну и поче да кука, павши на њега, грлећи га и љубећи му груди, раме, врат и уво.

Преваливши чанак освећене водице и босиљка, који је синоћ била спремила, да би могла ујутру, кад се пробуди, да га пошкропи, тетурајући се, као да је дизао и носио празно буре, он стиже до врата и отргну их.

Облачећи га брзо, она му је љубила чохе, каишеве и сребра, а кад се умио, она му својом косом убриса лице, љубећи га у образе.

Жалећи је, помилова је по леђима, гунђајући, кад она бризну још јаче у плач. А кад се појави на вратима, обучен, па му слуге приведоше коња, настаде такво ђипање,

Жалећи је, помилова је по леђима, гунђајући, кад она бризну још јаче у плач. А кад се појави на вратима, обучен, па му слуге приведоше коња, настаде такво ђипање, кукњава и дрека, на утрини,

Измаче лелеку и дреци и прокаса кроз влагу дрвећа и грања. Киша је престајала да пада, али се земља ронила под коњем, кад почеше да се спуштају. У недогледној влази облака и ритина, баруштина и трске, било је већ свануло.

Везани за старе врбе и стубове у блату, чамци су се црнели издалека, крај ватре. Кад подиже главу, виде потпуну тишину у сивом небу и вране, у даљини, које се нису чуле.

Певаху вичући. Кад стиже сав упрскан, до ватре, међу врбама, јавише му се два официра и поп, који је био потегао заједно са његовим

Пољубише се брзо, и, старији ускочи у кола, просувши млађем бројанице по блату. Кад чу јурњаву коња и вику света, она, дотле не слутећи ништа, потрча на врата и виде кола како нестају у жбуњу, иза

И загледа се тада у далека брда иза којих се сад помаљало Сунце. Кад на њему заблиста сребро, он се осети чио и лак, и као да нема тела.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

У Херцеговини, када девојка опази млад месец, треба да узме мало земље испод десне ноге и један коњски клинац. „Кад то двоје узме у руку, нека се окрене спрам мјесеца и рече три пута: ’о мјесече!

— Кад ово изговори, треба да остане на истом мјесту, и слуша какво ће најприје мушко име чути.“⁷ Слично се гата и у Срему.

„Увече, кад се смркне, засади сва три чешња у башти, па сутрадан гледа које је изникло. Ако изникне које од именованих, онда ће

¹¹ Једна од најлепших басми које се користе у љубавном гатању јесте она забележена у Херцеговини: „Кад је млад мјесец, ухвати дјевојка паука па га затвори у какву шупљу цијев од трске.

Ову цијев зачепи хљебом са обје стране. Увече кад леже спавати, нека се моли Богу, а најпосље нека рече: ’О ти, мало пауче!

Н. мео и смео, доклен мене не узео’...“²⁰ У Бачкој, и не само тамо, сматра се да кад девојка свом момку метне кришом у џеп слепог миша, овај мора ићи за њом као слеп.

У Призрену, наводи Тихомир Р. Ђорђевић, „кад сватови с младом сретну волујска кола, онај чија су треба да испрегне једног вола док сватови прођу“.

⁸ Жене без деце у Хомољу „пазе кад нераст скочи на крмачу и запени устима, па хватају од оне пене у новој дрвеној ложици, и њоме замесе тесто и направе

кутње рогове, где пада црвоточина, а муж њезин чим тешким удара у греду или у рог, те истерује црвоточину; она пак, кад у чанак макар најмања трунка црвоточине падне, попије у води.

У Црној Гори кад девери дођу по младу, пазе је од „злијех дјевојака да јој која ресу од струка не завеже у чвор, јер, ако би то било,

).²⁵ Несумњиво симболичко представљање порођаја јесте и магијски поступак пропуштања семена кроз одећу: „Кад невеста пође на венчење, њена мати узме семенке од конопље, које спусти младој у недра, те са њима иде на венчање.

У истом крају Србије „неке жене пазе, па кад им мужу није до сношаја, оне га силом нетерају, и држе га за десно уво и говоре: ’Задржа, закачи! Задржа, закачи!

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

СЕБРА 13 ЗА СВРГНУТЕ 14 ЗА ЗЕМЉУ КУДА ВОЈСКА ПРОЂЕ 15 О ВОЈНИКУ 17 ЗА ВОЈНИЧКА ГРОБЉА 19 ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ХРАБРИ САМО КАД ГИНУ 21 ЗА ЈЕРЕС 23 ЗА ПОСЛЕДЊЕ ДАНЕ 25 ЗА СМРТОМРСЦЕ 27 ЗА ВАЖНЕ 29 ЗА СЕДАМ ГЛАДНИХ ГОДИНА 31 О ПОРЕКЛУ 33 О ЖЕНИДБИ

и коњи, нека се јазом опкопа то село и та кућа нека их себарска не скрнави стопа, нека ту преноћи човек мали тек кад поново оду на југ ждрали и на мед поново замиришу сванућа.

Зна се свачија путања и место, и кад ко изгрева у пуној слави и докле му траје плима, зна се којом светлошћу ко сија и од кога је прима.

Тражим помиловање за све који могу лако пасти исте судбине, за унапред знане невоље њине кад стану као облаци да се пласте, за дом око кога освану санте што их нико не отопи, не премости, за оне којима су само

ЗЕМЉУ КУДА ВОЈСКА ПРОЂЕ Саре душане, тражим помиловање за земљу убогу куда војска прође, јер земља је таква, она воли кад је обрасте трава, кад у пољу чује говор човека, она не воли да остане сама, она воли да је буди мукање крава, да је

душане, тражим помиловање за земљу убогу куда војска прође, јер земља је таква, она воли кад је обрасте трава, кад у пољу чује говор човека, она не воли да остане сама, она воли да је буди мукање крава, да је успављује јагањаца блека.

О ВОЈНИКУ Кад властелин, или било који други, дође с војске кући, порука му од цара три недеље да се одмара, да га дворе сви

планине воду носе, да му певају песме старе, да му соко крилом хлад чини; ако има братучеда, да му они коња тимаре. Кад властелин, или било који други, дође с војске кући, порука му од цара, три недеље да се одмара, да се не одзива и ако

ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ХРАБРИ САМО КАД ГИНУ За људе који мисле да је слобода само оно што се пушком до пушке дода, које, као хртове, у борбу погна само

оно што се пушком до пушке дода, које, као хртове, у борбу погна само мирис барута и огња, који су храбри само кад гину, само у јуришу.

За људе кратковиде и ускогруде. За младога који мисли да човечанство, да лепота коју му очи виде, настаје кад он је на свет настô, да нико није волео слично, да велика светковина људског живота тек с тим поста.

Душане, за неколико последњих дана и сумрака Дечанскога краља Стевана, за последњи час несрећних владалаца и јунака кад потонула детињства барка однекуд испред њих исплови пуна туга и јуначких игара и играчака, кад се позледи свет давних

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Можда се то дешава тек кад, после много година читања, ту књигу, још ненаписану, не пронађе ни у једној књижари, ни у једној библиотеци, а жарко

су некада седеле у плишаном »Мажестику« и пиле капуцинер у шест по подне, причајући да их је завео професор математике кад су му односиле писмене задатке кући на исправку.

да бесплатно уђемо на стадион и у биоскопе, сви они што су нам пунили џепове орасима, а торбе сланином и црним хлебом, кад смо одлазили и обећавали сами себи да ћемо их се сетити и да ћемо вратити добро добрим, сви они које смо заборавили,

ходника са расутим ђубретом, киселог купуса без меса из мензе »Стари град«, па онда мириса неких уличних углова, кад човек не зна шта друго да ради него да придржава леђима неки зид да се не сруши — свега и свачега је у њему било.

Они су улазили са коњима. Е, па, баш сам чекао да Божић-Бата убаци било шта под бадњак (јер, био је Бадњак) кад нам онај рођак са двогледима, бомбама и свачим објасни да он уопште не постоји.

Јака ствар! Бајка је иначе била тотално упропашћена, а моје веровање потпуно изгубљено, кад сам у војсци, као једини писац у целом гарнизону, морао и сам да изигравам Деда-Мраза официрској деци. Ја Деда-Мраз!

Последњи пут је виђен како савија окуку изнад тријумфалне капије Принца Еугена Савојског и замиче према Ади Хуји. Кад у априлу грми, народ из тог краја и данас говори да то »Дуле Калпиш турира машину...

међусобно жицом, ове тетке данашњих телевизијских антена имале су задатак да премреже небо и ухвате гласове ветра, кад налете изнад кровова.

као изгубљени сати среће, која може стићи касније и бити другачија, али никада не онаква какву смо очекивали онда кад смо је заувек изгубили.

површину титраве мембране, па им Империо Аргентина личи на царицу патуљака, коју човек, ако има мало среће, може чути кад прислони уво на земљу изнад кртичњака.

Нешто даље налази се нека кутија. Инжењер у белом мантилу хвата ме за руку и намешта испред камере. Погледам лево, кад тамо ја— сав у коцкицама и пругама. Телевизија!

годину. Добро је кад човек вуче за собом неку жицу док силази у приземље; никад се не може изгубити у животу: његово срце везано је за

Матавуљ, Симо - УСКОК

Одиста су Црногорци ударили!.. Зар опет!?... Помагај, свети Трипуне!... Опет стари јади!... Кад граја утоли, слободнији грађани потекоше ка црногорским вратима, гдје кроз маглу видјеше на бедему збијене и уврстане

сакррр, питајте ове под бедемом, ту вашу браћу Морлаке, у вашем језику, зашто су се скупили прије прописаног часа кад се град отвара? Заповједите им, у име моје, нека се одмах одмакну, иначе ћу наредити да се пуца, сакррр!

На то се и стари Пијеро охрабри, те се примаче и запита: — Па шта ћете ту, у ово доба, кад знате да се град отвара пошто сунце огрије?

Ми смо тај обичај смели с ума, јер се бјеше изобичајио ових пошљедњих година, у свакојаким мијенама и трзавицама, кад се ни о чем другом није могло мислити до о одбрани! Ето шта је. дакле, слободно можете наредити да се град отвори.

Па заврши: — Идите с вашим повластицама, а кад што тражите од војне власти, тражите писмено, сакр-крамент! Грађани, весели што претрпјеше само страх, идући кућама,

Већ у почетку владања аустријског, прије годину и по, кад аустријски генерал Милутиновић прими Котор од владике црногорскога Петра И, упао је у очи лијепи кажњеник.

А кад га једном на обали ослови сâм генерал и подуже с њим остаде, тада се распламти јужњачка машта Которана, још више Которк

Говорило се: „Бог сâм зна шта бјеше скривио тај кољеновић, кад га тако унизише! Злочин какав доиста није учинио, јер како би онда један главнокомандујући с њим разговарао!?

Женске и младиће стојећке држаху за оглаве крупну стоку, или чуваху ситнију. Кад сунце грану, све што бјеше крштено прекрсти се и призва небеску силу у помоћ, највише ријечима: „Сунце на помол,

Ала је стари соко охронуо, потавнио, јадник! Боже мој, кад помислиш да је он прије саме двије године овђена заповиједао, а сад, као и други какав сиромашак, чека да му солдати

је он прије саме двије године овђена заповиједао, а сад, као и други какав сиромашак, чека да му солдати отворе град! Кад помислиш да је отимао градове, да је у збору и при соври сједио до владике и барабарио се с ђенералима!...

Он је дуго посматрао Црногорце, па наелак уста и пође њима. Сви Црногорци поустајаше, кад Приморац скиде капу и назва бога. Он пољуби кнеза у груди, а кнез њега у чело. Са осталима се поздрави.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ПРОВОДАЏИЈА: Шта наклоност! Момак оће да се жени, девојка треба да се удаје, то је све. Кад се венчаду, онда ће доћи наклоност, ако су паметни, то јест. Није ли тако? МЛАДОЖЕЊА: Ви имате право.

Стотину мени, стоји ли, то јест? МЛАДОЖЕЊА: Је л’ одавде? ПРОВОДАЏИЈА: Овде и нема девојака за вас. МЛАДОЖЕЊА: Кад ћемо је видити? ПРОВОДАЏИЈА: Стотина моја, а? МЛАДОЖЕЊА: Добро, забога; кад ћемо је видити?

МЛАДОЖЕЊА: Кад ћемо је видити? ПРОВОДАЏИЈА: Стотина моја, а? МЛАДОЖЕЊА: Добро, забога; кад ћемо је видити? ПРОВОДАЏИЈА: Истина, мало је... МЛАДОЖЕЊА: Кад ћемо је просити?

МЛАДОЖЕЊА: Добро, забога; кад ћемо је видити? ПРОВОДАЏИЈА: Истина, мало је... МЛАДОЖЕЊА: Кад ћемо је просити? ПРОВОДАЏИЈА: Охо, момче, тако брат Сима, то јест, не ради.

ПРОВОДАЏИЈА: А? Зна ли брат Сима шта ради? Иј, какав си ми дрвени младожења (намешта му мараму), кад сам ја био тако млад, на мени је морало све да трепти.

Мало се ваља налицкати, косу, то јест, угладити, бркове намазати, мирисавке поред себе носити. Кад те види девојка нека јој срце, то јест, заигра. МЛАДОЖЕЊА: Што чини искуство! ПРОВОДАЏИЈА: Ха, ха, ха!

Идем одма справљати што треба. ПРОВОДАЏИЈА: Охо! Стани мало, момче! Добар, то јест, трговац кад полази у Беч, он каже: идем у Ердељ. Тако и ви треба да чините.

Сад, збогом! ПРОВОДАЏИЈА: Охо, зар тако? А камо, то јест, алвалук на девојку? МЛАДОЖЕЊА: Ја мислим, кад свршимо. ПРОВОДАЏИЈА: Тако се не добија кадуна.

Проводаџија је као восак, то јест, што слепљује ствари, које по себи не стоје. Кад се муж, то јест, са женом свађа, онда вичу: Бог убио, то јест, оног, који нас је свезао, а пре су молили да их свежем.

- Моје је скрпити и Проводаџија је као аљинар, то јест, који је задовољан ако се аљина допадне кад се однесе. А што се потом гдикоји осушио, те му је аљина постала, то јест, широка, што је чоја била, то јест, изедена

ОТАЦ: Ја знам да је тако, ама што ћу? МАТИ: Шта не гледаш, забога? ОТАЦ: Како ћеш, кад се испоганио свет. Није честито ни у кућу ступио, а већ разбира колико девојка има. МАТИ: Нисмо ни ми сиромаси у бога.

МАТИ: Хуј, кад помислим да се покладе приближују, грозница ме вата. ОТАЦ: Уби се, ако можеш. МАТИ: Кукавна девојка, осушила се од

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Књижевна уметност као таква васпитаче, изгледа, превише не занима. Кад отвореније, кад мање јасно и отворено, они сва књижевна дела, а ова из дечје књижевности поготово, разматрају по

Књижевна уметност као таква васпитаче, изгледа, превише не занима. Кад отвореније, кад мање јасно и отворено, они сва књижевна дела, а ова из дечје књижевности поготово, разматрају по мерилима корисности:

То значи да се при процењивању дечје књижевности ваља увек држати високих и највиших естетских мерила. Кад се она запоставе, долази до неспоразума и до тешке збрке.

У сваком случају, појава је модерна: дечје књижевности, у данашњем смислу речи, у прошлости није било. Па и кад се посматра у ширем оквиру, као дечја лектира, корени јој не сежу дубоко.

поспешује је. У својој књизи записа и подсећања о дечјој књижевности Шкловски (1893—л984) истиче: „У време кад сам ја био дете, дечјом се књигом трговало, али дечје књижевности није било.

Сликовнице за предшколски узраст, и кад су духовито и смишљено остварене, не могу задовољити озбиљнија мерила књижевне уметности: оне су, просто, нека врста

Дечја књига, и кад је добра — што се догађа ретко, али се догађа — испада из оквира, нарушава ред, сама себе доводи у питање.

како права књижевност почиње касније, друкчије, на вишем нивоу, отприлике онако као што и истински живот почиње тек кад детињство прође.

О дечјој моћи примања, о њиховим интересовањима у уметности, могло би се говорити у случају кад би она имала слободу избора и кад би знала да своје склоности образлажу и бране.

моћи примања, о њиховим интересовањима у уметности, могло би се говорити у случају кад би она имала слободу избора и кад би знала да своје склоности образлажу и бране.

Дакле, и кад потпуно одбацује одговорност пред дететом као читаоцем, дечји писац је, природом свога дара, упућен на њ; он пише и за

питања, јер у песмама, као и у осећањима, само питање ствара неразумљивост извлачећи појаву из њеног датог стања. Кад ме мати није питала —ја сам одлично разумевала, тј. нисам се ни старала да разумем, већ сам просто видела.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

пак и саме изразе и речи, покупио сам, које из живота, које из новина; и читатељи ће се из гдикоји општина зачудити, кад своје Смрдиће, Шербулиће, Жутилове, итд. у свој истоветности нађу.

умерености сматрао се као ненародност, као противност и издајство; јер је сваки човек склоњен на чрезвичајности, па кад не зна да може бити несреће, трчи као слеп за тим, и срди се на сваку паметну реч.

Себичном је довољно кад је само њему добро и кад простака може на своју руку да преокрене, а за даље се ништа не брине.

Себичном је довољно кад је само њему добро и кад простака може на своју руку да преокрене, а за даље се ништа не брине.

ШЕРБУЛИЋ: Шта ви ту све о поштењу, као да ми нисмо поштени! ГАВРИЛОВИЋ: Ја то не кажем. ЖУТИЛОВ: Оставите. Кад се ради о слободи, онда је поштење незнатна ствар.

ГАВРИЛОВИЋ. (на страну): Ау, да лепе слободе! ЖУТИЛОВ: Довечер да правимо илуминацију. ШЕРБУЛИЋ: Иљен! ЖУТИЛОВ: Кад су моји преци немешак добили... СМРДИЋ: Више нема немеша; сви смо једнаки. ЖУТИЛОВ: То и ја кажем.

Панславизам је идеја која занима највеће духове. ЖУТИЛОВ: Господин Лепршић, то ћете задржати кад буде црквена скупштина. Сад имамо посла са празновањем слободе.

ЛЕПРШИЋ: Но дан и за нас свиће. Глас слободе, који се по Европи ори, одзива се и у прсима јуначког Србина. Кад се сви буде, Србин спавати не сме.

ГАВРИЛОВИЋ: Како наше? ЛЕПРШИЋ: Поставићемо нашег војводу, наше министре, наше власти и судове, па мир. Кад је Србин до великог ГАВРИЛОВИЋ: То није добро.

ЛЕПРШИЋ.: док и протерамо, урликаће курјаци њиним језиком. ГАВРИЛОВИЋ: Али како ћете и протерати, кад немамо оружја, немамо барута. ЛЕПРШИЋ: Ха, ха, ха! Шта се он брине.

ГАВРИЛОВИЋ: То је све лепо, али би требало да се најпре мало размислимо. ЛЕПРШИЋ: Кад је време радити, онда се не мисли. ГАВРИЛОВИЋ: То је зло. ЛЕПРШИЋ: Кад Маџари заповедају, онда вам је добро.

ЛЕПРШИЋ: Кад је време радити, онда се не мисли. ГАВРИЛОВИЋ: То је зло. ЛЕПРШИЋ: Кад Маџари заповедају, онда вам је добро. ГАВРИЛОВИЋ: Заповедали су и до сад, пак видим, ви сте се више око њи улагивали.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Он је ђак Доситеја Обрадовића, велича његово доба »кад су и Сербљи о свачем слободно мислити, и тако богодану словесност своју употребљавати почели«.

код владике Дионисија у Благовештењу, и на том месту он је један од оних који у потаји спремају нов устанак у Србији. Кад је плануо устанак у 1815, он се у чети »голаћâ« туче под Цером и на Дубљу.

Навикао је да гладује кад пише; своју драму Обилић писао је за осам дана на Ловћену, и дневно пије по десет ока воде.

»Симу хоће понекад осећање да угуши. Он не може да дође до речи. Кад је осећање на највишем врху, онда обично усахне поток од речи.

У доба кад се волео гест, фраза, поклич, крајњи национализам, није се могао волети тај песник од дискретних и суморних идеја и

« Као таква, ова књига је образац патриотске историје, и утицала је на буђење свести кад широких слојева народних и на историјско васпитање нашега романтичарског нараштаја. ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ ЖИВОТ.

нису писана с том намером да се игде печатају, које ће се из њиовог простог и сасвим искреног приповедања видити — но кад се у свет пуштају, сваки читатељ, коме је воља, може држати да су управо њему писана, почем њега ради само се и

ову поетску слику »дивног дунавског цвећа«, српске народне поезије: »Њена одлика је љупкост у снази и сласт у смрти. Кад би требало наћи за ове песме какву аналогију или слику, ја бих их упоредио с оним источњачким сабљама димискијама,

Још 1818. Новине сербске писале су: »Нас мрави подилазе кад јуначке наше песме слушамо, и коса нам расти, а очи се сузама пуне кад нам слепац српски (песме) наше запева.

Новине сербске писале су: »Нас мрави подилазе кад јуначке наше песме слушамо, и коса нам расти, а очи се сузама пуне кад нам слепац српски (песме) наше запева.

« За дуг низ година он је био »главни референт на западу за све српске ствари« (Љубомир Стојановић), и кад год се прилика и потреба указала, упознавао је Европу са стварима српског народа.

Он је свој човек и самосталан дух; он уме и сме да мисли својом главом, без обзира на то шта ће други рећи. »Кад би се ја, писао је 1820.

Милићевић, Вук - Беспуће

Осећао је само у себи нешто сломљено, сатрвено, тјескобно; кад се то десило и зашто је дошло тако изненада, у једном тренутку, није знао.

Њега је гушио тај ваздух. Чинило му се да ће да одахне кад угледа врлетне планине, с голим главицама на којима увече умире сунце; суре шуме са пропланцима на којима овце наличе

И већ се спуштао сутон, са небом на западу још свјеже окрвављеним од сунца, кад се он лагано приближавао станици. Успут га срете један његов колега, узе му цигарету дувана и двије круне на зајам:

њемачки и грохотом се смијали, гледајући изазивачки жене које су пролазиле и правећи глупаве и дрске примједбе. Кад је изишао на перон, вече је било угодно и свјеже; облаци се били сасвим изгубили; небо било прошарано звијездама.

под теретом који су вукли, не могући да нађу свој воз, запиткивајући чиновнике, који су се на њих отресали мађарски. Кад један Личанин прође поред Гавре Ђаковића, заостао, хитајући да достигне остале, он га запита. Докле идете?

Гавре Ђаковић се силом осмјехну и махну руком. Он се спусти на сједиште и би му нешто тешко кад му изиђе пред очи гомила његових земљака. Воз се међутим уздрма и крену.

Вазда, кад је отварао очи, видио је, у другом, најудаљенијем ћошку кола, у прљавој свјетлости напола застрте свјетиљке, једног

ГЛАВА ДРУГА Послије немирне и непријатне ноћи, испрекидане сновима без мисли, кад се је, прво јутро, неодморан и неиспаван, пробудио у својој кући, он се престрашио од равнодушности коју је осјећао у

И Гавре Ђаковић стрпљиво силажаше с кола кад су коњи ишли уза страну, примао поздраве од сељака, склањао се колима која су јурила низ брдо, узвитлавајући густу

И као да још види кад је, између старог, крупног дрвећа уз које ново и вижљиво стабље дјетињски трепеће младим лишћем, угледао испод

Касније га ухвати сан. Кад стадоше коњи пред кућом, тргао се и нашао ноћ око себе, са мјесецом који се помаља; још му табао у глави кас коња и

И кад су му донијели кључ и кад је са шкрипом јекнула стара, зарђала и дуго недирана брава, он је осјетио зиму гдје му се пре

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Седим тако, па једва чекам да прођу ти дани, као да нисам — боже ме прости — хришћанин! Тешко ми је кад ме неко позове на први дан, а још теже ако ме мико не позове.

Тешко ми је кад ме неко позове на први дан, а још теже ако ме мико не позове. Кад ме позову, бојим се да ми се не допадне друштво или ја друштву, а ако ме нико не позове, а ја се онда осећам некако

Па ипак је некад боље бити и непозван, па седети лепо са »костгебером« сву ноћ, па кад дође на њега ред отпевати кроз зубе по једно »Рождество твоје«, него да ми се деси на први дан Божића оно што се

кроз зубе по једно »Рождество твоје«, него да ми се деси на први дан Божића оно што се десило Павлу Постиљоновићу кад га је позвао Јован Максић, назван »Ватра«, да му буде полаженик првога дана светлога празника рождества Христова.

Јован Максић, тај што је био домаћин првога дана Божића био је поштен човек, и кад то кажем, ја не говорим онако напамет, нити тражим да ми верујете онако на браду.

Умео је вешто и да позајми од неког, а још вештије да га после скине с врата. »Како, како — имађаше обичај рећи кад хоће да изврши операцију — како са здрављем; како жена, деца, како пазар?

« — »Па, пазари се, пазари; крај с крајем, ех, таљига се, таљига!« одговори мајстор или бакалин. »Е баш ми је мило кад ти иде пазар, вели Јова, баш добро те ми нећеш одбити једну малу молбу.« И онда изиће с предлогом.

« — »Море, упаде му Јова у реч, донећу ја сам! А ти ’ајд’ иди, благо мени, а ја ћу сад за тобом. ’Ајде иди, момче, па кад се ожениш, играћу ти у сватовима. Пази, молим те, колики је, читав гардист!

А како се пре тога накострешио и наоружао кад је пошао к њему да му очита онако како он уме, онако његовски; понео и револвер тврдо решен да му скреше револвер у

се први пут напојио из чаше животне горчине, јер је ту у школи извукао више батина него мезулански дорат из штале му, кад је вукао дилижанац преко Плоче.

Јавно мњење било је, истина, на његовој страни, али је то била слаба војда за увређен понос и срце његово, кад су ти исти професори и даље остали на својим местима у школи и чекали своје периодске повишице, и, као за пакост,

И она му је доиста чинила све и сва. Купи му пајаца што дречи и пљеска рукама кад се притисне, а мали Јова га одмах други дан онако анатомски рашчерупа, да га види какав је изнутра.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

МОМЧЕ 233 (ПРЕТПЕВ ИЗ ЈЕДНОГ МАЛОГ ЕПОСА) 235 (УБИЦА У НЕЗНАЊУ) 236 МОЈЕ СУНЦЕ 240 (ДЕТЕ И ГУСЛАР) 241 ПЕРИВОЈ 243 КАД МЛИДИЈА УМРЕТИ 245 ПЕСМА УМРЛОМ БРАТУ СТЕВАНУ 247 (ПЕВАМ ДАЊУ, ПЕВАМ НОЋУ) 258 (НУТО ЈАДА ЗА МОМИЦЕ) 259 (ПИСМО У

МОЛИТВА 561 РАНЕ 563 ОПРОШТАЈ ОД КАРЛОВАЦА 566 МИЛЕТА 574 ИЗ ЗАОСТАВШТИНЕ 695 ЛИРСКЕ ПЕСМЕ 696 УБИЦА БЕЗ ДА ЗНА 697 (КАД МЛИДИЈА УМРЕТИ) 699 ПОЕМЕ И ЕПСКЕ ПЕСМЕ 706 ТУГА И ОПОМЕНА 707 ПРЕВОДИ 712 ДЕ СТАНАК МОЈ 713 ЗАПИСИ 714 (1) (ЈАО

И. У БЕЧУ у јерменскоме намастиру 1847. Српској омладини ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ Кад сам синоћ овде била И водице заитила, Дође момче црна ока На коњицу лака скока, Поздрави ме, зборит оде: „Дајде,

Још од њега леже црепи, Али де је онај лепи? Кад би сада опет дошô, Ма и овај други прошô! (1843, јул) ПУТНИК НА УРАНКУ Тама долом, тама гором, Наоколо све

И сузе је лило Драго у самоћи: „О ти вишња сило, Кад ћеш ми помоћи!“ Тако путник туди Тици малој збори, По млади му груди Силан пламен гори, Пламен, пламен свети —

Отац, мајка у гроб паде, Брат и сеја драга, А другога не имаде Срце моје блага. Ох кад ветар силан дуне, Кад се море ускомеша, Када вода небу груне, Па га с морем смеша, Ветре, вичем, јаче дувај, Ма

Отац, мајка у гроб паде, Брат и сеја драга, А другога не имаде Срце моје блага. Ох кад ветар силан дуне, Кад се море ускомеша, Када вода небу груне, Па га с морем смеша, Ветре, вичем, јаче дувај, Ма брод разнесао, Вале,

Ох ала ми расте кика Кад пушака стане цика, Кад загледам турска скота, Па кад ми се с коња смота, Кад му главу псећу збријем Па на колац

Ох ала ми расте кика Кад пушака стане цика, Кад загледам турска скота, Па кад ми се с коња смота, Кад му главу псећу збријем Па на колац кад набијем.

Ох ала ми расте кика Кад пушака стане цика, Кад загледам турска скота, Па кад ми се с коња смота, Кад му главу псећу збријем Па на колац кад набијем.

Ох ала ми расте кика Кад пушака стане цика, Кад загледам турска скота, Па кад ми се с коња смота, Кад му главу псећу збријем Па на колац кад набијем. Турским главам' гору китим, О ајдучке дивне среће!

пушака стане цика, Кад загледам турска скота, Па кад ми се с коња смота, Кад му главу псећу збријем Па на колац кад набијем. Турским главам' гору китим, О ајдучке дивне среће!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

ли смо некада, заједно, дјечачки, лирски занесени, туговали над пјесником Гарсијом Лорком и замишљали оно праскозорје кад га одводе, бесповратно, пустим улицама Гранаде.

Док дјед прича, он ти га истом зачуђено прекине: — Откуд лисица црвена кад је жута! — Хм, жута? — бечи се дјед. — Жут је твој нос.

А унучад, нас троје, набили се у ћошак близу стараца и чекамо кад ће Сава започети са својим лоповским доживљајима.

Већ сљедећег јутра дједа отјераше жандарми. Одсједи старина седам дана у среској „бувари“, а кад се врати, ублиједио и мучаљив, он ми навече попријети прстом.

Вук је зелен, хех! Шта те се тиче какав је вук. — Па кад ме је она питала. — Питала те, хм! Имао си да ћутиш, па квит.

О, види ти њега. — Да, да. У по дана, у по ноћи, кад ти год драго, само га отвориш, а он ти цак, цак! — толико и толико сати.

Мој стриц Ниџо, кад се вратио са Солунског фронта, правио се да „зна у сат“, али касније се испоставило да он умије само понешто око мале

— Знам. — Дедер. Старац ме усједе на свој кревет, стави ми сат у руке и без даха се загледа у моје прсте. Кад је навијање било готово и сат зацактао јасно и равномјерно, он га узе у руке, принесе десном уву и сав озарен

— ево га, готов самар! Е, мој брате ... Тек много касније, кад се самарџија одавна расплинуо у сјај и тишину бабљег љета, ја се изненада нечег присјетих и бубнух пред својим дједом:

Овај свијет око мене шашав је и будаласт, а нисам ја. Стега попушта тек онда кад се пред нашом кућом појави стари самарџија Петрак, неуморна скитница.

! Види га, види. Ихи, почело је! Кад он већ дједа смије назвати парипом, шта ли ће тек бити са осталом чељади. На мене ће, вјероватно, сви у кући и

На мене ће, вјероватно, сви у кући и заборавити, моћи ћу да одмаглим преко потока у љескар. Кад је самарџија код нас у гостима, онда је мени много штошта дозвољено.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Поцрвенио, запенио, па му од беса и она гласина дошла некако пискава. Ево овако се устобочио, луд, кад ти кажем, па просто вришти: „Женско! Кад помислим да је сто хвати од мене, нек је хиљаду хвати од мене!

Ево овако се устобочио, луд, кад ти кажем, па просто вришти: „Женско! Кад помислим да је сто хвати од мене, нек је хиљаду хвати од мене!

ХУСО: Да не верујеш рођеним ушима! Па тај је чуо и кад у седмој соби зашуште димије! За то је увек имао добар слух! Седи у Гацку, а чује ђердан у Требињу!

И ту га је оштетио знатно! СУЉО: Шта му је било — ја нити знам, нит питам. Његова ствар. Кад је он тражио — а, прича се, и по три-четри за ноћ — мене није питао. Његов алат, његова и работа!

МУСА: Гурни главу под воду, па говори! Чуће те ко треба! СУЉО: Нисам ни ја у овом мишљењу усамљен! Кад је ага најурио оних осам лепотица, није закино само мени! Него шездесетпеторици војника!

(Аскери одлазе. На сцену улазе Хасанага и Јусуф. Ахмед, кога они који су на сцени и иначе не примећују, чак и кад говори, остаје на свом месту.) ХАСАНАГА: Коња одма да оседлаш! Полако, чућеш зашто!

Поведи и резервног, да можеш да их мењаш. Чим спремиш, појаши, ко да им репови горе, тако појаши! А кад стигнеш, па макар било и у најглувље доба, није важно, има да пробудиш Хасанагиницу и да истој саопштиш да се ја

ЈУСУФ: Сад још и колац! Али о твоме разлогу не вреди ни да се говори! Што да ти причам кад знаш! Па сам си јутрос женама војника забранио да долазе! Рекао си, и с правом, да жене уносе неред...

Само она није нашла за сходно... ЈУСУФ: Како и да ти дође, кад би сви рекли, ко што за друге и кажу, да због похоте, а не због бриге, долази? ХАСАНАГА: Баш си ми бистар!

— која устукне пред обичајем и законом! ЈУСУФ: То ти говориш овде у шуми, а она седи доле у касаби. Питаћу те кад сиђеш. Лако је седети у шуми и смејати се законима! ХАСАНАГА: Реко ли ја теби да спремаш коње?

АХМЕД: Мудар човек! Брзо научио да су речи мишеви, па сад говори са мишоловком у устима! ЈУСУФ: И, кад стигнем, да не гледам које је доба, да пробудим Хасанагиницу, и да јој кажем да се ти кући враћаш прекосутра, и да

Да је бар онај који је стварао свет, него Хасанага који воли овчетину, Хасанага који звижди кад спава! ЈУСУФ: Смири се, госпо. Хајде, смири се. Сећаш ли се: „Нека је селам вама зато што сте били стрпљиви”?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

И усред ове благоте, тишине и неког полудремежа искрсне он, Димитрија, из ма које капије. Кад њега спазе сви се покрену, насмеју и узвикну. Деца се одмах скупе око њега и дирају га.

Беше кратких руку, дебелих ногу са врло великим, пуним, стопалама... Кад иде он се клати, нија на једну страну, маше рукама, те изгледа да му је лева нога краћа од десне.

Требало га је само видети, кад нешто подиже или вуче каква натоварена кола, а на лицу му се не види ни трага од каквог напрегнућа, умора или

Свакога је слушао и сваки га је хранио, давао му стара одела и штале или кујне у којима је спавао. Кад коме што он затреба, тај само изиђе на улицу и викне: — Димитријо! — Сад, сад!... Ево!

А он им се смеје и гледа их мило кад му кажу како је леп. Никоме није био на сметњи. Што год му се нареди, он учини.

Никоме није био на сметњи. Што год му се нареди, он учини. По неки узме, па кад он, уз зид, на улици, лежи и сунча се, овај му само подвикне: — Диж’ се!

Овај га и са тог места отера. И тако га муче по читав сахат. Или узме па стане да га туче. Он ћути, трпи, и кад га овај пусти, Димитрија се повлачи, чеше и гледајући га мило и понизно — смеје се.

Једино што му беше као нека страст, то је: песма и кићење цвећем. Кад пукне пролеће, замирише зеленило, њега нестане.

Дрвари га тад виђају по планинама где се пентра по гудурама и осојима тражећи љубичице и кукурека. Па кад доста накупи, онда се враћа и свакој кући у махали даје по неколико стручака. Био је син неке просјакиње Назе.

Махала га очува а и сама не знајући како. до шеснајесте године није се знало којима највише долази, али кад узе седамнајесту тад поче чешће попи долазити.

Димитрија би га погледао забленуто, па би брзо оборио главу и побег’о. А и сам попа томе се слатко смејао. Кад је добре воље он га зовне, па, шалећи се, обећава му, да ће, ако буде вредан и тако леп, узети га за зета; попадија

Шири руке, гледа је нетремице и нија се. — Е добро — рекла би Тода — кад ме толико волиш, а ти одмах да се ошишаш и обријеш. Немој да те видим прљава и необријана, јер те нећу више волети.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

судио за боље чекати да прође време плача и сетовања, време глада и уви викања, једним словом, време великога поста, кад пасуљ царствује и његова сестра сочивица. Гра(х) и купус земљом управљају.

Гра(х) и купус земљом управљају. Ево време златно и весело, Кад нам није забрањено јело! Евангелска царствује свобода, Збацивши јарам с чловеческог рода.

А сад своје плане производи. О, ВЕК ЗЛАТНИ! О, слатка времена! Кад је општа љубов ужежена! | Срећне смо ми, срећне кћери српске И све девојке влашке и мажарске; Нећемо се више бојат’

се да ћеду наша имена живити и мила нашему роду бити за добро које смо му учинили до они(х) сами(х) далеких(х) времена кад се наше кости у прах обрате.

целе Европе; у садашњем веку сви се народи силе свој дијалект у совршенство довести; дело весма полезно, будући, да кад учени људи мисли своје на општему целога народа језику пишу, онда просвештеније разума и свет ученија не остаје само

а што је најгоре, под именом вере и закона, преваћајући и толмачећи закон свој по злоби и по (с)трасти срца свога. Кад ће нестати мржење и вражба на земљи!

Кад ће нестати мржење и вражба на земљи! Кад ће срце наше доћи у своју природну доброту, да у лице сваког себи подобног чловека позна, брата свога!

Браћо, људи, познајмо једанпут нашу неправду! Како можемо ми изискавати од други(х) оно исто које кад други од нас изискавали, велика би нам се неправда чинила.

Мени ће преко мере плаћено бити кад когод од мога рода рекне, кад нада мном зелена трава нарасти: «Овде лежу његове српске кости. Он је љубио свој род.

Мени ће преко мере плаћено бити кад когод од мога рода рекне, кад нада мном зелена трава нарасти: «Овде лежу његове српске кости. Он је љубио свој род. Вечна му памет.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

белом, меком, руком, како малом, лаком ногом, а камо ли лицем, ОКОМ, та поноћна дивна јава Месечину надасјава. Кад снег шкрипи зубма белим, а да шта ћу ја да велим, у по ноћи превесељке, са нетренке теревенке? »Госпођице, добро вече!

« — »Сине!« одзову се уста њена, а из белих из рамена поникоше бела крила: то је била — моја вила. — Лепирица као бела кад би собом цвет понела, да га виса спасе вела од земљина од увеља: тако вила поне мене у просторе васељене; те небесном

— К'о тамјана плави прамак полетив са жртвеника у наручју зефирову кад се сретне на висина' с ваздусима виши сила, те се стану отимати, наваљују, ревене се, ко ће да га пре однесе, да

бора, што га стужи и цацyши неисказом вељих мука Косовкина бела рука, те је њему рука мала грдне јаде завештала; а кад гуслар по њим гуди, из јавора јаде буди, из тамнице јади лете да се браћа јада сете, да се сете, да их свете!

Избери по милој вољи, ал' остане л' који боли, боле ножем тог закољи, кад му ЖИВО срце преби, — куку Теби! У дубине морске тами многа капља тужно чами, вал је зове, зрак је мами, свака рада

Шта ћу више? У ту ми се жељу збише све остале жеље веље, свака радост, све весеље. За ме нема те милине; и кад ми се магла скине заборава и тамнине са младости и давнине, то су само пусти сени, — куку мени! А што кукам?

— да сам и ја у том јату челебија, око Тебе што се вија, па да ме се, у тој чети, Твоје срце само сети кад инамо куд одлети, — тад би било куку-леле! све би муке на ме селе.

небу, не Нудиш му љубави твоје пружајући му голе, камените руке у разблуди силовитој; ти се смешиш, само се смешиш. Кад је стварао бог ову земљу, то пуначко девојче, створење у кога је срце огањ а тело камен и вода, на теби је, Фрушко,

Тај осмејак пусти, кад га је видело небо први пут, чисто га гледам де од милина раствори груди сјајне, де изли на тебе љубавни

А кад те угледа усред раја оно старо дрво, свију јабука прамајка, прва светитељка, грешница прва, отвори јој се рана под оном

Од ото доба па све До сада у сурог орла та је навада, кад пабирчи у бојно у поле да тражи себи плуће најбоље, најбоља срца и најбољу крв, на најбоље јунаке му је стрв; на

О чему сниваш кад се не њијаш? Је л’ те рођено копље проболо, те од белине рођене свијаш самртни покров на тело голо?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

258 КАД СЕ ХАРЧИ НЕК СЕ ХАРЧИ! 259 ЈАО, ЖЕНО, ИЗЈЕДЕ МЕ ВУК! 260 НЕШТО ШУШНУ 261 СЛОВО ИЖЕ АЛИ СИРЦА НИЖЕ 262 ЂАВОЛАК 263 СНАШИ

260 НЕШТО ШУШНУ 261 СЛОВО ИЖЕ АЛИ СИРЦА НИЖЕ 262 ЂАВОЛАК 263 СНАШИНА ПЕСМА 264 ХОЏА СЕ БОЈИ ЗА КРЧАГ 265 КАД ЋЕТЕ ДА ВАМ ПАНЕ КИША?

КОТАО 268 А ШТА ТИ ЈЕ 270 СЕЉАК И МАГАРЕ 271 МЕДВЕД КАО ПУДАР 272 ЛАЖ И ПАРАЛАЖ 273 ЕРО С ОНОГА СВИЈЕТА 274 ДОБРО ЈЕ КАД-И-КАД И ЖЕНУ ПОСЛУШАТИ 276 ШЉИВЕ ЗА БУБРЕ 277 ПОМОЗ БОГ, ЗЛА ЖЕНО!

ШТА ТИ ЈЕ 270 СЕЉАК И МАГАРЕ 271 МЕДВЕД КАО ПУДАР 272 ЛАЖ И ПАРАЛАЖ 273 ЕРО С ОНОГА СВИЈЕТА 274 ДОБРО ЈЕ КАД-И-КАД И ЖЕНУ ПОСЛУШАТИ 276 ШЉИВЕ ЗА БУБРЕ 277 ПОМОЗ БОГ, ЗЛА ЖЕНО!

Не знајући како ће се натраг вратити, оставе ондје ждребад од кобила да би их кобиле из оне помрчине извеле. Кад су ушли у тамни вилает и ишли по њему, све су под ногама осјећали некако поситно камење, а из мрака нешто повиче: —

Гдјекоји помисли: „Кад ћу се кајати, зашто да га носим?“ а гдјекоји: „Дај барем један да понесем!“ Кад се врате из таме на свијет, а то оно

Гдјекоји помисли: „Кад ћу се кајати, зашто да га носим?“ а гдјекоји: „Дај барем један да понесем!“ Кад се врате из таме на свијет, а то оно све било драго камење: онда они који нијесу понијели стану се кајати што нијесу,

БАШ-ЧЕЛИК Бијаше један цар, и имађаше три сина и три ћерке. Кад га већ старост обузме, дође вријеме да умре. На смрти дозове синове и шћери своје, па синовима препоручи да своје

Вели најстарији брат: — Ја је не дам. Како ћу је дати кад не знам шта си и откуда си; ноћас дошао, хоћеш одмах да је водиш, па не знам ни ђе би ишао сестри у походе.

— па сестру ухвати за руку и дајући је рече: — Нека ти је сретна и честита! Кад им сестра преко прага пређе, сви у двору падну по земљи од страха; сева, грми, тутњи, пуца, вас се двор стане љуљати,

А она сила оног часа отиде с великом хуком. Кад сјутра дан сване, браћа се врло забринуше шта се учини с њиховијем сестрама.

шта се учини с нашијем сестрама кад не знадосмо ни трага ни гласа куд одоше и за кога се удадоше! Најпослије један другоме рече: — Да идемо сестре наше

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

То није могло бити из почетка, него да се опет дангуби. СОФИЈА: За бога, кад не кажеш управо како ти је воља; него час овако, час онако. МАКСИМ: Сад сам ја крив што ти не ваљаш.

МАКСИМ: Да сам ти заповедио, ти то не би учинила. СОФИЈА: Кад не спремам, опет псујеш. МАКСИМ: У моје послове да ми се нико не меша. Ено сте ми и перо забацили.

МАКСИМ: Тешко мени и мом бележењу! Видим ја моје добро јутро. Жена вредна и уредна, а кад тамо, на свакој страни црна штета. Ено се и даске оглођале од тешка трвења. СОФИЈА: Не можемо седити у свињцу.

“ Овакве нарави ваљда нема нигди на свету. з. ЈЕВРЕМ И СОФИЈА ЈЕВРЕМ: Кад један бомбардира, други радо ретерира. (Остављајући капу на астал): Псује Макса, не шали се.

СОФИЈА: Жао ми је само што се љути, кад ја свашта чиним. ЈЕВРЕМ: Макса је човек који непрестано с упаљеним фитиљем оди. (Седне.) Оће ли покоји пут да заћути?

У детињству за ништа се набури, па не можеш реч од њега да извучеш. Зато су га и прозвали деда „срдило, бурило“. Кад је год празник, он неће да руча; зови га, моли га, удри га; он ћути.

Струнила си се. СОФИЈА: Нећеш да плаћам шваљама, а неправо ти је што шијем. МАКСИМ: Кад треба друго радити, онда те је напао шав. Ја морам пропасти код такве жене. Шта си имала куповати гвоздени лонац?

Шта си имала куповати гвоздени лонац? Није ти по вољи од земље! СОФИЈА: Псујеш што се дрва троше, или кад се који суд разбије, пак сам мислила, да ће овако боље бити. МАКСИМ: А што се Новци издају?

МАКСИМ: Зато ми тако и пева срећа. Од кад је она у кући, слуга мора да добије вина кад руча. СОФИЈА: Ја мислим, боље је тако, него да краде гди што дочепа.

МАКСИМ: Зато ми тако и пева срећа. Од кад је она у кући, слуга мора да добије вина кад руча. СОФИЈА: Ја мислим, боље је тако, него да краде гди што дочепа. МАКСИМ: Дакако!

СОФИЈА: Ако желиш, ја му нећу давати више, и подрум ћу држати затворен. МАКСИМ: О, сад ћеш му укидати, кад си га једанпут научила. Сад слуга мора да има уредну вечеру. СОФИЈА (слеже раменима). МАКСИМ: Дакако!

СОФИЈА: Остави се бога ти; та и код мога се оца тако радило, пак је било добро. МАКСИМ: Проклет био час, кад си ти ступила у моју кућу, то ја знам. ЈЕВРЕМ: Но, Максо, сад под приклад!

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Што се пак читатељки тиче, њима право остављам онда суд изрећи кад књигу внимателно прочитале буду. Ја знам да сам и с пређашњим изданијама слаб кредит код женскога пола задобио; имао

Ја сам момак у најлепши моји година (које су пак момку најлепше године: оне ли кад он мисли да све зна, или оне кад види да ништа не зна, и проче, то је други вопрос).

Ја сам момак у најлепши моји година (које су пак момку најлепше године: оне ли кад он мисли да све зна, или оне кад види да ништа не зна, и проче, то је други вопрос).

СУЛТАНА: Их! Докле ћеш ме јести, Луциферу, тако да ти рекнем! Три стотине врага из тебе се витлају, кад помолиш тај твој језични језик. — Ох, Боже! Зашто сам дошла у ову кућу?

СУЛТАНА: Заповедам да ти богиње образ изрешетају, да те ниједан момак не погледи, знаш, кад ме толико једеш. ПЕРСИДА: Молим, шта вам се прикључило, те сте тако љутити?

) Шта си се усићила? Оћеш да те молим да говориш? Јогунасти роде, неће ме ђаво од тебе нигда курталисати! ПЕРСИДА: Кад вам је тешко од мене, а ви ме отпустите, ја ћу мени наћи службу. СУЛТАНА (ћуши је): Оћеш да ми једнако идеш уз нос.

СУЛТАНА (ћуши је): Оћеш да ми једнако идеш уз нос. Је ли ти изишло време, а? Хијено женска! Ни два дана нема од кад си дошла, па већ си ми се попела на главу. Убио Бог и онога који те је довео на мој врат!

СУЛТАНА (покаже му стакло): Видиш ово? Ни речи, зашто ће ти се одма прекинути језик! Кад ниси за служитеља, а ти к врагу, немој ми живот јести. Шта срљаш у собу као говече? Шта ћеш са мном?

С отим можеш твом здрављу шкодити. СУЛТАНА (окрене се нагло): Да цркнем, да ме враг однесе, кад немам среће! ТРИФИЋ: Шта ти фали, сунце моје! Ти си госпођа у целој кући, што ти оћеш, оно мора бити.

) ТРИФИЋ: Немој тако, душо, то није лепо. СУЛТАНА: А је ли лепо да напушташ служитеље на мене? Проклет и онај час кад сам те први пут видила. ТРИФИЋ: Али девојка ти није ништа скривила, брате! СУЛТАНА: Ти видиш, срам те буди!

ТРИФИЋ: Ти свашта наопако толкујеш. СУЛТАНА: Наопако? Лепо! Тако човек ни слушкињи не говори. Наопако? Кад умрем, онда ћу ову реч заборавити. (Персиди.) Шта ми пиљиш у зубе? Оћеш да те посадим на канапе? (Персида изиђе.

Мислиш, не осећам ја шта ти мислиш? Ти си муж! Други би љусно од једа кад би видио да му је жена незадовољна, а он се јошт радује. ТРИФИЋ: Ти си право дете. СУЛТАНА: Дете? (Плаче.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

је повукла хртове На своја јужна ловишта; Излазе боје из скровишта И насељавају вртове У ирпи древне мимикрије, Кад свака боја је зелена, Јер све је пупољак; жељена Свечаност ока се прикрије У слутњу, у ишчекивање: Ружама плануће

боја је зелена, Јер све је пупољак; жељена Свечаност ока се прикрије У слутњу, у ишчекивање: Ружама плануће живице Кад април се преко ивице Излије; какво преливање Ветра у ватру!

Трепери сказаљка пролећа Међу мргодним силама. (3. ВИ 1989) ОКТАВЕ О ЛЕТУ Кад већ почетком лета сенка чврсне и протка јуни као жила мрамор, Тад знаш да лето рано ће да прсне Изнутра, и да предвоји

Од свега тога сазри једно лето, Кад бестрасно га суђаје досуде, Кад будуће и бивше, кад се све то Смири у раван спојене посуде — А срце мотри за крилатом

Од свега тога сазри једно лето, Кад бестрасно га суђаје досуде, Кад будуће и бивше, кад се све то Смири у раван спојене посуде — А срце мотри за крилатом петом Гласника, мери размак и

Од свега тога сазри једно лето, Кад бестрасно га суђаје досуде, Кад будуће и бивше, кад се све то Смири у раван спојене посуде — А срце мотри за крилатом петом Гласника, мери размак и брзину; И слуша крике

у руди прстен, да венча присуство Непостојећег с препознатом јавом; У руди ватра, да прокључа лавом, Неискушано кад хоће искуство.

ко паслика спаса — Лептире сиве шаљеш, да ми круже Около лампе у крхкој орбити, По слојевима невидљиве руже, А кад пред зору уснем, тада и ти Утрнеш, ко на окрет прекидача У руци што је одсутна, ал јача. (20.

(20. В 1989) 5 ТРАГОВИ Трагови твоји међу стварима, Отисак усне замишљен на чаши, Хаљине твоје у плакарима Кад вешалицу празну машта маши — Трезна халуцинација. Павана За инфанткињу.

црни или смеђи, Односно окер, ко опека; Полифем с коцем у зеници; Ахил и ини неурастеници И љубавници старог века. Кад куцнеш, гласи се празнина, Онако како облик каже, Најчешће мукло. А дух вина С духом се уља тешко слаже.

звучно тело благогласно Виоле боје тамног меда; лице у овалном оквиру дуге косе Што ко да хоће да окрзне жице, Овлаш, кад увис крене гудало се, Лице од косе и очију; усне Само су осмех прорезан у плоти; Одакле знам га?

(12. ВИИ 1989) СТРАМБОТТІ 1 Кад ноћу дишеш, ја у полутами Осећам како тишина светлуца, Док слушам како поред узглавља ми На слепом оку твоје било

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

— да ћеш наћи кућу закључату па спавај где оћеш, јер овде ће бити онако како ја кажем, док си под мојим кровом, а кад будеш имала своју кућу, ради како знаш!

Боже, кад пре израсте ово дете! Како пролети време! Колко до јуче играла се испод стола, ма сећаш ли се? Боже, кад пре израсте

Боже, кад пре израсте ово дете! Како пролети време! Колко до јуче играла се испод стола, ма сећаш ли се? Боже, кад пре израсте! Види је, види само како гази... Исти бакутин ход! Или је у Струку више на тета Нену?

ниси замакла за ћошак, а да су те пре тога: покривали по ноћи, прали ти гузу и посипали је беби-прашком да те не пече кад се упишкиш, да су прислањали уво на твоје малецке груди, ове исте што у њих зија и војска и цивили, и слушали дишеш

—Дише! —Ма, ништа не чујем! —Па, уштини је, видећеш да дише! —Гле, стварно дише, сунце мамино! И звали доктора кад ти је температура скакала на четрдесет и два, а доктор казао: — Ништа, ништа, госпођо, код деце су те температуре

Богами!“ А кад су те једанпут пустили на Дивчибаре са школом, кева ти читаву ноћ преплакала, а ујутру се кева и матори поџевељали без

— а у ствари кућа била невероватно тиха и празна, а толико се спремали да се проведу на мртво име кад ти одеш, и да излазе свуда! Ђавола!

Ђавола! А кад сте били на стадиону ЈНА, само је тебе сниматељ са телевизије хватао у крупном плану четири и по пута док си радила

из комшилука опет казала да те није ни видела (није могла од пакости), јер како да те не види, како само она, кад су те сви лепо видели четири и по пута: и тетка Гина, и теча Дача, и кева, и матори, и још месар казао кеви: „Госпођо,

и цитрона, мешано; они што су стајали тик уз тебе у тролејбусу који је био полупразан и пиљили ти у врат и у груди кад се нагнеш малчице напред, и они што су звиждали за тобом, и они други што су под руку водили угојене жене, па

остареле девојчице, нисте ви криве што се живот нашалио с вама, па вас једног јутра пробудио као и обично у пола шест, кад оно — осам банки. Опа! А ви се још питате да ли је 1900.

смо се низводно од Макиша до ушћа Саве у Дунав и она није престајала да везе ни један једини минут, чак ни онда кад јој је савска вода улазила у уста.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

када се сена, сламе и баште Господом застру; часно је бити, Звездо у челу столова Горњих, путник по ноћи воћке кад праште. КУПИНОВО І МЕЂУМУРЈЕ, ИЗРАВНО Сањам ли се или јесам, или са сна стресам плесан?

Зрело сунце метохијско по васцелом греје крају. (Изгрејао Христос с фреске.) А кад звона, кад ударе, тад дудиње опадају као сузе калуђерске.

Зрело сунце метохијско по васцелом греје крају. (Изгрејао Христос с фреске.) А кад звона, кад ударе, тад дудиње опадају као сузе калуђерске.

Грашке зноја цвјетају. Проточила одјећа: лажигаће, кошуље. Пили бисмо сирћета, пили топлу јомужу, кад се рано с пролећа пјени преко ведрице.

ІІ А кроз прсле прозоре прелама се Србија бехарају маџарке. - Коме ли се природа у сретање спремила? - кад је живот грдија, таљигање, педепса, а свијетом изрода као пасјег накота! - Бруј пчелињи: такуше цвијетом се осуле.

Спремамо се, журимо. Шуште тврде кошуље, исткане од конопље. (Је ли сова уснула кад се с крушке не јавља?) Свијетле се стогуље у зрцалу обзора. Цича уши изгриза. Крадемо се, звјерамо.

Пламса трска крстоносна као подне у жар-вази, као кад се каже Жича а Ж слово голуб створи, па га у крст преобрази над бокором повратича.

С вертикале - земљом до Солуна! бруј пчелињи, племенита буна, расцвета је - она неродиљка... А кад жизне погледом са града, што прожизне - то се раскомада. Ни прам магле ни тринина тринка.

) Брег именом чува. Разабравши, на измаку снаге, шта се ваља, шта котрља, кува, он разигра успомене наге по водици кад мрак се изува. Тек с девојке зарумени воће тамном ружом дисове мекоће.

Ја назирем жишка трепку тајну у недоба, кад фарови раде: пејзаж песме Брига материна. Сентандреја, Іріѕ флорентина.

Но запојмо припев љубичасти (ни ћутање није неко злато) испод мота кад блесну пиластри, уз брегове светлост недељина: Сентандреја, Іріѕ флорентина.

Погледај, Вишњи, љепојку осу што зуји чашом као у болу! Брујницом борје нека забруји кад чактар клепне у алилуји. Помози, Добри, убогу, кљасту сиротом дјелцу о посној храни!

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

АЛЕКСА: Право! И ти ниси сирома што се голи речи тиче. МИТА: Кад би ми могле што помоћи! Јер чуј, Алекса, моју невољу: нисам ти од два дана окусио! АЛЕКСА: Лепо!

АЛЕКСА: Па и то је добро. МИТА: Добро као наопако, кад морам другда по три дана да гладујем. Но у тебе видим лепе аљине; ти си морао боље среће бити.

АЛЕКСА: О, ја сам ти сила преметнуо преко главе. МИТА: Да чујем. АЛЕКСА: Прво сам ти био адвокат. МИТА: Кад си ти учио права? АЛЕКСА: Видиш да си прост. Треба знати шта је криво, па се за правду не брини.

Људи кад чују моје толико „криво помисле наравно: „овај зна и шта је право“, пак навале да им пишем прошенија. МИТА: Шта си ту

Али кад од једнога изварам сто форинти, видим шта ми се пише, пак — испод жита. Затим се дам на докторију. МИТА: Но, ту знам

МИТА: Ао, куку! Толико чаша вина могло би и поднети, али воде... АЛЕКСА: Кад ме и одатле протерају, постанем учитељ славенске граматике. МИТА: Ето ти га сад опет. Та ти из ње не знаш нигди ништа.

разумеш ли ме? МИТА: Море, море, ти ћеш јошт и списатељ постати! АЛЕКСА: Кад књиге пишу ђаци, који у школу иду, зашто не би и ја, који сам давно школу оставио?

Та шат се наранимо нашим лагањем. МИТА: А како ћемо ући кад смо непознати? АЛЕКСА: Опет си заборавио: алат чини занат. Ја ћу бити барон Голић; ти си мој бединтер.

ЈЕЛИЦА: Ах, татице, шкода, шкода што не знате немецки! МАРКО: Моја ћерко, зато сам те и послао у Беч да ти научиш, кад ја нисам мого.

МАРКО: Али шта је то швермовати? ЈЕЛИЦА: Та кажем вам, то је швермерај. Тако је Амалија швермовала за Мором, кад сам Шилера читала; о, тај вам пише!

ЈЕЛИЦА: Та кажем вам, то је швермерај. Тако је Амалија швермовала за Мором, кад сам Шилера читала; о, тај вам пише! Кад би само њега читали, слатки татице, коса би вам расла: како је Карл Мор Амалију убио — то је било срце!

МАРКО: Кажи ти мени зашто читаш те књиге? ЈЕЛИЦА: О, татице, како не би кад по Бечу прве фрајле и највеће даме читају.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Са биљур-чешљем ту сједи вила, орао пада крвавих крила; ту нам се Марко преставио. А кад погледаш са врха горе видиш у дољи — трепери море, бијеле се једра сјајна ко дан, то плови Мачор капетан; вије на

Мачак од вјетра бржи, умива лице, бркове глади, припрема пушку, фишеке вади, а онда Пијетлу придику држи: „Кад у лов одем, рођени побро, обоја врата забрави наша, и још ти кажем: чувај се добро од старог лисца, од Мудријаша.

Гиздави Пијетлић по кући шетка, навија кресту, љепотан прави, зелено перје на репу четка, кад, ето, споља — Лисац се јави: „Пјетлићу драги, пјевачу јасни, зелени репе, фесићу красни, пшенице ево од сваке феле,

МЈЕСЕЦ И ЊЕГОВА БАКА У шуми старој огањ гори, блиста у мраку на крају свијета; кад ближе приђеш — од сребра двори, по њима мудра старица шета; над кровом плави вије се дим; ту живи Мјесец и бака с

Шуља се Мјесец, утвара права, кад, гле, на прагу — бакица спава, спустила главу, сребри се коса, на пруту трепти јутарња роса.

Ово је цванцик сребрни мој!“ И опет чу се кроз облак сив: „Унуче добри, био ми жив!“ Разгледа Мјесец, кад близу пута грудвица бијела пашњаком лута и тужно блеји кроз ноћни мук.

Поново облак прозбори сив бакиним гласом: „Био ми жив!“ Мјесец над ријеком сијати поче, кад гледај вука надут ко мијех, ледену воду марљиво лоче. Удари Мјесец у громки смијех.

У шуми старој огањ гори, блиста у мраку на крају свијета, кад ближе приђеш — од сребра двори, по њима мудра старица шета ... Носећи капу невидљивицу ...

Слушали баку и с много слоге свладали мушки невоље многе. А кад је бака на смрти била, рече им тужно: „Ех, сиротани, остасте сами, дјечице мила, ко да вас пази, ко да вас храни?!

! Ех, кад би нашли чаробни крај, Црвеног Врапца завичај!“ Једнога дана, прича нам каже, другови пошли да Врапца траже.

Прошли су много питомих доља, лиснате шуме и стрме горе, док најзад стигли до неких поља, кад тамо — гледај! — мишева море! Поскочи мачак брже од жапца: „Ово је земља Црвеног Врапца!

Около њега, кроз вео фини, играју виле на мјесечини. Кад гору облак покрије ноћни и кланац тешка освоји тмина, долазе крадом дивови моћни, бију у врата старога млина.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Мислим да имам и сувише времена да се испнем до врха села. Имаћу непрестано језеро под собом, тако да ћу приметити кад се приближује лађица. — О, видећете је сигурно. — Онда ћу се пети овим уличицама?

— Они не воле да иду пошто је трамонтана. Дајте им пезету за вино. — Нашли сте нешто за Острво, — каже старац кад се приближио. Његов син скида капу и гледа ме смешећи се. Он гледа нарочито у језеро иза мене, тј.

Иначе, има много шљука. — Имали су право кад су рекли да ћу бити сасвим мокар од таласа. Ипак ми ово врло прија. — Код кога идете на острво? — Никога не познајем.

— Онда није ни потребно да је гледам. Главно је да имам где да преноћим. Када се вечера код вас? — Кад год хоћете. Обично једемо у осам. Шта да вам спремимо за вечеру? — Оно што обично спремате за себе.

И свако ми тако отпоздравља. Испред једних врата неки млад човек кује ципелу. Он престаје да кује кад наиђем да би ме гледао. Чим га поздравим застиди се и брзо наставља свој рад.

Двоје деце му је сваки час међ ногама, он их само стрпљиво отура ногом, као да су појас који се развио, а који нема кад да свије. Он такође застаје и гледа. — Добро вече! — Добро вече, господине. — Ради се. — Помало се ради.

Људи на њима су ћутљиви и лаганих покрета. Ја прво чујем њихове мреже, кад падају у воду, и весла, и тек се онда појављују барке и рибари иза траве и трске. — Има ли рибе?

Не треба, разуме се, у њих веровати. — Зашто не. Ја верујем. Верујем у Бога и у чуда које врше светитељи кад је Бог с њима. — Али, ујна, — прекиде младић (значи тај је вереник!

Сигурно; био сам увек спреман на рад. — Ја сам се увек дивила, кад један човек тако млад успе у животу. То је дивно видети. Изабела, молим те, лежи мирно, не ударај ме по грудима.

— О, ти си рекла... Разуме се, Бернес је енергичнији много од мене, а онда, Бернеса сви слушају кад говори. Ја не умем да убедим ни у оно што би требало да цео свет зна већ од рођења.

Није довољно обући се и имати музику. Онда сам ја то чинио сам не тражећи ничију помоћ. Па кад се видело шта је омладина Сарагосе, разуме се, питало се и ко сам ја. — Ви познајете Н-а?

— Може се рећи да је то више но човек. Он је један од ретких људи у свету. — Виђате ли га још? — Кад год идем у Мадрид. Није ме заборавио; понекад ме задржи на вечери. Његова жена и сестра свирају у четири руке.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Куда мислиш сада? — У игри, у пољу провела сам лето, Па весело сада у школу ме ето. Ах, како је лепо, кад би мог'о знати, Равним пољем ићи, шарно цвеће брати!

Још су голе тихе равни И песма се још не хори, Само смрека зелени се У дубокој, тавној гори. Ал' кад топли, благи ветрић Са жаркога југа пирне, И заблеје бели јањци Кроз долине наше мирне; Од мирисног благог јутра Док

Он не зна за тешки јад, И тражи мирисно цвеће — Тако и живот млад Весело с песмом се креће. У ПРОЛЕЋЕ Премалеће кад засија, Зазелени тавна гора, Кад с пучине сињег мора Благи ветрић заћарлија: У те дане моја душа, Као росом

У ПРОЛЕЋЕ Премалеће кад засија, Зазелени тавна гора, Кад с пучине сињег мора Благи ветрић заћарлија: У те дане моја душа, Као росом умивена, Спокојније песме слуша Болно

ПЕСМА Шарен лептир шири крила Кроз пролетњи свет, Па их свија задовољно Са цвета на цвет. Кад помамни оркан душе И помрачи дан — У бокору рујних ружа Он почива сан.

Кад помамни оркан душе И помрачи дан — У бокору рујних ружа Он почива сан. А кад сунце с нова сијне, Замирише свет, Он спокојно опет лети Са цвета на цвет.

— Мир је. Тихо, к'о уздаси, Изумиру светли гласи... Лаку ноћ! МОЛИТВА Кад за гору сунца зађе, Кад утрне бели дан, И све живо мира нађе, Што га благи даје сан — Тад молитва Богу лети, И нову

— Мир је. Тихо, к'о уздаси, Изумиру светли гласи... Лаку ноћ! МОЛИТВА Кад за гору сунца зађе, Кад утрне бели дан, И све живо мира нађе, Што га благи даје сан — Тад молитва Богу лети, И нову ми даје моћ: Пошљи мени,

МОЛИТВА Кад јекну звона с црквице старе, Тихано, бôно, кроз ноћни мрак, А суво грање зашушти благо, Љубећи први зоричин зрак

Анђелским крилом нека ме штити Кроз живот овај мучан и клет — А смрт кад дође, нек са мном онда, Ка небу зрачни управи лет!

ја бих до зорице ране, Блудио тако по тишини тој, Слушајућ' како дотичу се гране, И тихо шире тајни шапат свој У ОСАМИ Кад одјекне славуј-песма у даљини, И засија бледи месец на висини, Кад уморан у осами свет почива, По камену тихо струји

се гране, И тихо шире тајни шапат свој У ОСАМИ Кад одјекне славуј-песма у даљини, И засија бледи месец на висини, Кад уморан у осами свет почива, По камену тихо струји вода жива, Тада Господ од палата својих зрачних Тихо слази над

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

У беди минух, по мраку сахрањен, ко чаробњака ме сневају, не устах ја из гроба! Ни сада не устајем кад ме бýде – страшни суд ли је, шта ли је – кроз прогризене уши ми вичу: Устани некрсте и тело своје покупи!

А мене пред црквом држе да смирујем божјаке. Реч ми се залуд открила и залуд бдења и знања кад ме нису са царским писмом на путовање послали.

Коледари само певају за срећу новог сиромаштва. НОЋ Ноћу кад бију промаје са звезда, кад корење одозго виси као игле што држе слике с друге стране зида, ове ноћи кад биље обраста

Коледари само певају за срећу новог сиромаштва. НОЋ Ноћу кад бију промаје са звезда, кад корење одозго виси као игле што држе слике с друге стране зида, ове ноћи кад биље обраста сребром и плави се фитиљ

НОЋ Ноћу кад бију промаје са звезда, кад корење одозго виси као игле што држе слике с друге стране зида, ове ноћи кад биље обраста сребром и плави се фитиљ мора у зебњи гаси, тебе о саму призивамо ноћи!

Земљи отварају окна те ваде сребрну руду што глави пророчкој слична је, па је обесе о храстово грање. И облаке кад људски покажу лик чакљама свлаче и копљима боду. Траже моју главу а нису ни чули моју реч.

га сад у измаглици назирем како сјајем далека копна спаја и знам, старећи, док седим у кожуху да у тај давни час кад усамљен и сирот престоницом васељене ходих најближе лепоти света бејах.

дну јаја, са завишћу се прича како дубоко у ложнице залазимо, но гледајте: ми само пратимо госпе у златним одорама кад с вечери сиђу међ зелене стубове и на благослов подигну руке. У ствари снујемо заверу.

Могу ли скупити реке рајске да опточим народ свој оклопом воде вечне? Залуд ме царем зову кад ми велике моћи нису дате! Дрвећу бих завештао своје мошти да се разлистају и плодне постану судбином стабала.

поља и пропланци и језера у црвеним очима, — зар тако наша земља изгледа питају јунаци на последњој гозби кад рибе остају нетакнуте и говор се њихов више не говори.

На крају сваке приче дароваше ми царску кћер за жену и царства (понегде још царујем). Само кад се родих с потоцима ведар и с птицама загрљен, тад погибоше мисли моје и скамењен запах у грлу земље и никад се не

Ја треба да се вратим граду који ме посла, који видим кад сунце провуче руку кроз крзно облака и на брду ми се причини осветљен двор или на крају падине море те викнем неку

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Он натенане савија цигарету на колену, ставља је у муштиклу, пали и, кад пусти дим, прође погледом по свима): Што ти је човек, боже мој! Као да га није ни било.

'Ајде тамо на парастосу што си плакала, било је света, па је и ред да неко у име фамилије плаче; али зашто овде, кад смо сви своји! ГИНА (још од уласка сваки час крије очи марамом и плаче): Не могу да се уздржим.

а данас?... СИМКА: А данас, ето, одржасмо му седмодневни парастос. ВИДА: Истина, кад већ помену парастос, баш право да вам кажем, није лепо што је данас само један свештеник служио.

Ко мене пита? Ту је адвокат, он је старалац, па је он ваљда тако наредио. ВИДА: Тако је то, дабоме, кад код толике фамилије туђини управљају и наређују. АГАТОН: Шта ћемо, тако је покојник желео и тако је наредио.

АГАТОН: Био сам баш пред смрт да га обиђем. Сео ја тако на столицу, а он, кад ме виде, чисто се овесели: „Где си, забога, Агатоне, ја никог ближег од тебе немам!” ТРИФУН (накашљује се): Овај...

Ето, погледај га, молим те! Тридесет година се сушио у општинској архиви, изгледа као изгладнела стеница кад измили из старе фасцикуле. ГИНА: Ију!

ТРИФУН: А, то никад! АГАТОН: Ама, не кажем ја да би ти то урадио од твоје воље, али знаш већ како је; кад имаш кеца у рукама, штета је пропустити прилику.

АГАТОН: Па и не треба ти, дабоме! Занимање, то је само један терет за човека. Е, али, брате рођени, кад немаш занимања, не можеш бити старалац. Не можеш, дабоме! Е, онда, кад и тебе избришемо, 'ајде, реци, ко нам остаје?

Е, али, брате рођени, кад немаш занимања, не можеш бити старалац. Не можеш, дабоме! Е, онда, кад и тебе избришемо, 'ајде, реци, ко нам остаје? МИЋА: Како ко, а ја? Као да ја не постојим?

У школи можеш научити како се прави хемија, али не можеш научити како се наплаћује кирија кад кирајџија, на пример, преконоћ побегне и изнесе ствари.

ТРИФУН: Па то, овај не ваља, онај не ваља; овај ово, онај оно; другим речима, кад се добро помешају карте, излази да је само Агатон способан да управља имањем. АГАТОН: Па и јесам, Трифуне!

– Трепћу, него! Ето, то значи управљати, мој Трифуне! ТРИФУН: Јест кад би кирајџије хтеле да стану у фронт! АГАТОН: Море ћу да их уврстам ја, не брини ти то!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

А ноћ је одмицала. Кад сам отворио очи, чобани су већ били устали, пси су лајали. Али нешто се догађало. Из даљине су допирали дозиви, и онда

Обоје су се обрадовали када су ме видели. Али је њихово расположене било већ помућено кад сам им рекао да сутра изјутра треба да кренем. Мајка се заплакала. Отац је ћутао.

Увиђао сам колико је тешко њихово душевно стање, па ми се чинило: лакше ће бити и њима и мени кад се растанемо. Погледао сам на часовник. — Е... — Шта? — и мајка ме са страхом погледала. — Је ли време?

— Ваљево... — Будало једна, па куд си навро за Велес?... Терај то напоље! — нареди војнику. — Кад буде време, јавиће се. Шта је?... За тебе не важи наредба? — обрати се мени.

— Ех, шта ћеш, војна дисциплина!... Строга вика на војника! — чули су се гласови. — А што си ти запео првога дана, кад ти је близу? — Знаш како је...

— А о шта ћу да се одупрем ја? — запита један који је стајао при отвореним вратима. — Ти се згури, а кад наиђе мост, ти се онда наслони... — Да ти мало прочибука леђа...

Било их је из разних команди. Неки се на успутним станицама скидали. — Е, здраво браћо! — рекоше кад воз стаде. — Дај Боже да се опет видимо.

— Дај Боже да се опет видимо. Дебељко се измигољи из једног угла и добаци: — Слушај, друже, пиши кад стигнеш! Било је мало војника на улици, више сељака, старијих, са торбама на леђима...

— За овај моменат ти праштам, јер си нов и још се ниси свикао. Али одсад упамти: кад полазиш од старешине, онда салутираш, окренеш се налево-круг у ставу мирно, и тек онда полазиш.

Претварао сам се да га не гледам, али сам добро приметио кад је спустио руку низ каиш пушке и заузео став „мирно“. Отпоздравио сам га немарно.

ви знате, има да се нађе. — Разумем! — повикаше углас. — Ту... код трећака... четвртака... Хја! — и мигну оком. — Кад падне мрак... Ајд сад! — па се окрете мени: — Време је.

— Трубач, свирај збор! — рече одсечно Траило уместо мене. — Ама је ли, богати, како ће они да нађу ствари, кад не знају?... — Е, ће нађу, де!...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Још из далека, по целој његовој фигури, познаћете да је то нешто необично, а кад вам се приближи, изгледаће вам његова необичност веома чудновата. Ено га, стаде у хлад под једном брезом.

му баш ма мисао застаде у глави, он не помишљаше ни на шта друго, али тек осећаше, да би му много пријатније било, кад би и учитељица становала у школи. »Овако... незгодно: сами обоје !

Би му то непријатно; он се намршти и убрза кораке. »Кад ће ме то једном проћи! уздахну он. Шта су они, обични сељаци!... Шта имам да се ту...

»Кад ће ме то једном проћи! уздахну он. Шта су они, обични сељаци!... Шта имам да се ту... Али знам да ћу задрхтати кад их угледам. Само да не буде она ту, док се мало свикнем на људе, па после ћемо лако ...

Онаких очију он још не виде; беху то црне сјајне очи, из којих вечито бије живи огањ. И кад цело лице добије притворан скроман израз, ове живе очи говоре друкчије, веселије, ђаволастије...

И кад цело лице добије притворан скроман израз, ове живе очи говоре друкчије, веселије, ђаволастије... И кад какав свенуо старац погледа у ове чудне очи, развуче му се брк у страну и он зачуђено махне главом и у себи прошапће:

— Ама чекај, господине, стаде кмет извијати слатко и речито. Грехота је да она глоби наше село, кад ми и ’нако нисмо тражили два учитеља. Како нам је досад могао један отаљавати !...

Чудим се како ћемо и толико спечалити. Отпоче се право вашарско погађање, најпре молбом и лепим, па кад то не поможе, одбор удари у претњу.

Знам да ће од народа покупити свих дванаест, као за господин Драгољуба... Е, трнићу, нећемо тако. Па шта ћемо кад ти ноћас, братићу, боцнеш тако мога господина... Чек-чек, наћи ћу те ја.

« Те ти они, братићу мој, лепо мени попеше на четири рубље. Сад кад би ти умео, могло би се још пô рубље искамчити... А ви’ш ова се даска извитоперила, па се клацка.

Али ето и она зло прође, а није баш тако мека, уме добро да говори. Бадава, мора тако да иде, кад смо бачени на милост овим безјацима!... Срећа те држава даје плату; онако би се липсало од глади...

Да ли је спремљено све што треба за отварање првог разреда ?... Како ли ће она... Ах, шта ја све око ње, кад она и не мисли на мене; то сам баш добро видео... Како ме је гледала... као да сам... како ћу рећи... ћорав или сакат.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Ако ће је удати за Сунце, И Сунце је нагло и жестоко, Припалиће сеји нашој лице — Даћемо је Муњи из облака, Кад загрми, далеко се чује, А кад пукне, свак (се) боји за се. 9.

И Сунце је нагло и жестоко, Припалиће сеји нашој лице — Даћемо је Муњи из облака, Кад загрми, далеко се чује, А кад пукне, свак (се) боји за се. 9. Сиње море и дубине твоје, Нико тебе препливат’ не море, Веће вила на коњу љељену.

Ал’ говори бели Виде: “Изиђ’, љубо, те погледај Шта је громот, шта је тропот Око двора Видојева!“ Кад изиђе верна љуба: Коњи му се копитају — Радују се господару Да је скоро с војске дош’о; и голуби с крил’ма бију —

Ту је држа дуго врјеме; Кад је доша’ Спасов данак, Љуто цмили ђевојчица, Љуто цмили, не престаје; Ћешио је љути змаје: “Што м’ је тебе,

“ Она му је Вјеру дала, Да ће му се повратити; Пушти змаје ђевојчицу, Да у мајке своје пође. Кад ђевојка к мајци дође, Већ за змаја и не хаје.

Гости су ми дошли Браћа материна, Браћа материна, А моји ујаци. Коњи су им бесни Као горске виле: Кад по праху иду, Праха не дижеду; Кад по води газе, Копита не квасе!“ 41.

Коњи су им бесни Као горске виле: Кад по праху иду, Праха не дижеду; Кад по води газе, Копита не квасе!“ 41. Вита, вита јело Узвиј горе гране Да наши јунаци Не поломе перје! 42.

За ран’, Павле, за ран’, мили брале! За рана ми снау прстенујете. Када будеш у таштине дворе, Кад изведу лепоту девојку, Не гледај јој венце ни обоце, Не гледај јој шарене зубуне, Нит’ јој гледај везене рукаве;

63. Мучи не плачи, душо девојко, Твоја ће мајка већма плакати, Већма плакати, тебе жалити, Кад твоје друге на воду пођу, А лепе Руже на води нема, Ни лепе Руже, ни воде ладне. 64. Текла вода, војно ле!

64. Текла вода, војно ле! текелија. — Кад је текла, војно ле! куд се дела? — Попили је, војно ле! трудни коњи, Трудни коњи, војно ле! и уморни.

Су чим ли си лице умивала? Су што ли си млада отирала?“ Тихо снаха ђеверу вељаше: “Мој ђевере, од злата прстене! Кад сам млада у мом роду расла, Свако ми је у род добро било, у вечер сам рано лијегала, А у јутру доцкан устајала; Ја

“ Још се ђевер с’ снахом разговара: “Снахо моја, од злата јабуко! Кад ти тако у род добро бјеше, Чему си се удавала млада?“ — “Мој ђевере, злаћени прстене!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Сурваћу те у понор понижења, твојом ћу плавом косом брисати чизме, и бичем ћу те натерати на љубав! А кад се науживам твога тела, бацићу те пијаној војничкој руљи, нека се крвави војници наслађују остацима твог девичанства!

МИЛУН: Одложи оружје! СОФИЈА: Какво оружје? МИЛУН: Одложи оружје, кад кажем, или ћу пуцати! СОФИЈА: Али, господине, немојте да будете смешни!

ЈЕЛИСАВЕТА: То није оружје, то је реквизита! МИЛУН: Реко сам одложи! Пази, репетирам! И руке увис! Увис, кад говорим! ВАСИЛИЈЕ: Ми смо путујуће позориште Шòпаловић! Милун: Ја сам казо да се одложи оружје!

Напред! СОФИЈА: Куда нас водите? Милун: Није твоје да питаш! Напред, кад говорим! ЈЕЛИСАВЕТА: Василије, за име Бога, предузми нешто!

Ти верујеш да је то, што пролази кроз твоју главу, неко мишљење? Ти мора да о себи имаш неко веома високо мишљење, кад тако мислиш! Шта каже, „ја мислим”! Ништа мање! Зар се са таквом главом може — мислити?

ВАСИЛИЈЕ: Василије, господине поднаредниче! Василије Шòпаловић! Милун: Како Василије, кад те он зове Стефан? ВАСИЛИЈЕ: Нисте ви то разумели! МИЛУН: Дости сам ја разумио! Немате исправе! Носите оружје!

СОФИЈА: Није крив само Филип! Василије му је дао шлагворт! ВАСИЛИЈЕ: Кад сам му дао? СОФИЈА: Казао си, обраћајући се поднареднику: „Бар то је лако објаснити, ја мислим...

Господине поднаредниче, то је текст из једног позоришног комада! Ја у том комаду играм Стефана, и кад ја кажем: „бар то је лако објаснити, ја мислим”, ту Филип, који у том комаду игра Уроша, упада са текстом који сте

Разилазе се и грађани. На сцени остају само Дара и Томанија.) ТОМАНИЈА: Не памтим кад сам те видела тако бесну! ДАРА: Као кад? ТОМАНИЈА: Као сад, кад си викала на глумце! ДАРА: Како и да не вичем!

На сцени остају само Дара и Томанија.) ТОМАНИЈА: Не памтим кад сам те видела тако бесну! ДАРА: Као кад? ТОМАНИЈА: Као сад, кад си викала на глумце! ДАРА: Како и да не вичем!

) ТОМАНИЈА: Не памтим кад сам те видела тако бесну! ДАРА: Као кад? ТОМАНИЈА: Као сад, кад си викала на глумце! ДАРА: Како и да не вичем!

Зато што живи у облацима, у илузијама, у сновима! Зато што је помешао живот и позориште, па ни сам не зна кад је у животу, а кад је у представи! Ни кад је оно што јесте, Филип Трнавац, а када личност из неке представе!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Море, и обале где лотос зре, и вратих се, блед и сам. На Итаки и ја бих да убијам, ал кад се не сме, бар да запевам мало нове песме.

И једра и весеља, урличућа кроз буре? Заборавио си њине тешке, мрачне главе? Хај, погледај, и сад, шкоља кад се зажаре и тресну о нас грмљавине твојих таласа.

Ко редови зарђалих коса кукуруз је на сунцу зрео. Тешка си била, врела и боса као сноп жита кад се разгрне. Очи ти беху мале ал црне као рупице на фрули.

Тешка си била, врела и боса као сноп жита кад се разгрне. Очи ти беху мале ал црне као рупице на фрули. Кад ми на теби сваки заглавак врео од сласти поче да трне раширила си се, и уздрхтала, ко земља испод грана трулих.

Још је весео народ један у крви, пепелу и праху. Вијај облаке пролетне, румене, питај их за рај. Не треба нам жена кад цвета, ни кад вене. Не бацамо децу у звездан бескрај. За наша срца ништа није доста. За наша срца ништа не оста.

Вијај облаке пролетне, румене, питај их за рај. Не треба нам жена кад цвета, ни кад вене. Не бацамо децу у звездан бескрај. За наша срца ништа није доста. За наша срца ништа не оста.

СЕРЕНАТА Чуј, плаче Месец млад и жут. Слушај ме, драга, последњи пут. Умрећу, па кад се зажелиш мене, не вичи име моје у смирај дана. Слушај ветар са лишћа свелог, жутог.

Певаће ти: да сам ја љубио јесен, а не твоје страсти, ни чланке твоје голе, но стисак грања руменог увенулог. А кад те за мном срце заболи: загрли и љуби грану што вене.

И кад ти на лицу плане плам, блудан и стидан од дара скривеног под срцем сред недара: ја отац бићу тужан, што не убих, ја ота

Поглед ти је горак и свет, ко у мадона, у капелама где кандило једва тиња. Озбиљна си и тужна и поштена. Кад тио свираш Бетовена чело ти је пуно тешких бора, као да си мушко, што се свуд потуцо, са Христом, Мефистом и са Дон

Маркизом, што бледа од уживања безбожна, иронична кад се зора јави одлази испод грана. И оставља драгану за успомену две три капи љубичасте крви.

Раширим руке, али не у зоре него у море и ноћ. Осмехом улазим, стиго ма куд, у тужне и болне јаве. Кад волим мени и греси свуд небеса плету, око радосно погнуте главе. Остављам болним осмехом сан, да прође и оде и мре.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

ВЕО 42 СИРОЧЕ 44 ХРИСТОС НА ПУТУ БЕЛЕ И ЦРВЕНЕ РУЖЕ Лепа је и велика била она башта у коју је Бог увео прве људе кад их је створио.

На њих је ноћу падала роса, и кад би их Ева јутром брала, роса би се из њих изливала, бистра и обилна као вода из препуних кристалних чаша.

На земљи у оно време беше вечито лето. Небо је било увек плаво и ведро, па и кад би наилазили облаци, у њима не беше ни муња ни громова, из њих се изливале тихе, плодне кишице и орошавале врт.

Па и оне руже од којих је грешница Магдалена, плачући, сплела венац и њиме обвила главу мртвога Спаситеља кад су га у гроб полагали — и те су руже биле црвене, јер белих ружа није било.

А оног јутра, кад је Исус устао из гроба, дође Магдалена ка гробу, и не нађе Исуса тамо. Она виде само бео покров, у који беше умотано

Само јој је на глави било мало коже и косе на оном месту где је Исус положио своју руку кад јој је опростио грехе. Она је лежала са скрштеним рукама, а међу коштаним, чврсто стиснутим прстима беху јој руже.

Он је мислио да су људи криви што је он такав и да би он сасвим друкчији био кад не би било око њега људи. Али, шта да ради?

Једнога јутра, рано у зору, кад се гора будила и птице почеле певати, устане као обично, помоли се Богу, узме свој крчаг па пође доле по воду.

Учини му се да је, кад се сад тако разгневио, нечим опоганио душу па га обузе жалост. Док је Агатон, чешкајући се по глави и вајкајући се,

“ Старац заврши говор, а кад Агатон хтеде још нешто да га запита, њега нестаде. Агатон се врати у ћелију, седе и стаде да размишња о том што му је

— „Ја сам тај човек што је имао њиву и рђаво је радио. Ја сам само кидао лишће и ломио стабљику погане биљке кад сам побегао од људи, а требало је из корена да је чупам.

Стари је пастир седео на трави и загледао се у мушице, па је мислио: зашто је Бог и њих створио, кад нису ником од користи.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

“ Шерет неки чича, те ме баш тим својим почетком нагна да ствар прочитам до краја, а кад сам већ прочитао, хоћу да препричам и другима.

У Том браку добије мене, а кад ми беше једва девет година, он умре. Он ми много причаше о својој постојбини, о јунацима и великим карактерима којима

Пођи, синко, пољуби ту свету земљу кад ногом ступиш на њу, иди и воли је, а знај да су велика дела намењена тој витешкој земљи и нашем народу; иди и, на

прошлошћу“ — помислим, али ме рибар чудним одговорима на моја питања заинтересова, те се решим да и ту земљу видим, кад сам већ толике друге видео и обишао. Погодим се с њим и седнем у чамац.

Приђем радознало ближе мислећи да ћу још ту прочитати имена славних јунака о којима ми отац причаше. Кад тамо, какво изненађење!

— Шесет. — Па још ниједан орден?! — Ниједан. Повикаше гласови кроз масу, као оно на вашару кад се чудовишта приказују. — Чујте луди: човек од шесет година без и једног јединог ордена!

— упитам онога кмета (бар ја га тако зовем), што је набавио кола, а и он са мном сео унутра. — То је наша Полиција. Кад изиђем из кола, видим двојицу где се туку пред самим вратима Полиције.

Господин шеф, дебео неки човек, проседих бркова, подбријан, са подваљком испод округле браде, кад ме виде, умало од чуда не паде у несвест. — Одакле си, побогу, човече?!...

— узех се клети. Шеф се запањи од чуда. Зину, разрогачи очи, загледа се у мене, па ни речи да проговори. Кад се мало поврну од чуда, нареди млађима да што пре донесу десетак ордена.

(А већ и да не помињем непрестано, треба имати на уму да је сваки, ко мање, ко више, претрпан орденима. Кад сам ишао хотелу с оним пандуром, морам и то напоменути, видео сам где вуку у затвор једног што је украо ципеле у некој

Сутрадан сам морао променити хотел. Кад сам улицом ишао, морао сам ићи пристојно, бар са неколико ордена, те тако нико не обраћаше пажњу на мене.

Прво одем министру иностраних односа. Баш у тај мах кад ја наиђох у ходник, где беше доста њих ради да изиђу пред министра, а момак објави вичући на сав глас: — Господин

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Сит си, трбух хоће да се провали, па опет штрпкаш. Опет лези под дуњу, па кад се одмориш, очи ти се отимљу на густ воћњак, у долини под виноградом.

Таман се добро загледаш, кад — а одоздо, кроз лишће чујеш: туп — туп — туп, па тек; цврц по самом челу — и орах се скотрља на траву...

Бик Дивоња лежи уз врљике и посматра лудог Ширгу; шта му је, те дира јуницу, кад види да јој није до ашиковања. Сивоња га гледа и мрда левим увом, а тиме му казује, да се потпуно слаже са њим, баш

Тамо је позна, јесења вршидба. Ко није чуо, ко не зна за чари знојне и уморне вршидбе?... Кад забели јутарња зора и сви се кућани дигну на чисто и глатко, као патос, гумно. Обузме те јутарња свежина.

се у ту свежину, па осећаш како се груди надимљу, не могу довољно да се надишу, а леђа се кале, као усијан челик, кад бациш у ледену студ...

Само девојке још певају, гласно, не осећају умор, а људи већ ређе отварају уста. Кад бесмо на »Бачком брду«, сасвим се смрачи.

Звезде светлуцају, али узалуд, кад месец још није изгрејао, тек да те мало ослободе у овој немој и густој тами. Приближисмо се реци и чусмо жуборење

се реци и чусмо жуборење воде, али те тај ноћни жубор ни мало не весели, он ти улева у душу страх и сету... Кад уђосмо кроз врбљак у реку, па отпоче да одјекује лупање плоча по камењу и затим бућкање по води, мени се поче дизати

да одјекује лупање плоча по камењу и затим бућкање по води, мени се поче дизати капа на глави, но и то прође, па кад пређосмо реку, пожурисмо се и на скоро бесмо пред авлијом.

— Ама дај, Бога ти, немој да се.... протестују оне и чине што су наумиле. — Море, шта ме љубите, кад сам још млад.... — Е да, Бог с тобом, ја кога ћемо.... — Добро дош'о!... викну ми ча-Марко иза леђа. — О, ча-Марко..

— О, ча-Марко.... боље наш'о, боље вас наш'о, збуних се ја. — Ја мишља' ти нећеш доћи. — Како да не дођем, кад сам ти сам казао да ми се јавнеш. Но ви, ка' да већ отпочели. Имаш ли доста комишалаца?

На банку се поређале мачке и мачкови, па само преду и чекају да провру лонци, кад ће осетити пријатан мирис од меса.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

И ПАВКА, ДАНИЦА ПАВКА (долази из десних врата, па кад види да никог нема у соби, одлази вратима у дну, напоље): 'Оди овамо! Чујеш ли, овамо кад ти кажем! ДАНИЦА (улази).

Чујеш ли, овамо кад ти кажем! ДАНИЦА (улази). ПАВКА: Ти опет? Јесам ли ти хиљаду пута казала: нећу да те видим тамо!

ДАНИЦА: Боже, мајка! ПАВКА: Ама, немој ти мени: „Боже, мајка! Нећу да те видим тамо кад немаш посла, па то! ДАНИЦА: Учинило ми се да је пала саксија. ПАВКА: Пала саксија, хм! Није него још нешто!

ДАНИЦА: Броји дане зато што нема да изброји паре, а да има... ПАВКА: И да има, бога ми, кад свет узме на зуб... ДАНИЦА: А по чему има мене свет да узме на зуб?...

Дакле, идем одјутрос ја чаршијом... ПАВКА: Баш кад помену, а што, бога ти... ЈЕВРЕМ: Та не прекидај ме!... Ето, сад морам опет испочетка.

ЈЕВРЕМ: Ето ти сад, какви избори? ПАВКА: Сећам се, знам да ти је господин начелник спустио руку и прошле године кад су били општински избори. ЈЕВРЕМ: Ама, није то, него човек ме упита: како, како, газда-Јевреме?

Чим се приближе избори, он тебе пита: како, газда-Јевреме? (Спази му новине.) Уосталом, што те и питам, кад ето ти пуни џепови новина? ЈЕВРЕМ: То онако. ПАВКА: Није онако, Јевреме. Знам ја тебе.

ЈЕВРЕМ: То онако. ПАВКА: Није онако, Јевреме. Знам ја тебе. Кад је онако, ти идеш у кафану, попијеш кафу и прочиташ новине. А и не читаш их, него само огласе.

Знам ја тебе. Кад је онако, ти идеш у кафану, попијеш кафу и прочиташ новине. А и не читаш их, него само огласе. А кад дођу избори, ти набијеш новинама џепове па се заријеш у њих, а дућан о клин. ЈЕВРЕМ: Ех, ех... Ти опет претерујеш!

ПАВКА: Ето. Је л' кажем ја! Оставио дућан да чита новине! Баш право да ти кажем, Јевреме, кад дођу тако ти избори, а мени чисто смркне. ЈЕВРЕМ: Ето ти сад! А шта има теби да смркне? ПАВКА: Тако. Не мили ми се.

Знаш како је, слађе се читају новине уз кафу. ПАВКА: (полазећи): Добро, Јевреме. Ал' кажем ти, не волим кад наиђу ти избори, па то ти је! (Одлази.) В ЈЕВРЕМ, ДАНИЦА ЈЕВРЕМ (вади новине из џепова и ставља их на сто.

(Чита даље у себи.) ДАНИЦА (доноси кафу и ставља на сто). ЈЕВРЕМ: Дедер, бога ти, кад си ту; прочитај, ево, ово! Нешто ми много замршено.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Раденик, Пролетер, а најрадије је узимао за своје псевдониме имена оних великих раденика из француске револуције. Кад је њих исцрпао и сва већ употребио, онда се служио именима месеца из републиканскога календара онога доба, а кад је и

Кад је њих исцрпао и сва већ употребио, онда се служио именима месеца из републиканскога календара онога доба, а кад је и са њима готов био и, што кажу, загребао у дно, онда је под своје дописе потписивао имена доцнијих и сувремених

И од онога доба кад се ово десило, па до данас, кад ја ово пишем, или још боље: кад ви ово ушчитате, само бог и господин министар ваљда

И од онога доба кад се ово десило, па до данас, кад ја ово пишем, или још боље: кад ви ово ушчитате, само бог и господин министар ваљда зна колико је он села променио и у

И од онога доба кад се ово десило, па до данас, кад ја ово пишем, или још боље: кад ви ово ушчитате, само бог и господин министар ваљда зна колико је он села променио и у коме се он сада налази и куд ће

Колико је пута само цитатима из Рајха »померио цименту« капетану кад је писао дописе против њега! Не треба да вам кажем који је то капетан и који је режим тај капетан помагао.

који мисли да нешто зна и размеће се, а овамо не зна ни шта је писано о тој ствари (у његовим дописима)! Кад тако дође о феријама у Београд, а он иде право са стварима у редакцију да им донесе нове дописе — тако за један пун

Онима у редакцији се смркне кад га виде. Ко је ближе вратима, тај умакне и без капе у оближњу кафану, а ко не могне, него остане, на томе се сломе

Пошто се изларма у редакцији, он се дигне да тражи оне одбегле. Кад нађе некога од чланова у бекству налазеће се редакције, он стане пред њега као смрт пред грешника.

А Срети мило кад чује да тако страшно пише и да се тако цене његови дописи. Изрезили их што су кукавице па не умеју да умиру и гину за

Сврши се чашом пива и једним пакетом нових дописа и радова које им оставља и одмах одлази. Редактори одахну душом кад им се скиде напаст с врата.

И Срети је било особито мило кад тако нађе у Одговорима уредништва: »С. у * * * Хвала на послатом. Јављај се чешће. Што си заћутао? Ми рачунамо на тебе.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

ЖАЛОПОЈКА 270 ЗИМСКА ЖАЛОПОЈКА 271 ЖАЛОПОЈКА ПРЕД ПРАЗНИМ ТРОНОМ 272 ЖАЛОПОЈКА ПРЕД ПРАЗНОМ КАСОМ 273 НА ШТА МИСЛИМ КАД ПОГЛЕДАМ ПАЛАТУ АЛБАНИЈУ 274 ЧУКУНДЕДА 276 УЧЕЊАЦИ И ЗИДАРИ 278 СПОР 280 КАРАЂОРЂЕ ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ

Џон Хохохонд изнад свега воли да се напије, Касно у ноћ се враћа, пуца у небо, виче. Кад дође пред кућу — извали пола капије, А престрашени Пепо задрхти као птиче.

РАЗБОЛЕО СЕ ПЕПО КРСТА Разболео се Пепо Крста, једне мрачне ноћи кад су облаци наносили буру, Заболела га глава, груди, крста, Добио високу температуру.

разних врста, Донео, у једној руци, млека и мандарина, А другом руком (оном на којој нема два прста), Пажљиво, као кад ветар дуне у обрве трави, Помиловао болесног дечака по глави.

Па поново заспао, ознојен, као снег кад ојужи, Са нечим топлим и ведрим испод очних капака, Зажелевши да се то вече доброте продужи До краја живота кроз живот

Џон Хохохонд је отишао на вашар коња, у правцу Џорџије. Мама, поред прозора, плете и нешто певуши ... Уопште, кад је Џон на путу, све је чистије и радосније, И мирно, ко рубље на конопцу које се поспано суши.

онако... као тек сашивено одело. КАКО ШЕТА СТАРИ ПРОФЕСОР У недељу поподне, кад се све смири, Када под стрехом заспи кавгаџија петао, У такву недељу, док невидљиви ветар пири, један стари

Корача, ногу пред ногу, гледа преда се, зна се... Улица је пуста одавде до Тахита. То је време кад се чак и трамваји негде скрасе И кад беспослени ветар по вртовима скита. Ногу пред ногу, па све преда се..

Улица је пуста одавде до Тахита. То је време кад се чак и трамваји негде скрасе И кад беспослени ветар по вртовима скита. Ногу пред ногу, па све преда се.. Изгледа, нечега сећа се...

Корача седи професор кроз тишину без краја, Ногу пред ногу, низ дугу улицу, пешке, Кад, гле, поред цркве: Дечаци, гужва, граја, Утакмица! — Висока улица против Љешке!

Успорио професор корак, тако да нико не види. Гледао би и он утакмицу, али се нечега стиди... И таман кад је хтео да пође, пред ноге му се тутну Лопта, жута ко кора на мркви...

Одмах потом, клицање радосно чуо је. А да је шутнуо — е, вала, шутнуо је! ГДЕ ЈЕ ЦИЦА Јутрос рано кад је топли дан осванô И сунце лено пошло према крову неба, Рекла мама Цици: „Иди полагано Код Мите пекара, купи нам

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Мистерија је толико узбуњавала свет да се, кад се видело да о њој не може нико ништа да каже, створило мишљење да је она недокучива, људском разуму за вечита,

дну језера, баре или реке, читав рој ситних глиста које је он сматрао за ситне јегуљице што ће бити избачене у блато кад томе дође време.

од 1877 године Јакоби је дошао до ових закључака: 1˚ да је јегуљи апсолутно потребна морска вода за расплођавање; кад дође за то време, она напушта реке и језера у циљу расплођавања, а органи за ту функцију, дотле сасвим неразвијени,

Шмит у водама острва Фероер поништила је овај последњи закључак и довела до праве истине и тачног решења проблема. Кад је у малој стакленој чашици угледао и распознао ту ларву, Шмит је тога тренутка увидео да се закључак италијанских

Ларва ни у коме случају није могла доћи из Месине, већ са другог неког ближег места, које ваља претражити. Кад је себи поставио тај задатак, Шмит се, напустивши од тога догађаја све своје друге послове, сав предао проблему јегуље.

Дуго истраживачко путовање око света није остало без авантура и несрећних случајева. Кад је брод стигао до једнор острва близу северног краја Нове Гвинеје, где је Шмит хтео да се са својим људима искрца да

У време кад је пред острво стигао Шмит са својом експедицијом, европски убојни бродови су због тога догађаја вршили наређене им

За њих се везују многе урођеничке легенде, као н. пр. то да оне чују кад се на обали говори, јер за то имају дугачке уши.

Међутим, те уши нису ништа друго до бочна пераја која се јако развију и израсту у време кад јегуља полно сазри и крене на путовање у морске дубине у којима се расплођава.

Вредност легата, кад се ту урачуна и вредност пиваре и њених филијала, износи данас нешто више од три стотине милиона франака.

Друштва у Лондону (које га је одликовало великом Дарвиновом медаљом) и многих других научних друштава и установа. Кад је 1933. године умро, био је ожаљен као један од највећих природњака свога времена.

хране; океанске струје и ветрови чине да они доспевају и до области у којима, због животних прилика, не могу опстати. Кад се јегуљине ларве успењу над својом колевком до извесне висине, или кад уђу у састав планктона, оне буду подухваћене

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

И зајечаће сетне виолине У свежу ноћ, кроз башту цвећа пуну, И кад кроз облак бледи месец сине, Повиће цвеће своју росну круну И зајечаће сетне виолине.

Песма младости, бурна као она, Отмена, свежа, поносна, и врела, И силна као многобројна звона Кад прослављају победника смела! Отмена, свежа, поносна и врела.

Отмена, свежа, поносна и врела. О, како ће се згранути од чуда Дремљиве ћифте и њихове жене Кад их из тешког, глупог санка прене Свемоћна песма што продире свуда! О, како ће се згранути од чуда!

Бедници једни што нам љубав крате! И зајечаће сетне виолине У свежу ноћ. И стаће песма ова. И кад, ко подсмех на ту срећу ташту, Весела зора на истоку сине, Са три свирача у црноме плашту Поћи ћу — да ти сутра дођем

А данас висе у орману тамо Прљави дроњци где прашина пада, И кад их видим, ја зачујем тада Менует љупки од Филипа Рамо. Ал̓ авај!

Али ће, драга, друго време доћи, И остаће ми, кад дан један гране, Од те блажене и чедне три ноћи Три разјапљене, ко ноћ црне, ране...

СЕТНА ПЕСМА Дошло је време кад нам коса седи, И наша чула постепено грубе. Стојимо тако скрушени и бледи Док нашу старост објављују трубе.

сад жиле моје Забрекћу новим, заносним животом, Да заборавим да смо ту нас двоје Пред величанством природе; а потом, Кад прође све, и малаксало тело Поново падне у обичну чаму, И живот нов и надахнуће цело Нечујно, тихо потоне у таму, Ја

се спушта нема полутама, Ти нећеш знати шта у мени бива — Да ја у теби волим себе сама, И моју љубав наспрам тебе, кад ме Обузме целог силом коју има, И сваки живац растресе и надме, И осећаји навале ко плима!

За тај тренутак живота и миља, Кад затрепери цела моја снага, Нека те срце моје благосиља. Ал̓ не волим те, не волим те, драга!

Зар хоћеш, драга, да се теби ласка, Ко свакој другој каћиперки? Зашто И теби годи празних речи праска? О кад је тако, ти овамо, машто! Речима финим као ваза саска Показаћу ти ја како се ласка! Доста, за љубав вечитога Христа!

О гледај поља и планине модре, Ко ромеже се, ко из сна се буде, Кад зрак сунчани кроз облаке продре. О, заборави љубав, патње, труде, Отвори душу и очи ти бодре И дуго гледај те планине

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Мален свијет за адова жвала, ни најест га, камоли прејести! Јанко брани Владислава мртва; што га брани, кад га не одбрани? Скендербег је срца Обилића, ал' умрије тужним изгнаником. А ја што ћу, али са киме ћу?

О кукавно Српство угашено, зла надживјех твоја сваколика, а с најгорим хоћу да се борим! Да, кад главу раздробиш тијелу, у мучењу издишу членови... Куго људска, да те Бог убије!

Су чим ћете изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе доклен сунца грије? Кад данашњу премислим вијећу, распале ме ужаса пламови: исклати се браћа међу собом, а крвници, јаки и опаки, затријеће

Шта Леонид оће и Сцевола кад Обилић стане на поприште? Ова мишца једнијем ударом престол сруши а тартар уздрма. Паде Милош, чудо

И наше су утирали сузе вјешти звуци дивнијех гусалах. Просте наше жертве свеколике кад је наша тврда постојбина силе турске несита гробница.

ВОЈВОДА СТАНКО (ЉУБОТИЊАНИН) Имаш разлог, војвода Милија. И дабогда траг нам се затро кад под овом живјели марамом! Што ће ђаво у кршћену земљу? Што гојимо змију у њедрима?

БОГДАН ЂУРАШКОВИЋ Вријеме је да се окупимо, вријеме је да што углавимо. Наш се посâ свуда проћукао. Кад опазе браћа некршћена, неће они кâ ми растезати.

цик! опет, издушит не даше; и кликује човјек као пријед. Оно није без некакве муке! Уграбисмо пушке, потрчасмо. Кад онамо, имаш што виђети: Мујо Алић, турски кавазбаша, одвео нам Ружу Касанову и утекâ с братом најмлађијем.

Ема кад чух е оде у Турке, већ куд камо не би размицања, но за њима у поточ пођосмо. На Симуњи¹ стигосмо сватове, те убисмо оба

смијемо јавит што је јавно; неке мисли на врат товаримо кâ да посла до мислит немамо, кâ да чинит што треба не знамо. Кад сам годе много размишљавâ, вазда ми се посâ повуковâ. Ко разгађа, у нас не погађа.

КНЕЗ РАДЕ (брат владичин) Што се мрчи када коват нећеш? Што збор купиш кад зборит не смијеш? Приђе си им с коца утекао,¹ дабогда им скапâ на ченгеле!

СЕРДАР ВУКОТА Бог са нама и анђели божи! А ево си удрио, владико, у некакве смућене вјетрове, кâ о марчу кад удри вјештица ал' у јесен мутну вједогоња. ВЛАДИКА СЕ ТРЗА КАО ИЗА СНА.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

И нећу ја више да дрхтим и да стрепим пред њим због тебе; нећу више да лажем и да те кријем. Нећу и не могу да, кад одем до њега, а он да се на мене исколачује: „Шта ти, мори, кријеш онога твога?...

— Дођох, — кратко, са досадом, чуло би се како он одговара. А већ кад би коју нарочито по имену позвао горе к себи, она би премирала.

А већ кад би коју нарочито по имену позвао горе к себи, она би премирала. Знало се да он никоју, кад по имену зове, не зове за какво добро. Сигурно муж њен нешто скривио.

се опорављали од неуредна живота, да би се после могли приликом прве гозбе, славе, вечере, што више најести и напити. Кад би почела да се приближава слава њихове куће, „Свети Ђурђиц“, онда на две недеље унапред настало би спремање.

бити, само да је на дан славе све онако као што треба, јер се знало да код њих мора бити најлепше, те да се гости, кад дођу, морају запрепашћивати, и да се после по читаве месеце прича и једнако одржава: прво, онај узвик међ женским

А и бојали се да их не увреде, јер се знало да, кад случајно, и у најмањем каквом општем послу, не би ко од њих био изабран, да би се та непажња примила овамо од њих не

Ништа се није смело дознати, ништа видети. И знало се како би тада сваки од њих, не верујући самом себи, кад баш мора да излази у чаршију, пре изласка прво морао ићи на огледало, да се огледа и види да му се случајно по лицу и

и страхом сећала тога што је, или још као и дете, од своје бабе, матере и осталих тетака и стрина могла да начује, кад су оне биле насамо и мислиле да их нико неће чути, још мање се бојале да ће то Софка, онако мала, разумети, а камо ли

да их нико неће чути, још мање се бојале да ће то Софка, онако мала, разумети, а камо ли упамтити; или, што је и сама, кад је одрасла, својим очима видела.

Пола вароши нежењено остало, надајући се да ће се преудати ма за кога од њих, кад већ остари и мало попусти лепотом.

Он, сигурно осетивши тај њен грех, кад би дошао кући, толико би беснео, чинио чуда, покоре. Долазио би кући заједно са јавним женскињем.

Софки и сада, кад год би се сетила лудог тетина Ристе, месо би неком одурношћу заиграло. Сећа се да због тога као девојчица никада није

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Нада мном и сада сија туга једних Очију бисерних. И онда, кад звезда моје судбе зађе За малу хумку трошних земних жеља, Последњи, општи удес кад нас снађе И нестане наших патња

И онда, кад звезда моје судбе зађе За малу хумку трошних земних жеља, Последњи, општи удес кад нас снађе И нестане наших патња и весеља, Нада мном ће, као чар усана медних, К’о лелујав, меки сјај висина

ДОГОДИЛА СЕ ПЕСМА ОВА У време плавих јоргована, Кад с цвећем пупи чежња нова, У доба рâних мајских дана Догодила се песма ова.

Тад, после дугих, злих оркана, Ћуди што носе сунце, кишу, То беше први дан без мáна, Кад душе цвећа свуд миришу.

Са шумном песмом младих грана, Кад се од зоре у даљини, К’о с плаве равни океана, Велики осмех сунца чини. Ти си ми дошла са тих страна, На престо

У време плавих јоргована, Кад с цвећем пупи чежња нова, У доба рâних мајских дана Догодила се песма ова. ПЕСМА ТАМЕ Ноћ.

Знај, моје срце за звезду је сваку Везано златним концем и кроз таму Облака ових, кад мис’о на раку Не пада ни уз воњу земље саму. Ноћ. Ко чује Како ноћних сени Сетна песма тужи им на лири?

Али кад туга године порасте, Кад прође младост, лепота и цвеће, Пријатељи лажни кад оду, к’о ласте Што се дому своме никад

Али кад туга године порасте, Кад прође младост, лепота и цвеће, Пријатељи лажни кад оду, к’о ласте Што се дому своме никад вратит’ неће; Кад уздаха

Али кад туга године порасте, Кад прође младост, лепота и цвеће, Пријатељи лажни кад оду, к’о ласте Што се дому своме никад вратит’ неће; Кад уздаха дугих подигне се плима, Кад ти око ташта

Кад прође младост, лепота и цвеће, Пријатељи лажни кад оду, к’о ласте Што се дому своме никад вратит’ неће; Кад уздаха дугих подигне се плима, Кад ти око ташта задовољства прозре, У души твојој кад застуди зима, Једна ће мис’о

Пријатељи лажни кад оду, к’о ласте Што се дому своме никад вратит’ неће; Кад уздаха дугих подигне се плима, Кад ти око ташта задовољства прозре, У души твојој кад застуди зима, Једна ће мис’о у теби да дозре, Велика, тужна

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ То „нешто“ бјеше главом војени заповједник, који кад их с бедема угледа, наже се про перваза, па викну талијански (тј.

Сви очекују кад ће излећети прва ријеч. Као некијем чудом и под бедемом метеж малко утоли. Сунце (и оно, гле!) повирје иза брда, те

„Та гдје нам је памет, није ли им данас Бадњи дан!? Апостоли Христови, кад се дух свети излио на њих, не бјеху, можда, више зачуђени од контове дружине тога часа.

Није шала толики народ, таки пазар! Од принципова времена тога не би, јер бјеху мутна времена, да се слабо и знало кад је Божић а камоли да га је ко славио!

Свак најрађе исмијава и превире своје влаште мане кад их при другоме нађе. Оно народа што се задоцнило било, биће их било до тридесет, што мушкијех што женскијех глава,

Крупни човјек иђаше најпотоњи, и као неотице, махаше чибуком — те је нагледило као да јави стоку пред собом. Кад минуше мост, он се протиште кроз гомилу и оде на десно, пут Праћишта, предводећи своју четицу.

“ „А има ли синова?“ „Не. Старији му погибе на Дебелом Бријегу. Бјеше посјекао три француске главе, оног дана кад погибе... А млађег ранише Никшићи лани, те умрије од рана.“ „Хеј грехоте. Оста ли бар дјеце од синова?

А кад благоваше, дохвати сердар купу, протра брке, пак ће солдату: „Како ти је име, братко?“ „Јâн.“ „Како рече?“ „Ето, чу

цијелива дијете и утјеши, подиже главу те набра густе обрве, и таман отворио уста да брекне женскима нека прекину, кад неко закуца на вратима.

“ „Не богами и божијег ми слова!“ загрми сердар, „то не смије нико рећи!“ „Е ма чоче смије, кад је истина!“ рече бркоња благо, па још блаже настави: „Али, посад неће!

“ рече сердар, скинувши капу и прекрстивши се побожно, „нешто ми сад у души свиће, таман као иза ноћи кад зора заруди!

гдје коротују) на Бадњу вече прилажу се бадњаци и остали се обреди свршавају, али се пециво не пече, нити се поје; а кад се то почне, знак да је кајање престало. „Не треба, сердаре, ми смо се за то побринули!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Практична примена говорних израза у говору увек је у вези са датим случајем и одређеном пригодом, кад се она користи као пример и потврда, зачин и украс.

Обично се клетве изричу са „да бог да“ (на почетку или на крају). И кад се то не изрекне, подразумева се. Клетве могу да се казују и по сазвучју (Миле, милео да бог да на коленима!).

Благослови могу да буду озбиљни и шаљиви. Нарочито се често чују кад се напија (Срећан био и куд путем ходио, и куд водом бродио!).

Поједини говорни изрази јасни су сами по себи, али многе од њих тек потпуно и правилно схватамо уз потребан коментар, кад се објасни: ко их, кад, коме и у ком смислу говори, јер не само од употребе, него и од њене камене зависи разумевање

јасни су сами по себи, али многе од њих тек потпуно и правилно схватамо уз потребан коментар, кад се објасни: ко их, кад, коме и у ком смислу говори, јер не само од употребе, него и од њене камене зависи разумевање свих говорних израза.

; в) говорни изрази за изузимање и ограђивање, којима се ко изузима или ограђује, кад је реч о чему непожељном (Тамо он њему, С опроштењем, Не буди од мене речено, Не буди примијењено, Не било ти

“ вели морка кад снесе јаје; „видим Тител!“ кличе шева кад узлети изнад војвођанске равни; „Отићи ћу чак, чак, / И доћи ћу сад, сад,

“ вели морка кад снесе јаје; „видим Тител!“ кличе шева кад узлети изнад војвођанске равни; „Отићи ћу чак, чак, / И доћи ћу сад, сад, сад).

Овако им је име дао Вук Ст. Караџић, њихов најзаслужнији скупљач. По њему, кад која пословица хоће да се рекне, у народу се обично пре тога каже или дода: „Штоно (има) ријеч“, „Штоно стари веле“,

На овакве пословице мисли Вук, кад вели „да у народу нашем има много малијех приповиједака које се као пословице приповиједају“.

Осим тога постоје и „приповијетке, од којих су пословице постале“. Кад се такве пословице причице користе „понајвише је обичај да се уза оваку пословицу цијела њена приповијетка најприје

— А почем ти то знадеш, драга? — Е, кад год мој човјек у механу дође, твога затече!). Стиховане, махом десетерачке пословице срећемо као творевине које су

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

209 14. ЦИГАНИН И ВЛАСТЕЛИН. 210 15. КАФА И ЊЕЗИНО ЦРНИЛО. 211 16. КУДРОВ И КУСОВ. 212 17. КАД СЕ АРЧИ НЕК СЕ АРЧИ. 213 18. ЖЕЂА И ВИНО. 214 19. УТОПИО СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО. 215 20. ЗЛА ЖЕНА САЧУВАЛА МУЖА.

И кад би се мислило на свршетак, не би још ни чему томе било ни почетка; али почињач мисли: само нека се почне, па ће свагда

него човеку у очи и у своје стрицкање, нагази на некакву рупу, која је од озго била покривена откосима, и у њу упадне. Кад види човек, ђе се ока стровали и замкне у рупу, а он рече: „А! тако теби ваља!

па узме уже и отиде над рупу, па пусти уже у рупу и стане викати, да се увати за уже, да је извуче на поље. Кад већ опази да је уже затегло, а он онда повуци!

Кад већ опази да је уже затегло, а он онда повуци! — Кад већ уже прикупи близу краја, али има шта виђети: мјесто жене, уватио се за њега ђаво, с једне стране бијел као овца, а

Ђаво одма запита човека, каква га је срећа ту донијела, да га избави; и шта је тражио у тој рупи; а кад му човек каже, да му је ту прије неколика дана упала жена, и да је дошао сад, да је извади: онда ђаво повиче: „Шта

торбу с травом, те објеси о врату, и узме штап у шаке, па запали пјешице у царску столицу, и управо у цареве дворе. Кад се прикучи собама, ђе болује царева кћи, види ђе лете љекари и љекарице; попови, калуђери и владике, чате молитве,

Ударе свуд по царству тражити јој лијека, а кад не нађу, онда разберу, како је и овога цара кћи била тако болесна, па је излијечио некакав љекар, који је сад његов

оног љекара, што му је кћер излијечио, да излијечи и његову кћер од онаке бо- | лести, па ће му дати штогођ иште. Кад то цар каже своме зету, а зет се опомене, што му је најпослије казао побратим на растанку, па не смије да иде, него се

на растанку, па не смије да иде, него се стане одговарати, да је он већ побацио љекарину, и да више не зна лијечити. Кад то одговоре ономе цару, а он пошље другу књигу, и каже, да ће дигнути војску и заметнути крајину, ако му цар не пошље

цару, а он пошље другу књигу, и каже, да ће дигнути војску и заметнути крајину, ако му цар не пошље свога љекара. Кад овом цару дође такови глас, онда каже свом зету, да друкчије бити не може, него да треба ићи.

Кад овом цару дође такови глас, онда каже свом зету, да друкчије бити не може, него да треба ићи. Кад се царев зет види на невољи, спреми се и отиде. Кад дође царевој кћери, а ђаво се зачуди, па повиче: „А!

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

А кад чуше сви, долазећи дивљаху се просветљењу лица његовог, говорећи: „О, блажени Симеоне, који си се удостојио такво виђе

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Напољу, на неком плацу, друг Вилотијевић држи говор, чије се невезане реченице чују у кафани само онда кад неко отвори врата. Миле, који напољу слуша говор, повремено улази и коментарише оно што је чуо.

ЦМИЉА: Што дај Боже? СТАВРА: За нас би добро било ако има! ЦМИЉА: Не знам због чега добро! СТАВРА: Лакше је кад се зна да постоји и нека друкчија памет! ЦМИЉА: Ја кад на то помислим, сва се најежим!

ЦМИЉА: Не знам због чега добро! СТАВРА: Лакше је кад се зна да постоји и нека друкчија памет! ЦМИЉА: Ја кад на то помислим, сва се најежим! (Враћа се за шанк) МИЛЕ: Овај друг Вилотијевић, са говорнице!

А тај се појави у најкритичнијем моменту! Тај што сам вам причала, тај профисор! Ноге ми се осекле кад ме запросио! Венчаћемо се петнајстог овог месеца! Нема више треће смене, ево им шипак!

ЦМИЉА: То вам је преко света! А шта кад се разболите, никог свог! ЈАГОДА: Немам ни овде никога, ионако! МИЛЕ: Јесте чули шта каже?

ИКОНИЈА: Говори, говори, а нема појма колко то мене кошта! МИЛЕ: Добра ова Госпава, кад је погледаш! СТАВРА: За мој укус је мало превише кабаста! МИЛЕ: Нема женске док није карађорђуша!

Поднела сам лежећки, и сногу, списак би се наслаго до крова! Ал то више трпети не могу! ИКОНИЈА: Све се може кад зашушти лова! ГОСПАВА: И јес ми велика лова! Једном, ко двапут за биоскоп! А сутра, вала, нећу ни радњу дотварам!

Понеси ову флашу! (Излазе) ЦМИЉА: А је л ти верујеш да чуда стварно постоје? СТАВРА: Наопако кад не би постојала! ЦМИЉА: Што наопако? СТАВРА: А у шта би се човек иначе надао?

ИКОНИЈА: И двапут шкембиће! Толике су се поудавале, па је л их огрејало? ЦМИЉА: Само ја кад би се удала, видела би! ИКОНИЈА: Нема ко да те бије и да те гази, немаш коме да ринташ и да рмбачиш!

ЦМИЉА: Из Кремана, код Ужица. Иконијина земљакиња. СТАВРА: Како да не знам Кремна, лепо село! Видо сам из воза, кад сам ишо за Вишеград. Чини ми се има и нека стругара. ЦМИЉА: Има. СТАВРА: Било би лепо живети у Кремнима!

Пита сирњача, гужвара, савијача, бундевара, кромпируша! А кад она умеси гибаницу! Није било такве гибанице од Ваљева па до Ивањице!

А кад она умеси гибаницу! Није било такве гибанице од Ваљева па до Ивањице! ИКОНИЈА: Мора да сте нешто имали, кад је толико фалите на сва уста! СКИТНИЦА: Лето у јеку, путеви прашњави, за облаком се распрсло сунце!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

МАРИЈА Није, није никад била болесна, увек је била здрава. ЈОВЧА Е, ако... Добро само кад то није. (Одобровољен): Сада иди тамо (показује собу) и тамо из бисага извади неке свиле и басме што сам за њу донео.

Сви су твоја деца. И не због тебе, него због ње, Васке, нећу после, кад опет одеш и кад те опет по неколико година нема, да они због тога, због тебе, што ти само њу гледаш, њу почну да мрзе,

Сви су твоја деца. И не због тебе, него због ње, Васке, нећу после, кад опет одеш и кад те опет по неколико година нема, да они због тога, због тебе, што ти само њу гледаш, њу почну да мрзе, попреко да...

(Љутито): Хајд, сада иди! МАРИЈА (одлази; силази у кујну у којој настане потмуо жагор кад она уђе). Пауза. МИТА и АНЂА (излазе из кујне.

Мита готово силом вуче Анђу за собом; пење се, чистећи успут одело и загледајући се; Анђа за њим скрушена). ЈОВЧА (кад их смотри, палећи цигару показује им да приђу и седну). МИТА (поклони се, седне ближе).

ЈОВЧА Ама шта је, говорите. МИТА Па ето то, бато. Знаш оног њеног. Можда га се и сећаш: кад је био мали долазио је и он овамо, играо се са децом. Па сад ето тај њен син...

Па сад ето тај њен син... Ти, као што знаш, кад ми даде оне паре да отворим дућан, трговину, ја од тих пара одвојих и дадох и њему, моме зету, њеном мужу, његовом оцу.

И он изучи добро, нећу душу да грешим, најбоље. Само кад хоће, може да скроји и сашије као нико други... Али, која вајда, кад он у дућану, за тезгом никад није.

Само кад хоће, може да скроји и сашије као нико други... Али, која вајда, кад он у дућану, за тезгом никад није. По механама, са девојкама, момцима, тамо је увек.

АНЂА (очајна и погледом моли га, пориче). МИТА То је, ја! Кад није, а зашто је зимус боловао, лежао?... АНЂА Није, није од тога.

И нека је било. За тебе је, Јовчо, све, и алал ти вера! Не да кажеш да ти сад ово у очи ласкам, или ма шта... Али, и кад ниси овде, колико те пута спомињем и хвалим Бога што си ти. Јер, да тебе нема, шта би од нас, од ове цркве и вере било?

да те преваре: док је немаш, не узмеш за жену, мислиш да је она Бог зна шта, да је она то што мислиш, желиш, сањаш, а кад оно после — ништа! И зато, нека је грех, ма шта, не могу после да их гледам, трпим.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Проливају очи моје слаткосрдечне сузе припознанства и благодарности кад год размишљавам велику милост небесног промисла, у коликим невољам ми је помогла!

Чини ми се да сладост рајска довољна би ми била, такова и толика будући, колика је мојему срцу утеха и радост кад год помињем срдечну љубов и прија|тељство моји[х] љубезника и љубезница, благодетеља и благодетелница.

Моје исте слабости и погрешке, премда и[х] се стидим, и од који[х] ни до данас нисам се избавио, ползују ме кад и[х] помињем, помажући ми да се исправљам, колико је могуће, да ниско и смирено о себи мислим, и да друге, мени

Нека се поташте и по[х]ите довести у свој род златно и благополучно време кад ће српске кћери и супруге читати Памелу, Телемаха, повести Мармонтелове и проче овима подобне књиге на свом простом

О, колико би сви људи на земљи с[а] стране божије благополучни могли бити кад не би сами своје злополучије узроковали, мислећи и живећи накриво!

Бог би морао зао бити кад би род человечески на њи[х] ово зло и несрећу саздао; а то ко може, здрав мозак имајући, и помислити?

Имаш право, Турчине! А има ли Турчин право кад вели да ни од куге не ваља бежати? Јок, вала! У том има врло криво. Од бога не могући утећи, не ваља ни да бежимо; а

Ја не знам [х]оћу ли гди с вами јоште живити и слатког вашег пријатељства наслаждавати се. Толико просим, кад ме не буде на свету, да ми желите од благога бога милост, коју и ја вами, заједно с светом разума и науке, и ва|шим

Спомињем се да би[х] је често находио горко плачући; и кад би[х] је питао зашто плаче, „За оцем твојим” — одговорила би ми.

С овим мој тетак Никола учинио [је] особито познанство; казао му је да је наумио, кад се добро изучим, оженити ме и запопити, препоручио ме је њему крепко и своју препоруку често би поткрепљавао частећи

ме и запопити, препоручио ме је њему крепко и своју препоруку често би поткрепљавао частећи га и купујући му на дар кад фајн шешир, кад пар свилених великих марама. Овакве препоруке имале су велику силу.

препоручио ме је њему крепко и своју препоруку често би поткрепљавао частећи га и купујући му на дар кад фајн шешир, кад пар свилених великих марама. Овакве препоруке имале су велику силу.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Напомена. Први број значи годину рођења, један крст значи које се године човјек зафратрио, дакле, кад је умро за свијет, а два крста значе годину у којој је збиља умро, онако као што и ми мремо.

“ „Фра-Бортул (1709, † 1729, †† 1776). Ови славни редовник, кад је била велика глад, привеја је млого фамилијах из грчке вире у нашу католичку.

учинили су му млого почасти, али је у повратку, путујући из Задра на коњу, пâ и уломија ногу, од шта је дуго болова... Кад је јопет била глад (1756), он је закупија жито и прода га добро пуку, а за добит купија је, у горњем крају, манастиру

000 ф.“ „Фра-Вићенцо (1774, † 1793, †† 1835). Кад је принцип пропа, одија је с осталом господом далматинском к свитлој круни бечкој ради покорења далмације ћесару, како

Прво и прво, не само у Зврљеву, него и по околини, кад се што прича из старине, обично се додаје: „То је било у вриме фраМартина Брзокуса, или фра-Бортула Зубаца, или

— баш као кад Бошњак рече: „За Кулина бана“, а Херцеговац: „У доба херцега Шћепана!...“ Друго, Милушани, људи јако „приватљиви“

тада до Петрова дне намириваше кутње потребе продавши вино, ако је и оно родило, продавши вуну и смок, продајући воће кад му је доба, и дрва преко све године у граду. Уз то, Осињача је ткала по вас дан, а њезино је ткање било на цијени.

Али сиромаштина није срамота никоме, а најмање светој лози! А кад би љетина издала? А кад би љетина издала, богме, и онда се њекако долазило крају.

Али сиромаштина није срамота никоме, а најмање светој лози! А кад би љетина издала? А кад би љетина издала, богме, и онда се њекако долазило крају.

Тако је канда и царска власт мислила, те пребивши на полак и узевши на ум да кад је човјек из Зврљева, а није прихватио више од петнаест глава животиње, да тај човјек није пријешао из граница

воде донити, ни камару помести, а камоли да се диже у зору да звони Здраву Марију, а камоли да прати пишице стрица кад дигод на коњу пође, а камоли да буде свуда скоком, куда редовници оком, кâ шта је, боме, ред најмлађем дијаку!

Не ћаше дати прст један његов за које од њих, а прегорјети ћаше све скупа за његову лијепу главу. Планула би кад би и мало што скривиле цурице, искалила би се на свима у кући кад бијаше љута, а Бакоњи не само што никад не рече грке

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

О сви смо ломни ко штап На првом рубу греха Кад падне прегорка кап У плави зумбул смеха. Тешко је: дрхтиш ко бор. Па ћутиш... Што склапаш вид? Зар није црно ко флор?

светиљку Два ока уплашена ко ласте Да откривам глас — ту биљку Што из белог меса расте И трепери: зачуђено ко влат Кад ветрови га враћају и носе. Отвори: приближи сутон косе Да пут откривам — тај врат По ком ћу да лутам с два прста.

Јер да постоје речи, то мора, Из звука кад вода капа — Кад већ постоји стас слапа И капа света, слап бора. Од давна ли то слух издваја Шум спор — кад кап на кап

Јер да постоје речи, то мора, Из звука кад вода капа — Кад већ постоји стас слапа И капа света, слап бора. Од давна ли то слух издваја Шум спор — кад кап на кап пада Ко прастар

Од давна ли то слух издваја Шум спор — кад кап на кап пада Ко прастар часовник ван града Што време у себи раздваја.

Веверице, измишљена на грани: што ме дрско Гледаш, кад те ево нема нигде у ваздуху? Чуј: мехур у води напет облом опном Прсну од мог ока дирнут сјајним шиљком.

На растанку: мирис жила ме облачи И зелена рука тетоши и драга. Ја силазим, биљни свете, са твог прага. Али: кад се опет трујно око смрачи На поругу свету у траве ћу лећи Па било то живински, кукавички, псећи.

) Слобода је усамљеност, ал не лечи. О тежи је мук од тешких речи. БЕЗ ЉУБАВИ Кад ће снег из моје главе да престане: Већ ми место срца куца комад целца. Празан сам и бео као дно кречане.

Ево бежим кроз њу, из ње, али споро. Мање ми се ноге као у корњаче. Цео дан сам ишо, а кад ме мрак таче: Стојим усред магле неодмако скоро.

У ове груди, ко у плен голи, Канџу ми зариј бронзани лаве: Кад је већ плач ту — нека и боли. КЊИГЕ Опколиле ме ноћас књиге — Зуре у мене из свог праха.

Има за мене увек реч немушту. Он први шане ону мисо сушту Од које бежим ко од ватре, леда. Кад пођем за њим — осванем сред блата. Страшно ме држи, а неима шаке.

Због њега ћутим данима ко мутав И носим суву стену изнад воде (А сам се правим — празан, лак и плутав). Кад реч заустим — ја уместо еха Најежен чекам да ме свег избоде Сломљено стакло његовога смеха.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Далеко за леђима, у торовима остаде пусто и Мир. А човек умире једино кад мора и кад неће. Иако ми је брада до седмог ребра дуга, ноге су могле да носе њу и нож. Пободох се уз последњу реку.

Далеко за леђима, у торовима остаде пусто и Мир. А човек умире једино кад мора и кад неће. Иако ми је брада до седмог ребра дуга, ноге су могле да носе њу и нож. Пободох се уз последњу реку.

Е, нећеш ме сад, кажем гласно и опсујем, јер тако је било кад је у мој шанац на Шуматовцу пало топовско ђуле, и није само тада, јер на обали за леђима осташе шуме да горе и конопци

Па замахнем да бијем, онако како то ја умем, иако ме зуби у корену боле. Кад се мокар и љут нађох на обали, десница ми је стражарила над дршком ножа, видех да је непомични човек с подигнутом

Људи мога корена ћутањем морају да се бране. Понекад, обично после вечере, зове ме Аћим у своју собу. Кад би неко кроз прозор гледао, могао би само да. види: једна према другој клате се две браде. И ништа више.

Онога што се чека, а не долази. Не кријем: селака се клоним и ломим густе веђе на. слуге и надничаре. Кад је једном, мало припит, Тола Дачић, први надничар у кући, покушао грубо и исмевачки да се шали са мном, без речи сам

злато, нешто проћердао а нешто Ђорђе скло— нио себи, јер, кажу, никада не одлазим у цркву и никада се не крстим кад пијем ракију.

Катићеве комшије куну се у децу да се око поноћи из подрума чује звецкање и трескање и цика као кад се женска деца голицају.

И тако мене хапси сваки нови капетан среза. Најтеже је Аћиму било да ме ослободи кад ме оптужише да сам, главом и брадом, Петар Карађорђевић, унук вожда Ђорђа.

Да сам лудак, верују многи у Прерову, јер запазили су, лопови, да сваког пролећа, кад месец попасе ноћ, До зоре луњам ливадама и стално се сагињем као да купим нешто.

У Тим протицањима крв нам се искварила. И наружила се земља од погашених огњишта. Две зоре никад на истом биваку. Кад мењаш огњиште, и нарав ти се мења. Кад теби отимају, и ти отимаш. Веруј ми, у злу су сви луди зли.

И наружила се земља од погашених огњишта. Две зоре никад на истом биваку. Кад мењаш огњиште, и нарав ти се мења. Кад теби отимају, и ти отимаш. Веруј ми, у злу су сви луди зли.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Тако протеку три године. Већ се и сама старица забрину да ће дете остати богаљ, кад на прагу четврте године девојчица стаде на ноге, прохода и поче да расте.

Само су јој златасте очи јаче блистале. Старица уздахну: »Ко ће је хранити кад ја умрем?« Поче учити девојчицу везу и чипкама не би ли тиме, касније, зарађивала себи за живот.

Још је више изненади да мала зна и оно што она није знала. »Од кога ли је све то научила?« Старица се запрепасти кад у везу виде птице и цвеће каквих нигде није било. 3атим поче помније да је посматра.

« сети се прича о уклетој звезди, вилинском роду, ђавољем семену, и задрхта. »Шта ће бити с девојчицом кад ја умрем?

Тада је схватио да је опасно пењати се, јер су свуда унаоколо били стражари. Али није могао да се обузда. Кад су га ухватили, Златопрста је чула само тупи пад и очајнички младићев крик: — Чекаћу те!

Мајка свих река осмехну се тек рођеној кћери и подиже палицу ка западу, кад мала тврдоглавица рече: — Нећу на запад! — Ти онда теци на југ, а можеш и на север!

Велика речна мајка уздахну. — Све реке једва чекају да уплове у море! — рече и помилова по образу најмлађу кћер, кад ова одсече: — Не ја! — Па, куда ћеш? — забрину се Мајка свих река. Мала својеглавица је ћутала.

Мајка свих река већ поверова да јој је најмлађа кћи заборавила своју сулуду жељу, кад се једне ноћи проломи олуја. Као ватрене змије скакале су муње по небу, а громови сурвавали стење с планине.

Али, малој реци ни трага! Мајка свих река већ хтеде да нареди ново трагање, кад осети да киша лагано престаје и чу задивљени крик неке птице: — Погледајте!

Мајка ће се тек пред вече вратити с посла. Кад би бар имала пса или мачку? Ах, којешта! Где у њен тесни кавез да стану пас и мачка?

Већ. је пролеће извлачило травке из земље кад је први пут залепршао крилима. Али тек кад лето затабана двориштем, девојчица отвори прозор, стаде у страну да би

Већ. је пролеће извлачило травке из земље кад је први пут залепршао крилима. Али тек кад лето затабана двориштем, девојчица отвори прозор, стаде у страну да би птица могла да излети, и прошапута: — Лети,

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

летели су у ваздух и распадали се на комађе које је падало по пустарама и задржавало се у јаругама и вододеринама. Кад су, за Аустријанцима, Турци поново ушли у Београд, поправили су градске капије које су остале неразорене а, уместо

Зато се догодило да још једно опажање ових рад ника остане незапажено: они цy имали утисак да се линијом шанца, и кад га више није било, протеже нека танана светлосна граница.

Први светски рат, толико драматичној да је осећање непосредне садашњости потискивало свако друкчије осећање времена. Кад је после Балканских избио Први светски рат, Позоришном је улицом, према Душановој и Дунаву, пролазила српска војска,

Увек пре подне, док под облацима трају источне светлости. (Кад подне пређе, светлости се распу, одједном крте, по искрзаним фасадама.

У исти мах му је ваљда било и жао младића па му је обећао да ће га, кад обојица буду у смрти, даривати невидимком какву пожели, ако мртви знају да желе. Очигледно је одржао обећање.

Зато је светлост ту густа и у таквим наносима да је ни кошава, кад витла, не разнесе одмах. Господар Јеврем ту види оног себе, младог, како у јутра непромочива од блеска, пљуска лице

Можда је и он већ био уморан? Ни Јеврема више није хтео да саслуша, само је гледао кроз њега. И кад се није могло лепим, морало се ружним. (Да ли? Више није цигуран.

Успео је, и у томе. Кад је отишао, била је 1839. година. Загледан, на углу своје и Капетан-Мишине улице, у небеса, Господар Јеврем мора да

Присмотру је, у ствари, наредио не Тома Вучић Перишић него Господар Јеврем Обреновић. Међутим, кад су стигли први извештаји о Вучићевом деловању по Србији, Господар се Јеврем узнемирио и почео да опомиње: „Не тако,

Стиснуо је усне, шчепао своје недоумице и гурнуо их дубоко, најдубље што се може. Кад су стигли на Врачар и пошли Вучићу, Аврам Петронијевић и руски конзул су се згледали: сав усправан, крут као даска,

УЛИЦА ГОСПОДАР-ЈОВАНОВА Одувек је волео дрвеће и одувек волео да буде у сенци. Отуда око подне, кад полази од угла Француске, Госпо– дар Јован је увек помало увређен: у улици која носи његово име нема ви дрвета, ни

Ако у невреме треба напасти Турке, замисао је Милошева, дело Јованово. Онда је хајдук. Ако треба, кад је књаз Милош у немилости, код Порте задобити неку милост, опет иде Јован. Онда је дипломата.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

РИБАРЧЕТА САН 16 ВИИ ЂАЧКИ РАСТАНАК 18 ВИИИ ВРАГОЛИЈЕ 27 ИX УКОР 31 Х КРОЗ ПОНОЋ 32 XИ ЉУБАВ 33 XИИ 34 XИИИ КАД СЕ СЕТИМ 35 XИВ НА НОЋИШТУ 36 XВ МИЛА 37 XВИ ПИЈЕМ... 39 XВИИ ЈОШ...

76 XXXИX НА ЛИПАРУ 77 XЛ 79 XЛИ КАД МЛИДИЈАХ УМРЕТИ 83 XЛИИ* БРАНКОВА ЖЕЉА 85 XЛИИИ ДИЖИМО ШКОЛЕ! 90 XЛИВ* НЕГДАШЊЕМ ПРИЈАТЕЉУ 93 XЛВ ОТАЦ И

Ао, свете, мио и премио, Красно ли те Вишњи удесио! Само, само, да још мрети није! Ал' већ нека кад инако није! данас, сутра, час ће ударити, Јарко сунце мени заклонити, Из руку ми јасне гусле тргнут', Моје тело под

Онамо, 'намо, за брда она, Милошев, кажу, пребива гроб!... Онамо!... Покој добићу души Кад Србин више не буде роб. Никола И Петровић Његош ИВ ДЕД И УНУК Уз'о деда свог унука, Метн'о га на крило, Па уз гусле

“ „Ти не схваташ, Српче мало! Ми старији знамо! Кад дорастеш, кад размислиш, Каз'ће ти се само!“ Ј. Јовановић Змај В СИРОЧЕ Малена сам...

“ „Ти не схваташ, Српче мало! Ми старији знамо! Кад дорастеш, кад размислиш, Каз'ће ти се само!“ Ј. Јовановић Змај В СИРОЧЕ Малена сам...

и тица је мала, Што се небом у зрак завитлала; Лако ј' тици, тица има крила, Аој крила, - кад би моја била! Па да прнем по српскоме свету, - Не по роси и мирисном цвету, Већ по земљам' што се српске звале; Где

Малена сам... и цвеће је мало, Што је својом душом мирисало; Лако ј' цвећу кад мирисат' знаде Па излије из срдашца јаде.

црне моје среће, Нит' сам звезда, ни тица, ни цвеће, Српкиња сам с дична Србобрана, С дична града оних дичних дана! Кад се сетим где сам се родила, Кад се сетим тад ми ничу крила; Кад се сетим, не треба ни више, Тад ми срце као цвет

Кад се сетим где сам се родила, Кад се сетим тад ми ничу крила; Кад се сетим, не треба ни више, Тад ми срце као цвет мирише; Кад погледам милу

Кад се сетим где сам се родила, Кад се сетим тад ми ничу крила; Кад се сетим, не треба ни више, Тад ми срце као цвет мирише; Кад погледам милу Србадију, Тад се дижем више звезда

сетим где сам се родила, Кад се сетим тад ми ничу крила; Кад се сетим, не треба ни више, Тад ми срце као цвет мирише; Кад погледам милу Србадију, Тад се дижем више звезда свију, Више звезда, до Бога милога; Па га молим, а рад Српства

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Наша земља, мати милионах, сина једног не мож' вјенчат срећом: самовлацем кад постане њеним, тад наздрави чашом Херкуловом.

Будалама кад би вјеровали, поете су покољење лудо. Нашу сферу да ноћ не полази, би л' овако лице неба сјало? Без остријех зубах

им је шири растојања нег' подвижним много свјетовима; ал' се виде зраком облачени, како морски велики острови кад их зима снијегом обуче, те их пловац из даљине гледа.

Из њега се луче бесамртне на све стране р'јекама сипаху. Ко кад творац могућијем словом нашу земљу у вјетар развије и у тренућ земни океани кад се проспу сребрним струјама у

Ко кад творац могућијем словом нашу земљу у вјетар развије и у тренућ земни океани кад се проспу сребрним струјама у пропасти бездне мраковите - тако теку изобилно луче са добротом својом бесамртном у

наглошћу својом прекомјерном на све стране тамо и овамо: неке к небу, а неке од неба, како оно трудољубне пчеле кад им рука благодатна творца са штедрошћу проспе ману слатку, те узавру тамо и овамо на вјенчано са тишином јутро.

са жалошћу пламтећијех лучах; дебели се њихови стубови у правилном подижу размјеру у опширну небодршца сферу. Кад стубове у висину попну колико је с земље до мјесеца, онда ти се у правилне дуге свију сфером неба блаженога, на

Крилатоме подобно облаку, кад га гледаш с високе планине ушикана тихијем зефиром, кад се спушти у цвијетна поља на велике и бијеле масе да

Крилатоме подобно облаку, кад га гледаш с високе планине ушикана тихијем зефиром, кад се спушти у цвијетна поља на велике и бијеле масе да зефирна поодмори крила на коврима цвијетна прољећа - вид

Одлазак ме мога хранитеља у плачевну тугу повргао, ка сироче кад се оца лиши и остане у свјетском метежу на произвол необуздне судбе.

Ход се њихов уподобит може хучну ходу два морска војводе, кад се дигну на бијела крила и веселим лете океаном, а око њих у дугачке врсте играјући просипљу с' валови; тако дивно

“ „Начелниче густијех редовах, сјајно сунце међу бесмртнима! Кад пламови зраках свијетлијех ноћне масе и њезино лице сажде огњем својим свијетлијем и расплачу у свијетле зраке,

Попа, Васко - КОРА

свијају Пролеће му прсте креше Живи од пустоловина Својих недостижних корена И од дивних успомена На изненадне ноћи Кад нестане из улице Ко зна куда иде У шуми би се изгубио Али се увек пред зору У дрворед на своје место

изненађења Хранимо са длана 20 Из твојих дланова Пију живу воду птице Плаве и смеђе птице Које нам из очију излећу Кад надалеко нема ниједног ловца Твоји дланови обасјавају Наше две замишљене грудве земље Кад сунце касни 21 Руке твоје

нам из очију излећу Кад надалеко нема ниједног ловца Твоји дланови обасјавају Наше две замишљене грудве земље Кад сунце касни 21 Руке твоје пламсају На огњишту усред мога лица Руке твоје отварају ми дан Руке твоје цветају У

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Без позива, звања и грађанских права, личио сам риби коју су морски таласи избацили на сув песак да ту угине. Кад стигох пред своју кућу, разведрих се. Она је, истина, страдала, кров јој био растрешен, а прозорска окна поразбијана.

којега од тих твораца науке определио, запитао бих се да ли би се његова учења могла саопштити на лако схватљив начин. Кад бих се о томе осведочио упутио бих се пред њега самог.

у мислима, дуж ограничену стражњим точковима тих кола за петоструку њену дужину, па ће вам око запети на ту звезду. Кад је посматрамо са овог места на којем се сада налазимо, видимо да је управо изнад врха оног кипариса онде, с ону страну

небеских кола, спојите је у мислима са поларном звездом, па пропратите погледом путању те звезде коју бисмо добили кад бисмо један крак огромног једног шестара забили у поларну звезду, а други у ту крајњу звезду небеских кола, па тим

остаје она стварно у самој себи, савршена је слика непролазности, док нам праволинијско кретање, које мора да се угаси кад тад, предочава пролазност.

Моји учитељи говораху ми често о њему као једном од седам мудраца целе Грчке. „Кад заврших школовање у свом родном месту, пођох у Милет да онде будем Талесов ученик.

„Наша Земља, која лебди у средишту васионе, мора да има облик бубња“, говорио је Анаксимандер. „Кад би тако било, морали бисмо, путујући без престанка, стићи на крај света“, одговарао би му Талес.

“ После кратког застоја настави Питагора своју причу. „Тада сам увидео шта бих све могао да научим и сазнам, кад бих и ја пошао онамо где је Талес своја знања прикупио, знања која су нама, Грцима, била дотле непозната; одлучих да

„Па рецимо дванаест дана“, рекоше једни, „петнаест“ рекоше други, а кад један од њих рече „двадесет дана“ почеше сви да се смеју. „Е па чујте!

“ „Ја?“, узврати му Глаукос, „та ви ме томе научисте, јер кад год од вас затражим какво обавештење, ви ми одговарате: „Аутос ефа!“ „Он, учитељ, тако је казао!

“ „Немојте тако чинити!“, пуочи их Питагора. „Сваки од вас треба да мисли својом властитом главом. Јер кад ја умрем, остављам вам у аманет да моја учења другима, достојнима, саопштавате, тумачите и сами их допуњујете и ширите.

Онда се отварају бране, начињене у тим насипима, а вода реке се излива и плави сву Околину. Кад покрије све плодно земљиште поред реке, а још увек придолази, онда се њен сувишак одводи, за каснију употребу,

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

рецимо, од тога, на коју ствар заустављам свој поглед или какве природе или врсте звук или шум осећам око себе. Кад сам тога јутра погледао на полицу с књигама она се била погла као скрушена, у очајно погурен мали глобус, украс на

Али кад сам погледао кроз прозор и спазио велики жут крст на цркви, учвршћен на кугли исте боје, учини ми се: као да видим насм

А тек што је спровод прошао кад се глава и рука поштанског разносача помолише на вратима моје собе. Рукопис на писму које ми ова рука пружи, иако

А кад је одлука пала опет се и још како развеселих; само сад са пуно разлога, као што сам се доцније уверио, јер ме овај пут

одломак „Анкин сан уочи Светог Николе“, толико уплашила, да ме је, љутито се сагињући за цвикер који је пао с носа кад сам ја несмотрено бануо, озбиљно прекорила што сам у собу упао као побеснео.

Не знам зашто сам ово последње напоменуо. А кад сам све тако лепо уредио и послао телеграм да стижем сутра увече, ја се упутих у „Москву“ да тамо прикупим што више

Разуме се да путујем брзим возом. Јер кад човек путује, треба да путује господски. Уђем, дакле, у један од вагона, сретнем кондуктера, погледам га значајно, то

Понеки задоцнели путник протрчавао је журно да заузме место. Мало после кренусмо се... Ја нарочито уживам кад брзи воз полази из станице.

Јер он полази елегантно, клизећи, без оног сецања и несносног шкрипања, као кад полази обичан воз којим, као што рекох, нисам волео да путујем ни као студент.

Сећам се лепо кад сам стигао у паланку где је он живео са својим старим родитељима. Дочекао ме је пред вече на станици, са својом малом

А ево ти по чему знам да сад волим исто онако, како да ти кажем, безумно као што сам волео кад сам био студент и још више...

Стајао сам на трећем спрату наслоњен на ограду и гледао доле у дубину бетонски под кад је она изашла. И одједном дође ми да је уверим колико је волим па јој рекох: Хоћеш ли да скочим доле?

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

У собу мог дјетињства исто је тако продирала изврнута слика свијета напољу, у љетна поподнева кад сам послије купања лежао с још влажном косом на узглављу које је мирисало по сунцу.

У те собе ми дјеца ријетко смо улазили; а кад бисмо ушли, говорили смо шапатом и ступали на прстима. Одмах иза куће почињала се пењати кршевита стрмина, тако да су

И кад би се с прозора који су гледали на море прешло на прозоре сјеновите стране, прелаз је био тако нагао а промјена слике и

И кад бацим поглед унатраг на живот, он ми се указује као љескава и немирна површина саткана од крпица свјетлости и од крпица

Да сам кад попустио радозналости и завирио у какву стручну књигу, рјечник, лексикон, свео бих ту птицу и тај цвијет на одређену

Они су, штовише, љубоморни на њих. Они се понекад чак и вријеђају кад им се не признају. Јер они имају право на њих, онако као што човјек има права на своју рођену физиономију.

го из бродолома, човјеку који је одсједио робију или ма што преломно доживио или проживио — што му, велим, остаје и кад му се све друго порече, ускрати, одузме — доли тај голи и оглодани факат: ја сам преживио бродолом, ја сам одсједио

тежње ка самообрани), сјетим се да сам од најранијег дјетињства био ташт на своје бољке, на своје рањавости. Кад би дадиља вртећи нада мном главом ускликнула: „Их! ово вам дијете чује како трава расте!

ИВ Увијек кад на павиљону преко пута отворе или затворе један прозор, мојом собом прелети миш. И тај ме миш подсјети на једну

Касније, кад год сам гледао жуту пахуљу осмијеха што се рађа на измореним лицима патника, погнутих људи и забуђених жена по свим

трећег разреда до болница и од дворане за разговоре у казнионама до мјеста тужног разврата, на лицима исељеника у час кад се лађа откида од обале, на лицима робијаша на сунцу, на лицима умирућих; кад сам гледао како их озарује кратким

разврата, на лицима исељеника у час кад се лађа откида од обале, на лицима робијаша на сунцу, на лицима умирућих; кад сам гледао како их озарује кратким бљеском ко зна какве далеке шимере или утјехом ко зна какве неизвјесне наде, сваки

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Раздадоше и друге, за литију потребне ствари; сврши се спомен под општинским записом, па се кретоше крстоноше. Кад попа очита последњу јектенију и Обрад му танко гласовито одговори: амин, кмет повика: — Господајте, људи!

Само Ђурица необично изгледа. Нека суморна сета и замишљено расположење овлада њиме од онога тренутка, кад му до ушију допре она пакосна увреда од Сретена.

је са великом журбом, бојећи се да кмет опет не изјави протест; али оно унутрашње мучење остаде на души му и даље, кад се крстоноше кретоше и кад се јасни звук његове меденице стаде разлегати по питомим лукама и дивљим голетима.

се да кмет опет не изјави протест; али оно унутрашње мучење остаде на души му и даље, кад се крстоноше кретоше и кад се јасни звук његове меденице стаде разлегати по питомим лукама и дивљим голетима.

И Ђурица је много мислио, тако много, да није ни опажао куд је пролазио, ни шта се око њега збивало. Само кад би крстоноше минуле поред каква богата дома, где су домаћице изнеле неколико карлица млека, заборавио би све мисли,

У таквим мислима обиђе део атар сеоски и врати се, са крстоношама, к судници. Кад се изређа под записом сва читанија, народ заседе у совре, које су подигнуте око записа.

Лепо је видети око цркве или, кад је црква далеко, око суднице гомилицу оваквих стајица испуњених веселим народом, који се сабрао да, овако у скупу,

Заљуља се прво коло, за њим друго и треће... Кад би при крају ручка, Сретен поведе Мачванку уз свиралу, а Ђурица узе цигане да му свирају Ситниш, и поведе коло.

— Доле ту кустуру! — цикну кмет. Ђурица се само одмаче неколико корака. — Доле нож, кад ти кажем! — понови кмет и погледа Обрада значајно. — Ножа не дам, а ти гледај своја посла...

Али кад се мало пажљивије разгледају оне једва приметне боре око крајева очију, које издају лукаво и подмукло срце, и кад се

Али кад се мало пажљивије разгледају оне једва приметне боре око крајева очију, које издају лукаво и подмукло срце, и кад се човек мало боље загледа у оно необично севање очију му, моћи ће без двоумице погодити, да Ђурица неће ићи обичним

У коло је ступао гордо и дрско, и кад год се хватао до момака, видео му се око усана подругљив осмех. Али чим би се која виђенија девојка до њега ухватила,

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

ЈЕ ЂЕ И ЖЕНУ ПОСЛУШАТИ 272 ЖАЛИ ЧИПЧИЈА СВОЈЕГА АГУ 273 РАЈА ВЈЕРУЈЕ И НЕ ВЈЕРУЈЕ (ТУРЧИНУ) 274 ВАЛАЈ, ВЛАШЕ, И ЈА — КАД МУ СУДА НЕМА 275 НИЈЕСУ ТУРЦИ ВРАПЦИ 276 ЋЕРА ТУРЕ КРАЉЕВИЋА МАРКА 277 ПОБРАТИМИ 278 О БРИЊСКОМ ГРАДУ 279 ПОМАЖЕМ ТИ

368 ОБРАЗ БЕЗ ОБРАЗА 369 ОПЕТ ДОБРА ХВАЛА 370 КАД СЕ ХАРЧИ, НЕК СЕ ХАРЧИ 371 Е ЛИЈО, САД СИ ДОЛИЈАЛА 372 ЗЕТ У ПУНИЦАМА 373 КЛИНЧОРБА 374 САМОУК И ЊЕГОВО

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА БЕКСТВО ОД СМРТИ У неком селу живљаше један човек, који имађаше сина Петра. Кад му је син дорастао до осамнаесте године, удари помор по целој земљи. Народ се поплаши и почне бежати на све стране.

Петар му на то одговори: — Ја видим, али шта ми можемо за то, кад је тако божја воља. Онда му отац рече: — То је истина, али може бити да има гдегод у свету места где би се човек и

као из једног грла: — Петре, ходи да ломимо чиоде, па колико чиода данас сломијемо, толико ћемо дана живети. Кад је чуо Петар шта му ове девојке рекоше, он им онда одговори: — Тешко вама и вашем животу!

Кад је чуо Петар шта му ове девојке рекоше, он им онда одговори: — Тешко вама и вашем животу! Кад ја опет овуда пређем, сигурно ћу наићи само на ваше кости. Затим се окрене и пође својим путем даље.

Петар на то рече да се због тих ситница не вреди свађати, али му дечко одговори: — Нису то ситнице. Капу кад метнеш на главу, онда те нико не може видети; кад штаком прекрстиш, свашта се мора пред тобом окаменити, или, ако

Капу кад метнеш на главу, онда те нико не може видети; кад штаком прекрстиш, свашта се мора пред тобом окаменити, или, ако хоћеш, оживети; папучу кад обујеш, можеш прећи преко

те нико не може видети; кад штаком прекрстиш, свашта се мора пред тобом окаменити, или, ако хоћеш, оживети; папучу кад обујеш, можеш прећи преко сваке воде.

свашта се мора пред тобом окаменити, или, ако хоћеш, оживети; папучу кад обујеш, можеш прећи преко сваке воде. Кад је Петар ово чуо, мало се промисли па им онда рече: — Децо, ја ћy вам те ствари поделити.

3атим их узме од њих, и каже им да иду сви троје тамо на један брег, „па кад ја махнем руком на вас, а ви онда потрчите, и који први дође до мене — тај ће добити капу, други ће добити штаку, а

Деца се обрадују и отрче на брег где им је Петар казао. Петар сад дигне руку, махне на децу, а деца потрче, но кад су дошла већ близу њега, он онда прекрсти штаком, и деца се окамене. Сад Петар узме све три ове ствари и пође даље.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Не марим да пијем. Ал' кад приђе тако Свет мојих радости, уморан, и моли За мир, за спасење, за смрт или пак'о Ја се свему смејем па ме све и

Једног дана, када се узбурка моје мртво море, Кад дух и бол ударе у своја звона јеком многом, Онда ће песник дозвати тебе, мада си тамо горе, Да закука, да заплаче с

Ал' кад мис'о и сећање буду стали, Онда куд ће и коме ће они поћи? Онда куд ће да ишчезну и да оду Успомене, моји дани, бивше

Као драган драгој после многих дана. ВИОЛИНА У тренуцима када тако клоне И бол и нада, и младост и цвеће, Кад страх и очај и судбина звоне Самрт, која се неумитно креће На моју љубав, на све жеље моје, На моје небо, моју башту

Волим облак, цвеће, кад цвета и вене, Ал' никако људе што ропћу и пиште: Што другога боли, не боли и мене; Мене туђи јади нимало не тиште.

ЊЕНО ИМЕ Кад склопим очи — и то једном биће — Нестаће свести где су моје биле Идеје, мисли; и покров од свиле, Поклопац, земља тело

Бојим се да ће лица израз цео Одати лик јој свету, кад ми приђе, И име које не рекох никада. НАЈВЕЋИ ЈАД Ја знам једну песму као зима 'ладну, Коју мирно слушам на прагу

Ја знам једну песму као зима 'ладну. Ја знам једну песму, и њу данас слушам У одмору моме, кад се сутом спушта; И осећам да ме мој полет напушта. Ја знам једну песму, и њу данас слушам.

Носи нове дане, моје ново небо. Зашто и ти, срце, остарело ниси, Кад је снага зашла у године седе, Кад знаци младости губе се и бледе? Зашто и ти, срце, остарело ниси!

Носи нове дане, моје ново небо. Зашто и ти, срце, остарело ниси, Кад је снага зашла у године седе, Кад знаци младости губе се и бледе? Зашто и ти, срце, остарело ниси!

Скидале су весело и спретно, Остављале испод своје главе, И спавале немирно и сретно. И спавале. Ноћ кад плава мине, Отвараху своје црне кање, И два ока као две врлине, Што још нису знала за плакање.

Једна дева хтеде да одмара Своје тело; једва да су гране, Дан и небо, кад косу отвара, Видели јој лепоте незнане. Она беше слика девичности, Без свог венца, бела и невина, Лутала је кроз тај

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

лица, једна од њих је имала два зуба, која су стрчала као слоновске кљове, које је она забадала у моје образе кад год би ме пољубила. Ништа ме не би уплашило више од загрљаја тих колико страсних, толико и непривлачних рођака.

Књиге сам волео највише. Мој отац је имао велику библиотеку и кад год сам могао, покушавао сам да задовољим своју страст за читањем.

Био сам јако одлучан али нисам добро расуђивао. Говорио сам оцу: ”Ја могу да прекинем кад год хоћу али вреди ли се одрећи нечега што не бих мењао за све рајске радости.

Мајка је разумела мушку природу и знала је да човек може да се спасе само властитом вољом. Сећам се, једно поподне, кад сам изгубио сав новац и страсно жудео за игром, она је дошла к мени са свежњем новчаница и рекла ми: ”Иди и забављај

тога, почео сам да правим неку врсту пуцаљке која се састојала од шупље цеви једног клипа и два кудељна запушача. Кад бих хтео да пуцаљка окине, клип бих упро у трбух а потом цев снажно повлачио уназад обема рукама.

ИИИ. Моји каснији подухвати ОТКРИЋЕ ОБРТНОГ МАГНЕТНОГ ПОЉА Кад ми је било десет година, пошао сам у Реалну гимназију, нову и сасвим пристојно опремљену.

Њега, међутим, очекује још боља будућност. Кад сам 1900. године остварио снажна пражњења од 100 стопа и када се струја распрострла око Земље, сетио сам се оне прве

мајушне варнице коју сам угледао у својој лабораторији у улици Гранд и доживео узбуђење слично ономе које сам осетио кад сам открио обртно магнетно поље. В.

То је била дивна могућност за подвиг. Кад бисмо могли да произведемо електричне ефекте потребног квалитета, читава планета и услови живота на њој могли би да се

Да је у нашој моћи да је пореметимо кад год и где год пожелимо, ову снажну бујицу, неопходну за живот могли бисмо да контролишемо својом вољом.

По правилу, покушаји се заснивају на теоријама које су тако погрешне да кад год их се сетим, не могу да их узмем озбиљно.

Наиме, кад год су мене или неког коме сам био привржен, или дело коме сам се посветио, други повређивали, на посебан начин, који

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Некако у то време се био завршио грађански рат у Америци и кад год би Баба Батикин поменуо име Линколново, наметала се мисао да је он амерички Краљевић Марко.

Љубав народа према земљи у којој је живео, почела је да јењава и најзад се угасила. А кад та љубав нестане и држава мора умрети. То сам научио од неписмених сељака у Идвору.

А кад та љубав нестане и држава мора умрети. То сам научио од неписмених сељака у Идвору. Мој учитељ у сеоској школи у Идвор

Клицали смо до промуклости кад год би Милетић у свом ватреном говору оптуживао цара за незахвалност према граничарима, као и према свим Србима у

црквена општина обећаше да ће помоћи око мог школовања у Прагу, ако већ моји родитељи не могу смоћи довољно новаца. Кад је дошао дан мог одласка у Праг, мајка ми је већ све спремила за дуг пут, пут од скоро два дана пловидбе Дунавом до

Црна шубара од овче коже уобличавала је мој лик правог сина Идвора. Кад сам се на пристаништу при уласку у брод опраштао од оца и мајке, очекивао сам, као нешто сасвим природно да ће мајка

Вратио сам се мојим шареним торбама, погледао их и сетио се да ми их је мајка направила, па кад сам осетио да је бар један делић моје слатке родитељске куће уз мене, мало сам се примирио.

Послушао сам њен савет и остатак пута сам увек пазио на моје шарене торбе и жути кожух. Слика Будимпеште, кад смо јој се приближили следећег дана, била је таква да ми је готово застао дах.

Свет изван Идвора изгледао ми је сувише велики и загонетан. Али кад сам се искрцао, нестало је мога страха. Са жутим кожухом на леђима, шубаром на глави и шареним торбама чврсто

Воз у који сам ушао био је први који сам икада видео. Убрзо сам се разочарао кад сам се уверио да од легендарне брзине воза, о којој сам тако много слушао у Идвору, нема ништа.

колачима, вероватно зато што му слабо здравље није дозвољавало да једе између оброка, али ми је обећао да ће ми помоћи кад год ми то буде требало.

Зар није Њујорк много јужније од Панчева, и зар се може помислити да Америка није топла земља кад се човек сети оних број них слика голих индијанаца.

Ћипико, Иво - Приповетке

—Носе нам крух! Да ни њих, двоструко би добивали. —Би?... Свеједно, зло по сиромаха! —Па узми га ти, кад жалиш! — окосито настави први. —А ко ће мене? Но мируј у људе. Није њима до обисти. —Добар ти је!

Надигли су оковратнике од капута све до ушију. Натежу се и правдају ради задње партије; кад се изговорише, раскрсти се сваки својим путем. Већ је наступила пуна ноћ. Охладан ветар пропухује и завија између кућа.

Но ниодкуда добра гласа! Најпосле, кад им дотужи, скупе се у гомилу да се договоре би ли остали до сутра, или би кренули пут друге оближње вароши. —Останимо!

— јави се осорно. —Је ли ми? — успрене жена. — Тако !...Да се одморимо. —Па ту? —Да куда ћемо, кад никога не познајемо? —Богме сте погодили! —А што ћу? Нудер, смилуј се, па нас пусти у кућу! —Хоћу баш!

Момче се прене, протаре очи и загледа се некуда неодређено. —Хвала! Није од потребе. Топло је... —Узми, кад ти дајем! —Хоћу, хоћу из поштене руке, — те испије чашицу. —На и теби! — обрати се момчићу и налије. —Хвала!

—Што му се догодило? Кажи! —Која вајда казивати? Отуд нема помоћи. —Приповедај! — умешаше се и девојке. —Кад хоћете нека! Гради се у нас нова црква. И њега узело на радњу. Хоћеш видјети зла...

Дођох да штогод заслужим... И Божић се примиче, хвала богу! Сви замукоше. Пламен је издисао; часом би само оживио кад би ветар одозго ду'нуо и успирио га. Дим се проредио и приземље се чистило.

— Остави се ти ње. Није она за спрдњу! — надометне озбиљно син јој Марко. — Али шта се огризаш кад те се не тиче?— навлаш ће окосито младић, посмехујући се.

Некоје капље гасиле су жеравицу што је под запретком тињала, и пушиле се лугом. Дигоше се кад је вода до испод њих допрла и сламу смочила. По обичају мољаху јутрењу ишчекујући жељно дан. Зором је тек росило.

Мали Марко живо се уморио. Није био вичан таквој радњи. И Цвета се преламала износећи воду. Кад су изашли из конобе, још је дан био мутан, али није падало. По путевима усталиле се млаке, а низбрдицом вода дере.

Са кровова капље, рекао би киши. Море се до надалеко замутило, као река кад набуја из честих оборина. Суре гомиле и куће испране истичу се јасно у тој мркоћи.

А зором изненада ветар завеја силније, као да му је до инада. —Бог зна кад ће издувати! Може да потраје још и недељу дана, рекоше јој неки, што се с њима световала.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

У ГРАЧАНИЦИ Изабрани есеји, чланци и разговори И КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРА САВРЕМЕНА ПОЕЗИЈА И НАЦИОНАЛНА КУЛТУРА Кад се човек нађе пред овако озбиљном и, очигледно, одговорном темом као што је улога књижевности и уметности уопште у

започне, на пример, подсећањем на ону добро познату шалу о стоноги која се омела и ни с места није могла да се помакне кад су је упитали шта ради са својом тридесет и трећом ногом кад помера седамдесет и седму.

која се омела и ни с места није могла да се помакне кад су је упитали шта ради са својом тридесет и трећом ногом кад помера седамдесет и седму.

Стога није нимало случајно што су у наше време, кад су потребе за међукултурним општењем нарасле, а упоредо са њима и проблеми који из таквог општења проистичу, што су,

Ево једног Холовог примера: кад је амерички пољопривредни стручњак упитао неког египатског сељака колики принос те године очекује са свога имања,

неком од оних стотину нога које наша метафоричка стонога аутоматски покреће, а право изненађење и откриће наступа онда кад се суочимо са другим и другачијим системом навика, јер нам тада до свести долази оно што смо одувек и несвесно

ближим и даљим суседима по култури, него се према њима треба окренути и због дубоких интереса сопствене културе. Кад се ови дубљи интереси изнесу на видело, разумевање се само по себи појављује.

А неспоразум због велике близине и сличности (које прикривају функционалну разлику) мање је вероватан кад је у питању историјскогенетички даљи језик: немачко еиндладен, на пример, не даје нам никакве могућности за крива

И колико је само ово настојање индикативно за место на коме се поезија обрела кад се опасно затворила у приватноосећајну сферу.

што значи елементарнијим и општим стварима наше људске културе напоредо са све већим сужавањем комуникативне моћи. Кад је почела да говори о општем и елементарном у заједничкој нам култури, она је, према општем мњењу, постала ексклузивна

А ево како га Матић сече и разбија: Нашто ми иначе сад ове ми очи? Кад песник полази од извесне задате метричке схеме, онда се нарушавања уобичајенога говорног низа нужно мотивишу тежњом да

И ево још само један пример како се ритмичкомелодијска „искра извија“ из језичкога „камена“ кад се у песми „Само пева тајни пламен“ говорни низ испресеца декларативним везником да: Само пева на Багдали тајни

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

) Анка, шта је с кафом? АНКИН ГЛАС (споља): Ево! ЖИВКА: Ето, и то се зове млађе! Бар да је као што треба кад га човек плаћа. ИИ ПРЕЂАШЊИ, АНКА АНКА (уноси кафу и служи): Извол'те! ЖИВКА: Морам трипут да молим за једну кафу.

(Гурне Раку те овај оде с Анком.) В ЖИВКА, САВКА ЖИВКА (тетки): Ето, па сад изиђи ти ту на крај, кад ти сваки дан дође овако поцепан. САВКА: 'Ајде и ја идем, за послом сам. А видим и тебе ометам. (Устаје.

Ја, бога ми, не могу; да могу, дошла бих ти. Немој ти на то да гледаш, него дођи кад год можеш. И онако си сама, па сврати који пут и да ручамо; сврати као код своје куће.

ЖИВКА: Ама, не гледај ти на оца! РАКА: Није, него ћу ваљда на тебе да гледам. ЖИВКА: О, господе боже, и кад га родих таког несрећника! Вуци ми се испред очију! РАКА (излази на врата, на која наилазе Чеда и Дара).

ЧЕДА: Знам ја то, али како можете да нас шаљете госпођи Петровићки, кад неће жена ни да нас прими? ДАРА: Није била код куће. ЧЕДА: Била је, шта није била!

ЧЕДА: Што ви мени једнако те дугове натичете на нос? Нисам их направио од беса, него кад човек узме жену без мираза па почне кућу кућити... ЖИВКА: Нисмо те ми терали да је узмеш.

Волео бих да видим тих 12000 динара. ЖИВКА: Примићеш их од осигуравајућег друштва. ЧЕДА: Примићу, ал' кад умрете и ви и отац. ЖИВКА: Па можеш ваљда дотле почекати. ЧЕДА: Могу дотле и умрети.

ПЕРА: Ја сам га својим очима видео. ЖИВКА: О, боже мој, како би то било добро! Ви сте лично видели Стевановића кад је отишô? ПЕРА: Видео сам га! ЖИВКА: Отишао је баш у Двор? ПЕРА: Да!

ПЕРА: Ја сад идем на Теразије; шетаћу тамо под кестеновима, па ако још што опазим, ја ћу вам јавити. Само вас молим, кад дође господин Поповић, кажите му да сам ја први дошао и донео вест да ће наши образовати кабинет. ЧЕДА: Рећи ћемо!

ЖИВКА: А Државни савет, а управник Монопола, а председник Општине? Охо, мој брајко, само кад се хоће, има ваздан. (На вратима.) Рако! Рако! ЧЕДА: Шта ће вам? ЖИВКА: Да купи новине. Цркох од радозналости! Рако!

ЖИВКА: Цилиндер, отац тражи цилиндер! ДАРА: Па где је? ЖИВКА: Последњи пут, кад је био пријем о краљевом дану, мет'ла сам га тамо у соби, на орман. РАКА: А, није, ја сам га видео у сали иза фуруне.

Али брзо, одмах! ДАРА и ЧЕДА (одлазе у собу). ЖИВКА (момку): А је ли господин био расположен кад је тражио цилиндер? МОМАК: Није! ЖИВКА: А љут? МОМАК: Није био ни љут! ДАРА (враћа се): Нема га!

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Њихови разлози нису ваљани поготову кад се мисли, а мора се мислити, на реализам као стилски правац из деветнаестог века, са својим посебним књижевним

А ипак, биће да је најпре у праву Јован Скерлић кад истиче импресионистичке црте. На импремонизам опомиње обиље тренутних сензација, визуелних, акустичких и тактилних, са

Ликови Станковићеви, њихове судбине, па и Софкина судбина, могу се како ваља разумети тек кад их посматрамо у њиховоме условном свету, оличеном у вароши која се само у неким приповеткама именује, у Нечистој крви

Уосталом, кад је ову причу развио у драму, Станковић јој је у наслов ставио Ташанино име и Ташану је довео у предњи план, док је

Међутим о самоме аутору код Станковића, о његовим својствима, нешто више можемо сазнати из случајева кад се од њега одвоји, кад тако рећи из његове сенке изађе у различноме степену индивидуализован приповедач и проговори у

о самоме аутору код Станковића, о његовим својствима, нешто више можемо сазнати из случајева кад се од њега одвоји, кад тако рећи из његове сенке изађе у различноме степену индивидуализован приповедач и проговори у своје име.

болесног пријатеља Мите, угледа његову жену Марику како цепа дрва, и: „Како беше замахнула секиром, тако и остаде кад уђох”.5 Овај заустављени замах Марикин пун је динамике, баш зато што је заустављен пре него што је завршен!

Али ко би све то могао описати, изблиза и готово изнутра, из самог доживљаја, кад приповедач Миле не би био рођак јунакињин, уз то и довољно од ње млађи дечак?

које љубопитљиви поглед заустављају већ на дворишној капији - изнутра гледало, које би гледало у тренуцима кад се ликови у интимноме простору опуштају, обзири слабе а нагони и жеље навиру у појачаној психосоматској динамици.

могуће без дечјих очију које су се врло блиско примакле Томчиноме лицу - усред мрака жаром осветљеном - баш у тренутку кад је мислио да је сам и смањио контролу над својим телесним реакцијама.

фењер који носи шегрт; замичу у чаршију, и магла је сва „испресецана укрштеним млазевима свећа из дућана и кућа”; кад скрену у течину улицу и приближе се његовој кући, у сусрет им светле два на капији обешена фењера; улазе у двориште, и

све до јунакињиних предака, он опет - и то у назад једном већ помереној приповедној садашњости - бира тренутак кад јунакињина мајка Тодора и слушкиња Магда одлазе на гробље да ритуално одуже дуг према тим истим Софкиним прецима.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

МУЧЕНИК 8 НАША ЗАГОНЕТКА 13 ЉУТА ПРАВОСЛАВКА 18 ДВЕ ЖЕНЕ 24 ОКЛОПНИК БЕЗ СТРАХА И МАНЕ 28 КАД СЕ ЦАРСТВА МИЈЕЊАЈУ...

Али свако њихово село има један дан у години, кад се по могућству сви скупљају, који је већи и од Ускрса и Бајрама, и кад планинци готово неосетно осете да су једно, и

Али свако њихово село има један дан у години, кад се по могућству сви скупљају, који је већи и од Ускрса и Бајрама, и кад планинци готово неосетно осете да су једно, и ако их ова два празника деле у непомирљиве таборе.

као и његова земљака Синан-пашу, као Соколовићеве — Херцеговачкога и Матскога, као Рустема Босанца и многе Ћуприлиће. Кад се већ потурчио, хтео је да буде слободан и без стеге: није ваљда могао гледати да му Љумљани и дале отимљу стоку и

Хе, а како је диван, на пример, Петар Костин! Кад би се тај потурчио, вера и бог, брзо би Постао или велики везир, или шеих-уљ-ислам... Сломљен је већ Суљ-Капетан.

веома скроман, много подноси, хоће новцем да се откупи, дубоко се Турчину пресавије, но уме и хоће често да умре! Кад кроз њега Проговори класична крв, а лице поцрвени као турчинак... У Друштву беше и Спаса Чемерикић.

Деце нема, па је све оставио народу. Зато и треба овај подухват да му донесе највише зараде... Кад поворка наиђе у саму сутеску, она погна уморне коње брже да што пре мине ово опасно место.

Иза њега држи му момак његова коња и две-три самарице које им носе комору. Трговцима клецнуше колена, кад хајдук показа на Спасу Чемерикића и рече да је пуцао.

Такец!... Кад трговци сиђоше на пут н окренуше поново низ Вардар, иначе ћутљиви Демиш окрену се Спаси шаљиво: — Ама на овуј муку

на пут н окренуше поново низ Вардар, иначе ћутљиви Демиш окрену се Спаси шаљиво: — Ама на овуј муку није баш рђаво кад се неко наш потурчи, а што велиш? — Скрши врат, протестанту ни један!

Ту је у њима за тешких дана, не зна се кад управо, саграђена чудна црква и још чуднији конаци за калуђере. Све у стени која је имала свега неколико невеликих

ради њих је стена, која све пећине затвара, испробијана за онолике прозоре колике су обично арнаутске пушкарнице. Кад човек с противне стране погледа на манастир, учини му се да гледа два реда ластиних гнезда припијених уз голи, од

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

197 КАД ВЕЋ МОРА... 199 ДА СЕ НЕШТО... 201 ТРАЖЕ СРЕЋУ 203 ЗЕБЊА У РАЈУ 204 ДАРВИН 207 ЂУРО ДАНИЧИЋ 208 ГЕРМАН ЈОВАНОВИЋ 209 МА

Оде цркви, пак ту сруши Крст са храма Божијега. Шта то чиниш? питали га А он шапну, кад се стишô: „Ко би чуо моју тајну, Тај би одмах с ума сишô.

А мени се тако чини: Там’ на брегу кад бих био, Руком бих вас домашио Ил’ јабуком пребацио. По сто миља, веле људи, Прелетите за час бесно; Зар се не

А ви тако мирно, тихо Пролазите простор свети, Та већи се шушањ чује Кад мушица где пролети. »Српске Илустроване Новине« 1881.

»Јавор« 1885. ОДЗИВ Кад те прваш видех Посред друштва живна, Хтедох те упитат’ Је л’ ти име Дивна? Састајô се с тобом И за те разбирô, —

Оно момче давно чека, На то навија; Мене шаље да му будем Проводаџија“. Дивна ј’ мома, кад је румен Стида облије. А рузмарин замириса Најсватовскије. »Јавор« 1887.

Ал’ ка’но што, не знаш како, Од пупољка буде цвет, Њене прве речи тако Развише се у ћерет. А кад јарко сунце жмирну (Јер му сумрак трже сјај), Рука руку само дирну: То је био опроштај.

боље“, Помишља копач стар Тарући с чела зној; А онај прамен магле, Што му с’ над главом вије, Из луле му је дим. Кад је већ на дну био, Десницом пипа шпаг, Погаче комад налази, У меден једе кус.

»Јавор« 1888. ШТО СЕ КАСНО УВИЂА (По Жан Полу) Сладости меру праву Свако је дознати рад, И дозна, — Али кад? Тек у времена позна, Кад више није млад.

Тек у времена позна, Кад више није млад. Па њему кад не вајди, Другима збори тад: Слађи је дуги нâд Нег’ кратки изненад. »Јавор« 1884.

Тек у времена позна, Кад више није млад. Па њему кад не вајди, Другима збори тад: Слађи је дуги нâд Нег’ кратки изненад. »Јавор« 1884. ХУКА... ТРЕСКА... Хука...

“ Дај ми руку да опипам Жилу како бије. — „Хе! Немам руке: њоме сипам Белу клетву поврх ње.“ Ал’ кад плачеш што се смијеш? — „То је оно: ја сам Бог.“ А сад дланом очи кријеш... „Жао ми је ђав’ла свог.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Георгиевском, свом предрагом пријатељу посвећено Кад би моја књига била Љупка, кано лице твоје, И сву скромност у се влила, Која краси нрави твоје, Кад би моја књига

би моја књига била Љупка, кано лице твоје, И сву скромност у се влила, Која краси нрави твоје, Кад би моја књига била Чиста, кано срце твоје, Кад би сладост прибавила, Коју носе речи твоје, — Јамачно би иста

кано лице твоје, И сву скромност у се влила, Која краси нрави твоје, Кад би моја књига била Чиста, кано срце твоје, Кад би сладост прибавила, Коју носе речи твоје, — Јамачно би иста важност Читатеља њу достигла, Коју дјела твоји

Што мом слогу недостаје, Нек попуни твоје име, Често крин и чичку даје Цену кад се дружи с њиме. ПРЕДСЛОВИЈЕ Шта су ови наши списатељи наумили?

мераната имао да сам објавленије на какав всеопшти бал издао него на Покондирену тикву, али што ћу: кад ме је строга судбина на књигописање опредјелила.

Тко вас је поставио арендатором? Ви знате како је и вама кад вам ко ваша сувопарна сочиненија критизира. А што на моду вичете, сами се издајете да вам је плитак мозак, јер кад би

А што на моду вичете, сами се издајете да вам је плитак мозак, јер кад би се и ви сад онако обукли као што се ваш дед носио, шта мислите, да л’ би вам се и врапци смејали?

пак дјело ово — какво је такво је — у мраку не лежало, предузео је сочинитељ Ружичићу невинију ролу дати, и то у време кад је нечајном жалошћу оптерећени дух свој с отим разгалити мислио.

да ли накаламљени Ружичића карактер свом тежењу одговара, не знам; то знам да не би позориште ово без дјејства остало кад би могућно било првобитну му ролу задржати. Најпосле, да не помисли тко да ми је сцена, која се у Родољупцу од Г.

ФЕМА: Каква мајка, ваљда ми није седамдесет љета! Зар ти ниси чула да кћери кажу својој матери мамица? ЕВИЦА: Али кад сам се тако научила.

ЕВИЦА: Ја не могу мидер да трпим, кад се заптијем у њему. ФЕМА: Така дрнда и не може, него које су добро воспитане. (Затеже се.

ФЕМА: Така дрнда и не може, него које су добро воспитане. (Затеже се.) Ја могу, видиш, а теби је тешко. ЕВИЦА: Кад се стегнем, морам да стојим као укопчана, не могу да се сагнем, нити што да приватим.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

ПРВО ПЕВАЊЕ Обрех се у некој мрачној шуми ДАНТЕ То је била шума која је појела небо шума из које кад изађох видех да нисам изашао да су ме звери појеле и знах да ће бити горко да причам о томе шта сам видео и

видех да нисам изашао да су ме звери појеле и знах да ће бити горко да причам о томе шта сам видео и нисам видео кад уђох у њен мрак и не изађох из те шуме што је зеленим чељустима појела своје стазе и изгубила се у себи постоји једна

Нека музика чудна нечујна изнад горја размешта предмете у простору и стаје кад запљусне тајна мраморја сред морја: дозивано недозвано шта је?

за моје звездано чело у неким шумама црним непознатим И дрво је рекло немој Јутро моје бело име ти своје остављам кад не могу да се вратим Пчеле слећу на леш кога нема Звона одлазе у простор црним степеништем Мој је завршен дан.

здравца покој и сан Век њише се песком и сен Падом и харфом пробуђен слап Исцељен заблудом претворен у кип Јаву кад збуни песник и маг Крије почетак тајну и миг Од језера дубља стоји кап Поверене боли достојан стих Марљивим заборавом

Ох, гипка слико варке, варко жива, кад камен вида њено лице бива. Дај ми снаге да непорочно љубим дане започео тужно.

Одузимам свету име да га у предстварност скријем Кад ништа не почиње јер нема места више Кад ноћ од успаваних сила и смртоносне кише Звери шумом уклете и мене сном убије.

Одузимам свету име да га у предстварност скријем Кад ништа не почиње јер нема места више Кад ноћ од успаваних сила и смртоносне кише Звери шумом уклете и мене сном убије.

ИИ КУЛА ЛОБАЊА Жалбо црних птица и тужне похвале Празно име иза смрти и обијен вид То није љубав то је патња и стид Кад одјеци померају места и обале.

крај много приснији ме смести Где реч има вредност судбине и подсвести Где су величанствене сенке а ствари мале. Кад ослепим све појаве воде куда воде? Деца дужна да порасту нека се роде За смисао тајне која у Привиду спије.

Деца дужна да порасту нека се роде За смисао тајне која у Привиду спије. Фруло неспокојна у своме ваздуху Кад сунце измишљене ватре поклањам злодуху Шта је то што се у дну песме крије?

ИВ ПОЧЕТАК ПУТОВАЊА Шта је то што се у дну песме крије Кад исти дар негде је јутро а негде ноћ мира? О даљино сна где југ влашиће свира Скриј ме од слепог камена који у небу

Краков, Станислав - КРИЛА

Шта? Опет је та проклета коза појела... Ађутант се љутио и тресао ижваканом хартијом. — Па дабогме кад су они грмаљи при истоваривању сав сандук разбили. Сад и козе могу по поверљивој архиви претурати.

Командант станице је узбуђен трчао, јер су рампе биле џаковима заузете. Кад је ноћ пала, војници се распевали. Добили су двоструку порцију рума.

Потом су други придављени гласови питали. Па све замуче. И већ се групица хтеде раскинути кад се чу храпави глас: — Бранко, чутурицу! Једна црна прилика пружила је нешто. Замириса ракија.

Истина доцније су многи мртви оживели, а нестали се повратили. Често је то старешинска радост, кад могу многе губитке да пријаве. Цео дан је тутњио артиљеријски огањ над косом, по падинама, по јаругама, свугде.

децу... децу моју... Душан је клечао, и гледао са ужасом у бело месо и крв по њему. Притискивали су завој на рану, кад одједном угледаше под раскопчаним појасом како из огромног, крвавог отвора на трбуху куља нешто густо.

Очи се мајора немоћно раширише, па кад угледа више себе израњављене гранчице, које као да је некад у страшноме сну видео, лицем му пређе грчевити дрхтај.

Склони поглед и кад срете ужаснуте очи Душкове, усне му се мало насмешише. Хтеде подићи руку, која беше оловном куглицом пробијена.

Он је непрестано видео онај прекорни, тужни поглед мајоров, кад га је онако вукао у смрт. — Хајдемо, хајдемо. Трубач утури у руке официра новчаник и сат, крваву марамицу и ратну

Све су чешће звиждала топовска зрна, преламала гране, и прштала по камену. Већ изађе на усечени пут, кад чу блиски фијук, пун претње... нешто грмну, и сруши га на земљу. Тешка црна киша земље сручи се на њега.

Људи се топили и нестајали. Налазили су тек после удове по жбуњу. Људи кад гину, на крају постану весели. Можда и полуде. Такве су ваљда биле пијане прилике које су лутале кроз дим и јауке.

Готово је весело било видети како се човек преврне као срмвљена мушица, и закопрца по земљи. Нарочито кад се гледало издалека. Тако се артиљерац, који је трчао ка кари окренуо као чигра на једној нози, што му је остала.

Изгледа да су свега још два пуцала, јер су четири имала смешне и необичне положаје. Један је чак изгледао као пас кад мокри. Ужас када премаши јачину има сасвим необичан учинак на живце. Тако се тада војници сулудо кикотали.

Петровић, Растко - АФРИКА

По њему је то једини начин ла човек дође до одлука, јер леност мисли спречава човечји рад више но леност покрета. Кад заврши размишљање, које траје сатима, он спрема упутства за чије састављање употреби неколико минута, а која за

Затим развијамо географску карту и он ми објашњава како ћу ићи, где ћу шта видети, или где је какву бубу нашао. Кад му нешто сасвим смешно саопштим, као да сам тога дана најзападније што сам икада био, он бесни: Као да иза

Ја сам пријатељ са једним Бретонцем, који се зове Роберт Л'Вотр. Увече, кад сврши посао, долази на кљун брода. То је савршен бретонски тип.

Вели: „Била је шваља код моје мајке, кад сам дошао на одсуство у Тре Кастеле. Радило се у пољу, и ја сам рекао да се од мене не очекују велике помоћи, јер сам

Упитао сам је где спава; она ми је рекла: „Над кујном!“ Онда сам јој рекао да ћу спавати ту код магацина. И кад су сви отишли на спавање, она је дошла. Тако је прво вече била моја.

Врачаре и друге црне трговкиње, кад продају кремен за пушке или талисмане, најчешће продају ово камење које налазе свуда по обалама и обалским пећинама.

Једним дрвеним маљем туца просо у високом дрвеном авану. Прва гола црнкиња. Кад види да их гледам, она застаје, и нагло, машући расклиматано, удара равномерно руком своје дете по леђима, а онда

или романима у којима се говори како је црнкиња постала дадиља код гувернера, како је у кући сви заволели, па кад је дошао Божић, овако је обукли. Иначе, све су ове жене страховито брбљиве, уочљиве, горопадне.

Галеби све тамније боје. Читам историју Африке, у току свих доба. Кад човек мисли на урођеничке земље, замишља их да су оне управљане само геолошком и биолошком историјом; ко би сумњао да

“ Ми смо таман били усред разговора о сликарству, о Монтичелију и Сезану, кад се архипелаг Лос појави на хоризонту у предвечерје, превучен голубијим плавим велом, и приближи нам се нагло као из

Као некад у Напуљу, на Каприју, кад сам ручао у Кафе Пањоти, изнад пучине коју је плавило уздизало до неба, ја сам и сад себи говорио: „Гледај, гледај

“ Оставили смо ерхипелаг Лос, продужили кроз вече. И била је већ сасвим ноћ кад се приближисмо Конакрију, главном месту француске Гвинеје.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Хајд’ иди, Вуче, вод’ га колиби! У мојој торби биће са хлебом Ил’ сува меса или сланине; Па кад се, брале, мало прихватиш, Прозборићемо и нас двојица; Има времена. ИСАК: Али је време пуно бремена! Пуно несреће!.

глад!... ГЛАВАШ: „Нахрани гладног И душу врати телу немоћном!“ Бога је живог строга заповест; Па кад је, ћутећ, гази калуђер, Нека је горски врше синови... Хајд’ иди, Вуче!...

Хајд’ иди, Вуче!... А кад му вина Капљица жарка груди разгреје, Те већ у срцу живот закуца, Потражите ме... ВУК: Збогом, Станоје!

ГЛАВАШ (за себе): С ћерком у граду?... Међу Турцима Шта ли ће онде?... Шта је смислила? Сад кад јој сину колац спремају? Ту нечег има!... (Гласно.

Ох, боже мој, Да није он?... СТАНА: „Несрећа!...“ Не кидај срце, добар човече! Кад мајка старим гледа очима Порода бедног главу клонулу Како је над њом џелат свирепи Са чврстом руком пȁлу издигô;

и мудра глава Крвљу ће својом бедем мастити! — Ти за то велиш да је несрећа!... Па кад у лету пâлош застане, А крвав слуга паше свирепог На бледу мајку упре зеницу: „Ил’ подај ћерку паши честитом, Ил’

(Гласно.) Сад збогом, људи! И даље ћемо гором лутати, Кад нам већ пута казат не хтесте! ГЛАВАШ: Ни корак даље! Бар ћерци не дам старог војводе Да лица свога ружом мирисном

СПАСЕНИЈА: Станоје!... ГЛАВАШ: Јест, ја сам! Ја сам и онда био са тобом, Са модрих уста кад је лебдео Последње речи свети благослов: „Нека сте срећни, децо, обоје!...“ СПАСЕНИЈА (пада му на груди): Станоје!..

ГЛАВАШ: Јест, ја сам био! А с оне стране од Делиграда С војском је стајô бесни Сулејман; Па кад је тврде збрисô бедеме, Са бомбама је рио гробове, Избацујући кости мртвима. РАДАК: Као хијена!

Шта је то? Зар хајдук један да те приволи Да срећу своју ногом погазиш? Где ти је кућа, где је колиба, Кад сјајне дворе тако презиреш У којима те срета богатство? Па онда љубав паше свемоћног?

СПАСЕНИЈА: Ох, шта ћу, мајко, или маћехо, Кад снаге немам, моћ ме издаде! Бар да га никад нисам видела! Бар оне ноћи не!...

свеже твоје младости Помоћ ће срцу моме сносити; Образа твојих кожа увела, Упале очи, модре уснице; А после, кад те црна ропкиња Филџаном златним скромно понуди, Да шербет примиш дивно удешен Који ти милост шаље пашина — Онда

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

У канцеларији начелника штаба, пуковника Комарова, страшан неред, на столу му грдна гомила хартија и кад што тражи, мора по по сата да премеће по ономе вашару.

страшан неред, на столу му грдна гомила хартија и кад што тражи, мора по по сата да премеће по ономе вашару. Кад сам синоћ око 11 часова у вече отишао ђенералу Черњајеву на рапорт, затекох га свучена где лешка у кревету, а до њега

Ово је ради бољега разумевања ствари, а сад да наставим даље причање о Хрватовићу. Кад је Хрватовић био сузбијен од Грамаде, он се друмом, који мало час споменух, повукао Књажевцу, а кад је 25 јула и

Кад је Хрватовић био сузбијен од Грамаде, он се друмом, који мало час споменух, повукао Књажевцу, а кад је 25 јула и Књажевац морао напустити, он се истим друмом повуче даље Алексиначкој Бањи, и ту се заустави у Бањској

це дешавало ово: 16 јула потисне Осман паша Лешјанинова предња одељења код Великога Извора, а 17 (дакле у исти дан кад су Хафис и Сулејман почели нападати на Хрватовића) продужи нападаје и тако се примакне Зајечару да је већ и саму варош

Пролази које брани Лешјанин и Хрватовић врло су важни, јер кад би Турци продрли до Параћина и Ћуприје, они би били тако рећи у срцу Србије, И ми тешко да би их игде могли зауставити

Истина, код Тешице подигнути су још у мирно доба за време логоровања неки шанчеви, али то је само једна линија и кад би она била пробијена, Турци не би даље наишли ни на каква утврђена, ако се не би на брзу руку у време саме борбе

200 Татара (исказ једнога заробљенога Татарина), а сва се остала војска повукла из зајечарске околине и одступа Нишу. Кад се све ово узме у обзир и кад се још дода, да су још 3 августа черкеска одељења почела нападати на наше положаје код

Кад се све ово узме у обзир и кад се још дода, да су још 3 августа черкеска одељења почела нападати на наше положаје код св.

Мени рече да спакујем најнужнији део штабне архиве, па кад се крене штаб, да идем и ја у Алексинац. Док се штаб спремао узруја се и делиградска војска и замало, па је све било

А зашто се нисте мало заложили? — Нисам имао кад, заборавио сам, шта ли. — О, ја на то никад не заборављам. Макар триста послова чекало, прво ваља заложити свој казан

Не знате како је то добро, и како се човек лак оцећа кад се јутром мало прихвати, али само мало; иначе поквари ручак.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Здружиће се срећа да ме тамо прати, Одакле ћу теби Нову срећу слати. Та знаш ли кад грли Свако злато своје, Знаш како те боли Самовање твоје!

А четврте кад би Легло да почива, Молило би Бога Да о мени снива; Што би осећало Да га љубим јако, А љубит’ ме знало Бар

више... више... о љубави вечитој. Па набуја, кâ олуја, — Ао јада големог! Ал’ ме текне кад одјекне Од празнине срца мог. ИИ Мрачни, кратки дани, Суморно јесење, На небу облаци — На срцу камење.

Ој, не реци, ћути, Боље је нек не зна, — Нека ине слути. Што да чује јаде, Кад разумет’ неће — Тужна је то песма: „Ој, пелен-пеленче!

Куд ћеш овој цркви, стубови су пали — Веру су и љубав собом Затрпали. Ал’ већ кад си дошла у ову самоћу, Видиш ону хладну од мрамора плочу, Ту урежи твоје непознато име, Па док жижак гори — нек

В Ој девојко, жељо жива, Што си тако жалостива? „Ја сам снила мало прије Да у теби срца није!“ Кад си снила, зоро бела, Тад си га однела.

“ Кад си снила, зоро бела, Тад си га однела. ВИ Мислећ’ на те — у том вају, Мислећ— на те — у том сјају — Кад се моја душа пита, Је л’ на земљи, ил’ у рају; Мислећ’ на те, кад ми душа Грли, љуби света оба, — Мила ружо, душе

те — у том вају, Мислећ— на те — у том сјају — Кад се моја душа пита, Је л’ на земљи, ил’ у рају; Мислећ’ на те, кад ми душа Грли, љуби света оба, — Мила ружо, душе душо, Шта ти мислиш у то доба?

Мислећ’ нате, мислећ’ на те, Трепавица кад ми клоне, Па у ноћи, у самоћи, У том санку ружичноме, Кад се мајка моја спусти — У том санку пуном миља, Те над

Мислећ’ нате, мислећ’ на те, Трепавица кад ми клоне, Па у ноћи, у самоћи, У том санку ружичноме, Кад се мајка моја спусти — У том санку пуном миља, Те над нама руке дигне, Заједно нас благосиља — Од суза се море

Мислећ’ на те, мислећ’ на те, Кад самоћа срце стреља, А из срца разбију се Пуна јата разних жеља, А златне су — ти их златиш, Теби лете — ти их

„Не брини се, неће знати Да сам мученик, Кад обучем свилно руво, Приденем му слик, Створићу се малом песмом, Ево вако, глај... Сад сам песма...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Молим! — упаде капетан Радојчић. — Сад ступате на сцену ви? — Да. — Онда да извучем кратак закључак. Кад је настало наше опште наступање, Дринци су почели да подилазе под Кајмакчалан.

— Са њима је био и један наредник. Погледао сам га летимично. Мислио сам, проћи ће. Кад они стадоше код извора. А овај наредник, ни пет ни шест, него одгурну једног нашег па се наже над извор.

Мрак је пао увелико. Командант ми беше послао смену, те се вратим у бивак. Али таман што сам стигао, кад повикаше: — Дижи шаторе! — Ја, богати, сто пута пресекла ме је та команда — вели Мишић. — То „Дижи шаторе!

— Ја, богати, сто пута пресекла ме је та команда — вели Мишић. — То „Дижи шаторе!“ — подсећа ме као кад би неко усред ноћи лупио на прозор и викнуо: „Гори кућа!“ — Разуме се, ми смо се навикли.

— За нас је било, чини ми се, Монт Еверест... Хималаји, враг би га знао. — Он се обрати Мишићу. — И кад ме ти малопре запита како изгледа Кајмакчалан, откуда сам могао да знам. Високо до неба!

На друго место где хоће. У рату се гине... Јест... Али, мислим, нема глупље смрти него кад те погоди залутали куршум негде у далекој позадини.

Скинуо сам шлем са главе и држим га испред лица, и сваког часа очекујем кад ћу чути: дан!... Али паљба се преноси, час лево, онда десно.

У мраку сам назрео поред себе свога посилнога, те ми беше нешто лакше. Команданти су отишли некуд. Кад су се вратили, наредили су да кренемо. Осећао сам дах борбе. Неко јаукну. „Ћут!“ — викну други и онај замуче.

На истоку је зарудела зора. Ишли смо сад живље, да нас не би захватио дан. Било се мало разданило кад смо се зауставили на једној падини.

Островско језеро... а још даље равница, над којом лебди прашина. Тргао сам се. Пред нама груну разорна граната. Ах, кад не би било те проклете артиљерије, ратовали бисмо певајући. — А код артиљераца је баш обрнуто.

Тако. Е, сад је добро. — Он продужи: — Људи, ја мислим тај човек веће радости у животу није имао него кад је нас угледао. Само што нас не пољуби. Каже: „Ја њихов вечерашњи налет не бих могао издржати.

Видело се само непомично камење. „Осматрај, осматрај!“ — чуло се како шапућу десетари. — Само кад се појаве, пуцати! Пренеси даље! — говорио сам полако. Настало је напето ишчекивање.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

У ПРАДЕДОВА КУЋИ ЖИВОТ ЗАКЉУЧИТИ 203 ИСПОВЕД 206 СНИ 207 НЕПОЗНАТИ ПЕСНИК 210 НЕВОЉА 211 САВА МРКАЉ 213 САСТАВЉЕНО КАД У ГОРЊОКАРЛОВАЧКУ БОЛОВАОНИЦУ ДОСПЕДОХ ПОБЕЂЕН И ОСТАВЉЕН ОД СВЕГА СВЕТА 214 ЈЕЛЕНИ ДИЈАКОВИЋ ЗА НОВУ

— уз коју је писац морао дати следеће објашњење: „Смисао овога приказа јест двојак: кад га читаш редом, не сматрајући ништа на оне у среди двоточке, фалиш човека којему је он приказан; а кад се у свакој

јест двојак: кад га читаш редом, не сматрајући ништа на оне у среди двоточке, фалиш човека којему је он приказан; а кад се у свакој врсти од они средоточака таки натраг у другу врсту враћаш, то га онда ружиш“—?

Веје ветар, веје И жељу ми греје Као сунце мајско. Биље красно, рајско, Кад пролеће дија И цвеће избија. О веј, ветре сладак!

изразио довољно снажно у песми Моме роду: Расути свуда, српски смо народ ми, И горко пиће гаси нам често жеђ Кад нож неправде љуте коље Децу и жену, и старце, или Кад тајна замка веру нам тишти, и Совјест пристеже. Обрана томе кам'?

свуда, српски смо народ ми, И горко пиће гаси нам често жеђ Кад нож неправде љуте коље Децу и жену, и старце, или Кад тајна замка веру нам тишти, и Совјест пристеже. Обрана томе кам'? Кам' крило слатко, моћни заклон?

твога златног века, У зидинама и сад горостасним И пределима неизмерно красним, Гди ашикује с' Савом Дунав река, — Кад чујем какву српски брат и сека Сад песму пева, грлом милогласним А лицем ведрим и погледом јасним, — Тад осећам сласт

а коме се допадне оно шта пишем, онај нек учи мој језик и дијалект. Кад би се ја подавао за читатељима, ја би морао постати луд као и они што су, па би напошљетку виђео да им не могу угодити.

Он једини имао је снаге да је наметне и стави на хартију без устручавања и колебања, кад му је год затребала (а знамо: није могао без њих).

Истовремено, по Бачкој се певала друга, у славу Стевана Заке, кандидата Бачке: ...Када пише, Добога уздише, Кад говори, Педесет умори. — — — — — — — — Сваком у инат — Зака нам је аблегат!

Још увек некако на самоме прагу књижевности а ретко је се кад сасвим озбиљно домашивши, стоји такозвана грађанска лирика српска XВИИИ века (залазећи добро и у XИX).

певају у овако смело примакнутом извитоперењу: а клеца ми шабачко колено — док једну другу, познату кафанску песму Кад сам био млађан ловац ја, овако отресито локализују: Кад сам био Младеновац ја...

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

(Вујо одлази.) ЈЕЛИСАВЕТА: Кад би памети имао. — Три дана нема како угледах Врхова ових камен студени; И књига дође, из Млетака је? Шта пише?

Гласник сам само дужда, оца твог, А отац ти се богме не шали. И може ли се шалит галијот Кад оркан помно звезде задрма, Шибајућ гнева бичем огњеним, Даскама мртвим трошне галије Јаок извија бола паклена?...

— Бадава — севдалија си, Ђурашко! КАП. ЂУРАШКО: Ха! ха! ха! Откуд, Богдане, ја севдалија, Кад севте беше што сам певао? БОГДАН: Севте, али, севдалче, Ђурашко!

БОШКО: Какве помоћи? БОГДАН: Зар јој и помоћ обећа? ВУЈО: Обећа, дакако! Кад буде нужде, вели, и док се поразговара са поглаварима, послаће у Венецију једну тисућу црногорских соколова.

Знаш, младићи су... ЈЕЛИСАВЕТА: Сад можеш ићи — А пустићеш га, кад дође он — знаш. ВУЈО: Жнам!... (При одласку.) И напустићу га баш!...

Убиј ме сад!... ЈЕЛИСАВЕТА: Та још си млад. КАП. ЂУРАШКО: Кад тако кажеш — ја ћу живети. ЈЕЛИСАВЕТА: Живи! Али сад даље, одлази!

ЈЕЛИСАВЕТА: Ех, клетво моја! Само доста је? И још ти није много, премного, Венчаној жени теби на очи Кад поругама гадног језика Срце раздире?... „Доста је само?

СТАНИША: Па ко сме рећи — Да на Латинке рубин-усници Притворство лежи срца лажљивог, Кад ево сушту збори истину!... (Баца јој пред ноге донесене дарове.) Ево! И узми, наша несрећо!

Као да није књигу учио — Не зна дуждеве — не зна превару! РАДОШ: Јест, оче! Ал’ кад за дужда паднемо сви, Шта ће нам после њини мачеви? Шта ће нам пушке, што ли штампара?

— Ал’ теби, Радошу! РАДОШ: Немој се после ни мени чудит, — А мислим да се не би могô Кад би ми знао мудре разлоге У другом веку што сам прибрао Мерећ лукавство исте тазбине, Која нас за нос вуче варљиво...

Пропалог царства руко челична! Насиља турског плахи потопе! Планина ових сјајни оклопе! ВЛ. ВАВИЛА: Ох, кад те видесмо! А стрепили смо много за тобом.

Планина ових сјајни оклопе! ВЛ. ВАВИЛА: Ох, кад те видесмо! А стрепили смо много за тобом. Кад тако некад јутром пораним И са врхова нашег Ловћена У мутно море поглед утоне, А из недара му видим ужаснут Све

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Лујо се поноси. Остале говедаре и њихове бакове поношљиво презире. Усред гробља смио би он ноћити кад је Јаблан с њиме. — Само шјутра! — Трже се Лујо као иза сна, збаци са себе хаљиницу, а очи му сијевнуше од узбуђења.

Послије дугог полусанљивог, дрхтавог трзања превари га сан. Кад Јаблан поједе жито, леже и он код свог доброг друга. Дубока страховита тишина. Влажна свјежина шири се кроз ноћ.

— Јабо, бате, што ме нијеси пробудио? Јаблан је рано, врло рано устао и добро се напасао. Драго бијаше Луји кад видје како су у Јаблана трбуси забрекли. — Е, кад си се тако, бате, наруц'о, ето ти па мало 'нако заслади!

Драго бијаше Луји кад видје како су у Јаблана трбуси забрекли. — Е, кад си се тако, бате, наруц'о, ето ти па мало 'нако заслади! — вели весело Лујо, па баци пред бака неколико снопова зоби.

Светац је, не ради се, па дошли људи да мало пробесједе, а као планинцима мило им је гледати и кад се бакови боду. Луји се стеже срце кад угледа Рудоњу. Учини му се страшан, голем; и дебљи и већи од Јаблана.

Луји се стеже срце кад угледа Рудоњу. Учини му се страшан, голем; и дебљи и већи од Јаблана. — Јабо, бате, ако данас платиш главом, не

— Не бојим се ја, вала, ништа! — вели Лујо поуздано. — Богме ћеш ти, малишане, и јаукнути кад Рудоња исуче Јаблану цријева — застрашава га пољар. — А и јест ми млого додијô. — Е, то ћемо, пољаре, истом виђети!

Ситне, меке длачице на лицу му се најежиле, а руке поцрвењеле, па поцрњеле од тешке зиме. Кад бише насред чаршије, снијег поче пропадати.

Све му је напредовало, расло, бујало, множило се и ширило унедоглед. И њега би често пута, кад би погледао на свој мâл и имаће, обузимала некаква потајна, нејасна језа и слутња... „Ово се већ одавно пресипа...

„Шта толико теслаишеш! Што си се толико дигô, нијесу на теби токе и илике Реље Кнежевића!“ — говорило се кад би се когод стао чиме поносити.

— Кад не могу кнезовати кô што су ми стари кнезовали, нећу да будем ни турски алабаш! — говорио је Реља поносито. Силно је м

— говорио је Реља поносито. Силно је мрзио чаршилије и ријетко је силазио у чаршију. Три пута у години: кад би смиривао мирију, кад би товарио пиће за крсног имена и кад би са зимнице у прољеће пратио овце на јагњило у доње

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

И гледаш кад јутро из ложнице ступа, И слушаш клептање изгладнеле чапље, Гледаш како месец млеком брда купа И сањива роса јутром

Блудећи је тражиш стазама живота, Очајно је кличеш својом грубом виком, А вретено своје Парка кад размота, Смућен ћеш чезнути за слућеном сликом Незнане Лепоте.

Сада! Плач не трпим: плач се грозно свети. (1910) ВЈЕРУЈУ Верујем себи у дан искушења, Кад реч се туђа испред мене стави; Верујем себи у дан разорења, Победном песмом смрт кад демон слави; Верујем себи у

Верујем себи у дан искушења, Кад реч се туђа испред мене стави; Верујем себи у дан разорења, Победном песмом смрт кад демон слави; Верујем себи у дане презрења, Погрдних речи вал када ме плави; Верујем себи и снагом титана, Заклапам

— Верујем себи, не плашим се речи: Ја имам Бога, пред ким се не клечи. Верујем себи у часове таме. Кад јечи тартар и кад бакар бљује; Верујем у час и погрде саме, Кад ми у лице смеје се и пљује, Верујем себи у часове

Верујем себи у часове таме. Кад јечи тартар и кад бакар бљује; Верујем у час и погрде саме, Кад ми у лице смеје се и пљује, Верујем себи у часове чаме.

Верујем себи у часове таме. Кад јечи тартар и кад бакар бљује; Верујем у час и погрде саме, Кад ми у лице смеје се и пљује, Верујем себи у часове чаме.

Ја знам само хоћу, а не знам шта хоћу, Стотину бих ствари у један мах хтео, Бежао бих у свет, тражио самоћу И, кад бих могао, на небо се пео; Свирао, певао, без реда и везе Мелодије луде, очајне и дрске, Како пламти небо, како

То сазрела младост неког циља тражи: Хтела би из душе, из срца, из груди, Чак и бол би хтела: кад је бол раздражи, Да се троши, крши, и бесни и луди. (1910) ВРАНЕ Гледао сам дуго како лете вране.

(1910) ВРАНЕ Гледао сам дуго како лете вране. Црне као младост кад у неврат тоне. У даљини запад каткад блеском плане, А над њиме сиви облаци се гоне.

Мрзи благе ноћи кад миришу страсти, Кад небо трепери, кад блиста ведрина, Кад се река вала мрачна кô сабласти И црни се борје, царује

Мрзи благе ноћи кад миришу страсти, Кад небо трепери, кад блиста ведрина, Кад се река вала мрачна кô сабласти И црни се борје, царује тишина.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЈЕРОТИЈЕ: Море ће да га напише носем. Носем ће да га напише, само кад хоће. АНЂА: Откуд ти ово писмо? ЈЕРОТИЈЕ: Донео поштар. АНЂА: За њу? ЈЕРОТИЈЕ: За њу, дабоме!

Ето, дошло од јутрос пуно писама: из министарства, из округа, из општине. Кад, једно писмо мирише. Знам, писма из министарства не миришу; не миришу ни она из округа, а она из сеоских општина...

можеш мислити већ!... Узмем ово писмо, погледам, кад... „Госпођици Марици Пантићевој”. Охо, рекох, ту смо! Отворим га, по Миришем, кад... замириса Ђока. Ето ти!

Узмем ово писмо, погледам, кад... „Госпођици Марици Пантићевој”. Охо, рекох, ту смо! Отворим га, по Миришем, кад... замириса Ђока. Ето ти! АНЂА: Ја не знам, бога ми, шта ради ова држава!

Ето ти! АНЂА: Ја не знам, бога ми, шта ради ова држава! Зар није боље да девојке уче читати и писати тек кад се удаду. ЈЕРОТИЈЕ: Па и онда не знам шта ће им. Да читају ваљда из „Кувара” како се праве пуслице и мушкацоне.

Ето, човек је хоће, није да неће. Баш пре неки дан опет ми је рекао: „Кад би се ми ородили, господине капетане, где би нам био крај!

” АНЂА: Говорила сам јој, није да јој нисам говорила, али кад га дете не воли. ЈЕРОТИЈЕ: А по чему га опет мора волети? Ниси ни ти мене волела кад си се удала, па шта ти фали?

ЈЕРОТИЈЕ: А по чему га опет мора волети? Ниси ни ти мене волела кад си се удала, па шта ти фали? Него реци, ниси ни ти много наваљивала на њу? АНЂА: Па и нисам.

Ал' уме, брате! Ето, онај други, господин Жика, целог ће живота остати сиромах. Њему доста кад му понудиш литар-два вина. Ал' овај јок!

пет година робије. А једног дана тек, нестало аката, или: искази сведока сасвим друкче гласе него кад си их први пут читао, и онај... тек видиш — у слободи. Ето, тако, иде му тај посао од руке.

Е то је, видиш, домаћин човек, таквог зета дај, а не Боку. АНЂА: Шта ћу, шта могу, кад га она не трпи, каже: личи јој на петла. ЈЕРОТИЈЕ: Роткве њој стругане! А шта би она хтела!

ЈЕРОТИЈЕ: Роткве њој стругане! А шта би она хтела! И ја сам личио на петла кад сам тебе узео, па шта ти фали? ИИ ГОСПОДИН ВИЋА, ПРЕЂАШЊИ ВИЋА (долази из канцеларије са телеграмом у руци): Добар

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

То је учвршћивало њихову надмоћ на пољу културе и њихов снажан утицај у друштву уопште. Кад је реч о књижевном језику, основну оријентацију код Срба у средњем веку давала је црква.

У 19. веку Хрвати су били ти који су форсирали идеју јединства, језичког као и другог, а кад је уједињење остварено, показало се да им је оно било потребно ради решења њихових тада актуелних проблема, и да њихов

јунака морало је у усменом систему бити веома развијено, морало је постојати јака потреба за поетизацијом историје, кад је такво схватање преузела и писана књижевна продукција.

Стога је по њему историја важнија од појединца, чак кад је он, као његов Сава, дат од Бога. Сава је још пре рођења предодређен за подвиг служења отаџбини.

Тека кад је престала да буде идеолошки тумач недавно протеклих догађаја, српска биографија је могла да постане маштовита романес

о Мајци Југовића херојска је трагедија мајке која храбро подноси смрт свог мужа и свих својих синова, до тренутка кад се душевни бол преобраћа у физички, када патња прелази све границе издржљивости, и када нагомилани, потискивани јад

ће ставити у уста Карађорђу; "Дрино водо, племенита међи,/ Измеђ Босне и измеђ Србије,/ Наскоро ће и то време доћи/ Кад ћу ја и тебека прећи/ И честиту Босну полазити!

вредноћи и издржљивости (Наџњева се момак и девојка,/ момак нажње двадесет и три снопа,/ а девојка двадест и четири/ Кад ујутру бео дан освану,/ момак лежи, ни главу не диже,/ а девојка ситан везак везе!).

У другима се јављају сетни тонови и суморна, елегична расположења; међу овима је и најпознатија његова песма Кад млидијах умрети.

домаћице, мале и велике хуље, које с највећом отвореношћу говоре о својим неваљалствима, њихову комичну узвитланост кад пођу под удар двеју опсесивних сила сувременог друштва, власти и новца.

Али су у исти мах настала и дела трајне вредности. И што је најважније у време кад су готово све књижевне конвенције подвргаване сумњи формирали су се неки од најкрупнијих писаца 20. века.

Најважније су, међутим, његове приповетке. Кад се поново вратио детињству и свету, који га је у почетку заокупљао, дао је у Башти сљезове боје (1970) мала, у два

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

53 ПОЗДРАВ 54 ЈАН ХУС 57 КАЛУЂЕРИ 61 ПЕСМЕ МОМА Кад би мома звезда била, Никад не би душа моја Бела данка зажелила. 1856. МИЛА „Вина, Мило!

Сила се је мисли врзло по памети... Много ли сам страдô, кад се срце сети: Никад добро јутро! Никад добро вече! Мени ноћца лако никад не протече...

Стреловит после на земљу рони И крвљу капа земаљски мрак. У Сумраковцу 1858. ПОСЛЕ СМРТИ Ножеви кад ми срце поделе, Над гробом звекне крвави мач, Слатке девојке, ружице беле, Нећу да чујем ваш горки плач!

Да сте ме вид’ли — то да сте само! Ал’ онде, знајте, не беше роб! Убојне сабље кад потрзамо: Победа! Јуриш! Ил’, боље, гроб!

Љубим те, љубим, душо, Љубим те, рају мој! А осим тебе никог, До само народ свој. Он ће са мачем доћи Кад куцне један час — Отеће стару славу, Добиће нови глас.

Помоћ, помоћ, Црногорко! Потпраши ми пушке мале: Руке су ми малаксале Секућ Турке, Црногорко! А кад паднем, горски лаве, Моја лепа Црногорко, Тешке ране и крваве Нек замене турске главе!

Ил’ су и вас, можда, јади отровали? Или вас је, слабе, прогонио свет — Па дођосте само да, кад људе знамо, Да се и ми мало боље упознамо, У двопеву тужном певајући сет?...

О, мила сени! Откад те, мајко, нисам видео, Никаква добра нисам видео... Ил’, можда, мислиш: „Та добро му је, Кад оно тихо ткање не чује Што паук везе жицом тананом Над оним нашим црним таваном! Међу људма си, међу ближњима!...

„Још их нема!... Где су? Шта су?... Ил’ им зверске стрепе груди. На мегдану и ужасу?... А кад треба децу клати, Слабе жене злостављати, Онда ће ти онде бити, Спаљивати и робити, Насилници и нељуди!...

Две стотине војске њине... — Шта ћеш лепше?... Куда више?... Кад Турака две стотине Пет стражара погонише! Али утом пламен сину, А у грлу Илијину Живот запе на свакада.

Гледô сам те, пун милине, Како јездиш, како летиш И крвавом шашком претиш; Па још кад се, Козак, сетиш Твоје лепе Украјине, У оку ти пламен сине, Полегô би танку змију, Мегданџију бедевију, Преко

Или листак из горице, Кад се вихор игра њима — Затрепери у прсима. Па, Козаче, брате мили, Кад отидеш твоме крају, Козачкоме завичају, И

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Ил’ дах мој кад протече, жал те за одбеглом тајном? ЈАСИКЕ Шта шуме јасике беле, пречисте горске деве, сребрне кад им стреле

ЈАСИКЕ Шта шуме јасике беле, пречисте горске деве, сребрне кад им стреле јутарње сунце хитне, и зраком кликну шеве?

Хладне кад капље, кад ситне, низ тела им се слију, зеленим пропланком магле кад млечно коло вију? Зашто су главе нагле, и

Хладне кад капље, кад ситне, низ тела им се слију, зеленим пропланком магле кад млечно коло вију? Зашто су главе нагле, и косе смешале

Хладне кад капље, кад ситне, низ тела им се слију, зеленим пропланком магле кад млечно коло вију? Зашто су главе нагле, и косе смешале благе, и дршћу наге?

ИЗВОРУ Жуборли водо изворе, млада кад јутром доходи, сана кад лице огледне, лине ли сан јој у румен, је ли ме, водо, сневала?

ИЗВОРУ Жуборли водо изворе, млада кад јутром доходи, сана кад лице огледне, лине ли сан јој у румен, је ли ме, водо, сневала?

Твој жубор, водо, срмени фрулом ћу тужан у осој, оро на присој да заори. Сред ора стидна кад стидана, помени, водо, за мене. РУМЕНА КАП Румена кап љубици на пропланку, ил’ златокоса враголију доснева.

Из грла да ти голубица загуче, запламти са усана ружа, у недрима ти две трешње заруде, хеј, срца два кад полуде. Стани не мини. ЂУРЂЕВЦИ Сета ме у чедни дан, Кад улицама продају ђурђевке.

Стани не мини. ЂУРЂЕВЦИ Сета ме у чедни дан, Кад улицама продају ђурђевке. Не враголи ми, не смеј се, враголанко. То у родини она болује сету без лека.

Да л’ напити се вина? Или од зрачна недира у златну маглу да пресахнемо за нове златне облаке? ДАФИНА Кад нељубљено мре, тмоло је ваздухом на страст. У маху повенућем То букне пупољ прецветању, смрт нељубљено разбуди.

тмоли је дах из ње, сабласно мами у таму. Но камен тежак навали, тежи нег’ погребена жеђ, кад нељубљено мре. ВЕЧЕРЊЕ ЉИЉАНИ Топи се дан. По златном одру девице мру, драгане болу, сестре моје миле.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

И Младен је тако и радио. Кад би из школе долазио кући, ишао би право онамо где је знао да ће наћи бабу. Прво њој да се јави, прво њој да пољуби

Прво њој да се јави, прво њој да пољуби руку, па и кад је пољуби, да, опет, од ње не иде, већ да остане тако стојећи пред њом као ишчекујући да га баба, ако има за шта,

Али бабе, која га је сигурно чула кад је дошао и чула како виче, још не би било. У послу, тамо по башти је остајала.

Висока, увучена и ограђена високим зидовима и високом двокрилном капијом. Кад се из Чаршије улазило у улицу, одмах би се наилазило на њихну капију.

Али кад би се капија отворила, па у њу ушло, човек би се трзао. Бунила би га она удаљеност куће и големо дуго двориште.

Увек да имају ако не најбоља одела а оно увек чиста, незакрпљена. Да се, као и некад, басма, свиле, везови, шамије кад приспеју у коју трговину, прво код њих шаљу на углед и пробу.

Да, као увек, сва родбина ту код њих буде, из цркве прво се код њих дође на честитање. А и да отац са матером такође, кад ко од њихове родбине слави, не пропусте да оду, честитају.

Јер и деца су знала да увек, кад год се дође код њих или они к њима, увек добијају што да једу. Али зато мати је морала бабу једнако да слуша.

Њега и мужа, оца му, заједно у један ред стављала, у старије, веће од себе, као домаћине кућне. Увек кад год би отац што заборавио из дућана да пошље кући а она, не смејући понова сваки час да га за то опомиње, бојећи се да

И Младен је био такав. ИИИ Доцније, баш кад, бар судећи по баби, по њеном безбрижнијем лицу, мало слободнијем, веселијем, по обилности јела и одела, отац са

Доцније, само би навраћала. И то чешће, по два и више пута преко дана. И то све тобож послом. Не што хоће. А кад би била субота, или уочи каквог великог празника, када је велики »пазар«, целог дана преседела би.

Само, место оне њене беле, нежне, везане марамице испод грла, била је, као и шамија јој, црна, велика, нова. Чак, кад би неки муштерија, какав сељак из удаљеног села, који је у години један пут или два пута долазио у варош, на пазар, па

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Њено семе не купује се, већ се тражи на поклон. Где се а. сади, не треба ни подизати кућу ни спавати. Кад се једном запати, не ваља је затирати (СЕЗ, 32, 1925, 16). БАГРЕМ Аказіе (робініа пѕеудацаціа).

Б. није добро дрво. Њега не треба држати близу куће, ,јер ће у кућу гром ударити (ГЗМ, 19, 1907, 320). Кад сватови дођу пред младожењину кућу, мећу барјаке на какво дрво пред кућом, али то никад не сме бити б.

То се ради овако. Кад какав човек или чељаде дође близу до места на коме зидари раде, мајстор узме п. и кришом њоме измери чељадету сенку;

међутим, да метиљ код стоке наш народ, иначе, сматра неизлечивим (»метиљу је лијек нож под грло«, ГНЧ, 32, 1913, 344; »кад су Нијемци ухватили ђавола па га питали шта је лијек од метиља, он им је казао: кад полипшу све овце до једне, онда

под грло«, ГНЧ, 32, 1913, 344; »кад су Нијемци ухватили ђавола па га питали шта је лијек од метиља, он им је казао: кад полипшу све овце до једне, онда ону пошљедњу треба обнијети око тора, па више ни једна неће липсати осим ње«, Вук,

л. треба стално носити собом, или га у нужди мало загристи (ЗНЖОЈС, 19, 118). Кад у источној Србији врачаре »изводе ђаволе« ‹који су и демони воде› онда је стање врло опасно, и многи не смеју да се

л. закопају тамо где је новорођенчету, приликом мерења, ударила глава (»Кад ти никла, онда њему наудиле вештице«, ЖСС, 194). Поред породиље мора бити б. л.

Иначе се људи њиме дивинизирају (»узимају га као предохрану«) кад се појави чума (СЕЗ, 19, 234), или колера (СЕЗ, 14, 239), или уопште која било епидемија (С. Трој., Ватра, 83).

л. на врбу и каже: »Кад ова главица проклијала, онда и мене грозница ухватила«, и бежи кући без обзира (ЖСС, 280). Болесник може да пренесе

и дукат лечи жутицу (ГЗМ, 4, 152); сок са жуманцетом водену болест (ібідем). Од п. прави се с медом мелем кад је пресечена мишица (ібідем). п. се бере у Међудневице (СЕЗ, 19, 13). »Девојка је дивља п.

У народној медицини б. т. се употребqава: код застарелог кашља и астме (ГЗМ, 4, 145); кад је поремећена менструација (СЕЗ, 17, 563); код тешког порођаја (ГЗМ, 12, 1900, 150); кад кога боли утроба (ГЗМ, 20,

кашља и астме (ГЗМ, 4, 145); кад је поремећена менструација (СЕЗ, 17, 563); код тешког порођаја (ГЗМ, 12, 1900, 150); кад кога боли утроба (ГЗМ, 20, 1908, 353); меће се на посекотину (СЕЗ, 13, 1909, 354; 17, 565; 19, 231); против беснила

Ћипико, Иво - Пауци

Из једне бачвице на току налије му чашу, па кад је Раде испи, вели му: — Не даје такова вина господар свакоме; није то на продају, — и поврати се у дућан.

Отац га караше, што у шали што зазбиља, с неваљаштва. Дијете се стидило оца погледати у очи, а кад цура пође, мало затим, другоме момку из окрајних кућа, чисто одахне што је већ неће често у путу сретати.

Али још није чисто одлучио коју ће: одумиће задњи час, кад му догори. И сада, газећи блато, мислећи на цуре, јари се, страст га заноси.

Јуначка пјесма заноси, и старцима сјакте очи кад се прича о хајдуковању. Освета је јача и слађа од самилости, инат и нагон влада над разумом.

И лежи то запретано у души, и кад се стакне, избива: и код рођења, и у страсти, и у смрти, и испољава се у тајанственом нагађању и гатању, у знаковима,

једнога наметнутога терета, весело гази снијег, пали из хајдучке кубуре и прилази цурама гдје сребрни ђердан звекће. Кад стигоше кући, брата и сестру родитељи руком обилато засипљу бјелицом пшеницом, у знаку берићета, и љубе се с њима.

И неко вријеме гледају се... У снијегу под натуштеним оловастим небом, изгледају им образи блиједи, прљави, али кад се једно другоме насмија, забијелише се јаки зуби јаче од снијега, а очи што говоре заиграше сјајем у којем као да се

—Неће мене твоји, — посумња Девојка, — траже прћијашицу!... — Ко ће их питати? Ја се женим... Сјутра, кад захвати мрак, дођи овдје, понеси собом оно твоје, цурско... Не говори никоме ништа, па да видиш...

Па, рекавши , трагом својих стопа поврати се кући. Сјутрадан, кад је Раде повирио на кућна врата, било је ведро, а кад је оданило, показа се сунце, али не може да савлада дебеле

Па, рекавши , трагом својих стопа поврати се кући. Сјутрадан, кад је Раде повирио на кућна врата, било је ведро, а кад је оданило, показа се сунце, али не може да савлада дебеле сметове снијега, већ немоћно се одбљескује од њих, а прије

Миран је. Божица ће сигурно доћи, а кад дође, знаће шта да ради, — одлучио је данас. И цура долази, као и он заогрнута својом новом, цурском кабаницом коју

Раде што више залази у њ, страсније га гази, чисто ужива кад му нога запане у бијелу податну мекоту, — притиска је све јаче, хоће да је згази, сатре, уништи.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Ћутао је неко време, дубоко дишући, отирао браду и равнао бркове. Тад упита за манстир Вратимље. Кад рекох да сам отуд, он се прво обрадова а затим збуни.

Прибојавам се Прохорове злобе. Казаће: уплашио се старац смрти, сувише му је стало до живота. Прохор Кад су њих двојица, Доротеј и Димитрије, ушли на манастирску капију био је већ увелико сутон.

Не претрже се нарочито у молитвама. Кад дође на службу, смандрља оно своје, као од беде, као да једва чека кад ће поново бити слободан од дужности да би

Не претрже се нарочито у молитвама. Кад дође на службу, смандрља оно своје, као од беде, као да једва чека кад ће поново бити слободан од дужности да би наставио ровишкање по околини.

Био је ваљда задовољан што је неко још грђи н наказнији од њега дошао у манастир. Но кад се сазнало да сам ја писмен, па и више од тога, да сам вешт у преписивању и у живопису, тај се смејуљак одједном

тај се смејуљак одједном распао у низ ситних грчева који су у кратким таласима, као сенке, пролазили његовим лицем кад би ме угледао. Прохор је био неписмен и гајио је према књигама подозрење. За све писмене људе говорио је да су сумњиви.

Прохор је био неписмен и гајио је према књигама подозрење. За све писмене људе говорио је да су сумњиви. Кад је видео са каквом лакоћом читам јеванђеље и како ми рука са каламусом лако клизи преко пергамента, његова збуњеност

Кида им главе и, још топле, похлепно их ждере. Кад је Прохор сазнао шта се о њему прича, бесно је просиктао да зна ко је измислио ту лаж. Показао је прстом на мене.

Овај је ћутао. Ништа није рекао ни кад је Лауш поменуо своју најоштрију замерку, да је манастиру прече здравље меропашке жгадије него живот једног

Поново сам наставила да гледам кад се Лаушево јечање мало стишало. Калуђер је већ стављао лиске посуте прахом и причвршћавао их уз рану платненим тракама.

Лауш га погледа прекорно, па ипак далеко попустљивије него што га је малочас гледао и упита га кад ће поново доћи. Сваког дана, одговори, све док не смири рану. После ће дати упутства за дале лечење.

Нисам ни ја излапео. Нећу ја допустити мангупима да ме тоциљају. Он то сад у вези са оном мојом срамотом кад ме је трбух издао. Сад сам сигурнији него икад да ми је тада сасуо у јело неку слузаву поган која ме је прогнала.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

) 170 ВЕЧЕ НА БРОДУ 171 НИОБА 172 (КАД СЕ УГАСИ СУНЦЕ…) 174 МУРАТОВО ТУЛБЕ 176 (СА ПОГЛЕДОМ УГАШЕНИМ) 177 ИИ 178 МОМЕ ГАРИКУ 179 СПОМЕН 182 ОРГИЈЕ 186 ГРАЂАНС

1880. МОЛИТВА Кад јекну звона с црквице старе, Тихо и бôно, кроз ноћни мрак, А суво грање зашушти благо, Љубећи први зоричин

Анђелским крилом нека ме штити, Кроз живот овај мучан и клет А смрт кад дође, нек са мном онда, Ка небу зрачни управи лет! 1880.

Јест, и сада често, кад те кроз ноћ гледам, Укажу се људске горостасне сени: С размрсканим грудма, са челима бледим, И уснама хладним у

И страхом срце учас се притаји Гледајућ мутно на јесењи дан Ах, шта су снови и бескрајне жеље, Кад живот пада као тихи сан!... 1880.

Чија беше звезда? Бог једини зна! Спокојна је, мирна, Васиона сва. 1881. ЗВОНИТЕ, ЗВУЦИ... Звоните, звуци... А вече кад се на земљу спрема, Уморни грлећ свет, И срце дрхће - и речи нема Да жељи прида лет: Разбивши харфу о камен

и нашто звуци, Кад чујем шапат твој! О звучне струне немирних дана! Чувајте слатки глас За поздрав дана, кад зора рана Истоком распе

и нашто звуци, Кад чујем шапат твој! О звучне струне немирних дана! Чувајте слатки глас За поздрав дана, кад зора рана Истоком распе крас; Па сву ноћ будан кад поглед склопи Анђелак мили мој: 3воните звуци, звоните

Чувајте слатки глас За поздрав дана, кад зора рана Истоком распе крас; Па сву ноћ будан кад поглед склопи Анђелак мили мој: 3воните звуци, звоните звуци, 3воните онда њој. 1881.

Да, тија поноћ шири лет, Све жив о снева сан; У светле снове пада свет, И светли чека дан; Ал' ноћ кад падне, бајна ноћ! Почињем песму ја И те је песме силна моћ, Младост јој име зна!

О, пусти да њом певам ја И срећу, бол и јад: Јер тешко теби ако та Изумре песма кад! 1881. ЉЕЉО У чудној цпећу миља свог, Кô љупки, мили дан, Весело игра млади бог, Уз лиру и тимпан.

1882. ДУХ ПРОШЛОСТИ Са старих руина, кад поноћ царује свуди, Диже се прошлости дух. Озарен буктињом славе, Он тајом жуди, ил' кроз ноћ суморно блуди, Кô бледи

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Да, популарне астрономије треба да поучавају и да забављају. Но када уче, онда су досадне, а кад забављају, онда не уче, па зато испада, на концу крајева, обично ова комбинација: досадно и ненаучно. То није ни чудо.

фотографија бесмртнога математичара Бољаија са власторучном, немачки исписаном посветом својим милим родитељима. Кад год сам ушао у тај храм науке, ја сам се осетио као прогоњен бегунац, који се спасао међ зидине манастира, кроз које

дао је сазидати ову достојанствену зграду и, у нади да ће му Кнез Михајло Обреновић постати зет, кнежевски опремити. Кад се та нада није испунила, поклонио је зданије свом отечеству а ово га предало Великој школи, каснијем Универзитету.

Тако видим, кроз тај варошки прозор, како годишња доба пролазе једно за другим. Вечером, кад ме сутон, слаба електрична струја, умор, или други који узрок, одагна од мог писаћег стола, ја примакнем наслоњачу до

То откривање је узбудљиво као игра лепе Саломе. Кад са ње падне последњи вео, онда ћемо, обухватајући духовним оком целу васиону поћи у бескрајне даљине.

Да бисмо је нашли, морамо поћи за 2500 година унатраг, а у простору, 2500 километара у правцу југоистока. Кад стигнемо онамо, мораћемо, по нашем српском обичају, дете даривати, па ће зато бити добро да Вам кажем штогод о његовим

После неколико недеља, када их је било довољно на окупу, оне су испечене на ватри, па кад су се охладиле, оне су однесене и сложене у своје стовариште, библиотеку, док ова није била крцата пуна.

Ноћни део пута Грчка; дубоки сан. Кад сам касно ујутро повукао завесу са прозора мог компартимана за спавање, обавестио ме један аутобус, који је јурио

Заморна је ствар служити се у исти мах са три разна језика, нарочито кад ти мисли беже на другу страну; моје су летеле без престанка ка поносној лепотици коју сам кроз прозор мога купеа

Почеше да ме задиркују, а кад ја, са лукаво израчунатом намером, стадох замуцкивати, они се међусобно погледаше: ту лежи зец!

Но кад се приближих Партенону и упрех очи у њега, промени се израз мога лица, ноге ми клецнуше, ја седох на један од претурени

Дуго сам седео онде. - Кад дођох мало к себи од силине овог првог утиска, ја се запитах шта се са мном десило. То је била као нека муња, неко

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Очи јој вељау Да менена чека, И да је у страу За мене далека. И сузе је лило Драго у самоћи: „О ти вишња сило, Кад ћеш ми помоћи!

Ох ала ми расте кика Кад пушака стане цика, Кад загледам Турска скота, Па кад ми се с коња смота, Кад му главу псећу збријем Па на колац кад

Ох ала ми расте кика Кад пушака стане цика, Кад загледам Турска скота, Па кад ми се с коња смота, Кад му главу псећу збријем Па на колац кад набијем.

Ох ала ми расте кика Кад пушака стане цика, Кад загледам Турска скота, Па кад ми се с коња смота, Кад му главу псећу збријем Па на колац кад набијем.

Ох ала ми расте кика Кад пушака стане цика, Кад загледам Турска скота, Па кад ми се с коња смота, Кад му главу псећу збријем Па на колац кад набијем. Турским главам' гору китим, О ајдучке дивне среће!

пушака стане цика, Кад загледам Турска скота, Па кад ми се с коња смота, Кад му главу псећу збријем Па на колац кад набијем. Турским главам' гору китим, О ајдучке дивне среће!

Да ми како с права пута, Душа млада не залута. МАТИ ЈОВАН СУНДЕЧИЋ Дјетињства њежног у првом цвијету, Кад не знах да ли живим на свијету; Па кад ми најпре ко кроз тмину Познања искра у духу сину: Чим ли ријеч стекох заупих

МАТИ ЈОВАН СУНДЕЧИЋ Дјетињства њежног у првом цвијету, Кад не знах да ли живим на свијету; Па кад ми најпре ко кроз тмину Познања искра у духу сину: Чим ли ријеч стекох заупих звати, Најпрво Мати, – најпрво Мати!

– Кад мало касније бјеше ми потреба, Од капи воде, од мрве хљеба, Или од које забаве ине, Да мене жеља или плач мине; Ко ће

И кад часак посљедњи стигне, Да смрт са земље и мене дигне, У вјечно жиће блаженог свијета, Гдје сваке сласти пролеће цвјета,

Па се крве црне хале Око звезда – суха злата, Око старих мамљивица, Грешних пара и дуката! А ја гледим … кад ће бога Гневан храму свом да доспе, Да ту бруку ногом гурне – Да на земљу доле проспе?

Лукава лисица, та то је и хтела, Месо је шчепала, па одмах изела. Кад поједе месо, гаврану беседи: „Свашта имаш, ал не имаш памети.“ ЛАВ И МИШ ЉУБОМИР НЕНАДОВИЋ Млада децо!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

СЕЉАК Па и лудог Парапуту напојисте и наранисте, а нас, чивчије, нећете. СТАНА После кад вечерате, таг ће још да добијете, а саг нема. СЕЉАК (полази пркосно): Море, што опет ја тебе питујем.

Идем си ја да си наточим, шта ми ти ту... СТАНА Наждерите се! Никада друго и не радите. Од увек сте такви. Од увек, кад год овамо дођете, да вам је само да се наједете и напијете. Је ли овде неки хан, механа, или каква — Боже ме прости!

Опет чивчије? СТАНА (прилази јој насмејано, ужурбано): Ништа, ништа, снашке! Знаш ти њих, они кад год дођу и донесу берићет, онда да им је само што више да једу и пију, и једнако траже: »дај котличе, дај котличе«.

Ено ја сам (показује на двориште, кујну) већ то све спремила. И кад знаш, онда? ТАШАНА (прекида је, с досадом): Знам то, Стано, знам. Добро, хајде донеси ми одело.

Право је имао мој покојни млади газда што, место толиких хаџијских и газдинских кћери, тебе узео. Колико пута, кад стану да му говоре и не дају да узме тебе, он, ако је тога дана још и тебе видео гдегод, на каквој капији, кроз какав

Ти бар знаш какав ја имам аманет. Ти знаш какав ми је аманет остављао кад умираше стари ти газда, а мој побратим. Знаш ли? СТАНА Знам... ох, Бог да га прости!

Знаш ли? СТАНА Знам... ох, Бог да га прости! ХАЏИ РИСТА (већ наљућен): Па кад знаш, шта онда? Улази клисар црквени.

Деца да нису што? ТАШАНА Па нешто га и за децу зовем, а највише за покојника, за гробље. Зовем га да га питам кад пада, кад треба трогодишњи парастос у покој душе да дам.

ТАШАНА Па нешто га и за децу зовем, а највише за покојника, за гробље. Зовем га да га питам кад пада, кад треба трогодишњи парастос у покој душе да дам.

ТАШАНА (наставља): Да, оставите ме саму. Ти у два, три дана ако навратиш, а отац, и кад дође, све тамо, на дворишту, по амбарима, шталама, са момцима, чивчијама, а ја сама овде по кући, по пустим собама,

знаш га какав је: ни за шта, ма шта да је, одмах он кућу дигне мртве на миру не остави од вике и псовке — а оно и овде кад код тебе дођем...

Дао Бог, има шта јој душа зажели. И велим јој: једи, пиј, окрепи се, и изађи! Ено (показује на башту): кад год је лепо, а особито кад је лето, кад сунце зажеже и жега притисне, тамо је хладовина: шедрван бије и вода прска по

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

зашто учитељи не запажају у родитељској кући незапажену способну децу? зашто школе не разликују кад је у детету дар из интелектуалног, а кад из моралног извора?

зашто школе не разликују кад је у детету дар из интелектуалног, а кад из моралног извора? зашто суграђани не прихватају сиромашну способну децу, или сирочад без матера?...

Гроб је и био сиромашки, а одувек су га још газила деца кад дође време зрелим орасима. Сиромах Коста Земљотрес. Нити је у време његове сахране дрво било овај царски орах који је

а не ово с чиме се и ви и други мучите. Штриц, штриц, глођу маказе чоју, глође чоја маказе, кад погледате, рез вам сав чупав од руња, а испод кроја штофане прашине као да су дрва тестерена...

Истину говорећи, читаоницу је Костица заволео околишно: кад је осетио да му и у мушком и у женском друштву смета бабичин запис.

Све је то он носио у себи као неку тајну. Једаред само повери се послужитељу читаонице. „Знаш, кад тако читам о Србији, Босни, Црној Гори, а нарочито о оном Санџаку, који никако не могу да ухватим ни где је ни како

Има тако тренутака кад су погана реч и казна на длаку близу, па се тек опет размимоиђу. Седе мајстор Коста, поручи неки слаткиш, како то већ

„Прођох, видим има другова, па рекох, да уђем, и баш да се и потужим. Сад ме чисто срамота. Али кад сам већ почео, де, реците ми, зашто свет мени пакости, зашто ме каља? Јесам ли какву срећу видео?

” Тек што је мајстор Коста изашао, а онај говорник тихо запева: Ој Костице, туго моја, Шта ће теби деца двоја, Кад не могу бити твоја. Тачно је осетио мајстор Коста моћ шора, и да не може ни од даље од шора.

Тачно је осетио мајстор Коста моћ шора, и да не може ни од даље од шора. Не само да је у њему остао, него је, некако кад му би четрдесет година, у том шору и кућу купио.

Дошао је у оне године кад човек још пожели неку жељу, али не жели да се она и испуни. Једне године, о вашару великогоспоинском, који празник је

Није лепа, али некако сва чиста. Ристана се звала. Газда Спаса кожар, велика лажиторба у разговору, али тачан кад што обећа, и милостив сиротама, повео је Ристану на вашар зато што јој је то обећао, а не с неким другим намерама.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Лепши јесте онај спомен кад посред народа многа љупка сјајност слова твога удивљења диже спомен. Лепши јесте онај спомен кад бистротом ума

Лепши јесте онај спомен кад бистротом ума твога, кад ревностју духа твога роду своме дижеш спомен. Нек се спомен твој огледа у спомену милог

Лепши јесте онај спомен кад бистротом ума твога, кад ревностју духа твога роду своме дижеш спомен. Нек се спомен твој огледа у спомену милог рода, нек цвет цвету љупкост

Нек се спомен твој огледа у спомену милог рода, нек цвет цвету љупкост дода, тако општи венац цвета. ПРЕДГОВОР Кад би се по начину гдикоји списатеља хотео фалити, ја би могао с прозопопејом навести да је ово дело прво овог рода на

које ником ни мрве не помажу, знатне маленкости остављам онима који су више од мене о труду своме уверени; а ја, кад се у предговору штогод важно казати мора, само наводим да моје дело ништа друго у себи нема него оно што Латин каже

И тако мислим, а и сваки ће, разма ако је стар, потврдити да је данас онакав исти свет као што је био кад се онај славан поета тужио.

јавити имам да је главнија черта мога темперамента меланхолија и да је дело ово понајвише у она времена писано кад је дух сочинитеља највећом жалошћу обремењен био.

се дознати што се год дознати може, али о музама не знам ништа постојано казати, јер ја у оно време нисам био на свету кад су музе и грације, и Јупитери и Аполони на Олимпу владали. — »А како други знаду и призивају ји у помоћ?

Но шта је то инвокација? (чујем моје читатеље питати, и примечавам да је врло паметно кад списатељи наши, мешајући латинске, немачке, француске и енглеске речи, доказују пред светом да су учени).

Инвокација је фигура једна, али не фигура у картама, нити фигура у мазуру, нити фигура кад ко прави фигуре, него фигура у стихотворству, гди се какова сила призивље, која ће слабост ума сочинитељевог

— Добро би било кад би списатељи, више учећи и читајући, себе за писање справљали, него л’ немарљиво на друге ослањали се; но кад се мора

би било кад би списатељи, више учећи и читајући, себе за писање справљали, него л’ немарљиво на друге ослањали се; но кад се мора сила призивати, куд ће веће силе од вина, кад од једног предмета начини три, и обори најјачег човека.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

а очи — оне очи којима је он тако дубоко понирао у душу човекову — биле су пуне неког чудног израза бола и прекора. Кад сам му пришао, он се ослони на мене и рече ми: — Посрћем, посрћем кроз живот, јер су ме сви пријатељи напустили.

бриге замарају велике душе и још пуно других афоризама о животу, а све с обзиром на евентуално штампање тога писма. Кад је тако написао пуно ружних ствари о животу, прешао је на фразу: „али постоји из вестан ред ствари у животу који се не

Разуме се да је кирију добио тек кад је срео лично кирајџију и усмено (што се не може штампати) му опсовао сто богова и попретио да ће га као мачку

И зар онда није боље написати аутобиографију, те на тај начин избећи све евентуалности? Али ја бих био нескроман кад бих рекао да су горњи разлози једини који су ме руководили да напишем аутобиографију.

И, мада ми је позната мудра реч француског писца Ги де Мопасана, по којој „нема ничега страшнијег до кад човек остари па забада нос у своју младост“, ја ипак то чиним, по ономе нагону који код дављеника, за оно неколико

Напротив, осврћем се да се насмејем смехом, за који се овде, пре но ма кад иначе, може рећи: „Ко се напослетку смеје, најслађе се смеје!

Оно се смејало тузи као и радости, јер туга често пута уме бити и лажна, док радост ретко кад. Оно се смејало срећи као и несрећи, јер срећа је готово увек варљива, а невоља не.

Оно се смејало свему, смејало се свачему, смејало се, смејало, смејало... А кад је прошло шест пуних деценија — веле то је просечан човечји век —— састала су се три путника, сабрала су се у исту

Као узгред помињем овде да је исте године кад сам се ја родио умро Вук Караџић. То је једна очевидна случајност, јер ја нисам имао тих претензија да се такав

Наиме, мој је отац био имућан трговац у Београду и, баш кад сам ја требао да се родим, он банкротира па покупи сву своју банкротску имовину — у коју сам и ја спадао — и пређе у

опростим утолико пре што је имао доста деце, па није међу њима морао баш мене изабрати да направи тако пакосну шалу. Кад је већ реч о моме оцу, као шаљивчини, морам поменути да су, како по свему изгледа, и моји даљи преци били у неку руку

Знам да је један мој рођак заборавио своје презиме кад је напунио двадесету годину и кад се окружна команда нешто о њему распитивала.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Гр-у! Гр-у! Гр-р-р-р-ру! Ковитлају, праште, рију гранате око нас. Ах, најтеже је кад заурла она тешка. Гр-р-ру! Очни се капци грчевито затварају. Гр-у! А од пренапрегнутог ишчекивања у ушима нешто бубњи.

Осетих жмарце низ леђа. Покајах се што сам остао. Али наједном ми паде на памет да ме Немци могу срести на путу и кад сам сâм. Ипак... — Нико да није реч проговорио!... Разбићу му зубе! Јашите, па за деснокрилним топом...

Јахао сам напоредо са командиром. За нама су такарали топови и каре. Командир је псовао. — Тако је то, кад те деташирају у другу дивизију, па се не зна ко је за мене надлежан. Запитах га како се то збило.

Али, ево већ и последњих дрвета. Неки терет ми спаде са душе. Опустих дизгине, и извадах цигарету. Командир чу кад затворих дуванску кутију, па ми се обрати: — Хоћете да пушите?... Не палите још цигареТу... Светлост је, види се.

Не палите још цигареТу... Светлост је, види се. А ја се таман примирио. Опет ме обузе лака дрхтавица. Али кад сам видео стрепњу командира ја се охрабрих. Мило ми што командир није приметио мој страх.

Једва назресмо између стрњика путању. Само, да ли могу туда топови проћи? Уосталом, а ко ће то сада да истражује, кад свакога часа могу банути. Стигосмо до батерије. Командир зовну воднике. Дакле, Немци су.

Чујем где возари вичу позади „Стој“ — да не би налетели једни на друге. Сјахао сам. Али која вајда, кад не смемо светлост да палимо. Наиђе и командир и пита чисто љутито зашто сам застао. — Сад немамо куд! — вели командир.

А да упалимо светлост, видеће нас, јер нисмо одмакли ни један километар. Уосталом, шта можемо сад!... Први, терај! Кад наиђоше на мост, коњи уситнише ногама. Обле талпе на мосту заклопараше.

— Море, остави — добаци командир. — Слушајте, господине капетане. У целом свету су сви коњаници подједнаки. Кад су у претходници, плашљиви су као зечеви. Чим пукне прва пушка, разбегну се куд који. Друго је са пешацима.

— Чекајте... Кад батерија полети, послужиоци који седе на топовима, нека вичу: ура! Пошто је пут узан, возари су прво испрегли коње.

Сваки јачи клопот топа или каре појачавао је моју узнемиреност, вероватно из страха да непријатељи не чују. Кад наиђосмо најзад на друм, мучно стање ишчекивања је врхнуло. Био сам готов да безумно полетим кроз ноћ.

Народ је у већини остајао на своме огњишту, надајући се да ћемо се ускоро вратити. Неки су полазили али кад би видели да одступању нема краја, остајали су онако незаштићени насред пута.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

БРОД 167 РУКЕ 171 ПЕСМЕ РАНЕ ПЕСМЕ НЕШТО ШТО НЕ БИ ТРЕБАЛО ДА ЗНАМ У поноћ кад пођем улицом сам, сам, Улица је сувише широка и црна, два прозора су свега осветљена, У поноћ када пођем улицом сам,

Бацивши поглед на икону и на карту света Вама се чини, кад прилазите жени да је љубите, Да је та карта она крпа узета Са рањавог лица Исуса Христа.

сам руком узео ручицу Перину, другом сам руком узео ручицу Стевину; Тако смо пошли пут неба, далеко, хој, хој! Кад смо дошли пред рај, закуцасмо на вратнице: Љупки нас је бог дочекао исто тужан као и ми.

Одшетаћу се у поље жуто Тамо где је трећа четврт месечева: Закликтаћу му песму младачку, Глас нека широко затрепти. Кад ја певам као да други ћуте, Да удаљено чезне за мном малена дева, Малена дева као да скида повезачу сељачку; Из очију

ћемо умрети: Без гласа, тихо, мирно, Кроз тиху ноћ сребрну, А по језеру заспалу, Отпловиће Смрти чун; Искрадем ли се кад сија месец пун.

Спрема се да умре. А душа му је жалост и тад бескрајна: О, кад би била бар пратња сјајна! То тада на чудан начин сазнам Да ми је душа раскидана на хиљаду крпа вековима, А тело

Око града, Да ли се сећаш? Кад се сетим, моје је сећање онда јаче од свести. Кад се сетим да онда аероплани улетеше светлуцајући.

Око града, Да ли се сећаш? Кад се сетим, моје је сећање онда јаче од свести. Кад се сетим да онда аероплани улетеше светлуцајући. Они су били тамо, Ти дивни храбри авијатичари Под кожним капутима.

Шта мари! Сад ћемо спустити две-три гранате да видимо како то изгледа кад ноге лете, и главе; Сад ћемо спустити нашу душу на конопчету да измеримо размак између нас, неба и земље, Сад ћемо

Ко каже да пушење шкоди младости? Сад су нам груди експлозивне, Кад први дим пустимо Угледаћемо у њему пламени пољубац, И докле ћемо се одбацити полазећи у рај!

концерте Талијанских анђела из петнаестог века: Нека је музика бескрајно проста и игра простија још Успаванке кад су мало смешне.

Један ће нови живот почети једним новим балетом оштећених снага! Лепше ће бити сада кад заиграмо ћопави, Но раније кад ни играти нисмо се сећали.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Ви сте мудри и дуго живите — рече Седефна ружа — знате ли како се до Горњег света стиже? — Наравно, кад сам већ у Горњем свету! — одврати корална грана мислећи на себе и своју стену. Неки други свет ,није је занимао.

Нико јој више није био неопходан. Никога није тражила. Скоро и заборави на приче о цвећу и облацима, кад сенка нечијег тамног тела суну кроз воду, нечија је рука зграби, отрже с дна и поносе у висине. Је ли прошао тренутак?

Је ли прошао тренутак? Или је читаву вечност путовала? Није могла да одреди, кад се, наједном, размаче вода и Седефна ружа затвори очи од прејаке светлости сунца. — Како је крупна!

Постоје у ливади и ситни жути цветови чије главице постају сребрне и лагане кад остаре, откидају се и лете к небу. Али, који је још сунцокрет полетео у висине? Који је то желео?

Твој Цвет те чека на врху Сребрне Горе! — Изведе старац дечака на улицу. Кад, гле! Улица камену кошуљу обукла: где ту да никне цвет? Подиже Ведран главу увис.

Дечак поново крете. Ко зна колико је тако ишао? Сав је већ био у модрицама кад се раствори улица, бљесну ливада, зашуме поток.

И ко зна колико дуго! Сав дрхтећи од умора седе Ведран, и не гледајући где седа: на мекано је увек седао. Кад, гле, шта га то љуто гризе, као ватрица пече? — Ко сте ви? — пита мајушна црна створења. — Мрави! — кажу му.

Чак се и ветар ућутао. Кад, одједном, као да однекуд дође шум воде. Пође Ведран за шумом и виде — под кореном липе кључа извор! Дивота!

Дивота! Дечак се наже и напи воде, па од досаде поче да у извор баца грумичке земље. Кад, изненада, крај самог свога уха зачу уздах. Ко би то могао бити? Осврте се Ведран лево, осврте десно: нигде никог!

Очице трепћу ли трепћу. »Мора да се и њима приспавало?« — помисли дечак, кад се жбун, изненада, покрете и закорачи ка њему... Узалуд је затим бежао.

»Дошла купина да се свети, значи?« — гледа дечак у жбун и не миче се, кад се, наједном, раскрили жбун, а из њега изађе старац у белом, седа му брада до појаса, пита: — Куда си се упутио,

Зазелене се шума, заблиста. Зарумене се лице у дечака. Јутарњу росу пије, шумским се плодовима храни. А кад настаде година трећа — учини се дечаку да разуме говор биља.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

— Ала си ти, Васка! А не знаш како боли! ВАСКА (око ње): Јест, боли. А кад би те он место мене?... (Показујући јој на образ): Кад би те он пољубио, онда?...

А не знаш како боли! ВАСКА (око ње): Јест, боли. А кад би те он место мене?... (Показујући јој на образ): Кад би те он пољубио, онда?... КОЦА (запушавајући Васки уста, уплашено звера око себе): Ћути, слатка, чуће ко!...

СТАНА Јест, ништа. (Погледа на улицу, одакле се чује поред песме и свирке и по неки пуцањ из пушака.) Како ништа, кад ено и пушке бацају! ВАСКА Е, какве пушке!

СТАНА (бранећи га): Па није, Васка, само он код ње. Сви су тамо. ВАСКА Јест, сви. А што он да је? Е, кад он не би био, онда ко би њој по три пара хаљина кројио и не дукатима већ дублама је китио?

(Ватрено): А није тако, Васка! Откуда бати толики новац, кад отац кесу увек собом носи? Лажу они, лажу! Него знају како је отац прек, па једва дочекали да бату код њега оцрне.

СТАНА Опет ти, Васка... Ама није! ВАСКА Па, за Бога, како да није? Ето, сам мој отац то каже. Сам он прича. Кад год је тамо ишао да их растера, он увек затицао и њега и зато се враћао.

ти знаш... ТОМА (бесно): Не знам! И ништа нећу да знам! Ти си му мајка, ти си га родила! А шта ти знаш? Кад си и ти нешто знала? Никад! Ништа! Од које си фамилије? »Мотикарке«! Ко ти беше дед, отац?

ВАСКА Хоћу, оцо. (Одлази.) ТОМА (за себе): »Гости... кућа... стока«... А моје? Све оде. И иди, па му се радуј кад се роди.

И иди, па му се радуј кад се роди. Од оволицно, (показује руком) од »мрву мрвку« храни га, чувај, гледај, да, кад се умире, има ко очи да ти заклопи, свећу запали, да ти се дом, огњиште не угаси... А оно?! (Гневно): Ено га!

Они млади, па већ човек и да се не љути. Али што за ове друге, старије, домаћине! Остарело, клекло, па кад се с њом нађе побесни! Ено: Максим, Зафир, Станко, сви... А за онога мога Митку, за њега већ — он се луд и родио.

АРСА Ех, немој то! Прошло је то време. Него, ово ће ваљда трајати док је она девојка; а после, кад се уда, неће ваљда толико за њом трчати. ТОМА Па што се не уда? Што ти то... Силом! Зашто си власт?

Проси је толико пута! ТОМА Па што ти, бре, то не?... Каква си ти власт, кад не можеш? Море, и теби је она памет завртела. АРСА Ама, брате, не могу све сам, разуми! Треба то сви; не могу ја сам.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Нек' се ниже, ружо б'јела, Око твога грла б'јела, Па кад скочиш, селе лака, Нека чини, цика, цака, Цика, цака! Купићу ти златну гривну, Дивну Гривну!

Гдје кућица стоји кречом окречана, Па ко да су вјетри снијег нанијели — Спрам јаркога сунца она се бијели, А ноћу, кад јасна мјесечина гране, Под широким дудом сва трептати стане...

и ради, У широку софу жути шебој сади, До шебоја ђурђиц и каранфил мио, Уз црвен каранфил феслиђен се свио, Па кад вјетар духне кроз мурвине гране, Мариним цвијећем миришу све стране.

Па пут неба често мили поглед пусти, Ко да једва чека да се вече спусти... Па још, болан друже, кад неђеља сване, На авлијска врата када Мара стане, Бих, тако ми бога, аџамија постô, У механи пио и без гроша остô!

Какав ли је онај над повијом враном Црвен фесић нусти са бисерли-граном! Па да чујеш јоште звекет златних гривнâ Кад наранчу жуту баци цура дивна, И да видиш осмјех и слатка јој уста, Би и тебе с мајком раставила пуста!

1905. НЕ ВЈЕРУЈ Не вјеруј у моје стихове и риме Кад ти кажу, драга, да те силно волим, У тренутку сваком да се за те молим И да ти у стабла урезујем име, — Не вјеруј!

Но касно, кад се мјесец јави И прелије срмом врх модријех крша, Тамо гдје у грму прољеће лепрша И гдје слатко спава наш јоргован

У часима тијем, Кад на груди моје приљубиш се чвршће, Осјетиш ли, драга, да ми т'јело дршће, И да силно горим огњевима свијем, Тада

Дршћем и горим кô жар сред огњишта, И бацам кисто, јер не видим ништа — Овако близу кад пред сунцем стојим. 1907.

Па кад низ прагове сиђеш са ибриком Да захватиш воде, да ти зграбим руке, Пригрлим те себи у своје клобуке, И да тебе, драг

ЕЛЕГИЈЕ МОЈА НОЋИ Моја ноћи, када ћеш ми проћи? — Никад! Моја зоро, када ћеш ми доћи? — Никад! Моја срећо, кад ћеш ми се јавиіт? — Никад! Моје небо, кад ћеш Ми заплавит? — Никад! Моја драга, кад ће наши свати? Никад!

— Никад! Моја зоро, када ћеш ми доћи? — Никад! Моја срећо, кад ћеш ми се јавиіт? — Никад! Моје небо, кад ћеш Ми заплавит? — Никад! Моја драга, кад ће наши свати? Никад! Моја сузо, када ћеш ми стати? — Никад! 1901.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

“ У прво време, и кад се издвојила у посебан род, епска песма је по начину казивања била хорска; тек током времена она је постала

код Грка били аеди, код Француза трувери, код нас гуслари слични Вишњићу, а у периоду одржавања већ створене епике — кад је стварање већ завршено — главну улогу имају певачи распрострањивачи, који чувају наслеђе из прошлости, као што су

друкчије то није ни могло бити, кад се има на уму да је епска поезија бујала у народним дубинама много векова пре појаве властеле, да је у тим дубинама

На крају родовског и у раном или неразвијеном класном друштву, кад је епска поезија достигла врхунац, подела рада била је већ одавно извршена, индивидуа се већ била у знатној мери

ИСТОРИЈСКЕ ПРИЛИКЕ И ЕПСКА ПОЕЗИЈА У НАШОЈ ЗЕМЉИ Кад је започето стварање наших епских песама не може се тачно знати, јер прве јасније вести о њима имамо тек од XВИ века,

дугог стиха, о ранијим и познијим временима, све су добиле свој коначни облик и смисао у доба турске владавине, у доба кад је хришћанска раја била јединствена у односу према турским феудалцима, и зато су све у основи прожете једним истим,

Углавном, та држава је позитивно оцењена у народним песмама. Веома ретко помиње се она као терет народу. И кад се помиње као таква, оптужују се за то поједине личности, међу којима понајвише и скоро једина проклета Јерина.

Али, кад су Турци завршили освајање наше земље, кад су посмицали или потурчили домаће феудалце, и кад су након тога учврстили

Али, кад су Турци завршили освајање наше земље, кад су посмицали или потурчили домаће феудалце, и кад су након тога учврстили свој систем намета, данака, харача и

Али, кад су Турци завршили освајање наше земље, кад су посмицали или потурчили домаће феудалце, и кад су након тога учврстили свој систем намета, данака, харача и свакојаких зулума, тада је кмет, сиротиња раја, осетивши

А свака од тих личности започињала је свој велики живот управо у тренутку кад је на овај начин створена, кад је песма о њој проговорила, и свака је од тога тренутка била не измишљени лик, него

А свака од тих личности започињала је свој велики живот управо у тренутку кад је на овај начин створена, кад је песма о њој проговорила, и свака је од тога тренутка била не измишљени лик, него први, најактивнији борац који буди

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

СЕ НАМРТВО ВЕЗАЛА 16 ИЗА ПРВОГ УГЛА 17 А МАЗЕ ТАТИНЕ 19 ОДАНОСТ ЈЕ ПСЕЋА 20 УЗЕО САМ ХАРТИЈУ И ОЛОВКУ 21 КАД НЕ ВОДИ КЕРА 22 ЈЕДНА ОВЦА СИВА 23 ГАЈИТЕ ПАТКЕ 24 КАД БИ МИ НЕКО РЕКАО 25 ОВО ЈЕ ВРЕМЕ ЧУДА 27 ДОСАДНО МИ ЈЕ 28 ЛУДИ

МАЗЕ ТАТИНЕ 19 ОДАНОСТ ЈЕ ПСЕЋА 20 УЗЕО САМ ХАРТИЈУ И ОЛОВКУ 21 КАД НЕ ВОДИ КЕРА 22 ЈЕДНА ОВЦА СИВА 23 ГАЈИТЕ ПАТКЕ 24 КАД БИ МИ НЕКО РЕКАО 25 ОВО ЈЕ ВРЕМЕ ЧУДА 27 ДОСАДНО МИ ЈЕ 28 ЛУДИ ВИШЕ НЕ ЖИВЕ У БРИЗИ 30 У САМОЋИ 31 ПУЋИ ЋУ ОД

ПТИЦЕ 36 ГЛАВА МИ У ТОРБИ 38 ЈЕДАНПУТ У ПАРИЗУ 40 НЕКА СТИСКА 42 ЧОБАНИН САМ У СЕЛУ 44 РЕКОШЕ МИ БУДИ ПЕКАР 46 ЈЕДНОМ КАД МЕ ЗВАО РАК 48 ЈЕДНОГА ДАНА 51 ПЛАВИ КАКТУС И КЛЕКИЊЕ 54 ПОНАШАМ СЕ ПОПУТ ПАШЕ 56 ГЊАВИ МЕ ТЕЧА 58 ОТКУД МЕНИ ОВА

му као брица Смако брке с лица ОВО ЈЕ ПЕСМА О КРАЉУ Ово је песма о краљу Који је волео праљу У оно витешко доба Кад се волело до гроба Било је код тог краља Много добрих детаља Те златна дворска хаља Те круна од кораља Ал праља

тако оде ЗАМИСЛИТЕ ЗЕМЉУ СРБИЈУ Замислите земљу Србију У Србији село Словац У Словцу живи Вукола Највећи ловац Кад Вукола крене да лови Поведе и своје керове Љута паника хвата Велике и мале зверове Сасвим опусте пећине И шума

хвата Велике и мале зверове Сасвим опусте пећине И шума осиромаши Јер Вукола само пуца А никако да промаши Кад Вукола иде да лови Он је заиста дивљачан Иначе је доста забаван Чак и привлачан БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ПЕТАР Био

Они само седе И смишљају бекства На све стране света У сва лепа места Могу ако хоће Да се сместе сместа Кад чујете негде Да шкрипућу шљунци будите сигурни То беже бегунци Само да се склоне У ватру у воду Али ван оквира

иза кривине Чека нека брига Да човека брине Тамо где у трави Цвета љутић жути Чека нека љутња Да човека љути Кад би човек знао За све што га чека Не би се ни рађо У виду човека Већ би био птица Или вредна пчела Или само

Мазе мамине Пију сок од малине А мазе татине Пију батине ОДАНОСТ ЈЕ ПСЕЋА Оданост је псећа Од љубави већа Кад режи и лаје Не питај га шта је Пре ће у гроб лећи Него ли ти рећи Њему је у свести Како ће ујести УЗЕО САМ

миша Почела је да пада киша Целу је хартију сквасила Свећу угасила Није се скрасила Док миша није спасила КАД НЕ ВОДИ КЕРА Кад не води кера Ловац дупло звера Звери за то време Умиру од треме ЈЕДНА ОВЦА СИВА Једна овца

је да пада киша Целу је хартију сквасила Свећу угасила Није се скрасила Док миша није спасила КАД НЕ ВОДИ КЕРА Кад не води кера Ловац дупло звера Звери за то време Умиру од треме ЈЕДНА ОВЦА СИВА Једна овца сива У базену плива

Један жути нар Пао у бунар ГАЈИТЕ ПАТКЕ Док звезде сјаје Патка носи јаје Док ветар дува Патка јаје чува Кад излеже паче Воли га још јаче Гајите патке Заиста су слатке КАД БИ МИ НЕКО РЕКАО Кад би ми неко рекао Како је

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

! Оне се највише чују с прољећа, кад се јавља први лист, али сад! Ехе, биће то нешто друго. И заиста, из љескара, умјесто птице, испаде дугоног бос дјечак

Окупе се око камене надгробне плоче без натписа, нахерене и обрасле маховином, причају и смију се, а кад у широким буквама зашуми вјетар, дјечацима се чини да се то, доље у Гају, још увијек наставља давно минула битка

– Не предајем се! – тврдо враћа невидљив хајдук. Шћућурени у сјенци, пуни чудне треме, дјечаци очекују кад ће да груне гарав топ, али све је уоколо тихо, над Гајем се смјешка златно љето, а пуцањ никако да се чује.

Понеко чобанче тако и заспи с главом уз камену плочу, сања чудне снове, а кад се од страха прене, дуго трља очи буљећи у овце, милује отпао камен и шапуће: — Гдје си, Јованче, сад си био ту?

Нема те бабе у селу која би се усудила надвирити над то мјесто. А и како би имала храбрости, кад се ту, кажу, крије страшно чудовиште дрекавац, које за кишовитих ноћи својом продорном дреком испуњава читав крај.

Личила је на дно какве плитке чиније или тепсије у којој се пеку пите. Кад се спустите на то пољанче, већ сте заклоњени од свачијег погледа. — Ку-ку! — опет се тихо огласи дјечак. — Ку-ку!

— А због чега је тебе? — Због Дунава, ђаво га однио и Дунав! Казао сам да се Дунав улива у Јадранско море, а кад учитељ скочи: „Ево ти, вели, Јадранског мора, испружи добро длан!“!

— Збиља? — Па да. Због самог Дунава биће их најмање пет, а кад тек узмеш историју — иха! — на самом Косову изгинуће четвртина разреда. — Па рачун — подсјети га Јованче.

— Па рачун — подсјети га Јованче. — Иха, нек ђаво израчуна колико ће ту страдати. — А кад почне да испитује природопис? — Онда ће бити таквих батина да ће пола клиснути у природу, то јест у шуму.

— Не, не, то није истина! Стриц је чврсто зажмурио очекујући да нови учитељ ишчезне као привиђење, али кад је поново отворио очи, умјесто лептирасте плаве Лане, за катедром је стајао још увијек подбули странац с црвеним носом.

Иако је молитва била искрена и од срца, кад је Стриц отворио очи, за катедром је и надаље стајао натмурени црвеноноси. — Хајде да још једном опробам.

Јављај даље. Кад је вијест о надимку „Паприка“стигла негдје до средине разреда, нови учитељ примијети како се ђаци сашаптавају, па

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

388 КОЛО СРЕЋЕ 389 КНЕЗ ОБЛАСТИ НОЋНЕ 390 КАД ПЕТЛИ ПОЈУ МНОГОПУТ И ЗОРОМ РАНО... 391 СТРАШНИ КРЧМАР 392 ПОГРЕБНА БЕСЕДА 394 СУСРЕТ У СНУ 395 ПАКАО САМОЋЕ 396 ИЗ

ИЗ БЛАЖЕНОГ АВГУСТИНА Кад падох, Господ ме подиже, кад устадох, задржа ме, кад пођох ходити — води ме! И ко би тај, толико несвестан био

ИЗ БЛАЖЕНОГ АВГУСТИНА Кад падох, Господ ме подиже, кад устадох, задржа ме, кад пођох ходити — води ме! И ко би тај, толико несвестан био путник, видећи пред собом кога где

ИЗ БЛАЖЕНОГ АВГУСТИНА Кад падох, Господ ме подиже, кад устадох, задржа ме, кад пођох ходити — води ме! И ко би тај, толико несвестан био путник, видећи пред собом кога где пропаде кроз лед у

Бојим се за мој језик, кад није себе мој језик поучавао твојој правици, за цео дан није се бавио на твоју хвалу; него мој језик је лажу сплетао

гласовито издавах теби хвале с мојим грлом; у моме грлу божије дике не имах, него отворен, зинут гроб би моје грло. Кад сам на мога злотвора, кога ми је ваљало гладна нахранити и жедна напојити, — а ја сам га клео и говорио да га

се састајати и много се у договору с њима бавити, на то сам свакад брз и готов, а на божије послове лењим се и нејмам кад. Зато и плашим се да не дочујем зао глас: Свежите му ноге и стрмо га турите напоље, у добоку помрчину!

— ама кад му дочух науку, забринух се врло, имајући туштено благо скупљено све с кривицом мојом и лажом. Плашим се и зато, што

ш њима имао; Те господске удворне слуге послате искати воћа и грожђа, ове ето, избих, а друге и на место побих, кад не прихватих од њих наказивања!

РОСА Не знате ли како рана роса од сунца изсише? Тако и ваша младост брзо гине. Смрт не очекује пролажење година. Да кад ти спаваш, еда чујеш ко је на те дошао да те покраде или убије?

Садање, ако би колико дуго много то злопатење било, хеле опет, опет, кад год, има му крај. Ако не друго, а оно смрт је сваком покој.

Нити ја више зактевам живити, кад мој живот, ето, умире! После твоје смрти да не остајем жива, то желим! А ту ћу и остати код твога гроба да моје

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

! Поте оборио очи, па се стиди. — Паа... — наставља калфа Коте — ти ли си гу видеја кад си она, демек, пресвукује кошуљу и чичек-антерију у башчу?!... Хм, — хукну и духну љутито на нос и заврте главом Коте.

— Их! — викну калфа Коте и диже руку да га још једаред удари, али га остави, кад уплашени Поте увуче врат и главу као корњача да би избегао други шамар који очекиваше.

Коте само обрте главу па се кришом насмеја; ваљда и њему смешно дође при помисли какав би смешан изгледао шегрт Поте кад би заиста вирио кроз плот у чорбаџијску башту и уживао у призору описаном у песми.

би смешан изгледао шегрт Поте кад би заиста вирио кроз плот у чорбаџијску башту и уживао у призору описаном у песми. Кад Поте не доби очекивани други шамар, он полако испружи шију и главу, погледа плашљиво око себе, узе ону зечју ногу и

А вукао је шамаре преко целе године. Сем првога дана Божића и Ускрса, славе и Тодорове суботе (кад се причешћивао), није било дана да Поте није добио шамара, или у дућану, или на чесми.

Зато заборави брзо добивени шамар, па кад сврши посао, примаче преда се бедну своју вечеру, — комад хлеба и повеће парче печене бундеве — прекрсти се и поче

Тако мисли Поте и једе печену бундеву, и теши се и ужива већ сад. Зато и није чуо кад га је још једном запитао калфа Коте где је чуо ту песму. Калфа Коте не доби одговора.

све заборавио калфа Коте, није требало да заборави онај шамар што га је пре недељу дана добио и он сам од мајстор-Мана кад је ту исту песму пред њим запевао. Зато је више није певао пред мајстором.

Укратко рећи, та се песма најрадије певала у оно доба кад и ова наша приповетка почиње. Била је чисто фатална са своје прилепчивости; и ко је само једаред чуо, није могао више

је чисто фатална са своје прилепчивости; и ко је само једаред чуо, није могао више да је избије из главе и заборави. Кад увече леже у кревет, шапуће те стихове; кад ујутру устане и потражи папуче, опет му се ти исти стихови отму с усана, и

Кад увече леже у кревет, шапуће те стихове; кад ујутру устане и потражи папуче, опет му се ти исти стихови отму с усана, и он певуши ту песму: „Синоћке те, леле,

Чак и прозаични ћир-Моша Абеншаам певушио би је кад би што добро продао, или кад би, сарафећи, кога забушио и преварио — и он би, трљајући руке, певао ту песму.