Употреба речи када у књижевним делима

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ЧЕЛНИК Када треба да сева, он чкиљи, када треба да грми, он жубори! Нити зна шта хоће, ни како ће, ал троножац не мисли да

ЧЕЛНИК Када треба да сева, он чкиљи, када треба да грми, он жубори! Нити зна шта хоће, ни како ће, ал троножац не мисли да преда!

8. „Било коју воду да додирујеш када држиш руку у води, Држиш све поноре везане за твоју руку“, како, у једној од својих славних химни, каже свети

з. Не питај ме од чега је мање, од чега је и црње и горе! Сам ћеш знати какво зрно жање, када видиш да са козом оре!

Сам ћеш знати какво зрно жање, када видиш да са козом оре! Када видиш ко га чиме гађа, шта му купус и кукуруз плàви, шта му крушка над асталом рађа, сам ћеш знати кога свеца слави!

жишка у пепелу, намаћи ће се вунена петла на иглу, забелеће се гуске у рукавцу, освануће на трпези храна, када опет со постане слана!

Што дигне главу, скончаће, премлаћено, и изгореће, у катрану и сену. Уместо да се сабира, у часу када ни богови не опстају сами, оно што се, вековима расипано, не расу, расуће се у овој зими и тами.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

да је скакао Реља Крилатица, и да се онде свагда брала за Турака скупштина од непозвати̓ времена, а и за Немца, када су хотели робијаше, кола, профунту и друге робије, све су се онде кметови скупљали и договоре и разрезе чинили, а и ми

Зар ви не знате то, када је мени честити цар београдски масип дао, није ми никакве хазне друге дао, но да од вас узимам, а вас од свакога

Но од све муке и невоље ми смо се сви договорили: када Видинлије одозго пођу, да ти ми кнезови доведемо наше војске, те разби Видинлије, а ми ћемо после сваки својој кући

им је кост у грлу, што је он имао у својој кнежини свагда спремни̓ и оружани̓ 1800 момака, које је и Аганлија видно, када су с њиме на Дрину ишли.

Али ово је овако било: када је Грбовић преко Колубаре врло доцкан од нас отишао по мраку, нађе турска сена и сламе и чардаке по сата испод Ваљева

— Сад ми Живковића замолимо да, када себи нађе думенџију, да и нама нађе. Живковић рече: „Хоћу, браћо! А што не би̓?

Знаш ли, брате, када смо се састали на Дубоком у збегу, и кад смо те заклели да идеш у Русију и да научиш росијски језик, и да ћемо ми

„Ајде, кад сам око Тополе, да запишем што ми је каз̓о један старац, Станко из Врбице, који је био у чети, када је Кучук-Алија у Врбици на Карађорђа ударио и ћурак му отео.

Они дођу близу и разреде војску која ће с које стране ударити, остане рок када Турци проуче јацију, тј. у два сата ноћи.

Сви знамо да је на правди погинуо”. Онде је седио везир, али ми не знамо које је. — Пита: „Када је долазио Бећир-паша и да̓ије исекао, зашто ви се не умиристе но опет војујете?

И ово сам заборавио. Када веће видим да Турци хоће да дођу у Шабац, нити оноликој сили можемо противстати, одем код Сирчића паше и рекнем му:

белога крхата, јербо је његов брат Фочић, када је мога оца посекао, мога коња одвео. Вичу Турци: „Вала је овај хат бољи него Фочићев; а његов не ваља ни 100 гроша!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

манимо то, он је — добар човек... — Добар човек, добар човек!... Јест, добар, али својим Турцима!... А тешко теби када те он воли!... Него, упамти ово, Иване!...

” Није могао да се освести... И досад се бојао Станка, али сад је обамирао само када му име његово на памет падне. Он је слутио неку црну несрећу. Слутио је да се неће наносити главе...

— Шта је? — одазва се Мујага. — Јеси се поздравио са својима? — Што? — Више те када неће видети. Ко ти иде, оде ти глава као дулек! — Не лај! — Ланула ти нана кад те родила... Мухамеда ти турског!...

— врста торбе јаран — друг, побратим јордам — охолост, поноситост кабулити — допустити нешто, марити за нечим када, кадуна — госпођа; кнегиња канџија, камџија — бич карда, кардаш — побратим касаба — варошица, паланка кашилук — на

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

ПОЗНАНСТВО Када је познах, небо беше мутно, Врти су мрели с болним нестрпљењем; Јесење воде шумиле злослутно, И све очајно журило

Ја се ноћас бојим Себе, и ја стрепим сâм од своје сени. ЧЕКАЊЕ Доћи ће и тренут последњи и свети, Када ћемо једном, мирно чекајући, Рећи једно другом: већ је време мрети, Као што се каже: већ је време кући.

Док је прилазио час повратка свети, Уморни, тај сусрет вечно чекајући, Када ћемо рећи: већ је време мрети, Као што се каже: већ је време кући.

ПОВРАТАК Вратиће се опет када лишће пане, Кад заплачу хладни ветри обалама, Као успомена на помрле дане, Бледа и у црном, јавиће се нама.

Слуша песму гора када јутро руди, Агонију воде у вечери неме, Непомично стоји тамо где све блуди: Облаци и ветри, таласи и време.

Нити смрзло звоно час да куцне који, Укочено, мирно, још сказаљка стоји, Показујућ тако сред долине неме Сат, када је најзад умрло и време.

Само још у мени ти си и сад така: У коси ти исти цветови од мака. СЛУШАЊЕ Из Дубровника Када падне вече поврх воде плаве, И засветле Млечни Пути из далека, Тада као птица из свог гнезда мека, Све од маховине

А полазак када запеваше звона, И кад мирно ковчег подигоше бледи, Тада, као у сну, осмехну се она. ДАЛМАЦИЈА Из Сплита Са

Код Светог Јакова у Дубровнику Ја волим ноћи, њине мутне зборе, И њине тишине, и њине олује; Њине црне реке када сетно хује Своју песму тамну и дугу, до зоре.

Чујем и сад: хуји испод оштрих жала Исти стих, још исти што ме некад срете — Стих из строфе ко зна када започете. ЗВЕЗДЕ С острва Лопуда Високо у грању мирно горе звезде, И широка песма мора у тишини Чује се око нас;

Тих се чује жамор: То на обалама мре поноћна плима. А моја је драга тужна свако вече И када заплачу ноћне камелије, Заплаче и она; суза што потече, Нико не зна шта је, ни шта она крије.

Завапи суза: вај, да канем Из бола који грца! Донећу на свет, када панем, Прву вест људског срца. ШУМ Пође шум с горе јасенова, Даде га шуми јелâ, И букви буква, зови зова, Прену

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Осорљив и увек хоће да буде на његову, тј. нико се није ни усуђивао доказивати што противно њему. Када се здраво наљути, а он псује алилуј.

Оде у Књажевац где се је родио; уђе у своју кућу, седе под орах који је посађен онда када је се капетан родио, а који сада на својој периферији носи сухе гране.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— вели јој једна. — Та знаш да си млада — шану јој друга — а млâда мора да пева па и да нема гласа, а камол’ када га има к’о ти! Та која никад у веку није запевала, на данашњи дан мора.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Као да га се више нису бојали, јер је он одавна био престао да гунђа, прориче, злокоби... Још од онда од када почео да се дружи, меша са женама. Он се више жив није чуо. Само по кад и кад ноћу.

А најтеже је било, када одједном — било луди Стеван, Марко, Цопа и други — почели у гомилама ноћу да се вуку, тумарају и целе ноћи иду по

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Као шегрт, када је послат био каквој муштерији по дуг, донде се није кући вратио док није све или бар нешто од дуга свом господару

На крају сокака јако је запрашено. Иду нека кола арњевима покривена. Кочијаш бесно тера. Када дођу до дућана, госа заповеди да стане, па промоли главу испод арњева. — О, слатки господар-Љубо, добро дошли!

— А како сам ја пошла за мога без мираза? — То је сасвим друго. Господар Пера, када је вас узео, био је у годинама, па још удовац, а ви сте били у вашем месту најлепша девојка, па и сад, немојте се наћи

И то се могло приметити као да хоће Љубу да искуша како му акције стоје. Љуба је издалека давао на знање, када би се женио, да то без новаца не би могло били. Оставимо их при њиховим еспапима. Женске се око ручка журе.

Гости оду. Чекмеџијићу дуго чекати, па трећи дан седне на кола и оде у село Ж. да се сам са попом разговара. Када дође у село Ж., а Савкин тата лепо га прими као госта, части га. Дође вечера, опет га части, али ништа не спомиње.

— Кола са арњевима већ су у приправности, и после једног сата већ су просиоци на путу. Када стигну у село Ј., траже бирцауз. У бирцаузу нема квартира, него ако хоће да буду у једној соби са паорима.

Сад почну певати. Госпођа Перса имала је леп глас. Љуба је њу својим јаким гласом потпомагао. Много су певали. Када су певали: „У мјесту пријатном”, Љуба је уздахнуо, а госпођа Перса се заруменила; љубав је била готова.

— Збогом! Љуба и чика-Гавра оду у бирцауз и дају презати, пасу већ после по сата далеко од госпође Персе. Када су кући дошли, почну наново размишљати. Љуба мисли како ће та ствар испасти.

— Да, када би то до ње стајало, за кога она хоће. Знам ја, она би пошла и за Гргура Дртића сина, који са оцем заједно ништа нема,

— рече мало разљућена мати. — Да, када би ми њу питали! Што ми овде свршимо, оно мора бити, — рече тутор као ни бригеша. — Одма’ иди по њу! — викну мати.

Но, сад изјављујем да ћу вашу кћер фрајлу Анку тек онда узети моћи када ви платите на велику кућу вашу интабулирани ваш дуг, па онда сами из велике у малу кућу уђете, а мени и вашој кћери

Оне га из политике задржавају, а он из политике неће да остане. Опрости се и оде. Када Чекмеџијић кући дође, почне размишљати да ли да дочека пролеће, или још да покуша, ма у пост, дегод срећу.

Африка

град широких улица, црвене утабане земље и дрвених кровињара, Бенгалои као играчке, час су мајушни а час огромни, када су у њима седишта банки или предузећа.

Сад бар знам ради кога долази она да слуша када се увече води разговор са Робертом. Уосталом, ружна је. Журио сам се да завршим једну главу из књиге, кад ми Вуије

увијају у себе, и тако поступно ископају огроман округао олук под собом, који је затим права млеваоница чак и када је море мирно.

Он прима путнике али их више не искрцава све до краја карантина. Петнаестог вечера од оног када сам се укрцао у Марсељу посетио ме је Вуије, да ми каже да је гром који је ударио пре неку ноћи погодио у предњи мост

Вече, оно нагло екваторско вече које пет минута измења своје боје по небу, тако да је већ ноћ када прође шест часова, спуштало се патетично по шуми, све до лагуна који блеште.

На дну крокодил изгледа успаван и полумртав, хипопотам потопљен водом; ноћу, човек се близу њих сети геолошких доба када су се џиновски гмизавци вукли шумама осветљени месечином и када је гуштер виши од баобаба брстио лишће фромажеа.

водом; ноћу, човек се близу њих сети геолошких доба када су се џиновски гмизавци вукли шумама осветљени месечином и када је гуштер виши од баобаба брстио лишће фромажеа.

непрестано избијао већ укорењени ужас што су сигурне и лагане жртве климе, пригушених грозница, које вребају један час када ће заборавити да се заклоне.

поднева као усред сицилијанског или напуљског; обично се сврши тиме што се он сувише ослободи, и једног дана, када је случајно са мање отпорности но обично, буде убијен од сунца као какав митолишки јунак који се усудио пркосити

У целоме пределу, изван нас, они су били сасвим сами уоквирени прашумским пределом. У тренутку када удесим апарат да их снимим, једно треће лице, наго, са европским шеширом на глави појављује се крај њих. Одапињем ипак.

Зато ће они играти гомбу можда до поноћи, када ће осетити да у њима бије крв силних љубавника и да ништа више ту крв не може зауставити до сједињење са природом.

га све више, све даље у свод, везујући себе са звездама; али се одједном предомисли, прекинувши своју песму ту, баш када је био са њом највише.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Уистину, Петар никад није посумњао у своју жену. Када је Варвара сазнала да ће Павла да воде у Осек, да му суде, а сазнала и на коју капију ће изићи, и у који сат, Петар је

Та веза се није прекидала. Па и та жеља одселенија остала им је била од Вука, и оне године, када је у Срем био дошао, после турског рата, први пут, росијски посланик из Беча, Возњицки.

Трудио се да што пре, у сенци кућа, одмакне. Исакович је био, пре седам година, прошао кроз Беч, када су се славонски хусари враћали, по страшној зими, из околине Прага, докле је францески ђенерал Цхеверт био допро.

После је, кроз сузе, говорила, да јој је свеједно, када ће се Божич вратити и да ли ће се жив вратити. Најбоље би било да га и не види више у животу.

А он му је причао да је рођен године 1715, и да је свет, и ратове, почео да гледа, својим очима, од године 1735, када су примљени у аустријску војску, из које сад одлазе.

Тај осећај да је народ важан, а не територија, био је, у то време, почео да продире у све те крајеве, у све сталеже. Када Аустрија није дала да се из цркава, при селидби, у Росију, носе утваре, мошти, иконе, јер припадају цркви, једна

То је чудновата и невероватна прича. Дан, када је из Токаја пошао, његов рођак бележи – по старом календару – као дан мученика Аверкија, а то је био 22.

Да буде весела што неће видети децу своју, коју је оставила у Новом Саду, и коју ће видети ко зна када! Он зна, каже, како је, у отечеству, у фамилији, код матере своје, лако рађала.

Чијег је мужа задржао себи. Трифун заиста крену, из Кијева, за Миргород, весело се кикоћући. Дан када је пошао, са госпожом Софиком Андреович, и њене две ћерчице, био је, тог августа, дан последње Месечеве четврти.

Једно вече, почетком октобра, око поноћи, гости у кући Витковича били су таман хтели да заврше коцку, када, међу официрима, један млади фенрик, брбљив – тек од пре неки дан у том друштву – поче да прича, о Будиму, откуд је и

На географску карту Русије, и Европе – за вечност! Када су Руси почели да силазе на Балкан, у ратовима, на картама аустријским пише, име Сирк баре, од Алмаша до Чуруга.

Теодосије - ЖИТИЈА

И плод молитве по природи се родивши, од Бога дан, Богу це и намени, што и би. Када је затруднела супружница и када се приближише дани роди мушко чедо по прошењу молитвеном.

И плод молитве по природи се родивши, од Бога дан, Богу це и намени, што и би. Када је затруднела супружница и када се приближише дани роди мушко чедо по прошењу молитвеном.

А када је дете ојачало, дадоше га да се учи светим књигама. Родитељи, пак, његови, оцећајyћи натприродну, безмерну љубав према

А када узрасте до петнаест година, оделише му родитељи један крај државе своје, како би одлазио од оца и матере на забаву с ве

И сматраху као да није од њих рођен, већ да је заиста од Бога дан. Када је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше размишљати да га по закону ожене.

И када га примише с великом љубављу заједно с благороднима његовим који су дошли с њим, и када безмерна радост и весеље и вели

И када га примише с великом љубављу заједно с благороднима његовим који су дошли с њим, и када безмерна радост и весеље и велико пировање беху учињени због доласка вазљубљенога сина к родитељима, и када су се

с њим, и када безмерна радост и весеље и велико пировање беху учињени због доласка вазљубљенога сина к родитељима, и када су се веселили много дана, — гле, као Богом покренути, дођоше к његовим родитељима неки иноци из Свете Горе Атона, да

провешћу те до Свете Горе, камо желиш стићи, само нека буде коња да ме носи, да бисмо могли побећи од оца твојега. Када је ово чуо од старца, вољи се његовој брзо покори и рече: — Благодарим те, Господе, јер си уверио срце моје преко

А када наста ноћ, и благородни што се с њим весељаху поспаше, са мало својих људи који су чували тајну његову, за водича Бога

поспаше, са мало својих људи који су чували тајну његову, за водича Бога са иноком има јући, бегом бежећи побеже. Када је свануо дан, благородни стадоше тражити господина својега, и гле, нигде га нису могли видети ни наћи.

Предаде писмо ипарху и исприча жалост господина свога. Када је ипарх прочитао писмо, веома се ожалости због тога, јер је велику љубав гајио према њему.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

испитивач ће утолико боље запазити разлике између становништва, уколико се буде више удаљавао од полазне тачке. Када дође до крајње тачке профила, успеће много боље да схвати и класификује психичке особине становништва дуж целог

Националне тежње се манифестоваше већ у доба илирства, а нарочито 1848. године када су се Хрвати и Срби из Хрватске и Славоније и Срби из Баната и Бачке, удружили са добровољцима из Србије, заједнички

Иако је све што има задруга било заједничко добро свих чланова, ипак она није тип економског комунизма. Када се задруга сувише умножи дели се и сваки члан зна шта му припада као лична својина.

Вероватно је да је задруга врло стара. Она би била карактеристичан друштвени облик Јужних Словена у доба када су се они насељавали на Балканско полуострво.

У турско доба, када су били остављени сами себи, динарски су се људи вратили старим друштвеним облицима. Задруге су често имале по 50 до

Па и после Турака, када је највећи део динарских земаља био у српским рукама или под Аустро-Угарском, задуго је било више задруга него

Лирске народне песме врло дискретно изражавају љубав. Када се у њима говори о жени, њена се лепота описује са особито осетљивом резервом: опевају се само драгине очи, ход и

Аустријанаца из Србије (1914), а нарочито за време повлачења војске и једног дела становништва преко Арбаније, када је сваки био остављен својој судбини (1915).

Монотони и тужни тонови гусала потпуно се слажу са народном душом када она обнавља успомене из историје пуне патњи и понижавања. После пропасти Србије 1915.

и да упакују и натоваре робу тако мајсторски, да се она чврсто држи и на најрђавијим путевима и крај свих препрека. Када стигну на одређено место, распакују и скидају товаре са истом брижљивошћу.

Али ова ношња тачно одговара њиховој унутрашњој тузи, коју оне само на тај начин испољавају. Када ове жене нису сасвим утучене бедом мучнога живота, неоспорно су најотменији тип јужнословенске жене.

Сваки је човек био војник. Све је утврђивано наредбама: и како да се земља обрађује, и када да се усеви сеју и жњу, где и када да буде пазарни дан и где да се црква подигне итд.

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Није реткост видети алиног клињу како се прикрада Малом Лошињу. Мала ала, када јој хране фали, може да смаже целу државу Мали. У подне просто хоће да прсне или скрцка парче Мале Крсне.

А како их препустит’ улици, гдје је одгој дјеце на нулици? и када је мајке ухватио очај оне су селе и попиле по чај, затим су нашле једну здраву алу да им једе децу неваљалу.

И КАДА ЈЕ СВУДА ИЗБАЧЕН КО КОФЕР НАГЛО МУ СЕ ОСМЕХНУЛА СРЕЋА: ПОНУДИШЕ МУ ДА РАДИ КАО ШОФЕР КОД ГРАДСКОГ САОБРАЋАЈНОГ ПРЕДУЗ

КАД УВЕЧЕ ДОТЕРА КОЛА У ГАРАЖУ КОЛЕГЕ О ЊЕМУ ПРИЧАЈУ СВЕ НАЈ, НАЈ, АЛИ МУ ЈЕ НАЈДРАЖЕ КАДА КАЖУ: — Е ДАНАС СИ ВОЗИО КАО ПРАВИ ЗМАЈ!

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Моје обавезе према вама нису тако обичне; ви знате колико вас ценим и поштујем. Био бих срећан када бих вас могао утешити бар.

АНТА: Добро, пређимо, дакле, преко тога! Али има једна ствар преко које не можемо прећи, а то је: шта сте ви урадили када сте остали удовица? РИНА: Удала сам се. АНТА: Ех, то је оно, видите, што сте погрешили; нисте се требали удавати.

АНТА: И разуме се, други брак је одмах пао, јер Савета није била удовица када се удала за другог мужа. И она је морала да се врати првом мужу.

се врага посаветовати кад ево пола сата звоним и тражим свога мужа, а њега нема у канцеларији; отишао је бог те пита када, а још није стигао. МИЛЕ (гледа у сат на руци): Пре десет неће ни стићи у канцеларију.

Извините! Збогом! Оде.) Х РИНА, АНТА РИНА (пошто му је кришом добацила пољубац, обраћа се Анти, када Миле оде): Ја не знам зашто постоје канцеларије кад молиоци и код куће узнемиравају чиновнике. Дакле, нема га?

АНТА (Рини): Пати ли он од срца? СПАСОЈЕ: Ама, не прекидајте! Читајте, молим вас! НОВАКОВИЋ (чита): „Када сам хтео да донесем одлуку, уплашио сам се од себе.

Решио сам се да отпутујем не казујући никоме куда. Уосталом, ја и сам тада нисам знао, пошао сам на пут ма где. Када ми је кондуктер тражио карту, ја је нисам имао; кад ме је питао, ја нисам знао докле ћу путовати.

СПАСОЈЕ: Како? То је тако проста ствар. Ми не можемо признати да је он жив; то би било против наших интереса када би ми признали да је он жив. Понашаћете се, дакле, као према покојнику.

извесно, јер то је један врло честит човек, верујте, то је један редак карактер. ПАВЛЕ: Верујем вам! А када би тај „редак карактер” изгубио катедру професора универзитета и изгубио име научника, ваша би ћерка, извесно, остала

ЂУРИЋ: Да, да, господине, тако треба посматрати ову ствар. А када се тако посматра, онда се да јасно сагледати да ова појава садржи у себи једну опасност ширег обима.

МИЛЕ: То би најбоље учинили, ја сам то већ говорио госпођи Рини, када би ме, рецимо, узели у службу у ваше друштво „Илирија”. Ви ћете, извесно, имати потребе за више чиновника?

АГНИЈА: И није то само госпођа Драга. Јаој, када би ти знао шта се све говори и због те свадбе и због много чега другог.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Наслонио сам се на ограду и погледао га, а затим смо све троје бацали каменове у воду, и као и увек када сам се трудио, бацао сам лоше.

Ону другу звао сам Станика. Мама је рекла да ће ми испеглати одело када дођем. Да ли је данас њен ред? Јуче је био уторак; знам то по сарми. Станика је шугава ако у уторак не скува сарму.

Упитах се да ли се већ вратила из банке и је ли већ успела да чује. Очи јој се увек зацрвене када чује за неки мој нови укор, иако осим мене има још две кћерке које су мени сестре, а Влади и Весни нису ништа.

Понели смо сви по једно, за успомену. У гнезду је било четири јајета и када смо пошли, дуго још у ушима имали смо крик неке птице. Сада мислим да је то био вивак.

Нешто као љубавна писма с цвећем и телефонским позивима баш онда када она буде питала за оцену. Он би телефонирао и достављао писма. Ја сам био тај који ће да их пише.

Нисам успео да чујем крај. Рашида је жвакала бучније од мамута и ја је упитах шта ће јој њени рећи када се врати кући. Она само слеже раменима. Мислила је како неће ни приметити да је нема.

” Даљи део текста био је незанимљив, али добро се сећам последње реченице која је говорила да би било добро када бисмо се рађали без родитеља. Ја понекад мислим то исто, иако сада немам снаге да ишта мислим.

Сат с кукавицом откуцавао је девет. Као и онда када ми је било три године, закорачих уназад при првом откуцају, а мама се насмеши. - Ти, лудо дете!

- Зашто си улазио у цркву, питам те? - Претпоставимо да сам се молио Богу! - Ти? До ђавола, од када ти верујеш у Бога? - У нешто бих и ја морао да верујем, замисли! - У реду! У реду! Не вришти!

Мерилин на плажи! Мерилин с уснама намештеним за пољубац! Мерилин... Испод свих тих слика када се догодило оно Весна је уцртала безброј црних крстића показавши тиме да имам и сустанара.

- рекох. - Јесам ли? - она забаци косу наглим, нестрпљивим покретом и насмеја се. Нисам знао шта да мислим, али то, када сте са неким као Рашида, није ништа изузетно. Она је све схватила као виц, забаван, истина, али виц! - рекох себи.

Очекивао сам да ће се зачудити, али она само упита када мислим да кренем. - Потребно је да претходно средим неке своје ствари овде! - рече, а ја се насмејах.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Све то је господар Софра набавио после „девалвације“, када је већ пре тога „црне банке“ утрошио. ИИ Господар Софра, мада се већ обогатио, зато опет увек је дућан и механу

Чамчи у глави врзе се неки план. Док је у кавани, мисли се како би добро било овом или оном робом шпекулирати. Када тргује и путује, онда опет жели кући и планира какву ће велику гостиону И кавану начинити. Непостојан дух.

Оде. — Збогом, Чамчо. — Збогом, Софро; промућкај добро што сам ти казао. Када кући дође, прво ступи у дућан, пита Перу је ли што пазарио. — Је л’ био когод, Милане?

Дакле, када је каква важна ствар, онда господар Софра држи са госпођом Соком „совјет”, и то у парадној соби, и ту онда деца не

Осташе њих тројица и госпођа Сока. Он је волео када она до њега седи, па макар колико И каквих гостију било; и кад послушкује, и онда је њена столица до господара Софре,

Видело се да госпођа Сока нешто навише изгледа. Када би јој господар Софра куповао какав адиђар, прстен или штогод у косу, то није волела много ситно камење, по један, али

коњушар, без коња не може живети и ког коња је једаред видео, и после више година би га познао и поименце назвао. Када је господар Софра отпутовао, Пера је био у кући прави газда.

— Па хајд’ нек’ буде. Бирташ одмах седне на коња, те управо у село по молера. Нашао га баш у цркви где мала. Када је молер чуо каквог мужа има малати, обрече да ће одмах сутрадан доћи, само нека му кола пошаљу.

— Чамчо, какво је ово село? — То је село једног богатог грофа. Ту ћемо „ауспрух” продати. — Када? — Сутра. — Али овде није опасно место, као она чарда? — запита Кречар.

узео га испод рамена и, помоћу господара Софре, метнуо га у каруце, а он до њега, и тако га у дворац отпрати и преда. Када се Чамча натраг врати, господар Софра развесели се.

Писма је сакрио. Када се вратио, питају га је ли предао писма. Каже да јесте. Они су сасвим умирени. Одавде се опет даље крену и, срећно

Чамча под „френтом” дâ знак за краћи пут, наведе кочијаша Саву на странпутицу. Када се она двојица пробуде, извирују испод арњева, чини им се да то није тај исти пут. Дођу до једног села.

Црњански, Милош - Сеобе 1

После, када се појави Месец, постала је читава једна страна земље светла и, под мрачним брегом, читава непрегледна пољана видна.

Комесар, са својим кирасирима, посматрао, изгледао као неки велики цвет, сад бео, сад рујан, што се повија на ветру. Када је први пут пао, полише га водом и гурнуше даље.

Пред ноћ, када би око ње пошли чамци и запалиле се многе ватре, чинила се збиља лађа, велика и застала у блату. У ту кућу братовљеву

Тад, када је први пут нађе бремениту, Аранђел Исакович виде кога је привео своме брату. Права и снажна, као што су анђели, високи

Чинило му се да га обавија њена коса, са тешким мирисом ораха, лака као свила. Додирнула га је косом, више пута, када му је прилазила руци. И он је каткад додирнуо њену косу.

Тек кад једно вече, у Цветној недељи, наиђе када се она купала, у изби са великом земљаном пећи, у којој се иначе пекао хлеб, и, помисли да уђе тамо, поче дрхтати,

Тек када Вук Исакович мораде поћи и по четврти пут у рат, пристао је да му дође и да се са њим опрости. Путујући тамо, он пође

И брат га дочека невољно – остарео, измењен. Но када снаху угледа, стаде као громом поражен. То није била она рано удата, висока девојка, ни она дивна млада са главом

мања и друкчија но пре, блеђа и сасвим тиха, под једним, непрестаним, чудноватим осмехом, који се није губио ни онда када га тужно погледа. А погледала га је широм отвореним очима, да му се учини: стиже на обалу дубоког, модрог мора.

Изнемоглој од бдења, уморној и бедној, уплашеној и замишљеној, учинило јој се да је заспала, баш када угледа, под прозором како јој иде по води муж, сав обливен крвљу и мокар; необучени и неочешљани Вук Исакович, са

Свему је био крив његов отац. Тај га је водио за собом свуд. Када оде из војске, као бајаги болестан, и поче трговати, њен живот постаде сасвим узалудан.

Имала је у себи дубоку слутњу да је он више не воли и да се неће жив вратити. А када се вратио, беше сасвим измењен, оронуо нагло и чудан. Зидао је цркву насред села.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Гатањем девојке (ређе младићи) настоје да помоћу тумачења извесних знакова проникну у будућност, односно да сазнају када ће се и за кога удати (оженити).

¹ Много је, међутим, чешће да гатара намерно изведе неку врсту пробе или „теста“, када јој резултат овог манипулисања (одређеним предметима, поступцима и појавама), симболички протумачен, недвосмислено

љубавног прорицања имају три засебна, специфична циља, односно требало би да радозналој девојци разоткрију: одакле, када ће доћи суђеник, и, што је најважније, ко је он (његов идентитет).

“⁴ Нестрпљиве девојке на разне начине одгонетају када ће им доћи суђеник, заправо, најчешће, питају се хоће ли се или не удати те године.

Оне желе да сазнају његово име, лик и статус. У Херцеговини, када девојка опази млад месец, треба да узме мало земље испод десне ноге и један коњски клинац.

Девојка из Плашког, на пример, да би била лепа и за момка неодољива, када устане ујутру на какав светац, говори ову басму: „Ја се не умивам гором ни водом, већ Божијом јакости, сунчаном

Љубавне чини су најефикасније када се изводе у одређеном преломном тренутку временског годишњег циклуса: Ђурђевдан (пролећни празник, бујање вегетације и

Често се изводе магијски поступци када је млад месец, односно када почиње да „расте“. Од седам дана у недељи, у љубавној магији користе се готово искључиво

Често се изводе магијски поступци када је млад месец, односно када почиње да „расте“. Од седам дана у недељи, у љубавној магији користе се готово искључиво уторак, петак и субота, а

на „закону“ да исто производи исто. Тако, на пример, када момак хоће да га заволи девојка, он своју изабраницу, док су у колу, додирне главом закланог петла, и она мора поћи за

Регресија на ирационално-магијски метод моделовања стварности дешава се у оним изузетним ситуацијама тешког разочарања када је осујећено испуњење неке снажне жеље, односно у кризним ситуацијама када човека у решавању извесних основних

изузетним ситуацијама тешког разочарања када је осујећено испуњење неке снажне жеље, односно у кризним ситуацијама када човека у решавању извесних основних животних питања остав-љају на цедилу и разум и искуство.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

За час дана кад буду остављени самима себи, када све овога света, и пријатељство каквога цара, и замке каквога кнеза и дужда, робовања код хана Ногаја, битка код Лима

Јер биће за њих разочарење када усред великог мрака где све се измеша не могну напипати ниједно дугме, ниједно звонце, којима се у помоћ зове, кад не

не зна, чије име мајка не изговара, ни пред лицем сина, ни свештеника, ни лицем цара, за отрока који за оцем чезне и када стаса до војника.

природа, хиљадуротка, љуто прокуне и у души им запали порочне маште; за оне који дуго, ћутке, гутају горчину, када наједном из њих груне отрованих речи лава; за људе некада топле и кротке кад злом превазиђу и себичњаке; за прегарања

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

на гробљима без пратње, сви они које смо оставили без цигарета и разгледница, сви они који нам данас говоре ви када се сретнемо, сви они што никада нису ништа тражили од нас, него само давали. Сви они се траже.

зову ранфла мирисао је на »герлен« једне младе даме; предња страна — на труле даске једног сплава на Ади Циганлији, када се спава потрбушке.

Седели смо на њој у парку, у пролеће, када је трава још влажна. њом смо се гађали на великим одморима или је држали над главом уместо кишобрана, док смо још

Друга је била њена пријатељица. Обе су гајиле аспарагусе и умирале од страха када падају бомбе. А бомбе су падале сваког другог дана, тек да нам не буде досадно док чекамо одрасле да се врате на белим

Заборавио сам да вам кажем — једна стара госпођа била је комуниста, друга — реакција. И када је наш солидно наоружани, самоходни рођак казао: »Здраво, другарице!

Друга стара дама, комунисткиња, срушила се у несвест петнаест година касније, када је исти човек покушао да јој пољуби руку и казао: »РУ-КЕ, ГОСПОЂО!

Све остале бајке биле су сумњиве. Држао сам се за деда-Мраза као дављеник за сламку, када ме једнога дана моја рођена кћи обавести како су у првом разреду учили да Деда-Мраз уопште не постоји!

тргу играли козарачко коло и како су се неком војнику откачиле две бомбе са појаса док је занесено скакао у кругу. Када се дим разишао, на тргу је лежало пет мртвих играча. Била је то најлепша смрт коју сам икада видео.

А онда се игранке лагано повукоше са улица и тргова у напуштене виле и гимнастичке дворане. И када смо ми, деца хладног рата, заиграли свој први аргентински танго »Љубомору«, још су се могли видети гипсани анђели на

Био сам веома леп четрнаестогодишњак кестењасте косе, са кутијом од ципела у наручју и жицом за петама, када сам покуцао на Јеленина врата.

И Јелена је била веома лепа, само мало од плача подбула девојчица, када ми је казала: »Изволи, уђите...« Она и њена бака Софија имале су само кујну у приземљу.

у плишаној сали једног биоскопа који је мирисао на ментол бомбоне и носио звучно име »Империјал«. Ухвати ме паника када се само сетим колико смо времена до тада пропустили нас двоје. Одри и ја.

Матавуљ, Симо - УСКОК

То је све наблизу. Та се племена дијеле на братства. Ми Његуши, у старо вријеме, када Турци освојише Херцеговину, доселисмо се одонуд, а старина нам је била под планином Његошем.

? — Има то у књигама, ђедо! — рекоше му. — А да ли ће наши бојеви бити у књигама? — запита Мирко. — Ето, Јанко, када те бог послао и кад си толико учеван и знаш језике, па да запишеш и наше добитке, да се у свијету знају!

Зовнуше Јанка. Крцун му рече: — Ево да ти пресудиш! Ти доиста умијеш се сјећи! — Како сјећи? — Сабљом, или ножем, када би те ко напао, или ти кога! Је ли да је то вјештина? — Још каква! — одговори Јанко смијући се.

Тада сви излазе, редом како су улазили, па када се одмакну, проспу огањ из пушака сви једанак. И потада се више не меће.

Мираш сврши, владика поћута мало и рече: — Ја налазим да је вјера везивала Милицу кнежеву за Радојева сина, а сад, када ти, као рођени стриц вјереников и старјешина вашега дома, пристајеш да се развјере, онда и ја, у име божје, дајем

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

ЗАБОРАВИТИ НЕЋУ 129 ПИСМО ОСНОВЦИМА 131 ПОСТСЦРИПТУМ 133 НАПОМЕНА 135 ЈЕДАН ВЕК ДЕЧЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ Уводно питање Када је, како, под којим околностима настала тзв. дечја књижевност, и шта тачно под тим појмом разумевамо?

Детињство је мука и ропство, напор и лишавање, дубока обесправљеност. Те тако и када, истовремено, пролазе једним путем, дете и дечји песник не виде се најбоље, нити се познају.

Зец протрча плашљиво да се скрије у житу, њему преко рамена. Ал зачуђен стаде, када спази да му сада није ни до колена. Па задивљен, што је тако нарасто врати се храбро на сеоски пут.

Главне игре мохачких зечева су гуркање, шамарање, рвање, грување, скакутање и трчкарање. У време када је Горњи Милановац био развијен привредни и издавачки центар, у граду је излазио лист за мању децу Зека.

Описујући старачка уста, песник ствара упечатљив епиграм: Бунар када ћуте, Бумбар кад се љуте Што је и духовито и језгровито, док банално стиховање: За стручњаке код нас гуди Изузетна

Варијанта је народна: човек је провидео замке света, али нема куд. Хумор је у самом тону нарације; и када, у дијалогу или коментару, преузме готову пошалицу, песник настоји да је уклопи у благо ткиво свог причања, да јој

Што су ређе, личније, те речи потпуније чувају нешто од нашег првог духовног и емотивног искуства. А када те, личне речи, нису преузете из сећања на давне дане, оне су измишљене у духу лексике детињства и завичаја.

Тешко је тачно рећи када и кога пародира; најчешће је то иронично опонашање устаљених поступака и смешних изражајних навика.

Остаје, међутим, увек она лагодна нота игре и раздрешености. И када говори о свакодневним збивањима у животу и свету, песма је одвојена, слободна, своја, иронична, без посебних обавеза

Глад за непознатим, за пустоловинама, дубока је, животодајна потреба нашег духа. Чак и онда када схватимо да у свету чудеса нема, да су закони битисања свуда једни и исти, зов тих далеких, нестварних пространстава

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Ако доживи друго издање, она ће бити још потпунија и тачнија. А они који после извесног броја година — када се буду израдиле монографије о појединим периодима, утицајима и писцима — буду понова писали историју српске

књижевност живела је нешто дуже но стара српска држава, локалне књижевности су се почеле јављати од XВ века, отприлике када је нестало старе српске државе, и трајале до почетка XИX века, када се јавила нова српска држава и када су се створиле

су се почеле јављати од XВ века, отприлике када је нестало старе српске државе, и трајале до почетка XИX века, када се јавила нова српска држава и када су се створиле модерне књижевности српска и хрватска.

отприлике када је нестало старе српске државе, и трајале до почетка XИX века, када се јавила нова српска држава и када су се створиле модерне књижевности српска и хрватска.

и безаконих Агарјана« учинила је крај српској држави у XВ веку, и за српски народ настадоше »тешка и нуждна времена када чловеци на се смрт призиваху а не живот«.

И када се у XВИИИ веку стала јављати нова српска књижевност, стара српска књижевност је била мртва и без икаква утицаја.

У XВИИИ веку, када се будило историјско осећање српско, једва се нешто мало знало за старе споменике српске писмености.

»историје древније« које се налазе у Хилендару, Студеници, Пећкој патријаршији, у Дечанима и у Цетињској митрополији. Када се Јован Рајић 1758.

Тек половином XИX века, када се научни рад средио у Матици српској и Друштву србске словесности, историчари и филолози упознају Србе са њиховом

У доба када се нова српска књижевност почела стварати, Срби у Угарској имали су да издрже тешке борбе против насилничког покатолича

Павле Соларић прича како је једну такву књигу, када му је дошла до руку, бацио у пећ »као анатемисану«. И у таквом стању ствари појамно је што су латиницом штампане књиге

Али када је аустријско продирање заустављено, и када је аустријска војска после неколико неуспеха у Старој Србији стала узмицати

Милићевић, Вук - Беспуће

дјетелине, подалеко једно од другога, као нечим раздвојени, још више туђи једно другом него што су били првог дана када су се срели. И они се руковаше без ријечи; његова рука била је хладна као усред зиме.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

управо заљубио пре но што је узео, а узео је без пара, а и сам није тада имао више од шездесет пара у бакру у џепу када је испросио ту лепу садашњу домаћицу Кају. »И бога ми ти кажем, прико, да се не кајем« — рече Јова.

После малог устезања и одбијања домаћица пристаде и отпоче: На те мислим када зора свиће... а све гледа преда се и једнако чисти руком мрвице на столу и скупља их на гомилицу.

Док су посећивали само они из виших разреда, газда Радисава се то није баш много ни тицало; али када чу да поче и она боранија из нижих разреда да следује примеру својих старијих коншколара — већ није могао бити

А тек како се згрануо када је чуо и дознао, и уверио се, да и његов слатки син, »мајкин принц«, посећује кафану, па чак научио и билијара да игра!

Први мрак паде на земљу, и пун месец се издизаше иза Карабурме, када се на авлијским вратима појави једна детиња прилика рамајући и вукући једну ногу.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ох кад ветар силан дуне, Кад се море ускомеша, Када вода небу груне, Па га с морем смеша, Ветре, вичем, јаче дувај, Ма брод разнесао, Вале, море јаче грувај, Ма ме

„Но кад прође летни пламен, Мраз кад земљу стегне љути, Пуца дрво, пуца камен, Кад западну пусти пути, Када страшни нагну смети, Чим ћеш њима одолети?

“ Кад ми оно весела Око врата паде, Кад сузица она врела Низ лице јој тећи стаде, Ох када се зарумене, Кад полете оно к мене Кâно зора белу дану Једва дочекану.

санак оваки је био: Ја сам стајô крај једног извора, Теке што је забелила зора, Ал' све јасно канô у по дана Када сине луча та сунчана, Дивно место, пуно лепирића, Пуно тица, и пуно цветића, Пуно липа и друге дивоте — Баш ми

Тешко му се, тешко раставити, Али шта ће када мора бити, За њи срце њему младо туче, Али нешто на далеко вуче, Он не може више одолети, Па се вине и у свет

Па када би имô каку жељу, Једну б' имô само али вељу, Кад би тако смањао се туди Да те могу притиснут на груди, Та на груди

Ој сунашце жића мог убаво! Када зађеш, о зађи крваво, Сред копаља, звеке и мачева, Зађ' за гору душмански лешева, Кô што онда тим јунаком зађе —

и десницом, Отиснуо с' водом и матицом, Ни се буре ни громовне буке Поплашиле поуздане руке, Кад гром рикну, када муња севну, Тада млађан понајслађе певну, Север дува, водом пољуљива, Вода бурна у чун запљускива, Вал за валом у

прелепа ђурђица; Збогом, доле, збогом мирисаве Пуне оне љубице убаве; Збогом и ви по њима извори, Веља сласти када жеца мори; Збогом остај, убаво Белило, Ти ми беше увек место мило, Свуд по теби деклице, танане, Свака од њи лака

Црна Горо, поносито стење, Круне српске ти драго камење, Успомено пребелога данка, Ког се сећа Србин кâно санка! Када гледнем твоје стене дивне, Срце младо у менека живне, Јера овде послије Косова Сунце српско грануло изнова,

мушка глава трудна, Украј њега седи љуба будна, Погледује господара свога, Моли за њ'га Бога великога: „Та узми га када ти је воља, Ал' га узми са крвава поља, Само дома, јао, не умори!“ Тако љуба у молитви збори.

Та да ти је било погледати Када стаде травицу мотати, Би рекао и би се заклео Да он нигда неба ни видео, Већ одрастô амо у ергели — Али даље, ко

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

проникнути у тајанствене путеве чак и оних прастарих смирених богоугодника којима се одвајкада зна годишње доба и дан када ће доћи, а шта тек да кажеш за једног оваквог коме нико не зна ћуди и навике?

Је ли теби жао наших рањеника? — Како неће бити жао, бог с тобом, — И би л се ти жртвовао за њих када дође до густог? — Да си ти мени жив и здрав, макљао сам се ја ради њих једно десетак пута, да се све прашило!

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ХАСАНАГА: Е, ништа теже, него да човек мудар и школован, када му кажеш „попара”, то схвати тако како и јесте: „попара”! ЈУСУФ: Молим те, да се разумемо!

Понадај се у оно што се зна када се седи под чемпресом, три корака од воде. Хајде, смири се. Некад и чиста кошуља може да утеши.

А Хасанага је, видиш, чекао. Није ти тешко да погодиш зашто. И сад, када је дочекао радост, види шта чини! Значи да је пометен, да не расуђује, да му је у главу ударила крв, и да му треба

Чујеш ли, Алах те радосним знаком опомиње! Кад те је просио Хасанага, Ти си хтела за кадију! Алах зна када је чему време! ХАСАНАГИНИЦА: Хтела за кадију... А ти рачунао, рачунао, па израчунао Хасанагу!

Говорим, говорим, а реч по реч све даље и даље од оног што хоћу да кажем... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Замисли Хасанагу када чује! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Има да увуче рогове! ХАСАНАГИНИЦА: Боже, као да мртвима говорим!

Видиш ли да је ставила образ пода се? ХАСАНАГИНИЦА: Зинуо би ти кад би видео шта све може да учини човек када огугла на срамоту! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Мама, па шта сад да радим? Како то да јој уредим? МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Како знаш!

Биће боље да пожуримо да уђемо! (Улазе у кућу. Олуја, са кишом, грмљавином и севањем. Када олуја прође, у потамнелу башту улази бег Пинторовић.) БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Сви отишли на спавање...

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ово чекање почиње да ме нервира! Окружио се стражом, па се и окуражио! А да си га видела када сам му саопштио да долазимо да видиш дете! Прво почо да затеже, да одбија, док ти ја не спустих десницу на нож!

МУСА: Да није умрла, нико јој не би верово. АХМЕД: То јој је тако записано и суђено још оног часа када је бег обећо Имотском кадији. А можда и пре, пре седам година... Ко зна чија је ово правда...

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Па знаш ли — кад дође задушница, дан мртвих? То је једини дан када мати намести и спреми, као никад. Ујутру, пошто се да кокошкама, да оне прво окусе кувану пшеницу, ја онда разносим по

И онда, када ја прелазим преко потока, идем кроз вашу башту, долазим пред кућу где ви, усред дворишта, на простој асури, ти и мајка

Гологлав, гледа у мутно небо, месец, и слуша из собе игру, песму, крике и веселе, које тек сада, када он изиђе, поче у свој својој силини.

И ако не свакога дана а оно сваке суботе и уочи празника, испочетка с мајком, а после, када јој дете порасло и ојачало, с дететом је излазила на гроб и клечала.

Очи јој влажне, тамне. Истина с мало бора, али нарочито тада, када јој очи поцрвене и поднадују се од плача, и не виде се. Па тај њен плач био је тако дубок, уздржаван, пун грцања...

Она га и не гледа, кука, нариче. Као увек, спомиње њега, покојника, мужа; ређа његове жеље. Па када почне оно: на кога их је оставио... што не сиђе да их види и не погледа... а нарочито да види дете, сина...

већ колики му је и какав је порастао... Не зна се ко више плаче. Да ли она или дете. И тек када дете онако испод њена скута, још више уплашено што се она никако њему не окреће, почне на сав глас да рида, и кад би

Али када дође до чаршије и кад хоће да је пређе и уђе у своју улицу, опет мора да застане. Нарочито ако је субота, не може се

У том би почеле и комшике да јој долазе. Оне су само тада, када није сама, већ кад јој мати дође, долазиле к њој. Иначе не. Не што је нису волеле, већ нису могле, није био ред.

то своје умење од њих као крила, задржавала за себе, као чувајући га, знајући да треба да га тек онда покаже, развије, када и она буде као друге; а то је било: кад се уда, почне да води своју кућу, „домаћинлук“...

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Ал' моје је срце свеже, пролећа се њему смеше, па када би лишће вело, па када би само хтело по мом срцу да полеже, сваки листак што би пао кô цветак би поникао.

Ал' моје је срце свеже, пролећа се њему смеше, па када би лишће вело, па када би само хтело по мом срцу да полеже, сваки листак што би пао кô цветак би поникао.

Тишино моја, чедашце неба, ала си мила, ала си лепа, испод састанка ноћи и дана када те буди звекет ђердана, на меких груди, са грла мека када те буди умилна му звека, ил' о мушком врату кршење

неба, ала си мила, ала си лепа, испод састанка ноћи и дана када те буди звекет ђердана, на меких груди, са грла мека када те буди умилна му звека, ил' о мушком врату кршење гривна, тишино моја, ал' си ми дивна!

Ил' кад те уздах њиха дубоки разлежући се по јуначкој токи, ил' пољубац ситан када ти тепа слатка тишино, ал' си ми лепа!

— Ал' кад те кида, када те треска ужасни звекет окова тешка, када те јаук и врисак цепа — ал' си ми страшна, тишино лепа!

— Ал' кад те кида, када те треска ужасни звекет окова тешка, када те јаук и врисак цепа — ал' си ми страшна, тишино лепа!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Караџића, стр. 101). А када је после тога дошао Вуку и позив Гримов да приступи томе раду, и упутство како га треба обављати, овај генијални и ко

Због једнострано јединственог гледања на целу народну књижевност. А када се једним погледом обухвате све врсте народног стваралаштва песме, приповетке, пословице, загонетке — неизбежно се

Ловац падне па месту мртав, и друштво његово када га после нађе, не знајући ко га је убио, однесе га кући и укопа. После тога жена овога ловца обеси његову пушку о клин.

да би већ могли излетјети и оставити гнијездо, изиће ти из језера страшна једна змија шестокрилка, па уједанпут, када орлетица оде тичићима по храну, испне се на јаблан, и поједе све тичиће.

Али Мујо не чује. Он га пита једном, па и други пут, па га најпослије дрмне за раме: — Та говори, болан, када ћеш жену копати?

А средња јој одговори: — Потрти па га потерај! Најстарија, када чу, рече им: — Тутите, једне нетретните, видите како там ја мудра па тутим!

К. свакако хтео да истакне како је чувао оригинални народни изговор чак и када је лично мислио да понеку реч треба друкчије и писати и изговарати. 6. СТОЈША И МЛАДЕН: све као под 3. 7.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

3 Када те питам шта си снила ноћас, Кажеш да не знаш, или се насмешиш; Да л збила снито заборавиш очас, Ил загонетку не желиш

била си на путу По неком поднебљу што није твоје, А нисам знао правац ни маршруту, Ни шта ти на том путу писано је, Када по дан би стао у минуту, Кад морао сам да волим за двоје, Увежбао сам врховну вештину: Стрпљење. Неки у тој вежби гину.

дома — а много година је томе; Сада ти, поодрасле, чуваримо над кровом и крваримо у јуну мирисом свога злата, Шуштимо када дажди ил кад нас ветар чешља, А ти си крив: због тебе ширимо корење овде у градску јаловину, у шут, у кршевину — Кажу

Волели смо се. Сва су лета била на броју На прозивци у сумрак, када се ластавице Роје и гласовима стањеним ваздух боје У љубичасто; а сва су била недовршена — Зато и бесмислена осим кад

крају дође копча и затвори се круг, Или се прекине нит — али пустимо исход; Он довољно је стваран да неприсутан буде Када је стање милости.

(5. ВИИ 1989) НИКАДА САМЉИ Никада самљи него крајем јула Када је лету педаљ до зенита, А хлорофилу аршин до расула У метастази жутила и руја, Тамније када зелене су боје У

самљи него крајем јула Када је лету педаљ до зенита, А хлорофилу аршин до расула У метастази жутила и руја, Тамније када зелене су боје У вртовима, а стрњика сува, Тамнија доња амплитуда бруја Ветра што обноћ у времену дува.

Хоћеш ли лишће ил кострет, До чега ли ти је стало? Но како да лог ти стерем Када се скриваш у тмуше? Виновник моје си душе, А тајиш ми твоје мере.

Не куни море. Не куни ни празнину Што сакрива се у неизреченом. Све се на једну чисту сведе црту Обзора, када слегне се бонаца И море расте ко нокти мртваца, У непокрету; све се на тишину Насушну сведе, у одјеку њеном На шаптање

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

оне су у ствари самоходне, јер у свом несесеру имају све ствари неопходне за живот, укључујући ту и пеперминт! Када одлазе од куће, обично довикују са степеништа: „Мама, идем да учим код Банета; вратићу се у петак!

Најзад, када је отишла из мог живота, сео сам за своју издрндану писаћу машину, окружио се пепељарама у огромним количинама, а у

Осамнаест? Одговор је тачан — хоћете ли даље, за сто иљаде? Који сте ви шмекер! Знате шта, када ми неко каже: Не знам шта бих дао да имам опет осамнаест — најрадије бих му уз коњак наручила и малу живу соду

Мислим, виђате га сваки дан како натуца нешто о тешком стању сељака и српским реалистима, или како пада на главу када прескачемо оног идиотског коња.

у подне на Теразијама пред целим светом, не смете да се држите за руке, неће да трчи Кнез Михајловом и да се грудва када падне први снег, а из биоскопа морате да се враћате соло: с једне Стране улице ви, с друге — он!

Са вама двема — ја сам потпун човек!“ Како вам то звучи! А? А тек ово: „Имам тридесет и седам година. Када сам с тобом, осећам се као да ми је двадесет, а понашам се као да ми је петнаест!

да сам се нацврцала — ни вама не би фалило да вас с времена на време погледа из фиоке док пишете за лову, мислим, када вам оно излази слика у новинама и све!

После, када се вратим у варош, некако сам сасвим очишћена од свега, на часну реч! Сећам се година кад је мом матором ишло наопако:

Најпре је била љубоморна као фурија што је недељом ескивирамо, али када смо је једанпут довели на „Чамац“, она рече: >>И то је све?“ — и више се никада није појавила на њему.

Имала сам једно дванаест година и све ми је углавном било јасно када сам постала власница најважније изваљотине на свету.

Кроз прозор кабине види се река. Иста је као и у оно време када сам била девојчица и када сам мислила да на свету постоји само један језик и да се он зове београђански.

Кроз прозор кабине види се река. Иста је као и у оно време када сам била девојчица и када сам мислила да на свету постоји само један језик и да се он зове београђански.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

колибе горске, ревностан чувар, вратар и војник станова сточних; часно је бити сведок у трену заранка летњег, када се сена, сламе и баште Господом застру; часно је бити, Звездо у челу столова Горњих, путник по ноћи воћке кад праште.

Око стола аура, тишинини незуји. (Свети Марко, хитро си жито с браде просуо!) - Као зрела махуна када сухо запуцка, тако знаке крстове, роморећи стишано, чељад круни низа се.

- Празне се собе Доњега шара, крчази тмуре. (Њине ногаре могу да сломе нâјтиши звуци - када зажмуре.) Хитри јахачи Апокалипсе смирују коње. - Лозице, виј се!

- мада и жалим станиште бивше, разорног ритма, његов крешендо, финални удес када га шкропи кишица ситна, смислених капи бесмисла урес.

Где млин је прео, разроко светле вампир-коприве у пређи сивој. А ко је млео, нека дослуша, када почине, свирку брашнену, макар пазвуке млива, радосне као рад чунка, потком што пева кад покрет руке сведе у ткање

- Што не пропоје Благо Божије, макар покоје Слово чудесно, када ме крила, крила вечери распуклог чела, повуку махом, преко вратила, с лудог вретена у луђа прела, где глуво доба

Растројство звучно пуни се озоном. ИВ У срцу гајим љубав гостопримства, реферат с липе када пчеле раде а куће ретке, пуста домаћинства.

Дешава се, за ледих септембарских вечери, кад прореди се градска бука, раштимована и тандрка ва, када се примири то шкрипаво шклопотање, да свратим ту и да заседнем за неки од столова између оних бреза и погледам, из те

о шта би било када месец млад би са оштрим српом запао у шуму, а с Рога пао сплет Понедељака! То жар би био анђела што труну,

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Од њега већег лукавца нема, у свакој ријечи замку ти спрема. Пуна је варки његова глава, подвале смишља и када спава; ако ли падне у сан дубоко, још увијек шкиљи на једно око.

Пред вече облак наиђе тмури, заћута шума, киша се спрема. Ловџија Мачак дому се жури, а када стиже — Пијетлића нема...

Од синоћ Мјесец код куће није, а бака чека... пролазе сати... Мораће, богме, и да га бије када се зором у дворе врати. Нити је слуша, нити је пита, читаве ноћи по небу скита. „Ала ће сјутра шиба да ради!

У шуми густој ко ли се крије? Не видиш трага од Брке злога, ни стопе Ћосе лукавога, нити се туда лисица краде када је јаше сам Лакат-Браде.

Знали су зашто море се љути, знали шта мисли и када ћути, читали његов мук. Знали су узрок његова гњева, кад страшну пјесму освете пјева из тешке буре хук.

уз огњиште, Сивко пред праг, на ђубриште, а Мамузар, као очи, на високу греду скочи. Када газде мину страва, рече Раде, мудра глава: „Идем крадом извидити шта би оно могло бити.

А кад би стигло невреме бурно и ветар худ, ветар зао, када се драо, он би шкрипао: „Не буди луд! Та зашто вичеш, звиждиш и псичеш ко нека гуја, чуди се свак?

Ја се не бојим бура, олуја, борим се храбро, силан и јак.“ А када лети сунчана жега са свију страна легне врх грана, прљи га свега, храстова сена на земљу слети, на трн се

Од тога дана у млину старом Тоша и његов друг уз ватру седе, поспано жмуре, сањају топли Југ. А када ветра удари вал, њима се чини — пролети ждрал.

Шта ће вам царство Великог Зеца, његова војска у силном броју? Најбољи зека увек се нађе када га стигнеш трком, у зноју. А моме мачку такођер велим: мишева царство за њега није.

Лозинка паде: остати будан, бдети читаву ноћ, пазити оком, ухом и носом када ће Ждерко доћ. А чим га спазе где њивом тапа, нека се нађе у осам шапа.

“ Препуни брига другари журе, уз ноге расту ледени жмарци, а када стигли, повика Жућа: „Погледај, Тошо, заспали старци!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Ја сам по занату зидар. — Имате посла? — Колико да се живи. Затим, тражим посла у свим селима на језеру. Иначе када маркиз дође на летовање има увек понешто да се поправи у замку. — Где је његов замак? — На Већем Острву.

Ми тек треба да вам је спремимо. — Онда није ни потребно да је гледам. Главно је да имам где да преноћим. Када се вечера код вас? — Кад год хоћете. Обично једемо у осам. Шта да вам спремимо за вечеру?

Мислим да су задовољни. — Изгледа ми с љубављу вођена. — О, моја снаја је силна жена, права матрона. Када она реши, ствари иду увек добро и с љубављу. Ако желите да читате попните се горе где постављају сто за вечеру.

— То је непријатно је л̓ те? Стара маркиза је обећала да ће идуће године поклонити селу осветљење. Кажу да је, када је зимус било залеђено, било тужно и тешко у помрчини. — Срећа је за вас да нисте били.

запиташе ме да ли сам ловио птице као они по језеру и да ли сам видео капелицу на месту где се искрцао Сан Диего када је долазио на острво. — Дошао сам с друге стране скоро до замка и нисам наишао ни на какву грађевину.

— Из ваше постојбине. — Није што сам сама оданде, али ја налазим да су тамо најлепше жене Кастиље. Када сам прошле године била тамо с мужем, ја сам се и као жена окретала за женама, толико су лепе.

Гледам у апсолутну тамнину воде. Остајем тако десет или петнаест минута, када чујем јасан шум весала по језеру; затим чујем и гласове, неколико мушких гласова, али не чујем речи.

Утапају се у помрчину испод мојих ногу где су већ људи и чамац. — Била је већ ноћ када сте пошли? — А не, смркавало се. Имам нешто у стомаку и боли ме да цркнем. — Шта си јео?

Питам се да ли ме виде. Онда одлазе тако натоварени. Сви; једно по једно. Када већ мислим да нема никога, од чамца долази нови шум: неко се исправља, накашљава и одишући, од неког напора који је

— Али и они су у организацији! — Разуме се, они кажу да су организовани! Међутим ми знамо какви су они. Када је била свечаност овде, ишли су у винограде да краду грожђе, и после их болели стомаци, и мајке морале да их бију.

— И ако се језеро смрзне с времена на време? — И ако се смрзне. Мало гладујемо, па ништа. Ове зиме када се смрзло, Председник је послао поклон селу. На мене је пало преко тридесет пезета. Тако сам имао чак и за пиће.

Ја сам познавао врло мало Енглеза. — Хтео сам само да кажем да је боље остати на староме занату. Не вреди бити добар када се свет толико искварио после ратова. Стари су се такође искварили.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Вредне пчеле, миле тице, Остављају цветни луг, И лагане ластавице На далеки беже југ. Када стегну зимске студи, И завеје први снег, Школа нама заклон нуди, Школа наша — наш је збег, Нека лете тице лепе, Куда

А студени лахор кроз долине мирне Преко пустих поља кад-и-када пирне И с вихором лаким сеоца се хвата, Па засипље снегом и стрехе и врата.

И када је издахнуо, Награда му синџир беше; Но ако му одузеше Царску славу и слободу, Крепка воља опет оста, И то њему беше д

— Но кад камен падне или реч се рекне, У хладној празнини стократно одјекне. 5 „Када самрт стегне моје груди болне, И потоне душа у вечноме мраку, Ви пођите тамо, размакните волне, И на дну језера

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Спавао сам на слами међу коњима натпевајући се с Јерменима питомим и када недеља прође, уз месец млад, празних сам руку пожурио натраг у Дубраве наше зверима раскошне.

Са свећом по ноћи крстарим кроз своје корење, коме ли ће тамо у даљини, на излазу пећине јутро моје крви да сване и када, и на коме језику? ПОСЕЧЕН КНЕЗ СЕ СЕЋА На сјајну моју кострет устремила се коњица азијска ко усов песка.

И да ћутим, јер о теби ћутим. И све обрнуто, истинито је. Кад говорим, о теби ћутим, и када ћутим, заједно с тобом ћутим. Моје кратко ћутање део је твог великог ћутања, и збивања које се у ћутњи обавља.

У честици јесмо садржани, али ми нисмо ти који могу честицу да виде. И када се светлост учини глувом, за име бога, обратимо се мудром стрпљењу.

4. Када човеку свака плата изгледа мала животна размена тесна и права на трајање уска и безукусна самога себе треба да саб

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ДАНИЦА: Не, не, никако полицијом; ако би имали какв други начин? АДВОКАТ: Други би начин био када бих захтевао од суда да се одмах отвори тестамент. ДАНИЦА: Ја сам чула да се мора чекати четрдесет дана до отварања.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Обоје су се обрадовали када су ме видели. Али је њихово расположене било већ помућено кад сам им рекао да сутра изјутра треба да кренем.

Шта је?... За тебе не важи наредба? — обрати се мени. — Опростите, хтео сам само да питам када воз полази? — Рекао сам да ћемо објавити — онда ме дохвати за раме, војник ме прихвати и тако се нађох у оној маси

— Пардон — обратих се једном каплару. Али он прође журно поред мене, и тек када се одмаче, као да се нечега присети, окрете се и руком ми показа: — Тамо! — и продужи.

Мамузе су звецкале, сабља је тандркала о рогобатну калдрму и ја сам се прсио. Поднаредник... Бог! А када ми је још обућар потеснио и саре од чизама, ех, као да сам одрастао са овом сабљом.

Приђох потпоручнику да се јавим. — Добро... Слушај, када се сврши коњопој, уреди строј за вечеру. Прва моја дужност... Враћам се шатору и мислим, какав оно беше поступак.

— рече им значајним гласом. — Слушајте, нашем поднареднику су данас украли шињел и чутурицу. Сигурно онда када смо отишли за сламу. Е, па... ви знате, има да се нађе. — Разумем! — повикаше углас. — Ту... код трећака...

и њихове мисли, ма како разноврсним токовима стремиле, каналишу се у једноме правцу. Када им дадоше вољно, да узму порције за јело, људи се ћутећи, а журно, разиђоше и опет се вратише у строј.

Звезде су невино жмиркале.. Готово да заспим, када ме пробуди неки шум око шатора. Неко задиже шаторско крило. — Поднаредниче, ево, нашли смо. — Шта то?

Само онда када су одвучене каре за попуну муниције, у ово свечано расположење се увлачила нека слутња. Мало после вратиле су се каре

А на другој кари поклопац није чврсто затворен и, наравно, када се нареди галоп, испадаће гранате као краставци... Она опет смрдљива буба Станоје, пунилац на трећем топу, накривио

— Ситне ствари, господине капетане, врло ситне — говорио је командант — али када се наслажу, испада планина!... — Нови војници, резервисти — покушавао је да правда командир и себе и војнике.

Најзад је стигла вест са меродавне стране, од посилног команданта пука, који је чуо када је командант наредио ађутанту да напише заповест за покрет у два часа по поноћи.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Ако ли се томе не вјерујеш, Ти изиђи на то равно небо, Ја ћу изић’ за гору на воду.“ — Када јутро ведро освануло, Излазило на небо Сунашце, А дјевојка за гору на воду.

СВАТОВСКЕ ПЕСМЕ 50. За ран’, Павле, за ран’, мили брале! За рана ми снау прстенујете. Када будеш у таштине дворе, Кад изведу лепоту девојку, Не гледај јој венце ни обоце, Не гледај јој шарене зубуне, Нит’

— Када зачу млади Јово што му говоре, Дваш је и триш млади јунак колом скочио Од доброте драге љуби што је зачуо. 73.

77. Ој невене, мој невене! Благо томе ко те бере, И ја бих те млада брала, Али сада немам када, Ја се млада на пут спремам, Туђе дворе дворовати, Туђа баба бабом звати, А свога ћу спомињати; Туђу мајку мајком

Још те, бане, с јадом молим, Ах! за наша свака добра! Када, бане, тамо дођеш, Ти не немој бандунати. Још те молим с јадовима, Ах! за наша веља добра!

Луду ђецу подизати, прекукала! Трајат младост у нерадост, знаш ти, доме! Ево идем кукавица у дом куку! Када дођем у дом тамни, тамној мене! Шта ћу ђеци каживати, ђеци леле! Кад ме сретну ђеца у пут, срећо моја!

“ 112. Два Цвијета у бостану расла: Плави зубул и зелена када. Плави зумбул оде на Дољане, Оста када у бостану сама.

“ 112. Два Цвијета у бостану расла: Плави зубул и зелена када. Плави зумбул оде на Дољане, Оста када у бостану сама. Поручује зумбул са Дољана: “Душо моја, у бостану кадо, Како ти је у бостану самој?

Поручује зумбул са Дољана: “Душо моја, у бостану кадо, Како ти је у бостану самој?“ Одговара из бостана када: “Што је небо — да ли је лист артије, Што је гора — да су калемови, Што је море — да је црн мурећеп, Пак да пишем

Црне очи, ни бијело лице, Већ сакупих коло ђевојака, И у колу Милицу ђевојку — Не бих ли јој очи сагледао. Када коло на трави играше, Бјеше ведро, пак се наоблачи, По облаку зас’јеваше муње.

Прође тебе Мара испред двора, У руци јој сребрни кондијер, Да донесе лађане водице.“ Када Иван разумнио мајку, Старој мајци тако говорио: “Оседлај ми мог коња дората, Оседлај га сребрним седлићем, А

Гр’ота му се учинила младу, Да је љуби ал’ да је пробуди; Но извади од злата јабуку, Те је меће Мари у њедарца. Када се је пробудила Мара, У њедарца находи јабуку. Стаде млада мислит’ и размишљат’: “Одкуда ми у њедра јабука?

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Ни кад је оно што јесте, Филип Трнавац, а када личност из неке представе! ЈЕЛИСАВЕТА: Дате му лобању, он постане Хамлет!

ТОМАНИЈА: Па ваљда Секулу познајеш, мајка си му! ГИНА: Како могу да кажем да га познајем, када муку којом га муче не познајем? ДАРА: Досад га нико никаквом муком не мучи! Треба њима Секула жив и здрав!

СИМКА: Реко је сад ће... Господине Василије! ВАСИЛИЈЕ (с веранде): Долазим, долазим! (Збуњен као и у тренутку када је напустио сцену, враћа се Филип. Са све већом пажњом слушаће део разговора који следи.

ТОМАНИЈА: Па што си онда долазила, кад не можеш? ПРВА ГРАЂАНКА: „Бог кроји правду када куцне час!” (Стражари износе носила са прекривеним лешевима. За њима излази Мајцен. Носила спуштају на земљу.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Као и Растко Петровић, Дероко, Дединац, и ја сам остао веран мору. Не само у слабим стиховима и на језику. Када су радници, из канцеларије шефа полиције на Сушаку, Ујчића, преносили бомбе, у недрима својим, у Истру, и ја сам био

и књижевника, који су тражили чак и од Народне скупштине да им се урачуна дупло у године каријере, и за пензију, време када су се, како рекоше, излагали опасностима због свог родољубља.

Идемо, дакле, у ту делегацију и тамо нам одређују дан када ћемо полагати присегу. И тако, ма колико то било невероватно, рат се за мене свршава не само у Бечу, него се заклињем

Значи, неколико стотина кипова голих жена, које ће после, када их назову: Правда, Европа, Клио, итд. опет купити држава. Невидљиво покровитељство јесу „надлежни“ као и свуд.

за једанаест метара од кула париског Нотрдама, а стара шест стотина година, љуљала се једнако нада мном, десно‑лево, када сам обилазио уличне фењере да је гледам. Очи се уморе од мрака, висина и врхова, и трепере.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Тако је било све док Ева није згрешила па навела и Адама на грех. А када су први људи згрешили, све се изменило. Облаци, мрки и страшни као гнев Божји, застирали су небо, у њима су буктале

А када би од умора заспала, Исус јој се у сну јављао, разговарао с њоме и тешио је надом на скори састанак. Много је година М

А када је престала песма њихова, проговори Господ. Реч је његова била као гром и говор његов као пролетња грмљавина; земљу је

Ђаво је свирао вешто, тако лепо да су сви били занесени, очарани. А када ђаво, после једне или две песме, окрете да свира некакву игру, све их обузе чудан немир, дрхтавица нека уђе им у ноге,

Ђаво се смешио од задовољства, гледајући њихову игру, али када се крава заглибила, па зачуђено, сва задувана, погледала око себе не разумевајући шта то с њом би — ђаво прсне у

И, да је склони, узе је, метне На цвет пустињски украј пута, Цвет што је нико из песка жута. А када жега дневна мину И паде вео ноћи црне — Бубица с цвета прне — И као бледа варница сину.

сунце за планине зађе, Прошлост се враћа из даљине сиве, Кад се Назарет у сутону нађе И старе приче, легенде оживе. Када се купе жене ка студенцу, Мирјамин фантом у сумраку бледом Тио приступа њином лепом венцу И уз њу дечко с питомим

Косе јој давно седе... — — — — — — — — — — — — — Лето је. Жега, Када се зноји И у хлад бега— Али на гумну вршај стоји!

Сви су на послу — жетвено доба— А она, мала — грозд у руци— Седи и гроздић боба. Кад изненада, вијор... Када му коло до ње стиже Заигра се, заврти, Дохвати дете и диже Па га у свом вртлогу Понесе горе Богу...

И сад, у благе јесење дане Кад ћуте поља, њиве узоране, На тихом сунцу када шума руди Та по ваздуху свила бела, снежна Што тајанствено лута, блуди Ко ваздух лака, нежна Као да је рука неземаљска

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Од сваког сам само за по једно његово одликовање запамтио, а већ све изређати било би немогућно. Елем, када већ дође до кавге и боја, умеша се полиција, узеше пандури разгонити светину, а један кмет, шта ли је, нареди да се

— То вам је дивно! — рекох. — Али када вам још кажем да овог издања више и нема!... — Та то је величанствено! — узвикнух као одушевљено и узех разматрати

— упитам. — А не, нема никакве опасности. — Али ја држим, господине министре, да је то већ опасност када они убијају луде и пљачкају свакодневно по читавом једном крају ваше земље.

жена; а она је, као што сви знају, врло радо читала криминалне романе и врло радо јела сладолед с чоколадом. Када сам обишао све министре, наумим да обиђем и Народну скупштину.

И баш сад, када падосмо на тако срећну мисао, као да се и Бог смилова на нас, те нам посла тебе, мудри и врли странче, да нас поведеш

Кад је свануло, а вођа седи онако исто као и онога дана када га изабраше за вођу. На њему се не опажа никакве промене. Из јаруге избауља онај говорник, а за њим још двојица.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

(седне на његову столицу и чита): „Еволуција једнога друштва зависи често и многоме од напора и подвига појединаца, када исти подвизи хармонишу са социјалним потребама и савременим тежњама тога друштва”.

ЈЕВРЕМ: Јест, то је истина, он је, кажу, ватра. СРЕТА: И када га нађеш, реци му, бога ти, од своје стране, нека ме се окане. Петља ме тамо за некакву бајаги двапут наплату.

ДАНИЦА (Ивковићу): Испратићу вас! ИВКОВИЋ: Довиђења (Одлази и Даница с њим.) XИ СРЕТА, ЈЕВРЕМ СРЕТА: Када поставимо сваку ствар на своје место, онда право да ти кажем, овај Ивковић у твојој кући није баш на своме месту.

Мени је господин Секулић казао да пре подне дођем и да гласам на моје име, а после подне, онако предвече, када буде највећа навала, да дођем и да гласам као Јова Стојић, рабаџија, пошто је он отишао са еспапом у Београд, па да му

Обећа па врдне. Кад си с њим у четири ока, он оволика уста на власт, а када се са властима погледа у очи, он не уме да зине. ИВКОВИЋ: Ама, све ја то знам, али сам рачунао много више на тебе.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

сам добар, а за зло сам баш такав како и рекоше за мене, — рече Срета вадећи једнако књиге и лупајући једну о другу. Када све књиге повади, а он се исправи, протеже се мало, а затим стаде одвајати и размештати повађене књиге.

), па овако завршује допис: »Али није далеко дан када ће из политичког дремежа пробуђени и од реакционарског бунила освешћени народ устати као један човек, једна индивидуа;

— Ама, молим те... нисам ништа ружно... — Ама није човек мислио... — умирују га сви. — Како, џанум, да неје ружно, када, пцето-ле, пцето, опорочава влас’. Е-ли сам ја саг влас? — пита ћир Ђорђе озбиљно. — Ама јеси, како да ниси!

насловом Рестаурација народних права или народно славље, напише како је то »неописано весеље трајало све до бела дана, када се весели и задовољни гости једва отеше од заустављања дарежљива и гостољубива домаћина, и разиђоше се својим кућама у

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

онако... као тек сашивено одело. КАКО ШЕТА СТАРИ ПРОФЕСОР У недељу поподне, кад се све смири, Када под стрехом заспи кавгаџија петао, У такву недељу, док невидљиви ветар пири, један стари професор на улицу ишетао.

Другом јаму копао, Па сам у њу пропао. Ал је шкрипац гадан! Ал је дрипац јадан! Сад, када је пао, Дође ми га жао. Кад заплаче дрипац, Кад га стегне шкрипац, Знај, то се, кратковек, У њему рађа човек.

Грађа речника? Градиво! Грађа је нешто друго. Дугим длачицама? Дугачким! А време је дуго, предуго, Нарочито када га — о, Даничићу, о Вуче! — Проводиш с мамлазима који неће да уче!

Па и уморан, када га, пред зору, сан обрва Шапће, уснивајући: Није група, већ скупина острва! Дабогда му пресело, ко изусти реч

На свршетку ноћи мрачне, назадне, Помрчина се згусне и распадне, Па зато, сваки пут када сване, У небу загракћу толике вране.

И од њуха, И од слуха, Важније је Чуло слуха: Фенек чује Када муха Зазузуче Изнебуха Па појури, Па нагари, И стигне је У Сахари!

Седмом, па трећом, па онда петом, Овамо прстима, онамо петом. Све бринући којом ћу и када ћу: Боже, страшну ми даде задаћу! Стотину ногу! О, ужасу: Мислити, о свакој, у сваком часу...

ПЕРШУН Када загризем лист першуна, Душа ми постане пуна, препуна. — Бризну, из рецкаве ове травчице, Мирисне тачкице, слане

ШТА СУНЦЕ РУЧА Прво је питање: шта сунце руча Када се попне до највиших кућа, Кад ситно затрепти сваки лист у гори, Од силног горења Кад сунце изгори?

) У пустим улицама, после тога, Нигде се не чује Људска нога. ШТА СУНЦЕ ВЕЧЕРА Када се сенке издуже, истање, Шта сунце вечера? — друго је питање. Јесте ли видели запад пред вече, како пљушти?

Стари пушач будући зле воље, Запали у бесу, цело дуванско поље. Када повуче први дим Помислиш: ено страшног пожара! Под облацима потамни сасвим Приморје, све до Равних Котара.

Кад лист се на плочнику заврти као чигра, Када промаја дуне низ стазе праве и бочне, (Ветар кад стане с пустим сенкама да се игра), То значи: све је спремно и

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

На путовање ка мору јако утичу време и месечеве мене. Јегуља нарочито радо путује у време мрачних и бурних ноћи, када у густим масама хита низ реку њеноме ушћу.

се добро сећам познате старе песме) пева Из Јемена сам града Из племена оних Азра Што за веру живот губе А умиру када љубе.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Пре одсудног боја ја ти нисам дао Копрену, ни бурму, ни аздију, као Старински јунаци, по чему ћеш мене Поменути када стигне удес зао И запиште деца и заплачу жене. Сад на разбојишту лежи леш до леша. Племићи и себри.

ЧЕЖЊА Данас ћу Ти дати, када вече падне, У светлости скромној кандила и свећа, У чистоти душе моје, некад јадне, Читаву бујицу пролетњега цвећа.

О када је тако стари Усуд хтео, Да ја изабраник будем, ја једини, И да, увек уз њу, век проведем цео Очаран, и бачен у чаробне

Знам те тако добро: у растанка часе Ти преда ме ступаш сва сјајна и жива, Знам када ће сузе око да ти квасе, Знам кад ти се душа милоштом прелива, А кад у њој носиш сву топлину Југа...

ДРУГЕ ПЕСМЕ СИЛНО ЗАДОВОЉСТВО Ја имам часове дугог очајања, Безнадежне туге, обмана, и јада; Ја имам часове када се слатко сања И пожудно жели и блажено страда.

И тада, у мрачној, влажној ноћи тој, За тренутак један, изненада, као Свитац када сине, на мене је пао Кроз спуштени вео благи поглед твој.

Тако влада она! Њен загрљај ране Ствара, кости ломи ко да су од стакла... Смрвљеног ме пусти када зора гране Из црних дубина разјапљеног пакла...

Никада краја наслеђену болу, И моје писмо, весело с почетка, Свршава тужним акордом у Молу. И свако вече, када свет се смири, У мојој души затрепери сета, И тихо расте, развија се, шири Ко црни цвет што само ноћу цвета.

Косовски јунаци, заслуга је ваша Што последњи бесте. У крвавој страви, Када труло царство оружја се маша, Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Нека их, Госпо. Нама није криво. Нека им и то задовољство дамо. И ћутаћемо. Што бих доказив̓о? Када дорасту, кашће име се само.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Што ће ђаво у кршћену земљу? Што гојимо змију у њедрима? Каква браћа, ако Бога знате, када газе образ црногорски, када јавно на крст часни пљују!

Што ће ђаво у кршћену земљу? Што гојимо змију у њедрима? Каква браћа, ако Бога знате, када газе образ црногорски, када јавно на крст часни пљују! СЕРДАР ИВАН Што би ово те јошт не дођоше Озринићи, наши крајичници?

Ко се топи хвата се за пјену; над главом се надодају руке! КНЕЗ РАДЕ (брат владичин) Што се мрчи када коват нећеш? Што збор купиш кад зборит не смијеш? Приђе си им с коца утекао,¹ дабогда им скапâ на ченгеле!

ХАЏИ-АЛИ МЕДОВИЋ, КАДИЈА Баш аферим, кнеже озринићки! Ја ћу почет, када други неће. Стотина се скупило главарах, нас Тураках и Црногорацах.

А ђê био Драшко Поповићу? СЕРДАР ВУКОТА Ходио је до у Млетке Драшко. Када Шенђер на Котор удара, ста град бити топом буковијем. Поп Шћепан се тад у Котор нагна.

Свагда граја бјеше око мене када хоћах по граду изаћи, као у нас бијеле неђеље кад се крену момчад у машкаре. Да једнога би пријатеља, главом сина Зана

Сав протрнем, да их Бог убије, кад помислим за оно страшило. Нико жалит не смије никога, а камоли да му што поможе. Када виђех витешку невољу, забоље ме срце, проговорих: „Што, погани, од људи чините?

Ту сагр'јеши Богу и Пророку; ко им скриви, он им грдно плати! Ал' ти просто диново млијеко када Босни саломи рогове, кад све покла што не посунети; само факир остави фукару да нас служи, а пред крстом тужи.

Свагда ће те светковат јунаци! Мрцино нам круну не упушти кад падиши стаде под вилице, када дину загази у чорбу. Сад те виђу на твојега Ждрала ђе разгониш код шатора Турке. Што ће бити, ко ће угодити?

Аманати, научи тако? Јесу ли те у Млетке шиљали? Када своје тако осијецаш, ада што би с туђијем чинио? ПОП МИЋО Ти се, Вуче, кâ да са мном ругаш?

ПОП МИЋО Аманат ми, ја је и не читам, нити ми је књига за потребу, нит' је када у цркву отварам. Напамет сам добро утврдио летурђију, крстит и вјенчати, кâ и друге помање потребе; па кад ми је које

БАБА Истина је, мој миле, душе ми! А како бих данас придизала када висим ногама у гробу? Него сам се једном покајала; волија сам поћи под гомилу са свијема те смо тога лика но зла чинит

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Њихова је кућа била стара. Изгледа, да од када је варош почела постајати, да је и та њихова кућа већ тада била ту. Цела родбина из ње је произишла.

И тада се памтиле и употребљавале његове речи и изреке. „Ех, тако је то и то, што рекао покојни хаџи Трифун“. И када не би био на путу, он би једнако седео код куће: лети горе на доксату, — а зими доле, у оној великој, широкој соби.

Кћери је већ удао и удомио, како је он хтео. Али са сином, који му се родио доцкан, када је он већ био остарео, када се већ нико није ни надао да ће имати деце а још мање сина, наследника — он је дакле био

Кћери је већ удао и удомио, како је он хтео. Али са сином, који му се родио доцкан, када је он већ био остарео, када се већ нико није ни надао да ће имати деце а још мање сина, наследника — он је дакле био последње дете, „истришче“ —

се већ нико није ни надао да ће имати деце а још мање сина, наследника — он је дакле био последње дете, „истришче“ — када је овај одрастао, никако са њиме није могао да се слаже. Он, син, као у инат, никако није хтео да му иде по вољи.

А да и њега као и друге бије, није могао, јер га је и он много волео. Истина, то никада није казао, чак, када би се овај и разболео, старац није хтео да сиђе да га види, али ипак да и на њега, као на остале, слуге и чивчије,

А још када је син почео једнако само са Турцима и беговима да се дружи, с њима да пије, па чак и у њихове хареме да одлази и са

И зато он не може ни да га гледа, нити ће га погледати! А када би, и после толиких грдња и псовки, чуо како је опет са неким беговима негде начинио какав лом и чудо, и у зору кући

Где си? Живиш ли? Како ништа? Зар ја што не силазим доле, па мислиш ништа не чујем и не видиш? Које доба беше јутрос када он дође? А? — Ама које доба — ишчуђавала би се она упорно. — Дете рано дође, леже, и ено га још спава.

А зна када је ноћас дошао. Чуо га је. Само је један пут лупнуо алком, а она, мати, одмах из куће истрчала, сигурно није никако ни

Ти када отвараш, много лупаш, и пробудиш онога тамо горе, старога. А међутим он, стари, зна да није због тога што њега жали,

Чак, као у инат њима, а највише својој жени, када се разболео, није хтео да каже, да се потужи, већ једнако лежао горе, на доксату од куће, и само општио са слугама, те

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Тад ће твоје срде закуцати јаче, Као час позни када поноћ пада, Брујећи као да тужи и плаче Ко зна да д’ ће когод чути га и тада!

нас слабо слуша И Бог, и нада, и разум очајан; О, ових дана, кад се запенуша Дубином душе гнев скривен и тајан; Када нас опет, као у сну мучном, Загрли Беда велика и жива, А болно срце, у трзању жучном, Процвили страшном песмом без

„Ал’ ја сам ипак задовољна, када У вече, све кад сном мртвачким спава, Извадит’ могу с болом срце своје Из кога липти крв (пуно је јада); На њему

Ја јој уделих од свега по мало, И задовољан био сам са својим Делом. Вечерас, када сам крај стола Писао боле јадног срца свога, Радостан бејах сред тешкога бола Што, с тебе, душу мораше ми грозно.

Крваве сузе ја сам тада лио, Сâм, ради тебе, у то доба позно. Како сам тада задовољан био! НЕМИР Устао сам, када Поноћ глува, Бледа, нема, у црноме велу, Невеселе, сиве стазе чува.

АЛИЛУЈА Били смо деца, и на трошној клупи, У старој порти, испод кестенова, Побожно, када Мај и нада пупи, Слушасмо тихо, на помолу снова, С невиним хором скривених славуја, Мутну и тужну песму: Алилуја!

Једина радост тиха И у то тужно доба, Када се мис’о ниха К’о цвет врх рана гроба, То је кад лепа туга Спомена мојих редом Засија, као дýга, У меком сумраку

Сами, у куту тешког, црног влака. Мала језа зиме, или страха, мину Телима нашим при одласку мрака, Када хладно сунце са висина сину.

Вече; замор... Мутна јесен ова Очајно се у недоглед шири, Када сузи са свакога крова, А срце се с пропадањем мири. Хладно, сипи... Блато. Влага. Баре...

Али све прође, простије но када Лист ових бреза, у дубоку јесен, За неколико тренутака пада, И бива жут, и труо, и однесен.

А оно замири Што му пролеће још узима дах, Тужно замири... У овакав дан Ја сам волео; и сећам се сад, Када је душу притиснуо јад, Сећам се на то и на своју жуд, Врео, врео дах.

Али када душу моју ноћ обасја Дубоким утиском својих тамних веђа, Кад умукну даљна завијања пасја И жагор, мисао за мишљу се

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

), или пренесеног значења (Шапат кућу губи; Да није наде скупа би ужад била; Када орао изгуби крила, онда га и пилад кљују; Болест на хату, а оде на раку), или савети и упути: како ваља живети

Праве профане сценске имитативне приказе имамо највише за време поклада („Беле недеље“), када се јављају „машкаре“ („маске“), кад се воде сватови са невестом (мушко обучено у женско), „баба и ђедова“ и кад се на

). И овакви драмски текстови, и када нису имали глумачку намену („Два кума“, „Под прозором драге“ итд.); као и они који се само јављају у извођачкој

јављају у извођачкој интерпретацији појединаца или највише двојице импровизатора — сведоче: да је наш народ, и онда када није имао посебно организовано позориште као установу, знао за своје сезонскеверске (обредне и опходне) и профане

— Тешка је немоћ шупаљ тоболац. — Тешко мени и по брату моме, ако немам у тоболцу своме. — Залуду је начина, када није зачина. — Убогу шавцу и игла се криви. — Најгоре су празне јасле. — Чега није, ни цар не ије.

— Невоља свачему човека научи. — Невоља је највећи учитељ. — Лањској киши кабаница не треба. — Када орао изгуби крила, онда га и пилад кљују. — Зла година сатерала орла у долину с кокошима зиму да презими.

— Ђе велики коњи играју, онђе малијема трбуси пуцају. — Где се биволи купају, ту жабе цркавају. — Када се велике птице побију, онда мањим перје лети. — У великим ријекама велике се рибе хватају.

— Закон је мрежа у коју се муве хватају, а стршљенови прољећу. — Залуду је разлог (имати), када нема правде (кад га не имаш пред ким казати). — Што је разлог, то је закон. — Што је од обичаја, то је од закона.

Закон веже и старо и младо, Закон веже, разлог одр’јешује. Залуду је кула и пенџери, Када није ништа у тенџери. Земља туђа, калауза нема, Туђи људи, не знамо им ћуди.

“ Медвеђа услуга. — Казује се како је једном човек медведа спасао, и за то му је овај био захвалан. Када је једанпут човек легао да спава, медвед је остао да га брани од мува.

— Приповиједа се, како је некад у Никшићу био неки гласовити јунак и велики хајдук именом Рамо, па када је веома остарио и почео већ о штапу ходити, пристала би мала дјеца за њим, говорећи му: „Аџе Рамо, добар ти си“!

Климентија, и позва га неколико пута у помоћ, али помоћи никакве, већ га вода све даље носи. Када се нађе на невољи, он се сети и св. Николе, који сваком на води помаже, — и он се спасе.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

гору побјећи, и кад се у гори нађе, већ се дома не врће, него ће се самодавити у пустињи или ће је звјерад растрћи; а када дође они чоек, оно је царев син, рећи ћете му да је сама побјегла.

и шетајући крозањ упази га царева шћер, и уњ се смртно заљуби и рече оцу цару да га зове у кућу, те је он послуша. Када ови младић уљезе у царски двор, и ђевојка каде га добро сагледа и упази сабљу, пса и коња да је све мимо и шта на

га иде тражити; те он од мјеста до мјеста, од града до града, док нанесе га срећа у онај исти град и пред царев двор. Када га пар угледа, ухвати муштулук шћери говорећи јој: „Ево ти мужа!

Она ће ти останути тешка, и када дође вријеме да роди, не зови | друге бабице да дијете обаби него мене.“ Чоек узме запис и да га жени да га носи

Кад чује муж за несрећу, стане лелекати колико да је главом погинуо, па одмах опет к оној пророчици, а она када дође, сјети се што је, али ништа мужу нешће казивати, него опет жену му покара и сјетује да посан сега бољи опаз има.

том жена мало је кад изван куће и излазила, а ако је кад и изљегла, остављала је запис дома, те опет остане тешка; и када дође вријеме од рођења, пошљу за ову пророчицу да дијете баби. Кад ли ево роди сина у крвавој кошуљици.

“ Цар заповеди те јој се однесе у собу када воде и две беле патке, а она закључа врата, и пусти патке у каду, па обуче оне хаљине од мишје коже, а од свиле, од

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

— као што је обичај, на јутрењу преко целе године да се поју по три катизме псалтира, а на вечерњи „Ка Господу, када“ без тропара. А Часове појемо различито. Први час са јутрењем без псалтира.

На сваком почетку, на „Приђите, поклонимо се“, по три метанија. И затим, када се оконча псалам и каже „Алилуја“ по три метанија.

на вечерњи било на метимону, било за време читања псалтира, било на часовима, било на полуноћницама, на свакој служби када се служи крај, где се каже „Боже, буди милосрдан према нама и благослови нас“ — по дванаест метанија.

У суботу вече бива, као што имамо обичај, агрипнија. А ово певамо на агрипијини: када се каже „Трисвето“ и „Помилуј ме, Боже“, и потом појемо канон агрипније. И потом се чита једна глава тетрајеванђеља.

6, 21) покајмо се овде да милостивог Бога тамо нађемо. Ако и дође жалост, „сваку радост имајте, браћо моја, или када у напасти различите упадате, знајући да искушавање вере ваше ствара трпљење, а трпљење нека окончава дело.“ (Јак.

“ (Јак. 1, 2-4) „Јер блажен је муж који претрпи напаст, јер ће, када буде искушан, примити венац живота, који спреми Господ онима који га воле.“ (Јак.

И сваки који воли родитеља, воли и рођеног од њега. По овоме разумевамо да волимо чеда Божија: када Бога волимо и заповести његове чувамо. Јер заповести његове нису тешке, јер свак ко се рађа од Бога, побеђује сав свет.

А када је к нама дошао триблажени наставник, отац наш Симеон монах, због врлине то јест љубави, коју топло искаше од свих, и ж

Пазимо на речено, јер ћемо почети са оним што је боље, а боље нам је од часа када се простре светлост, која је првог часа дана.

Ово овако држимо када не појемо „Бог Господ“ на јутрењу. Ако ли је „Бог Господ“, ово треба чинити у цркви: три низа поклона и у себи

Ово је тако када се читају оглашења, а ако се она не читају, тада да се изостави Трисвето, а ову молитву додати ка првој молитви и

133, 2) и када се каже: „Уздизање руку мојих жртва вечерња“. (Пс. 140, 2) И још: „На сваком месту уздизати преподобне руке без гнева

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ЈАГОДА: Понаша се крајње културно! Доста је само да чујете како уме лепо да се изражава! ЦМИЉА: Много значи када је човек школован! ЈАГОДА: Ал још ви не знате целу причу! Само да видим имам ли времена; имам.

ИКОНИЈА: Ни за зеру се ниси променио! АНЂЕЛКО: Кад се вратим у Београд, па када увече изађем на улицу, ко да сам изуо тесне ципеле!

Перем суђе, и развлачим тесто, а он гледа фудалско првенство! А када се сврши утакмица, нацифрам се, дете у колица! Па се шњима цело вече шећем, уз водоскок, пред Извршним већем!

Први пут сада имаш нешто од чега можеш нешто љуцки да учиниш! Разумеш? Не разумеш? Тражиш, тражиш, а када нађеш ти у кукњаву! Промозгај мало, промозгај, па ћеш доконати!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

МАГДА (скинула нануле, у чарапама пење се на доксат тихо, љубећи се са снахом): Када? МАРИЈА Синоћ. Не знам зашто, тек ми као да смо знали, те синоћ не одосмо на седење код Аритонових.

Не знам, да опет ја не будем крив... МАРИЈА Како »не знаш«? Ти бар знаш. Знаш да када он дође, да се не сме ништа по кући, да се лупа, док се он не пробуди. И када знаш, бар ти ћути.

Ти бар знаш. Знаш да када он дође, да се не сме ништа по кући, да се лупа, док се он не пробуди. И када знаш, бар ти ћути.

САУГА (одлази лево). МАРИЈА (гледа око себе да ли је све у реду. Када види да испред његове собе до прага још нису донесене очишћене ципеле и нису спремљени леген, ибрик и пешкир за

) ЈОВЧА (Анђи, после паузе): Па? АНЂА (поникнута, ћути). ЈОВЧА (нестрпљиво): Говори. Немам ја када, и нећу ја то. Је ли истина? АНЂА Истина. ЈОВЧА Све? АНЂА Па... ЈОВЧА Истина да је виноград продао?

! ЈОВЧА Па, зар вас је ко дирао? ВЛАДИКА А, не. Ко сме? Још када се чуло да си био у Стамболу, и тамо код самога цара... А зар мога, Јовча, код самога цара и код везира да одеш?

И целе ноћи ту, код ње, ако јорган од врућине збаци, открије се, да је покријем; да, када почне бунцати, у сну љубити и грлити јастуке, ја јој квасим чело и додајем свеже воде...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

А мени би се грозило и самој мисли к срцу мојему вход допустити, такова добра и блага чловека за живота оставити и ни|када га к тому не видити; а по његовом престављенију већ ништа ти ту не остаде што би ме задржавало и устављало.

- избројати јазвителан — пакостан јего — њега, његов јединосуш ан — раван, једнак једовит — отрован јеже — када, ако, које да језичник — паганин јеј — њој јеја — сова јелеј — зејтин јелински — грчки јер — зашто јестество —

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Бија је код круне на ручку и разговара се с њом... Када Францези забранише наш с(вети), ред, он оста сам у манастиру за 8 година а редовници се разбижаху по жупах...

Тек када се они размакоше Бакоња видје помодрелу бесвијесну главу гвардијанову. Тада поче обред миропомазања, који се, као што

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Кад пођем за њим — осванем сред блата. Страшно ме држи, а неима шаке. Или ме пушта небу под облаке, А када падам — он ме не прихвата.

Да је бар мира када нема речи И тиха пустош кад мисли неима: Па да се легне као кад се лечи. Овако: стојим још увек пред свима (Док

У тамну плочу зурим нице. И стојим испод липе твоје, Самцит, уместо да смо двоје. ЗАР САД БАШ Зар сад баш када поноћ превали И кад је мозак тром и уморан И када дуго нисмо певали Јер нам је дух одавно суморан Зар сад баш стати

ЗАР САД БАШ Зар сад баш када поноћ превали И кад је мозак тром и уморан И када дуго нисмо певали Јер нам је дух одавно суморан Зар сад баш стати опет низати Реч по реч па их још и бирати И сам по

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Јесам слуга, а радим шта хоћу. Сем Аћима, нико ми не заповеда, а његова вола мој је поводник. Када ме је пре десетак година са залеђеним чакширама ноћу увео у кућу, нешто је ишапутао Ђорђу, а Симки рекао гласно, да ја

Ђорђе је добро знао причу која још траје у Прерову у разговорима најстаријих. Када се Ката вратила с гробља, наредила је Луки: „Да обучеш чисте гаће и да дођеш у моју постељу.

Са мном је разговарао тек кад сам одрастао. И од нас се, деце своје, стидео. Када је сазнао да својим пословима одлазим из села, разговарао је са мном једне ноћи у воденици.“ „Је ли имао крупан глас?

Стадоше пред сељаке. Сви се спластише под брестом са стаблом шупљим и широким као када, с гранама у нереду забоденим у ниско небо, гранама посвађаним и отуђеним и од стабла и од земље и ниске, издужене

на купинов лист прикачен да скрије лоптицу подваљка, види и прљав кожух, онај исти кожух који је професор имао и када га је Аћим довео њему да га упише у први разред. — Боле да говоримо о мом оцу — прекиде га.

у мрак, и тек кад се распу преровским сокацима да почну причу о њеном смеху, којим неће моћи себи да објасне дане када је Симка поново постала она стара газдарица са суровом и тврдом руком.

Удрите, удрите, поломите ми и ребра, само када су на краља Милана пуцали, кад је краљ мртав! И Ђорђа су тукли, била је месечина, вран кукуруз до појаса, лескало се

То дрвеће које је Тошић засадио никада не рађа. Ех, када би они знали какав јабучар њихов деда има!... Поштапао се, лупкала је калдрма, а он је са сузама у очима извиривао иза

Није се смиривао ни оне ноћи када су га његови дојучерашњи пријатељи и једномишљеници изубијали у мраку. Ни тада, сав раскрвављен, није престајао да

Ђорђе зажмури да не гледа те сенке, исте као некада када је... ...Чим би Симка заспала, он је устајао, палио лампу и загледао га. Како само наопако спава!

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Али, само што је Златопрста ушла у дворац, за њом су се залупила тешка гвоздена врата. Када су је увели у собу на врху куле, видела је да на њене прсте чекају брда конца и свиле И схватила да одатле неће ускоро

И не слутећи да је то њен лик, Златопрста пренесе слику на свилу. А када Царица одене хаљину, двораном проструја жамор одушевљења, све док неко не рече да девојка крај језера подсећа на лик

Девојка је наочиглед свих, венула не престајући да везе. А када је, једне вечери, стражар ушао у кулу да унесе нову свилу, везиљина соба била је празна.

У рано лето и пред јесен, када су ноћи прозрачне и пуне звезда, тај златни траг постаје нарочито видан. Стишавајући глас, становници 3емље Сребрних

— Када бих постала небеска река! — прошапута, а Велика речна мајка задрхта од ужаса. — Тог није било, нити ће бити, кћери!

Шћућурене у својим коритима, реке су престрављено ћутале, не усуђујући се да се помакну. Али, када јутро свану, Мајка свих река опази да је корито мале реке празно и забрину се: камо је могла отићи?

« — помисли девојчица тонући у сан, али кад ујутро отвори очи, у лонцу се златио нежни изданак расковника. »Када ли ће порасти?« — питала се.

Ко зна колико је спавала? Шта сањала? Када је отворила очи, била је на обали неког језера, пред вратима дворца начињеног од светлости. — Каква је ово кућа?

тамо где улице прелазе у њиве, па у светлу дубину неба, у кућерку пригнутом до земље живела је старица звана Татага. Када је и како сазидала кућерак? Одакле је? Има ли икога свога? Је ли заиста глувонема?

У мразној шари направи се округли отвор и девојчица опази да се иза окна неко миче. Када се пажљивије загледа, виде нечије светле, радосне очи и шарену мараму око округлог лица. То не може бити Татага!

Више је нико није видео. Али у светле мразне вечери, када је снег на земљи сјајан и шкрипав, на западном рубу неба, изнад саме Татагине куће, деца из Татагине улице виђају

А када се заиста вратила, старац и сам поверова да је дечак чудотворац, па рече: — Хвала ти, Златоусти! Рекао је то само јед

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Аустријанци су од њега направили широк бедем, од камена и од цигле, опасан јарком; када су се, 1739, повлачили из Београда, они су тај бедем разорили силним експлозијама.

онај можда привидан али свакако замаман спокој који се у овој улици настанио између два рата, још од тренутка када је, децембра 1918, држећи стројеви корак, Позоришном ка Теразијама и Народној скупштини прошла почасна чета наших

Обе је Јеврему обећао, за доба после смрти, један Турчин, стражар у кули Небојши. Било је то 1815. године када је Јеврем, још не господар, Још само млађи брат будућег књаза, био заточен у лагумима Водене1 куле: Турци су га на

И то у време када су Обреновићи изгнани, а Јеврем умро? (Капетан, при том, и није био баш за Карађорђевића.) У тај су Конак, касније,

) У тај су Конак, касније, били пренели и чувену Јевремову столицу, у којој је седео и онда када је, већ сукобљен са Милошем, великим братом, председавао Совјетом уставобранитеља.

Јеврем је узимао само од те снаге а увек се, у себи, љутио на то узимање. Није вредело. Памти своје задовољство када је Милош Обреновић, кнез Србије (истина вазалне), поставио њега, Јеврема Обреновића, генералмајора, за команданта

Знало се да је то последњи бал у част великог кнеза и, с нестрпљењем, чекали су се дани када ће садашња власт, кнез Милош и његови људи, прећи y опозицију а садашња опозиција, Господар Јеврем и Уставобранитељи,

Најгоре је било што је он тај пораз наслутио у прави час а слутњу ипак одбацио, као крпу. Вило је то у мају 1839, када је Тома Вучић Перишић изводио своју прву буну против кнеза Милоша.

Док су се, 1838, борили за тај Устав, ништа није примећивао. Онда је следеће године када су Уставобранитељи већ добили битку, у њему изненада искрсло питање: није ли ова битка вођена колико за Устав толико и

Одговор је, исто тако изнебуха, искрсао оног мајског дана 1839. када се Вучић вратио у Београд са свог победоносног пута по Србији. Негова је игра била не само смела него и смело одиграна.

“ Када се, после угушене буне, вратио у Београд окружен својим људима а са присталицама кнеза Милоша баченим у окове, већ је д

Није размишљао о томе шта се све догодило од оног времена када је, 1815, тамновао у Небојши, па до сада. Није размишљао и није се питао откуда то да је, готово уз његову помоћ,

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Тешко му се, тешко раставити; Али шта ће, када мора бити! За њих срце њему младо туче, Али нешто из далеко вуче... ............................. ....................

Ал' када ми на ум дођу, Дођу твоје црне очи, Онда крчмар ништ' не ради, Само црно вино точи. А ја пијем, певам, плачем, Од жало

ил' не да Бог! Ђ. Јакшић XЛВИИИ СВЕТЛИ ГРОБОВИ Бејасте ли, браћо моја млада, Да л' бејасте ви на гробљу када, Ај, на гробљу, на голему! - Та увек смо ми на њему!

А. Шантић ЛВИ ПРОЉЕЋЕ Немој, драга, ноћас да те сан обрва, И да склопиш очи на душеку меком! Када мјесец сине над нашом ријеком, И на земљу пане тиха роса прва, Родиће се младо прољеће!

Ј.Дучић ЛXИИИ МОЈА НОЋИ... Моја ноћи, када ћеш ми проћи? - Никад! Моја зоро, када ћеш ми доћи? - Никад! Моја срећо, кад ћеш ми се јавит'? - Никад!

Ј.Дучић ЛXИИИ МОЈА НОЋИ... Моја ноћи, када ћеш ми проћи? - Никад! Моја зоро, када ћеш ми доћи? - Никад! Моја срећо, кад ћеш ми се јавит'? - Никад! Моје небо, кад ћеш ми заплавит'? - Никад!

- Никад! Моје небо, кад ћеш ми заплавит'? - Никад! Моја драга, кад ће наши свати! - Никад! Моја сузо, када ћеш ми стати? - Никад! А.

Ј. Дучић ЛXXИИ ПОВРАТАК Вратиће се опет када лишће пане, Кад заплачу хладни ветри обалама. Као успомена на помрле дане, Бледа, и у црном, јавиће се нама.

М. Ракић ЛXXВИИ ОРХИДЕЈА Када сам те вид'о крај мирисних леја, У парку, уз песму сакривених гнезда, С витицама, с велом и, к'о црна звезда, На белом

Негда у таке ноћи, када отка Помрлом грању зима покров ледан, Ова је соба била к'о врт један, Гдје је к'о поток текла срећа кротка.

„Пригрли ова јата благодатна!... И када једном дође смрти доба, Наша ће суза на кам твога гроба Канути топло к'о кап сунца златна...“ И акорд звони...

Слуша песму горâ када јутро руди, Агонију воде у вечери неме; Непомично стоји тамо где све блуди: Облаци и ветри, таласи и време.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Стога смртни најсјајни поете с вратах неба у пропаст падају.“ ИИ Како сунце дана облачнога када баци с ведрога запада своју хитру и пламену стр'јелу на кристалну круну Чамалара, тако трену бесамртни ангел на

„Сад си, мислим, сасвијем довољан и душа се ободрила твоја - рече мени красни житељ неба - када ти је творац допуштио да му престол свијетли погледаш и прелести раја свештенога!

два вјенчана славом полковоца уљегоше у густе полкове врага неба, а несреће оца; ка дв'је лађе крилах надутијех када иду ускијем каналом кроз покрите снијегом равнине, - тако они кроз бијеле масе. погубљене војске пролазаху.

Бич праведни свемогуће руке када угна одметника неба у кипећу пламеном пучину, онда војнство побиједоносно, предвођено с два своје војводе, на нас

Ја сам отац и свјетило правде! Када Адам с легионом својим осуђено изврше сужанство и пренесу чрез јудол плачевну смртни оков теготнога ропства, мог

Попа, Васко - КОРА

њаче Окупа се у прашини Понекад Онда га приметиш Иначе Видиш му само уши На глави планете А њега нема СВИЊА Тек када је чула Бесни нож у грлу Црвена завеса Објаснила јој игру И било јој је жао Што се истргла Из наручја каљуге И што је

ти преко паса Ломим Брижне зоре са кровова Зовем 19 Младост нам листа Зелена дуж свих улица Образи кућа сјаје се Када прођемо Стопалима нашим Плочници играју карте Звезда смо изненадна На лицу пролазника Јата изненађења Хранимо са

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

РУМФОРДА 231 КИВИЈЕ 249 ФАРАДЕЈ 263 ЧАРЛС ДАРВИН 278 УВОД Који очевидац не би се још живо сећао оних страшних дана када немачки борбени авиони зазујаше над Београдом и сручише на њ своје разорне и запаљиве бомбе?

Годинама радио сам на том делу, и када сам пет дана пре бомбардовања био у штампарији отштампан је баш и његов последњи, осамдесетдруги, табак.

Наша знања о Демокритовом учењу су, заиста, доста непотпуна, а то је било још у већој мери пре 170 година, када је Виланд писао своје дело. Од многобројних списа Демокритових није се очувало ниједно једино.

Али када се све то у току времена прикупило, средило, проучило и објавило, увидело се да је Демокритос био један од највећих мис

А Демокриту сам посветио нарочиту пажњу и трудио се да се што боље упознам са њиме и његовом науком. Када сам некако крајем 1940 године, дознао за дело немачког писца Левенхајма које се искључиво бави Демокритовом науком и

Описах састанак Демокрита и Хипократа и њихове разговоре како сам их замишљао и уживео се у тај догађај. Када прочитах то своје сачињеније, видех да ми је пошло за руком да кратким, живо описаним, догађајем изложим и главне црте

је отштампано моје научно дело, а тим послом се отпочело баш на ономе месту где су њихови табаци лежали затрпани. Када се, копањем, стигло до њих, затечени су горњи табаци у бедном стању.

То неће умањити научну вредност књиге, а она ће носити жиг своје бурне историје!“ Тако је и учињено. Када год узмем ту књигу у руке, сетим се њеног васкрсења из гроба. О њој нисам имао више да бринем.

Услова за научни рад великог замаха није било за време немачке окупације. Па и касније, када се непријатељ повукао из Београда, нису се прилике поправиле, јер последњег дана свога боравка у Београду спалише

Ето, у таквим приликама, када нисам ни мислити могао на научни рад и објављивања његових плодова, предузех своје путовање кроз царсво наука, како

Зато ме моје путовање одведе у давна времена када су положени први темељи оне науке из које се развише све остале егзактне науке, а то је била геометрија.

Тек када сам прикупио, проучио и средио све те податке, могао сам написати поглавље о Питагори. На то поглавље надовезало се,

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Владао је онај нарочити, привремени мир фронта кад ваздух још подрхтава од експлозије, када се жури да се одахне, проживи неколико сигурних тренутака, кад се црне слутње умире и кад се претња смрти одмара да

И, ево, како је даље навео моје речи, ево шта сам још казао: „И да не смем говорити када се без потребе наређују крвави јуриши и напади што редовно стају живота неколицину најхрабријих али не и најсвеснијих..

Изврте се, дакле, Јаћим са узвиком „држ’“, управо са оним историјским узвиком Хајдук-Вељковим, када оно би погођен од турскога куршума на самом шанцу, и кад му је намера била да каже: „Ја погибох, држ’те се“; па је

Он је увек радо причао како је тамо јединствено био слушан и наводио за пример онај дан, када је одржан парастос умрлим члановима династије Романова.

Од онога, дакле, дана, када је он навукао своју мајорску униформу, која је већ дуже време готова чекала свој дан у орману, мајор Таса се јако био

у почетку, да водимо обичне разговоре и шале, ми смо, убрзо, увидели да нам то не иде за руком ове тајанствене ноћи: када се корачало на погреб једног целог батаљона и када се задржавањем даха и уздржаним кашљањем, све ближе ишло једном

смо, убрзо, увидели да нам то не иде за руком ове тајанствене ноћи: када се корачало на погреб једног целог батаљона и када се задржавањем даха и уздржаним кашљањем, све ближе ишло једном опремљеном гробљу са ракама које жудно очекују

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

да се жели увјерити нису ли те двије духовне сијамске близанке и физички невидљиво спојене неким скривеним гајтаном. Када је говорила једна, јасно се осјећало, и већ подразумијевало, да тим изражава мишљење обију.

У полусну ми каткад излазе пред очи низови и низови уснулих лица, виђених ко зна гдје и ко зна када, лица блиједих рањеника , лица умирућих, лица која сам виђао по болницама, по ратиштима, по војним пољским

А све ту изједначава у својој непристраности та прашна некропола с фестонима паучине, у којој, мјесто када тамјана, вије мирис мачјег урина.

пољуљати у оцјећајy да је несрећа дошла баш у прави час, у час кад сам био допро до крајњих граница мојих могућности и када ни без тога не бих био крочио ни за стопу даље, у час кад је неминовно морало да отпочне срозавање. Милостив удес!

Пришла је мом кревету — корачање јој се није чуло, тек сам чуо када је цвокнула стаклена здјелица с компотом о плочу ноћног ормарића.

) Додуше, стари је био већ у годинама, и не баш особито привлачан. Када би се замислило, једно му је око ишло мало у страну, док је другим зурио у уста сабјеседнику као да надзире ону рупицу

О, када би им само знао име! То би можда био кључ изласка, и тад би се из свега лако испловило!... Па то су кријеснице!

То је била њена несебична и радо приношена жртва. А када сам (због једне своје „младеначке неопрезности”) пао у кревет и прележао цијелу зиму, спремно се прометнула из

Јер они припадају у исти круг, у свијет живих. А ми — ми смо већ на другој обали. И ето, у крајњем часу, када нам највише треба нечија присна близина, између нас и наших најближих, између нас и свега, залегло је нешто подмукло,

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

И усред дана у таквој је улици помрчина, а када зађе и последњи зрак сунчев, који је дању бар оне густе облаке осветљавао, на таквоме месту наступа црна непробојна

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Старац му на то одговори: — То је истина, али куда си ти наумио да побегнеш када ће помор по целом свету прећи? Кад, је Петар чуо шта старац вели, он му онда рече: — Ваљда ће ме сам бог упутити у

Пошто се малиша докопа снаге, рећи ће један дан матери: — Вала, мати, срамота је да ми просимо када сам ја, хвала богу, поодрастао; него дај да ми продамо оно мало башчице па да купимо коња, могао бих ја већ дрва

„Добро“, рече мали, па по обичају пољуби матер у руку и оде у дрва. Када је у шуму дошао, припе на једној пољани коња да пасе, а он оде сабирати по шуми суховину.

Не потраја дуго, а он зачује неку јаку јеку и писку, па потрчи да види шта је и како је. Када дође над једну долину, има шта и видјети.

Па пође пред њим. Малиша ће те за њом, а она ти га уведе, побратиме си драговићу, у некакву пећину. Када га проведе кроз пећину, дођоше на једно велико поље, а насред поља велики сто, а на њему се змијски цар курисао, а

Богме када змије угледаше царску кћер, начинише поширок пут, те се малиша мало ослободи, а бијаше се препао кад је угледао онолику

царску кћер, начинише поширок пут, те се малиша мало ослободи, а бијаше се препао кад је угледао онолику гамад. Када аждаха дође до оца, све му исприча шта је било и како је било, како је ово момче кутарисало и како га је побратила, и

како је било, како је ово момче кутарисало и како га је побратила, и како га је, ево, довела њему да га за то дарује. Када то чу цар, пећи ће одмах млађима да се момку натовари двадесет товара блага и даде, али нуто чуда, момак неће на то ни

Цар му напошљетку одговори да му прстен не може дати, а он се окрену па пође и рече цару и царској кћери збогом. Када мали пође, а змија, царска кћи, пође за њим. — Куда ћеш ти? — упита отац. — Како куда?

— Куда ћеш ти? — упита отац. — Како куда? Идем са побратимом главом по свијету, када га ти не хтједе даривати онако како је заслужио.

Малиша је у мислима за коња, а не мисли на прстен; а када дође гдје му је коњ припет био, кад ни коња ни од коња гласа само самар и четири плоче, а цијела коња вукови појели.

Бре, све је добро досада; али да видиш сада јада, када га мати опази без коња, па још када сазнаде да га је вук појео, стаде га грдити и ружити на пасја прескакала, па да се

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Једног дана, када се узбурка моје мртво море, Кад дух и бол ударе у своја звона јеком многом, Онда ће песник дозвати тебе, мада си тамо

2 У тренутку када човек сам са собом разговара, И занесен смело иде у пределе својих снова, И разгледа доживљаје и измишља, срећу

Као драган драгој после многих дана. ВИОЛИНА У тренуцима када тако клоне И бол и нада, и младост и цвеће, Кад страх и очај и судбина звоне Самрт, која се неумитно креће На моју

У тренуцима када ветар мука Оде нечујно преко моје главе, И појаве се сан, дубине звука И мелодијâ — тад пријатне јаве Опколе мене, и

Живи! И нек ти влага срце пије. Живи у земљи срамоте и луда. РАЗУМЉИВА ПЕСМА И на овој земљи живот ме опија. По њој када лутам моје мисли бледе, Губе се у небо, у свет хармонија, У облак, у звезде, невине погледе.

Видети нећу зору када свиће, Молитву, сузе оних који цвиле, Ни влагу, црве што по мени миле, У облик иду час дубље, час плиће.

У тренутку једном не знам шта се деси... Када се пробудих, удараху звона, Уз очајни ропац умираху греси, Купљени животом: то мре васиона, Земља, њено време.

да је да се спава. И само каткад, ал' то ретко бива, Њу када видим посред ових зала, Прилази мени нека магла сива, Наговест бледа далеких обала.

ВИЂЕЊЕ Ноћас када сам ја спавати хтео, Жељан да тело уморно одмарам, Дух старе среће обузе ме цео, И ја сам пош'о срце да отварам.

За рођење? Покров бео? — Нисмо знали. Нисмо знали Из те слике Са очима пуним сјаја, Пуним суза и музике, Ни када смо, када пали Сред великог загрљаја.

За рођење? Покров бео? — Нисмо знали. Нисмо знали Из те слике Са очима пуним сјаја, Пуним суза и музике, Ни када смо, када пали Сред великог загрљаја.

Видим снагу као дух да лута И бол што ми к'о победа сија. Гледам себе када видим тебе, Живи израз свију мојих снова, Једва могу и да познам себе, Моја прошлост и за ме је нова.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

умешности, храбрости и моралне снаге, која се храбро супротстављала животним невољама и стекла многа тешка искуства. Када јој је било шеснаест година некаква заразна болештина харала је земљом.

Она их је сама окупала и обукла. Пошто их је према обичајима својих предака украсила цвећем, положила их је на одар. Када се отац вратио, све је било припремљено за хришћанску сахрану.

Биле су то слике предмета и призора које сам заиста видео, никада оних које сам замишљао. Када би ми неко нешто рекао, појавила би се жива слика предмета који је та реч означавала и понекад нисам могао јасно да

Они су у почетку били нејасни и неразговетни и нестајали би када бих покушао да се на њих концентришем, али мало-помало сам успео да их усталим; постајали су јаснији и одређенији и

Сваке ноћи (а понекад и дању), када сам био сам, ја бих се отиснуо на пут - видео бих нова места, градове и земље, живео бих тамо, сусретао се са људима,

То сам непрестано радио до своје седамнаесте године, када су ми се мисли изненада озбиљно окренуле ка изумитељству. Тада сам схватио на своје велико задовољство да могу да

Од тренутка када човек конструише апарат до тренутка када првобитна идеја добије практичну примену, он је неизбежно обузет детаљима и

Од тренутка када човек конструише апарат до тренутка када првобитна идеја добије практичну примену, он је неизбежно обузет детаљима и грешкама апарата.

На овај начин сам у стању да брзо разрадим и дотерам замисао, а да ништа не додирнем. А када постигнем такав степен усавршености свога изума да не видим нигде никакав недостатак, онда му дајем конкретан облик,

Било ми је дванаестак година када сам успео снагом воље да одагнам слику из своје маште али никада нисам могао да контролишем блеске светлости на које

Они су вероватно моје најчудније и необјашњиво искуство. Обично су се појављивали када сам био у некој опасности или невољи или када сам био врло усхићен.

Обично су се појављивали када сам био у некој опасности или невољи или када сам био врло усхићен. Понекад сам видео како је све око мене испуњено пламеним језичцима.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Пупин СА ПАШЊАКА ДО НАУЧЕЊАКА Аутобиографија Михајла Пупина У спомен мајци ПРЕДГОВОР ПРВОМ ИЗДАЊУ Када се осврнем на период од годину и нешто више дана колико ми је требало да напишем ову књигу, чини ми се да ће речи са

Чему онда да о успону идеализма у америчкој науци говори научник који је почео своју каријеру као српски досељеник, када има толико рођених Американаца који познају читаву ситуацију боље од мене?

Ко види тај и верује; нека говори онај који има шта да каже. Михајло Пупин И ШТА САМ ДОНЕО АМЕРИЦИ Када сам се искрцао пре четрдесет и осам година у Касл Гардену, имао сам у џепу свега пет центи.

А шта сам ја, када сам се 1874. године искрцао у Касл Гардену, донео? Покушаћу да одговорим на ово питање причом о свом животу пре

Председник Вилсон и г. Лансинг познавали су ме лично и када су од југословенских делегата дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости.

Али ја сам тада веровао да носим Америци такве вредности да ће ми се дозволити усељавање, па сам се прилично изненадио када сам приметио да на мене нико не обраћа посебну пажњу када сам се искрцао.

ће ми се дозволити усељавање, па сам се прилично изненадио када сам приметио да на мене нико не обраћа посебну пажњу када сам се искрцао.

Од када се памти, идворски Срби су се сматрали браћом Срба у Србији, који су се налазили само на неколико пушкомета даље од Идв

И ја сам често био на тим литијама у старом, напуштеном селу и када бих се тамо налазио имао сам утисак да стојим на светом земљишту.

И данас, када се сетим свога детињства у Идвору, осећам да је главни смисао духовног живота на селу одржавање и неговање старих

ових традиција била је том свету потребна и довољна да би разумео свој положај у свету и у аустријском царству. Када се мој народ, под патријархом Чарнојевићем, преселио у Аустрију и настанио у Војној граници, закључио је одређени

века наш народ је под врховним заповедништвом принца Евгенија Савојског помогао да се Турци протерају преко Дунава. Када је цар открио сјајне ратничке способности Срба из Војне границе, удесио је да се првобитне одредбе ”Привилегија”

Ћипико, Иво - Приповетке

НЕДЈЕЉУ 93 ПРЕЉУБ 99 ИВО ПОЛИЋ 121 НОВИ ХРАМ 131 ДОМАЋИН 137 ПРИПОВЕТКЕ НА ПОВРАТКУ С РАДА Хватао се први мрак када је пароброд пристао уз мост што се у море увукао и био пристаништем већих бродова.

— одговори Цвета. —А маслине здраве као дукат. Биће да је при дну. По вечери скупа седећке молили су се богу. После, када и за мртве наменише неколико „оченаша”, полегоше по слами једно до другога, прикупљајући се свако своме.

Дигоше се. Цвета иде прва, а за њом Марко с напрћеном торбом на леђима. Он сада, када се дохватио краја, једнако мисли на свој мирни комшилук и бесвесно иде за мајком.

Знали су да тамо свијет ходочасти чудотворцу св. Василију. А када су биле кућне и сеоске славе и уз гусле се појало, било је те су се заносили за оним брдинама и жељели их једном у

чежњи за старим навикама; желе да се огрију сунца, истрче и уморе од труда, и осјећају да им је лепше било и онда када су у страху од своје куће бјежали у црногорске кршеве, него овде, у овоме скученоме и мрачноме простору.

уминуше корачаји војника који су у марширању пролазили поред тамнице; те корачаје они су у памети бесвјесно пратили; када их нестаде, као пренуше се. Па и судац их опомиње да је вријеме растанку.

Нада им се непрекидно јавља, а живот и младост не могу да се одрекну свјетлости и простора. Па када једнога дана униђе млади судац да им јави да су прости, јер су осле црногорски поданици, — чисто обезумише.

Чуђаше се када ју је видјела фино и господски одјевену уз онога немоћнога старца што се до касно у ноћи мучи да се прехрани.

Задовољна, једнако се надвирује, а кад маче свијећу да пође, у задњи час дуге трепавице задрхташе на исти начин као када за ведра дана, изненада, у грму нешто шушне и тек примјетљиво у сунце полети, па испод њих фрцне живљи сјај очију, и

Мрак се спустио, и наријетко ужежени фењери жмире када је она узела сић да пође на воду. По тијесним улицама пролази сваковрсна чељад, а понајвише сусреће дјецу, слушкиње и

Ваља да прође поред саме касарне, а увијек, када се између војника нађе, преда да јој што зла не ураде. На крају града, с једне и с друге стране улице, из крчме слуша

Над врелом на путу, тик градских врата, стоје поредани војници: увијек су ту на бијљези када је ура да дјевојке дођу по живу воду. Слуша задијевање и смијех: сами кихот живота и страсти!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Тако смо доспели до места када се може говорити о односу који књижевно или, тачније, модерно песничко обликовање има са одређеном општенационалном

Они који књижевност пишу, наши писци, а можда још више они који књижевност проучавају, дужни су данас као ретко када да нам сабиру делове памћења, и дужни су да нам отворе поглед на Косово не другачије него као на неразлучни део

Овом приликом, разуме се, не могу набрајати ко је, када и како бележио, али дужан сам напоменути да издвојена мала руковет песама – што је можда случајно, можда и не – сва

Навешћу две песме, једну која се пева при одласку из родитељског дома, другу при уласку у свекров дом. Када у Гњилану, које није далеко од Врања, кум, старојко, девер и свекар прстенују невесту, они јој – према Јастребовљевом

А када се односе на културу или вид културе којој сами не припадамо, врло лако могу бити и нетачни. Јер овде, више но у другим

са новоштокавским језгром – који су са чисто научнога становишта неспорни – касније су се придружили и државни када је 1918. године формирана Југославија па до недавнога њеног распада.

сликарству, архитектури, црквеном појању, у заједничкој црквенословенској језичкој залихи, али и у свакидашњем животу. Када су после турских освајања разорене установе старе српске културе, у току неколико векова накнадно је долазило до

За проучаваоца нашег романа остају отворене многе језичке недоумице, чак и у случају када је он доживео прави процват у другој половини овог века. Много мање недоумица има у поезији.

9 Сада није тешко замислити у каквом су се противречном положају нашли песници нашег романтизма када су се приклонили усменоме стиху и језику, чиме су се приближили и фолклорној поетици.

Чинио је то, између осталих и сам Лаза Костић у својој познатој и полемичкој књизи о Змају. До промене је дошло тек када је, једноставно, напуштен народни стих.

Војислав Илић се налази на самој граници када је романтизам – а у прози реализам – сменила наша модерна. Његова поезија код нас заузима књижевноисторијско место

Но ипак, дубина промене, готово преокрета, када се туђи стих узима да би се на домаћи сасвим заборавило, говори о извесном дисконтинуитету у нашој поезији, свеједно

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ДАРА: Па јест, само кажу морао је да те узме. ЖИВКА: То теби ваљда твој муж каже. Боље би било када би он пожурио да нам јави шта је ново. Али, дабоме, он се завукао негде у кафану. (Сети се.) Чекај... где су карте?...

Ја сам се, знаш, тога највише бојао: да л' ћеш се ти њој допасти, а сад када сам те видео... лоло једна, мора да се ти уопште допадаш женама. РИСТА (поласкан): Кажу!

Море, земљу ћу да прогризем, па ћу да га нађем, а већ кад га нађем, запиштаће мајци и проклињаће час када је научио да пише. Задавићу га, разумеш ли, ево овим ћу га рукама задавити. ВАСА: Де, де, де! Опет си пала у ватру.

ЧЕДА: Је ли то све из ваше памети? ВАСА: Па из моје, дабоме! И видиш, нешто се мислим: када би ти то тако написао па ја то однео Сими пре седнице.

НАТА: Па де, де – што се сад правите... Учили сте и ви бриџ, нисам само ја... Море, знам ја све то по реду. Отворите када вам кажем слободно то писмо, јер како сте ми малопре говорили да може доћи до оставке вашег мужа, онда знајте да то

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Али тај пад Софкин на крају романа, када је полупијана и од бахатог мужа Томче раздражена па остављена грешила са хотимице одабраним глувонемим слугама, пре је

Да свега тога нема, не би била могућа ни она већ гласовита Софкина удвајања, када се, понирући у своје тело и у исти мах га посматрајући као да је туђе, осећала „двогубом”.

А када је Томча завио цигарету, Миле ненадано искрсне преда њ нудећи му да запали и приносећи из кухиње донесени жар до самога

А када нешто касније, из дечје љубопитљивости уходећи Томчу, изађе из куће, он нам даје хладан и језовит, али и један од најле

су чудесно слични пејзажима Владислава Петковића Диса - у Нечистој крви почињу се јављати тек од Х главе, од тренутка када Софкина пропаст започиње.

равни: Софки пред очи „све изиђе”, у мислима се окреће прошлости, у сећању се враћа све до трећег предускршњег дана када је отац ефенди Мита из крајева под турском управом - куда је био пребегао - послао Арнаутина, првог весника њене кобне

Станковић употребљава може се назвати поступком најближе асоцијације: да би нас вратио до давног предускршњег дана када је отац послао гласника као најаву јунакињине удаје, писац у приповедној садашњости бира управо тренутак када тај исти

дана када је отац послао гласника као најаву јунакињине удаје, писац у приповедној садашњости бира управо тренутак када тај исти отац усред ноћи одлази оставивши јунакињу саму; нешто касније, када је желео да нас врати у још даљу

садашњости бира управо тренутак када тај исти отац усред ноћи одлази оставивши јунакињу саму; нешто касније, када је желео да нас врати у још даљу прошлост, све до јунакињиних предака, он опет - и то у назад једном већ помереној

да је, мислимо, имала удела у његовоме наглом одустајању да продужи објављивање, а вероватно и писање прве верзије. Када је Тодорин и Магдин одлазак на гробље упослио као асоцијативни подстицај за даље временско пребацивање по дубини

Одмах затим други пасус осетно сужава поглед усмеривши га на кућу: „Њихова је кућа била стара. Изгледа да од када је варош почела постајати, да је и та њихова кућа већ тада била ту. Цела родбина из ње је произишла “.

Тако је, на пример, у првој верзији Нечисте крви звездица метнута након уводног описа Софкине куће, а када је у последњој верзији тај опис пребачен назад као изводни (епилошки), такође је испред њега метнута звездица35.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Мало ти, побро, рекох, ал’ задовољи с’ тим, Више ћу рећи немо, када те загрлим. »Стармали« 1889. ПОБРИ СТЕВАНУ КАЋАНСКОМ тужна и последња Чујем, вило, која си нам Побратимству

Руковат’ се с тобом, Тог сам жељан јако! Промисли па реци: Када, где и како. Ја бих да ми дођеш — Ево те позивам. Не можеш ли тако, Све и свашта примам. Београд 9. априла 1891.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ЕВИЦА: Ах, како можеш добити када си поштен? ВАСИЛИЈЕ: Зато што сам поштен, даће бог те ћу бити срећан. (Извади решконту.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

ове наше планете која ће можда бити мина у раскрвављеном небу због осмеха у камену другова заспалих између две битке када небо није било више велики кавез за птице него аеродром моја љубав пуна других је део зоре будим је због зоре због

ГРАЂЕЊЕ ПЕСМЕ Станиславу Винаверу Зимска музика свира Особино праха и кремена Опроштај сна иза темена Када ме покојем дирала То време узме и остави Ту горку шуму да се плави Усред вечности на домаку Нестварности птици и

облаку Прахптицо сунчевог урока Скок од пепела и лет Нек буду једини путоказ За напор смисла и раст Суштине у врлет Када јој освану глас РАСПОРЕД РЕЧИ Плод неумољен видом слеп Дозивање здравца покој и сан Век њише се песком и сен Падом и

Чистом ватром гоњен о шта ћу са оним Што сам видео и чуо када ненађен роним У простор пре речи где труне моја глава Када летим и не мичем се ко човек који спава Ружо без страха,

Чистом ватром гоњен о шта ћу са оним Што сам видео и чуо када ненађен роним У простор пре речи где труне моја глава Када летим и не мичем се ко човек који спава Ружо без страха, сузо, одбегли ждрале, Жалбо црних птица и тужне похвале?

Жару невесели када песме у мени пронађу мрачно обиље што ме мори глађу. Све што имам то су наше речи над водама што слуте тајни

Те звезде — с њима ко и без њих ноћ. О куло снаге где је плави дан ствар свака када има лековиту моћ и кад се рађа смисао умире ми сан у ваздуху кад се путеви продуже за мирисе и анђеле да прођу!

Извод из чудесне басне сна. Горке обале на којима неумешни стојимо окренути своме почетку грешни због губитка вида када светлост згасне. У сну смо они чије заљубљене усне траже речи без циља, без измишљених предела.

Ох те речи како могу да ублаже ако су од сна. Лепото неувела речи без сенке када ко чашу сунце држимо у сну гледајући у црне врхунце. СУНЦЕ Ово ће се неизвесно кретање завршити сунцем.

Онај ко пева не зна је ли то љубав или смрт. Када мирис помери цвет, где је цвет, да л тамо где мирише са руба света пуног а празног, ил тамо где му је цвет?

1957. АРИЉСКИ АНЂЕО О АНЂЕЛУ НА ЗИДУ И Заузме своје место између седам звезда када престаје ватра и збивање и почиње чиста кристализација подарена у смиривању.

Анђео усамљен на зиду, можда он стварно постоји у зиду, али када није на зиду, он је сен. У својој првобитној озбиљности смањује видљивост неким стварима.

Краков, Станислав - КРИЛА

Васељена је била пуна црвених бакцила. Када су Цигани престали са Марсељезом, и настала тренутна тишина, чула се далека грмљава топова, можда чак тамо са Вардара.

Чепркао је под каменом у води, и сигурно је хтео извадити рака, када се одједном иза стене тешки кундак спусти, и нешто тупо пуче.

Васиљ, са прљавом брадом довео је кћер официру у први сумрак. Баш када је једна дебела жена у дворишту музла козу, Васиљ је скрстио руке на појасу, поклонио се, и молио да му војници са

Поручник Лека жалио се на реуматизам у ногама, и писао рапорт да га упуте лекару. Када је настала ноћ војници се због ватре морали повући из села. Село је само пљачкашима припадало.

Ипак су највише биле тражене жене из угледних кућа. Зато се сада, када је жега попустила, гвоздена капија отварала стидљиво и лагано.

— Добро, добро. Привукла га је. — Пољуби... ту... и ту.. Већ је била ноћ када јој је говорио како ће је извести из куће. Он неће да је нико плаћа. — Ти си дрхтала под њиме?

је почела да се развлачи, и бледа, пепељаста светлост стала да осветљава контуре гребена, које се оцртаваху сада јаче, када се на највишој коти изнад села закува, затутњи, закркља, па одједном све умуче. Тишина која настаде би мучна и тешка.

Јаруга их није много штитила од граната, које су често фијукале и ломиле дебеле храстове. Када је дубоко ноћ пала престала је и топовска ватра. Уморни војници утонули су у сан.

Уморни војници утонули су у сан. Само су руке грчевито стискале оружје уз себе. Над мрачном шумом је поноћ наишла, када одједном ову успалу тишину растрже нељудски крик: — На оружје... Бугари...

Као да је правдао своје сувишно пијење. И тако је прошао цео дан. Потом када је ноћ пала, задувани ордонанс дојурио је и предао мали коверат мајору.

А пред жицама пламен, тресак, урлик. И лешеви се гомилају. Најзад, када зора поче да свиће, они беху опкољени. Тада мајор Милорад гологлав, рашчупане косе, сав модар у лицу рече ордонансу

Можда баш зато, када се појавила крај постеље, носећи под тесном болничком кецељом мирис похотљивог меса, Мија је осетио своје тело, дотле

Петровић, Растко - АФРИКА

град широких улица, црвене утабане земље и дрвених кровињара, Бенгалои као играчке, час су мајушни а час огромни, када су у њима седишта банки или предузећа.

Сад бар знам ради кога долази она да слуша када се увече води разговор са Робертом. Уосталом, ружна је. Журио сам се да завршим једну главу из књиге, кад ми Вуије

увијају у себе, и тако поступно ископају огроман округао олук под собом, који је затим права млеваоница чак и када је море мирно.

Он прима путнике али их више не искрцава све до краја карантина. Петнаестог вечера од оног када сам се укрцао у Марсељу посетио ме је Вуије, да ми каже да је гром који је ударио пре неку ноћи погодио у предњи мост

Вече, оно нагло екваторско вече које пет минута измења своје боје по небу, тако да је већ ноћ када прође шест часова, спуштало се патетично по шуми, све до лагуна који блеште.

На дну крокодил изгледа успаван и полумртав, хипопотам потопљен водом; ноћу, човек се близу њих сети геолошких доба када су се џиновски гмизавци вукли шумама осветљени месечином и када је гуштер виши од баобаба брстио лишће фромажеа.

водом; ноћу, човек се близу њих сети геолошких доба када су се џиновски гмизавци вукли шумама осветљени месечином и када је гуштер виши од баобаба брстио лишће фромажеа.

непрестано избијао већ укорењени ужас што су сигурне и лагане жртве климе, пригушених грозница, које вребају један час када ће заборавити да се заклоне.

поднева као усред сицилијанског или напуљског; обично се сврши тиме што се он сувише ослободи, и једног дана, када је случајно са мање отпорности но обично, буде убијен од сунца као какав митолишки јунак који се усудио пркосити

У целоме пределу, изван нас, они су били сасвим сами уоквирени прашумским пределом. У тренутку када удесим апарат да их снимим, једно треће лице, наго, са европским шеширом на глави појављује се крај њих. Одапињем ипак.

Зато ће они играти гомбу можда до поноћи, када ће осетити да у њима бије крв силних љубавника и да ништа више ту крв не може зауставити до сједињење са природом.

га све више, све даље у свод, везујући себе са звездама; али се одједном предомисли, прекинувши своју песму ту, баш када је био са њом највише.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

А за осветом жŷди страхотне Познаје онај што је слушао Рођеног брата ропот самртни У немо доба ноћи јесење, Када и ваздух тугом уздише, На кољу живе људе гледајућ По бедемима града несрећног... С тобом ћу ићи! С тобом Станоје!

Већ лепо иди, У мојој кући нећ ћеш конака. А када сутра данак осване, Ти путуј даље!... Спаса остаје!... СТАНА: А с каквим правом, проклет човече, Отимаш мајци ћерку

црно кô у сокола, А дуга коса све до рамена Загасит присен даје образу, Те му се лице сија снежином, Баш као лабуд када путује, Са белим крилом облак цепајућ; Па онда весô, добар, угодан... Хеј, да ми га је дома видети!

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Спомену вам одужит’ се хтети, То је тлапња слепилом голема... Ал’ ми нико не може отети: Љубити вас — и када вас нема. XXXИX Вратисмо се спред олтара Са бурмама измењеним; Рузмарин је мирисао На грудима њеним.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Са тога места Дринци врше поново офанзиву и долазе до близу врха Кајмакчалана, када је објављено целом свету да је Кајмакчалан пао. Је ли тако? — Тако је!

Била је то она ноћ када су наши одступали са врха Кајмакчалана и дошли на почетни део оне ближе вертикалне пречаге. — Дакле, на почетку?

Чини ми се још жешће и јаче, те се Бугари мало примирише. По ручку сам легао иза једног камена и заспао. Када ме војник пробудио, био је већ сутон.

Ишао је усправан поред ровова војвода Вук. Ја се подигох да му изиђем у сусрет. Мало сам претрнуо када сам се исправио. Ипак сам се савладао и пришао команданту. — Господине пуковниче, стање је ратно. „Видим, видим!

Причао ми је после командир да је горе, на положајима, хаос. Ни бог господ не може да их размрси. Оне ноћи када су ударили Бугари, наши су се под борбом повлачили. Ту није било јединства команде.

Овај су батаљон задржали у резерви. Капетан Радојчић га прекиде. — Када сте тако успоставили фронт, да видимо шта је било шеснаестог. Досад сте се углавном слагали. Причај сад ти Светиславе.

Сутра ћемо нападати. Прво ће тући артиљерија. Када се буде дао знак за јуриш, ми треба у неколико скокова да упаднемо у њихове ровове.

Дакле, тако!... Понудио ме је неком ракијом и при поласку даде ми и кутију конзерве. Када сам се вратио позвао сам водника и десетаре. Саопштио сам им. Они остало знају.

Саопштио сам им. Они остало знају. Никада, људи, нисам тако слатко спавао као те ноћи... Када сам отворио очи и погледао ров, прва ми је била мисао: „О, данас је јуриш“, и тада се сетих оне змије.

Али при оваквој неизвесности, изненађења су могућна. Паника ретко када наступа по дану. Али редовно ноћу, по мраку. Четници су, истина, дисциплиновани.

Дошао је и лекар. Превио ме је и нешто ушприцао, од чега сам одмах заспао. Био је дан, када сам се пробудио. Тада сам сазнао да су Бугари побегли са Сиве Стене, јер су им друге трупе зашле за леђа.

— Слажемо се. ЦРНА РЕКА Капетан Милија, звани „Аждаја“, прича како се и он вукао по пољским завојиштима. Али када је пробио „Хинденбургову линију“, преко енглеске болнице у Вертекопу, и дочепао се Солуна, сада маневрује из болнице у

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

заклоњени период песничког развоја код Срба, а који је трајао безмало такође читаво једно столеће, јесте оно време када се зачела и у правим порођајним мукама, уз врло нагла и немирна смењивања најразноврснијих а оштро различитих утицаја

Баш срећни књижевни пролом Бранка Радичевића у години 1847, толико јасно пресудан да су му значај (и када не сав, — а и како би!

поетски став или потребу плодно потпомоћи или правдати ова не много привлачна, прашна и сабласно несавремена тема? Када би у намерама ове Антологије била рехабилитација начелних заблуда предбранковске епохе, горњи приговори и сумње били

Овој Антологији међутим задатак је много ужи и скромнији. Чак и када је очевидно да је наша поезија још дуго после године 1847, упорном и поетски неплодном тиранијом највише механичког

Основа целокупне њене тематике, и онда када је пуна мелнхолије и песимизма, као код Стерије, и онда када је у рококо-безбрижности, као код Пачића, сва је у

Основа целокупне њене тематике, и онда када је пуна мелнхолије и песимизма, као код Стерије, и онда када је у рококо-безбрижности, као код Пачића, сва је у уравнотежености и мирној енергији европске класике и европског —

Како су се интимно осећали на овом послу, о томе би се могло само нагађати. Можда су, многи међу њима добри зналца и када не увек ђаци Хорација, памтили његове чувене стихове о речима које, дабогме, нису вечне: о томе како ће се многе које

Истовремено, по Бачкој се певала друга, у славу Стевана Заке, кандидата Бачке: ...Када пише, Добога уздише, Кад говори, Педесет умори. — — — — — — — — Сваком у инат — Зака нам је аблегат!

била неизбежнији пратилац и органскији састојак поезије него у епоси просветилачкој, а поготово у познијим временима, када је литерарно тржиште већ било засићено штампаном књигом а усмено литерарно предање се почело губити, или је и сасвим

Но, без обзира на поетске рангове, узмимо бескрајно занимљиву појаву Јована Пачића. Шта поуздано знамо о њему? Када се остави на страну оно анегдотско у његову животу, а што је тако свеже, и бар у два маха, износио Јаков Игњатовић,

тешко би се одрекла и књижевност богатија и на вишем степену развоја но што је била наша у годинама 1816—25, када су те песме углавном — чак и онда када су овакве какве су, чворнасте и наказне...

богатија и на вишем степену развоја но што је била наша у годинама 1816—25, када су те песме углавном — чак и онда када су овакве какве су, чворнасте и наказне...

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ВУКСАН: Ха! ха! ха! Шта човек збори: — за пријатеље? ВЛ. ВАВИЛА: За савезнике... Јер када куцне свете слободе Тај тако жељно ишчекивани час,— Ко ће уз нас? Радошу, реци ко?

скорог бледи долазак Узнемиреним кажу прсима, Да спремна буде мирно слушати Мртвога сина повест жалосну; Па када чује... ах, несрећнице!...

) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта је? Шта би? Мој сине рањени! Ал’ што ја питам шта је, како је, Када ми ране твоје казују, А сведоче ми сузе обадве Што се у твојим тамним очима С животом младим тужно праштају ...

ноћних дивље образе — Кад гладни вуци са шакалима, Са бесном риком трепет распрострв Јањету мирном деру утробу; Када се злочин мраком праћени Постељи краде жртве невине, Да једним тиском вичне деснице Живот угуши...

Убица када Са оштрог ножа пере брижљиво Рођеног оца крв — Јест, то је доба Избраник пакла себи избрао Да братску лије крв...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Само се гдје-гдје бјеласка нов кров. Село спава мирно, слатко, као једро, здраво и осорно планинче када га мати подоји и уљуља.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Верујем себи у дан разорења, Победном песмом смрт кад демон слави; Верујем себи у дане презрења, Погрдних речи вал када ме плави; Верујем себи и снагом титана, Заклапам гробља изнурених дана.

И у шаторима вриштала сам ратним, Док ме очи, уста, док ме груди боле, Срећна када мучим, срећна кад ме муче. ...О, дрвета, пуна мириса и смоле, Плодови ме ваши блудној страсти уче!

Вековима се врх лешева клало А земља, старог господарства сита, Све ново жели, да, када би пало И њему мачем опело очита.

на дну душе сане, Кô црна слика немоћнога Хоћу, Кô бела авет што крв сише ноћу, Дубока љубав болом скрите ране: И када зора у пурпуру плане И сутон румен зрелом пева воћу, Ја скривам своју очајну самоћу А суза посред дивљег смеха кане.

Песма усана што се крвљу росе И преко вода чежњу страсти носе, Купећи сунца и цвеће и краје, Жуд лудих ноћи када разум стаје Да спусте теби на усне и косе И да усаде у зенице твоје Мирисе, звуке и звезде и боје; И кô победник

Јер у сутон груди пуне су ми плача. Можда је то скривен бол што дању ћути А у сутон јасно, када мру тренути, Осећа како се у старост корача. Море пролазности дан свирепо гута Хладно за бол душа што у њему плута.

Опроштај ће доћи кô пресуда грозна. (1917) XXXИX Зашто кад ме твоја реч горко заболи И када кроз тебе све у мени плаче, Привлаче ме теби све више и јаче Неки непојамни таласи и тмоли?

И када те мрзим, тад мој бол те воли И док моју душу Твоји греси тлаче, Кô очајник с чијег чела сјај се смаче, Желим те тад

Вај, знај, мене такве нејасности плаше. Моја јасна душа вечне среће рада Узбуђена дршће и губи се када Засити се, кад кô херој сабљу паше После много борби и пресит победа, Јер никада краја том нереду реда!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Профани језик био је прихватљив само када је реч о профаним темама. Уствари употреба оба језика у истом тексту показује да се они нису сматрали различитим

ова литература, која је Словене образовала и била им лектира, неће у потпуности утицати на њихово оригинално стварање. Када буду обрађивали своје, словенске теме, они ће користити само онај ужи вид те литературе, оне жанрове и ону поетику

С Вуковим временом завршио се и период "класичног" народног песништва, када је оно достигло врхунски домет. Уметничком домету српске народне поезије нису допринеле само оне појаве које су

Косовска епика јавља се у време када свест о држави, припадности тој држави, и свест о витешкој дужности према њој постоји у сваком појединцу, и када еп

време када свест о држави, припадности тој држави, и свест о витешкој дужности према њој постоји у сваком појединцу, и када еп представља историјско памћење народа у размерама јуначке идеализације.

мајке која храбро подноси смрт свог мужа и свих својих синова, до тренутка кад се душевни бол преобраћа у физички, када патња прелази све границе издржљивости, и када нагомилани, потискивани јад разноси цело њено биће.

свих својих синова, до тренутка кад се душевни бол преобраћа у физички, када патња прелази све границе издржљивости, и када нагомилани, потискивани јад разноси цело њено биће.

У времену када су Турци увелико заузели све главне градове српске земље, Курипечић заправо оставља документ о поезији и предањима као

стварним историјским догађајем, уклопљена у интернационални образац о повратку дуго одсутног мужа кући на дан када му се жена преудаје (образац који је своје најславније остварење добио у Хомеровој Одисеји).

Из потлаченог човека израста јунак "кадар стићи и утећи и на страшну мјесту постојати". Када је турска свирепост потанко описана, у непосредној је функцији величања јунаштва и честитости хајдука, као што је то у

Пред њом не може да одоли. Када се појави "Хајкуна ђевојка", он престаје а се прави мртав, заборавља једину могућност свога избављења - да "мртав",

Старе Херцеговине, Вук је у детињству и младости стекао изванредно познавање језика, поезије и обичаја простог народа. Када се, после слома Првог српског устанка (1804), чији је учесник био у 26.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Дигоше се ћелепуши, Кô да друга коса ниче; Па кô змија када сиче, Сав се сабор запенуши: „Тешко теби, несрећниче! Тешко твојој гршној души!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

У послу, тамо по башти је остајала. И тек када би отац не могући више, раздражен од мириса већ усута јела, изломљена топла хлеба, почео чисто да грди: — Ама хајде!

Отац би спавао кратко, бурно, рчући. После спавања чисто би скочио, умио се, и брзо, немајући када, већ уз пут навлачећи колију, као да се не задоцни, одјурио би натраг у чаршију, у дућан.

Нарочито када би дубоко у ноћи горе, на чардаку, било осветљено, видео би се, распознавао, и путници, кириџије, тешећи себе што су у

Али зато мати је морала бабу једнако да слуша. Исто онако као у почетку, када је била доведена, што није знала ништа по кући па морала свашта њу да пита, тако и доцније, и сада, када се већ

у почетку, када је била доведена, што није знала ништа по кући па морала свашта њу да пита, тако и доцније, и сада, када се већ уродила, ето њега, Младена, већ толиког има, и опет мора за свашта да је пита.

А када она, баба Стана, за неку каже не само да је добра него и пристане да јој дође у кућу и буде снаха, онда се знало колико

— А, бре, што не донесете? Како то да заборавите? Знате да треба, па што не доносите? Или, када би Младен пошао ујутру у школу и она, знајући да ће он, као увек, прво код оца у дућан свратити да му се јави, она би

огледала се она предосећања матера према својим првенцима, она слутња, бојазан, што су они ти који ће, не дај боже када им мужеви, домаћини, умру, бити домаћини, хранити их, чувати, бригу о њима водити.

И зато још када су овако мали за тај њихов будући терет, бригу што ће они имати, били су и старији од њих, матера својих, једнаки са

И зато Младен, као да је то знао, осећао, увек је био према матери озбиљан. Строг. Нарочито би је грдио када би по обичају, а све из доброте, наивности, када оде у комшилук и нађе се са комшикама, па да не би изгледала горда,

Строг. Нарочито би је грдио када би по обичају, а све из доброте, наивности, када оде у комшилук и нађе се са комшикама, па да не би изгледала горда, због тог њихног богатства, првенства куће, она се

Прво, што му је тако било лакше, навикао се, волео је да, када мора већ тамо у дућану и у чаршији да лупа главу, купује, тргује, пази и отвара очи, онда бар када овамо, кући, дође,

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

К. се сади по баштама на Цвети (СЕЗ, 19, 40). У пољу бере се на Биљани петак (ібідем, 47). Арханђел Гаврило, када је навестио Деви Марији да ће зачети Исуса, држао је овај цвет у руци, и зато се он зове богородичин цвет (Врчевић,

Б. л. се меће у мелем за ране (ЗНЖОЈС, 11, 262) и од уједа беснога пса (ЗНЖОЈС, 15, 124). Њиме трљају дете по устима када има »бабице«, па стеже мајку за сисе (СЕЗ, 13, 395). Б. л. лечи се и окобоља код стоке (ібід.

Б. л. лечи се и окобоља код стоке (ібід., 430 и (даје се) кокошкама, када је помор (ібід., 428). Њиме се мажу овцама болесна вимена (СЕЗ, 19, 331), а коњима се даје у сирћету од гонтураћа

Босиљком се кити глава ускршње печенице (СЕ3, 19, 45), и овна који се коље приликом измирења момкове и девојачке куће (када се десила отмица, іб., 139); такође и бардак вруће замедљане ракије (жртва прецима! Упор. такву ракију о задушницама!

У Јошаници и данас (1913) постоји један огромни, врло стари брест, под којим је био запис. Када су сељаци, бежећи од Турака, створили ново насеље, изабрали су и нов запис, а овај брест продали су неколиким људима,

и кад је каква процесија, под њима свештеник застане и очита јеванђеље и даје благослов (Врчевић, Помање, 76). Када се, за време епидемије, вади живи огањ, провлачи се стока испод б. жила (С. Тројановић, Ватра, 97). Б.

БУСЕН Раѕен (цаеѕпеѕ). Бусен. Употребљује се при врачањима, нпр. када се крави хоће да »преокрене« млеко. У том случају узме се цедило кроз које се цеди млеко, метне на траву, окружи

Према једној етиолошкој скаски, в. је проклето дрво, јер је једном, када је Исус гонио ђавола, показала ђаволу пут којим треба да се спасе. Због тога в. нема рода (ГЗМ, 6, 1894, 371).

нпр. Караџић, 3, 1901, 121) и Ђурђевдан; то је Спасовдан; и то је, пре свега, Лазарева субота, односно Цвети, када се в. освећује у цркви, и који се дан и назива Врбицом. У околини Ђевђелије тога дана од в.

У љубињском котару в. се саде по гробљу (ГЗМ, 6, 1894, 154). У околини Преспанског језера, када се, о Светој Тројици, »дају крчази за душу«, у крчаг се задене, поред разног цвећа, још и обавезно, орахово лишће [о

трном (ЖСС, 284). Када се појави каква епидемија, сва чељад из куће да своје тканице бајалици, па их она једне на друге настави, закачи за

змија не би »повампирила«, предузимају се и друге радње, и то увек оне којима се иначе спречава повратак умрлих људи. Када се, 1933.

Ћипико, Иво - Пауци

дуге плаве косе, закрвављених упалих очију, што сада пред њим скрушено стоји, — ти узимаш као из краљеве касе, а када је за платити, тада те нема. Немој тако, брате! — А да што ћете ви од мене? Пуна кућа нејачади...

Сада, када је Нико у кући, било би лудо пустити овако лијепу згоду. Наговара сина Раду да му спомене како би од часа на час могао

Ножем поче гладити неизрађену држалицу од сјекире, па није Машу опазио, већ када је нада њ дошла. Зачудио се, јер је неко вријеме што је не виђа.

— Дошао си, — вели му и ублиједи од узбуђења. —Живине! Могао си чекати, па по кршћански урадити... —Нисам имао када, прекида Раде и насмија се— а вала, попе, нијесам живина!...

А он у томе трагању осјети зачас неисказану сласт... Али када стаде да је свјетује да већ не гријеши да се од гријеха очисти и да обећа да неће већ чак ни пожелети туђега човјека,

Али што га има с њиме? Маша ријетко када му и треба”. Погдјекад, истина, понесе га ум за њом, занесе се; али, ако му није на дохвату, прође му...

Није га ударио, није га ни у чему ни оштетио, а шта му се мари за бесједе? Биће да му је притужило када се онако разљутио на њ! Али како ће да не иде на парбу?

Али, ето, сада ни ње нема код толике божје и његове земље! А када га неко сретне или стигне у путу, чисто га стид када мимо њ прође; ваљда ће се онај досјетити да је у варош по жито

Али, ето, сада ни ње нема код толике божје и његове земље! А када га неко сретне или стигне у путу, чисто га стид када мимо њ прође; ваљда ће се онај досјетити да је у варош по жито пошао, а празан кући се враћа.

Као начелник настојаше да угоди и својим политичким противницима. А када је газда Стјепан, свргнути начелник, ставио на дражбу једно велико имање некога сељака, није хтјео над свога

И сваку главу свога блага оплакиваше, и заболи га у души, као када би морао да посијече за љуте потребе стари храст у проређеноме храстику поврх куће: зна, из старога пања на прољеће

Али што му то сада пада на памет? Баш сада када је провалија пред њиме! —Пустих ли тефтера и вјересије! Пустих ли новаца!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Уздисао је и отхукивао, као да из себе тера тескобу. Љубимца није било. Када је жега мало попустила, узјахао је магаре и одмилео према Кули. Пратио сам га погледом све време.

Има ли начина да исцедим своје проклето срце, од жучи да га разлучим, куд мржњу своју опаку да денем када ме инат и пакост покрећу да гмижем по земљи?

Тако је и било. Лауш је кришом послао човека да нађе Јевђенија и да га доведе на Кулу. Када размишљам сад о свему томе, далеко ми је лакше да нађем одговор на питање: како се десило да један тако трезвен човек

Преостаје ми много да учиним како бих спреман дочекао Брзанову хорду. Не знам о њему ништа: ни када се може појавити, ни с колико људи, ни с каквим оружјем.

Она сада од мене тражи да одвојим десетак најбољих људи да крену у потрагу за њеним несташком, и то баш онда када ми је сваки човек потребан.

је у празно по зупцима бедема, чвркала о камен и падала натраг затупљених врхова не пустивши ни кап наше крви. Када је Брзанов напад престао, избројали смо његове губитке.

Из тешкоћа се извлачи смутљивим загонеткама и двосмислицама. Остали више воле њега него мене, поготово сада када их је ослободио строгих дужности и отворио им широм капије да изађу у сусрет својим скривеним жељама.

У глуво доба ноћи, када никога од радозналаца није било да надгледа моју покору, дошла је к мени Анка. Због мене је све време чекала негде

Због мене је све време чекала негде напољу и гледала када ће оне најупорније савладати сан да би могла да се ушуња, преплашена као кошута на појилу, у мој подрум.

самоубицама ћу морати да продужим свој други живот на оном свету, можда још гори и невеселији него овде на земљи. Када бих могао, право из лета, отићи у рајске вртове!

до јуче је са нама јео хлеб и со. Био је наш брат. Волели смо га и поштовали. Али, у тренутку наше највеће несреће, када се радило о нашем опстанку, он је окренуо од нас главу и прешао нашим непријатељима.

Помиње се како ти младићи нису стигли да остаре. О душама се брине Творац. И о томе кад ће ко бити позван, када ће престати његов овоземаљски живот.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

“ Моју душу туга узе С такве новости, Али моје беху сузе, Сузе радости. А када је, пун милине, Санак минуо, Блед, магловит, са висине Дан је синуо.

Ваши борци мене мало плаше, Хладно пљујем на светиње ваше! 3. Но јесењи када стигну дани, И на пут се ластавица крене, Пријатељи, сетите се мене У далекој, непознатој страни И у вашем

Са хума, обраслог травом, У врту расла је палма са својом лиснатом главом, Њу је калифа Рахман бежећи понео собом, Када га Абасиди хтедоше венчати с гробом.

И тако, у ноћи касне, Он песме певаше ове, уз удар сантуре гласне. Када сам прошлога лета за топлу Африку ишô И узгред Кордову, Кадикс и прибрежја обишô Случајно и ове песме набавим на путу

У мудром збору народних отаца Разговор његов пристојно жубори; Да, он је једнак и кад клетве баца, И када речи благослова збори.

2. По теби реке беласкају хладне, (Једна се од њих Чемерница зове) По њима лети, када сумрак падне, Брђани дођу и пастрмке лове По сву ноћ драгу...

10. Ја нећу да певам... У најдубљем миру Покидаћу жице и разбићу лиру. И када их чујем на каквоме већу, Слушаћу их хладно, ал' спорити нећу: Гадићу се само у срцу и души, И звиждаћу тако - да им

А наш бедни стихотворац? Још ће даље шому пити, Нападаће љубав јавно, а тајну ће љубав крити. А када га самрт стигне, кô ледена сува проза, Склопиће му тавне очи каква Јулчи или Роза. 1891.

Но кад камен падне или реч се рекне, У хладној празнини стократно одјекне. Када самрт стегне моје груди болне, И потоне душа у вечноме мраку, Ви пођите тамо, размакните волне, И на дну језера

А када последњи удар огласи сводове хладне, Женски, очајни врисак проломи тишину нему; Коринтска хетера лепа угледа свирача бл

Сунце се гасило јасно, Када се Силвије једном од куће подиже касно. Вече је пролетње било. Под небом црне се ждрали, О пусте обале реке ломе се

страна, Можда на морској високој обали, Где тихо шушти кипариса грана И кликће галеб и шуморе вали Гроб њезин стоји... Када лето мине, Ту ластавица весело долеће, Цвркуће слатко, кличе и узлеће, Као да носи поздрав отаџбине.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Као год што бајке треба причати деци само у сутону, када их она гутају разрогачених очију, са језом и веровањем, тако треба и о свету и његовим тајнама говорити у слободној

Писана реч, напротив, дужега је века, а има их које вечито живе. Зашто, дакле, да се устручавамо њима послужити се, када могу да преброде и простор и време.

Ви ћете и даље пажљиво слушати и запиткивати ме, као и летос. Па када на тај начин будем мојим пером постепено обухватио све оно што Вас из астрономске науке занима и што Вам је из ње

Завиримо мало у ту перспективу! Ви сте сами писану реч назвали духовним чедом које лута по простору и времену. Када се та реч отштампа, она се устостручи, а писац постаје оцем стотина и хиљада такве деце.

Када се та реч отштампа, она се устостручи, а писац постаје оцем стотина и хиљада такве деце. Па када је првенце жртвовао боговима, т.ј.

То се од њих тражи - јадна сирочади! Да, популарне астрономије треба да поучавају и да забављају. Но када уче, онда су досадне, а кад забављају, онда не уче, па зато испада, на концу крајева, обично ова комбинација: досадно

Прошла су давно она времена када се систематски преглед најважнијих делова астрономске науке могао извршити у једној књизи.

Још пре сто година, када су наша знања о свету била само малени део данашњих требало је богоданим вештацима Хумболту и Арагоу по четири дебеле

покривена патосом од храстових паркета, који старачки јече при сваком кораку, загревана каљевом пећи, која, певуцка када се подложи.

Сада, у рану јесен, потсећа тај крај, са својим џбуњем и травом, пресушеном од сунца, на американску савану, а ускоро, када се Дунав разлије, потсетиће ме на Блатно језеро, на којем сам некад провео лепе дане.

Та путовања која сам до сада предузимао из моје наслоњаче била су само излети полетарца из свог гнезда. Сада, када знам да ћете ме Ви, драга пријатељице, на мом лету пратити, ширим своја духовна крила за далеке летове.

Узимајући ово недовршено дело у руке, живо се сећам уживања с којим сам га започео, а још већег, када сам га бацио у фијоку. Сада ћу Вам прочитати његову прву страницу, па ћете видети куда и због чега путујемо.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

– Када ме каква невоља гони, Те око моје сузица рони; Ил' тешка боља када ме свлада, Да ми сав живот у муци страда; Уздишућ

– Када ме каква невоља гони, Те око моје сузица рони; Ил' тешка боља када ме свлада, Да ми сав живот у муци страда; Уздишућ јако по тисућ крати'; Зовем те Мати, – Зовем те Мати!

Тог лава силнога Од смрти спасена од миша малога. Сетите се свагда поред ове приче: Посејано добро макар када ниче.

Кадивени доламицу Обукла ти од милине, Ишарала меке груди, Равна поља и долине. Па када је у самоћи Твога срца жељу чула, Мирисом те душе своје У милости задахнула…“ И још дете меким гласом Тужној гори

Волим реку, Језеранце, Беле овце И јагањце. Волим дрво Кад зелени, Волим небо Кад румени. Волим сунце Када гране, Волим данак Када сване. Волим људе Када зборе, Мудре, лепе Разговоре!

Волим дрво Кад зелени, Волим небо Кад румени. Волим сунце Када гране, Волим данак Када сване. Волим људе Када зборе, Мудре, лепе Разговоре!

Волим дрво Кад зелени, Волим небо Кад румени. Волим сунце Када гране, Волим данак Када сване. Волим људе Када зборе, Мудре, лепе Разговоре!

Та радња је мраву мила Па ма како тешка била, Лењо дете нек се стиди Када вредна мрава види! МОЈЕ СЕЛО СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) За гором је село, Србинство је тамо, Српски збори само; То

Станковић, Борисав - ТАШАНА

(Показујући на Ташану.) Ако ти снашке не зна, од скора је, не памти како је овде, а и можда нема када, јер има децу да гледа и њих да пази; онда ти, ти бар знаш, ти бар треба да знаш... СТАНА Па знам, газда!

Можда због нечег другог не долази. Сигурно има посла. Јер њега свуда траже, па можда нема када... ТАШАНА (узрујана, још бесна): Остави ме, остави ме, немој више да ме лажеш, и да ме заговараш.

То све мора тако да је, као када је он био жив. Не сме ништа да се помакне. И добро. Пристајем. Нека буде тако, нека стоји тако.

СТАНА (сама за себе): Ех, келеш, и ти ће неког да земаш, — а ни чакшире немаш! (Смеје се): Када ли се овај удеси и када чу да је овамо слободно и весело. (Гледа га.

СТАНА (сама за себе): Ех, келеш, и ти ће неког да земаш, — а ни чакшире немаш! (Смеје се): Када ли се овај удеси и када чу да је овамо слободно и весело. (Гледа га.

ТАШАНА (расположена): Хајде, хајде. Ти када почнеш, све једно те једно. СТАНА (наставља још одушевљеније): А што ми је мило, што је ове хаџије деда Мирон толико

ХАЏИ РИСТА (Ташани): Да знаш, кћери, колико нас је деда због тебе резилио и то још како. (Мирону): Ох, дедо, и сад када се сетим онога твога: да, кад сам ти руку љубио, да сам мислио да је то рука сина мога чивчије, а не рука мога

СВИ (упадају): Хоћемо, дедо! Како да нећемо да живимо. Само ти нам кажи, поучи... МИРОН Да, и зато нећу овде да, када у коју кућу уђем, у којој је Бог зна када ко умро, а оно из ње једнако бије тама и црнина! Завесе се никако не дижу!

Само ти нам кажи, поучи... МИРОН Да, и зато нећу овде да, када у коју кућу уђем, у којој је Бог зна када ко умро, а оно из ње једнако бије тама и црнина! Завесе се никако не дижу! Сунца нема!

ХАЏИ РИСТА (у чуду): Зашто, дедо? Добро је то. Загреје, раздрага. МИРОН (с подсмехом): Па, хаџи-Ристо, када ракију нисам у младости узимао, када сам имао за шта да се загревам; шта ће ми сада?

Добро је то. Загреје, раздрага. МИРОН (с подсмехом): Па, хаџи-Ристо, када ракију нисам у младости узимао, када сам имао за шта да се загревам; шта ће ми сада? ХАЏИ РИСТА (пола увређен): Грешиш, дедо.

СТАНА Има, има. Чува се. ХАЏИ РИСТА (Стани): И да спремиш онакве »мафише« колаче, као некада када је и твој стари газда, мој побратим... СТАНА (гордо): Знам, знам, па...

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Као потпредседник ватрогасног друштва, тачно је ишао у ноћну инспекцију када дође на њега ред, и враћао се после поноћи сам, на коњу. Постепено је и сав онај тврђавски режим у кући попустио.

Тако је пресекла мужа свога када се, по доброти, по доколици, а и по гордости, почео мало рано заносити плановима о миразу Јуличином, о удадби и спреми

Хоће ли бити срећни? А баш и све да буде добро, и памет, и лепота, и здравље, опет, када год их погледам, мислим у себи: човек је као роса, можеш за њим заплакати кад хоћеш. И она зора је била од росе.

Он је опажао да се подаје разним нагонима. И да им се подаје некад природно, а некад с нелагодностима. Било је дана када је некако са узвереним погледом у сама себе питао себе: да ли је могућно да он, Павле, с мајком отвара дућанчиће по

Допусти да те запитам: коме пишеш и говориш, кад француски пишеш! — Павле поцрвене јако. А Бранко, када је то опазио, поцрвенео још јаче. А срце у њему немирно куца: не, не, нешто се променило, треба пазити како говориш.

Зашто свет мрзи Јевреје? Та мржња је чист порок људски!... Када год су настајала гоњења Јевреја, у време Римљана, у Средњем веку, па и данас, нису гониоци могли да укажу на неки

Како је брзо дошло, и како је неочекивано дошло да ја станем у она врата међу оне који остају... Када год буде дошло до тог испраћаја, исто ћу се питати, и, чини ми се, кад матуранти зађу за последњи ћошак, закључаћу се

Знала је, наравно, паланка зашто госпа-Фила не мари Коду колико другу децу. Када год бисте захтели, чули бисте причу о томе, сложену, образложену, као за штампу.

— Ја да знам, и да јесам чиновник, нити знам, нити јесам. Али што знам, ово је: када год се праве неки прописи у суду, једна су страна чиновници, друга, послужитељи. А где су писари?

” Према нама, због вере, Срби су старији и домаћини, па сметају када год могу... Треба се борити, отимати, децу имати, ортачити се са Србима тако да они буду ортак.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Ах, сад видим да жене немају право што се туже да и мужеви често за косе вуку. Колико би ми слађе било када би ме ти за косе вукао него што ја то чиним.

цаніцулае) — »пасји дани«, »пасја жега«, последњи дани јула, време највећих врућина када је Сиријус (Пасја Звезда) у зениту КАПА — (фиг.) удаја; капу на главу метнути »удати се« (уп.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

ме из круга у круг СМРТ ЦРНОГА БОРБА На спавању му одсекли главу Однели је у град цара пса И бацили је пашчади Када се пробуди поћи ће по њу Са црном марамом у левој И црном ружом у десној руци У сусрет ће му изићи Курјаци његови на

главу На укрштеним црним фрулама Везаним црном косом удовица Глава ће му сијати Крунисана црним зрацима Црнога сунца Када се пробуди ПЕСМА ЋЕЛЕ-КУЛЕ Светозару Бркићу Заменило си нам окати сунцокрет Слепим каменом нелицем својим И шта сад

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Ето, то ме је, углавном, руководило када сам сео да пишем ову књигу. Опис свога живота отпочео сам са рођењем, налазећи да је то најприроднији почетак.

И кројача није нимало бунило када би затекао своју жену са позоришним шлемом на глави и копљем у руци, у положају Паладе Атине, али су се у њему

шлемом на глави и копљем у руци, у положају Паладе Атине, али су се у њему побунили застарели погледи нашега друштва када ју је једном затекао у положају спартанске краљице Леде а сликара крај ње као лабуда.

Мене, верујте, не би изненадило када би ти биографи, на основу података које су сабрали из писама и других својеручних написа, који би заостали иза смрти

Јер, када већ неко постане велики човек, он онда, разуме се, и своја приватна писма удешава тако да би се могла објавити, отприли

Ето, углавноме, свих добрих и рђавих страна тога када човек дозволи да постане жртва биографа. И зар онда није боље написати аутобиографију, те на тај начин избећи све

Све што сам више упознавао живот, што сам ближе упознавао људе, све сам се слађе смејао. И сада још, када сам стигао на одмориште, те се осврнем за собом, не могу да не прснем од смеха!

Још једна узгредна напомена. У доба када ћу се ја родити и нешто пре зачела се међу народима Балканскога полуострва идеја о зближењу и заједници, те да

Натерати ме да се родим под претпоставком да сам богатога оца син и онда, када сам већ рођен, када се већ не може натраг, ставити ме пред факат да сам пуки сиромах!

Натерати ме да се родим под претпоставком да сам богатога оца син и онда, када сам већ рођен, када се већ не може натраг, ставити ме пред факат да сам пуки сиромах!

Добро, то још разумем; али такав разлог није могао постојати у доба када је дотични мој предак заборавио своје презиме.

Од тога часа, када ми је лекар ову утеху саопштио, ја сам постао најоданији поштовалац медицинске науке, очаран њеним напретком, који јој

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Онда од два часа до пет. Нико није био поштеђен њених граната. Са језом смо помишљали на онај дан, када ће наступити „премијера“ — као што рече потпуковник Петар. И једнога дана, септембра месеца, као да се земља проломи.

— Нисам... — Откуда ти крв на руци? Војник покуша да дигне руку, тада пребледе, и забезекнуто погледа. А када му скидосмо блузу, угледасмо рану на мишици. Од муке се насмејасмо. — То ти је оно: „Болан здравог носи!

— Стари, хајде напред! Командир сјаха с коња, а и ми остали... Мислим се, шта ћу му ја, када при себи немам ни револвера, ни ножа. Па бар да сам на коњу!...

Командир скида свеце с неба. Војници, иако ћуте, понављају у себи псовке командира и још проклињу час када су се родили. — Пази сад! — командује поручник Коста — Један... два... три!

Унапред је јављено оном пуку у резерви да ће их посетити Краљ. Када им приђосмо, војници су били постројени у кару. Командант пука предаде рапорт и Краљ се заустави у средини пука.

— рекао је невољно Краљ и пођосмо на осматрачницу дивизиона. После мале паузе проговори Краљ: — Како бих срећан био, када би се овако старали и о војницима... Тешко ми је што народ толико гине.

Треба имати моралне снаге, па не подлећи искушењима... — Ја налазим, господине потпуковниче, када би се извршило стрељање једно десеторице, ред би одмах био успостављен — упаде капетан Веља.

— Јеси ли видео, бато? — вели поручник Бранко, враћајући се. — Док сам молио, викао, претио, нико да мрдне. Али када сам преломио неколико штапова и потегао револвер, све је скочило на ноге јуначке. — А-ха... Кипислцауф!

И то одлучну битку у којој може и живот изгубити. И шљапка по овоме снегу бос, убоги пешак, очекујући тренутак када ће погинути. ЛИХВАРИ САХРАЊУЈУ ДРЖАВУ Пролазили смо кроз Приштину, када приђе Исајло, посилни поручника Луке.

ЛИХВАРИ САХРАЊУЈУ ДРЖАВУ Пролазили смо кроз Приштину, када приђе Исајло, посилни поручника Луке. — Господине поручниче, неће трговац да прими банку. — Зашто?

— Размени и ово! Трговац га погледа запањено, као да пита: или се шали, или озбиљно тражи. Али када виде револвер у руци, извади чанак и поче одбројавати сребро. Исајло се задовољно смешка и глади подбрадак. — А-ха!..

Командант се нађе у чуду. „Погледајте још једном коње по списку“ — нареди нам. Не рекосмо ништа... Када се одмакосмо, почесмо да протестујемо што нам се не верује.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

ДА ЗНАМ У поноћ кад пођем улицом сам, сам, Улица је сувише широка и црна, два прозора су свега осветљена, У поноћ када пођем улицом сам, сам. Ја знам, Ја знам, Ја знам. Да је мајка рекла кћери: “Затвори, промаја је!

А мајка узвикнула: - О, кћери! И обезнаниле се обе у поноћ када прођем улицом сам, сам. Ја знам, Ја знам, Ја знам. Када је умро кревет број 8 у соби број 9, Доктор да је отворио

А мајка узвикнула: - О, кћери! И обезнаниле се обе у поноћ када прођем улицом сам, сам. Ја знам, Ја знам, Ја знам. Када је умро кревет број 8 у соби број 9, Доктор да је отворио леш. Птица запева на грани, Девојка запева у башти.

Хтела је већ да прође, да нађе убавог младића, Да га пољуби на уста, када шевар угледа. У шевара три су листа: један црвен, један плав, Један од злата.

Девојка помисли: да ли је довољно дубоко Да јој се високо тело утопи. Па када се увери, насмеши се и опусти!“ У души ми је одаја пространа, У њој свако вече једу јегуље пржене.

Чуј, драги, с Космаја трубе јече! Купало, прекрасни деран пролеће. Јунош на водама Када се у срце усели пролеће, Младићи пред дивке капе бацише и поклонише се, Све се девице насмешише с олтара На грохотне

О! По грохотним трбусима жандара Изниче младо лишће и окруни их цвеће. Када се у срце усели пролеће, Младост се као ћилим пољем продужава, На рубу чијем девојче дивно спава: Ја крај ње милосно

у пољима јелисејским којима будем шетао моја сенка увек мирна буде, измеђ вечери које не плаве и зора које не руде; да када пођем на збор међу негдашњу словенску господу, уз села мирна или уз воду, када зборити им будем стао: величанствен и

које не плаве и зора које не руде; да када пођем на збор међу негдашњу словенску господу, уз села мирна или уз воду, када зборити им будем стао: величанствен и горд да сам на тебе, поносит као шумски петао!

за бољи живот рађала мајка, ради вишега отац је са усхићењем плодио; живот мора да је драг, а љубавном да се стремље када сам се као Магбет у толикој журби родио; над реком а под небом ловцу на домет лети чајка: за њом, о за њом, стихови

те, љубићу те залуду; Тек да се твоје беде домамим Тражићу од тебе опроштење, Да насмеје се у мени остатак хумора Када се будеш сматрао недостојним да усред поновне строгости и сумора Покушаш још једном исцељење.

је није успео: И то дивно преображење хране, И тај заносни трбух што је машина: Дочекаће у дрхтању Откровења дане, Када ће му сваки уд зазвучати као виолина А он сам бити почетак свих музика. Најзад говорити слободно и до краја.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Већ су и најстарији сунцокрети у ливади заборавили када се њихов далеки предак заклео на верност небеском цару. А чему и да памте?

— Гле! — рече дечак. — Откад дрвеће хода? — Откад Месечев Цвет расте? — рече неко и насмеја се, презриво. Али, када се Ведран окрену ка месту одакле је глас долазио — виде само један жбун, а на жбуну очице, црне као трњинице, трепћу

А кад настаде година трећа — учини се дечаку да разуме говор биља. Чу Ведран како јауче грана када је нехатна нога гази и досети се да он то купинову врежу окајава. Тако и трећа година прође.

Једва се некако сети мрава. — Дођите, браћо! — позва их дечак у сну а када је отворио очи виде како четица мрава ножицама труње избацује, и пева: Млада ће шума листати, извора лице блистати,

»Када би неко од њих било моје, можда би ми судбина била другачија!« — зажеле Дрвосеча ново лице, од своје страшне жеље као т

Можда му се то само приснило? Само у лудоме сну приказало? Ко је он сада? Шта је? Када би бар могао да врати лице војника, па макар истога часа погинуо? С тугом се сећао чак и ђаволова лица.

— Шта је то са Смешним Лицем? — рече једно. Сунце се као џиновска светиљка палило на небу, када Дрвосеча забаци врећу на леђа и крете у свет да нађе своје лице.

За све, па и самог себе био је: Смешно Лице! О КАПЉИЦИ И ЦВЕТУ У часу када се дан од ноћи дели, заједно са Сунцем, роди се једна Капљица и један Цвет.

Нису још знали да су се у пустињи појавили, а већ су знали да блистају, да воле. Али, када се Сунце попе у сам врх неба Капљица рече: — Морам отићи, морам, морам!

Наједном, Капљица осети како јој образи постају слани и како је неко вуче у дубину. Од страха она затвори очи. А, када их је отворила, виде да се налази на самом пешчаном дну, пред ногама премудрог Морског Цара чија је бисерна брада

— храбрила је свог небеског коњића. — Мој Цвет се рађа само једном у столећу. Може ли без мене да се роди? — дан када је Цвет требало да процвета био је близу, све жудније је хитала Капљица к истоку.

— Ја сам твој син! — рече глас и жена на руци, коју је принела образу, осети неки слабашан терет. Када је боље погледа — виде сузу.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

— Зар ја ово да дочекам?! АРСА (зачуђено): Шта, за Бога? ТОМА То! Зар да ми на овај благи дан, када се и гора и вода весели, моја кућа плаче! АРСА (досећајући се): А, за то, немој за то толико! Зашто?

МАГДА (нудећи га): Узми, газда. Све је исто оно што си волео када, као некада, лети по месец дана овде дођеш да се разонодиш и проведеш. ТОМА (сетно): Да, као некада.

Почео је да се меша са земљом и трулим лишћем. Није више онако јак, силан и чист као оно када га ти пронађе и спроведе овде у чесму.

САЛЧЕ (зарадована): Зна, хаџи, зна. (Сећајући се): Ама, тешка је и стара та песма! ТОМА (задовољан): Ех, када би још и то! А бакшиш хаџијски! И то не целу песму. Крај само. Он много казује.

Па тада, када отац хтеде да те убије... (корећи себе) ах, што га ја тада задржах, што га не пустих да те убије! МИТКА (туробно): И

(Чупа недра, косу и лице.) Одавде, газдо! АРСА (одгурне је, понова полицаји): У затвор! И када Коштану сватови поведу, само тад је пусти, да се с њом опрости. А до тада ни воде, ни хлеба, ништа! (Одлази.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Негда у таке ноћи, када отка Помрлом грању зима покров ледан, Ова је соба била кô врт један, Гдје је поток текла срећа кротка: Као и сада,

Пригрли ова јата благодатна! И када једном дође смрти доба, Наша ће суза на кам твога гроба Канути топло ко кап сунца златна''... И акорд звони...

Па још, болан друже, кад неђеља сване, На авлијска врата када Мара стане, Бих, тако ми бога, аџамија постô, У механи пио и без гроша остô!

1905. ПРОЉЕЋЕ Немој, драга, ноћас да те сан обрва И да склопиш очи на душеку меком! Када мјесец сине над нашом ријеком И на земљу пане тиха роса прва, Родиће се младо прољеће!

1923. ЕЛЕГИЈЕ МОЈА НОЋИ Моја ноћи, када ћеш ми проћи? — Никад! Моја зоро, када ћеш ми доћи? — Никад! Моја срећо, кад ћеш ми се јавиіт? — Никад!

1923. ЕЛЕГИЈЕ МОЈА НОЋИ Моја ноћи, када ћеш ми проћи? — Никад! Моја зоро, када ћеш ми доћи? — Никад! Моја срећо, кад ћеш ми се јавиіт? — Никад! Моје небо, кад ћеш Ми заплавит? — Никад!

— Никад! Моје небо, кад ћеш Ми заплавит? — Никад! Моја драга, кад ће наши свати? Никад! Моја сузо, када ћеш ми стати? — Никад! 1901. ПОШЉЕ МНОГО ЉЕТА...

'' ''Не могу. Ту се тако слатко снива Кô да на твојој заспао сам руци.'' ''Вај, рано ли те сан студени срете! Када ћеш из те постеље оловне Устати, сине?'' — ''У моравске чете Када ме, мајко, нова труба зовне.'' ''Сунце се враћа.

'' ''Вај, рано ли те сан студени срете! Када ћеш из те постеље оловне Устати, сине?'' — ''У моравске чете Када ме, мајко, нова труба зовне.'' ''Сунце се враћа. Ево тица, гнезда, А тебе нема. Шта ћу твојој дјеци, Шта љуби рећи?

И у мутне ноћи, када бура реже, Када нимфе ћуте у морскоме биљу, Ја ћу с вама вући ваше тешке мреже, Да, прекаљен тако напором и радом,

И у мутне ноћи, када бура реже, Када нимфе ћуте у морскоме биљу, Ја ћу с вама вући ваше тешке мреже, Да, прекаљен тако напором и радом, Једном гордо

Ја ћу овде једро посејати зрње Што ће плода дати, Висока и златна, и где беше трње Лепота ће сјати... Па када ме скоро анђеоске струне Зовну с овог света, Ја ћу мирно поћи у вртове пуне Зоринога цвета.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Сам ток битке мало је познат. У почетку су Срби имали извесног успеха користећи забуну која је настала код Турака када је „неко веома благородан“ то је по доцнијим вестима Милош Кобилић (Обилић) „кога облагаше завидљивци своме

Довољно да XВИ век уноси у косовску епопеју и тај елеменат. Италијански преводник Дуке, за којега се не зна када је радио свој превод, али који не може бити старији од XВ века, не преводи о косовском боју Дукиних речи, него излаже

Довољно да XВИ век уноси у косовску епопеју и тај елеменат. Италијански преводник Дуке, за којега се не зна када је радио свој превод, али који не може бити старији од XВ века, не преводи о косовском боју Дукиних речи, него излаже

Како све то да се разуме? Можда би се могло примити следеће објашњење. У доба када је живео Марко, турска сила је била у напону и није било те снаге која би могла да је сруши.

Дубоко у планини „седи на друму широку“ И држи пушку преко крила. Личи на кип освете који оживљује само у тренутку када се приближе Турци. Његове речи упућене турској потери опоре су и одсечне као ударац ножем.

Сем тога, и питања и одговори теку врло живо, растући једно из другога — све брже и силније уколико се олиже крају. Када своја питања завршава овако: Је ли Ђорђа цару оправио? Је л' Јакова на колац набио? Је ли Луку жива огулио?

(Ђерзелез Алија) Дрино, водо, племенита међо измеђ' Босне и измеђ' Србије! Наскоро ће и то време доћи када ћу ја и тебека прећи, и честиту Босну полазити!

окамењених формула има и код Хомера, на пример: „Кад раноранка зора ружопрста освану веће“ (стих који одговара нашем „Када свану и ограну сунце“).

погоди стр'јелом, и рт стријеле одмах кроз мекани кроз врат му прође, да страну клоне Антиној, из руку му испадне купа када га згоди Одисеј, из ноздрва дебео млаз му тргне јуначке крви, по столу ногама лупи те га одгурне брзо и на земљу

који открива гледање на јуначко и кукавичко држање — гледање које је у основи ове песме: Нека бјеже, драги побратиме! Када су се они уплашили од живога одерана јарца, ја како ће сјутра дочекати, побратиме, Хасан–агу Куну и његових тридест

камо заблуди пучину морску, многе би људе он нахранио оштриге тражећ, из лађе скачући брзе, иако је немирно море, када се с кола зна да лако по пољу ваља. И међу Тројцима, дакле, имаде ево ронаца!

везира: „Слуго моја, Тодоре везире, да ми идеш бијелу Леђану, моме тасту, краљу Мијаилу, да ми с њиме свадбу уговориш: када ћемо поћи по ђевојку, колико ли повести сватова; да ми видиш Роксанду ђевојку: може л' бити за цара царица, може л'

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

завеје бело брашно За погачу МОЈА ГЛАВА ДОК РАДИ РАДИ Моја глава док ради — ради Као булдожер Ил тигар млади А када не ради — она се хлади На јастуку се хлади У мом јастуку има чичак Један сан мали Један сничак Чим трепавице око

лети по мојој глави Па час се жути Час се плави Па ми најлепше слике ређа Овде у глави испод веђа Сутра ујутру када сване Ја нећу дати Сну да стане Хоћу да сањам дању и ноћу Одлучио сам И тако хоћу ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА ХАЈДЕ

Тари Мирише смрека и пупи леска Услед пролећа у Новом Саду Изгледа нису посла чиста Један је платан пустио браду Када је требало да олиста Услед пролећа у реци Сави Било је ових дана лома Кечиги Мари се врти у глави 3аљубила се у

и четири стотине минута Људи се могу растати Хиљаду и четири стотине пута Али само један Растанак ће да боли Када одлази Особа која се воли У једном дану Осамдесет шест хиљада секунди Човек може испратити Осамдесет шест хиљада

шест хиљада секунди Човек може испратити Осамдесет шест хиљада људи Само један лик Не нестаје без трага Када одлази Особа која је драга У једном дану Двадесет четири дуга сата Двадесет четири госта Можете скинути с врата

дану Двадесет четири дуга сата Двадесет четири госта Можете скинути с врата Само једног Увек натраг зовете Када одлази Ваше рођено дете Сваког дана Ма колико био дугачак Човек у срцу чува Један потајни зрачак Да ће и сам

дете Сваког дана Ма колико био дугачак Човек у срцу чува Један потајни зрачак Да ће и сам Бити негде далеко Када одлази Онај најдражи неко БИЛО ЈЕДНО ТУЖНО МОРЕ Било једно тужно море Вода доле небо горе А у води испод пене У

Љубав чека пожурите где сте У заседи иза петнаесте ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА Једног зеленог дана Оног зеленог лета Када је бела рада Одлучила да цвета Неко је неком рекао НАЈЛЕПШИ САН САМ СТЕКАО ПОДЕЛИМО ГА НА ДВОЈЕ САД ПОЛА СНА ЈЕ

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Шта ту треба магаре! — поскочи Ђоко. — Ево мене. О-оп, ја сам бржи од сваког магарета. — Е, када би било на трку, али ту треба носити, и то добар товар — поче да објашњава Мачак.

— А буде ли Жуја спавала? Ту већ ни Јованче није знао правог излаза, па одговори онако отприлике: — Када куја спава, онда сви спавају, нико се не скита по шуми.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

СЕСОТРИСОВА ЗАПРЕГА Господа овосветска када коју тафру своју проводе, ките свој окрут, коње, хинтове, себе са сребром, златом и с драгим камењем.

И једанпут, бијући му се с четири краља, надби их и свију четворицу живе их похвата, паке када би куда на шећњу ишао, њих би четворицу запрегао у златне му хинтове, те тако би се помпашно возио.

ЦАРИГРАД или Повест полазна с давнашњега указа сложена изарад памтења онога дивнога голема чуда свете Богородице, када Перси и Татари Цариград облегоше с великом силесијом узимати га, пак с божијим судом изарад те им пробе, сви изгинуше

Али то им Бог не даде да се они могу састајати и договарати се често; спречи им путове. Многе их путем погуби када један к другоме своје улаке с писмом слаху.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

И када бану, и незвана, и дође још једна, четврта тетка, нека тетка Дока, с рукама преко трбуха, и запита их шта су се скупиле

А фрајла Кермина поседе си малко; чека, белким, да се измире сас татка Петракија, та када си виде што ништа неће бидне, — а она си уфати свет... Кој гу знаје куде је саг!... У циркус ники зар...

У циркус ники зар... — Леле, да не дава Господ никому такав срам и резилак! — узвикну Јевда када Таско заврши Петракијеву причу. — Мори, Јевдо, зар сал Петракија што има муку?!

И докле год оро траје, или још боље, докле год Мане не пође кући, и она стоји ту, држећи Гену за руку, а када Мане пође, одлазе и оне кући. Променила се Зона; постаде дете друкчије.

најживље, кад леп дан измами све живо на улицу, — старије на разговр, млађе на ашиковање, а дечурлију на јурење; када оживи испод дрвећа од оних силних љуљашки, па једни се овамо љуљају, а други им певају, а други онамо играју, а Цигани

Па још када им он онако задуван, стане да грди „Титинку“ и „Пиргу“ што арче њихов мâл по комшилуку, и дода: да су саг скупе паре,

И сад тако паметно дете, које је тако много обећавало већ у најранијим годинама, када је оца усхићавало, — како је онда тек мајку Персиду срећном и поноситом чинило!

У лов идем, пушку не испалим! Нипта не знајем за себе, а све зарад тебе... Ја си идем, па... како онај говедо када се, етет, напасе од травку зановет... брљив стадо’, Зоне! — Хе!... Мане ућута. Настаде мала пауза.

!... — Па, ете, дете си, — вели јој тихо Таска — ако у теј године нећеш, а ти када ћеш?! — Било је! — прошапта Зона, па се завали и паде лицем на шиљте од миндерлука.

Свет се окретао и бленуо за њима, извиривао кроз прозоре, истрчавао на авлијска врата и радознало их гледао, и када су ишли тамо и кад су се враћали амо; кад су ишли у амам, он се чудио, а кад су се враћали из амама, — он се смешио.

— За голему, двокрилну, шест стотина, а за малу, за сваку по двеста педесет. — Аферим, — хвали га Замфир — када доживесмо и тој да наше дете има си три касе.

Јевда је неко време искрено бранила свога сина, верујући и сама искрено да није до њега кривица, али када Зона спомену Докино име, — да је и она ту умешана била Јевди је онда све јасно било, све је веровала да је сушта