Употреба речи каже у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

па како се лепо та тужна природа са тугом срца човечијега слаже, као што дивно поетично Петефије у једноме своме стиху каже: „По тужном небу гони Капља капљицу, По моме бледом лицу Суза сузицу...“ Сад више немам ни Петефија — изгубио сам га!

— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли? Она само на оца мрзи, а мене воли. Ох, мајко, мајко!...

Каткада само дође нам чича Марко. „Маро“, вели, „треба порцију платити“. Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. „То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив! Не!...

“ Други пут опет дође, пита имамо ли брашна. А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Јотам, син пророка Гедеона, обличујући неправду граждана својих, каже им басну како су древеса избирала себи цара. Натан пророк, дајући Давиду цару да позна богомрско и неправедно дело

Натан пророк, дајући Давиду цару да позна богомрско и неправедно дело које је он учинио против Урији, каже му басну сиромаха чловека и његова јагњета.

који уме лепше говорити, хитрије лагати и искусније ласкати — подобан је ове басне лаву, који верује све што му курјак каже. А кад дође лисац, само уме ли он боље слаткословити и лагати, нек се онда држи курјак!

Наше се баке у том љуто варају, и боље је нек ћуте. „Нек ћуте”, ласно је то рећи, али баба Чава зна и каже толике примере како се је привидило томе и томе пролазећи ноћом покрај гробља на месечини, и како се вештице преобраћу

„Дели ти сад”, рекне лисици. Ова натовари све у једну гомилу, а за се остави само једног зеца, па каже лаву шта је, чије. „Ај, ај, премудра лисицо, ко те научи тако паметно делити?

и јака бика, и не уздајући се јавним сраженијем победити га, приступи к њему крошко и, пријатељски поздравивши га, каже му да је зготовио велику част, и молига да му у гости дође.

А курјак, показујући му своје курјачке зубе, каже му: „Зар ти је то малена плаћа што си из оваких зуби извукао главу здраву и читаву?

Приступи кротко и упита га за здравље. Коњ подозре лукавство и науми с клинцом клинац истерати. Каже му да се у осталом добро находи, но да се је стражњом ногом на ивер набô и да га нога љуто боли.

Лифландски сељани, ако су и луторани, из обичаја носе браду. Ако га упиташ зашто, а он каже право: „Волим се напити ракије за оно што бих дао за бријање”. А наш Ердељан вели: „О лас јака коља, к нум фаче нимик”.

Ово пролази јер има неки разлог. Али Турчин кад хоће да му се све верује што каже, зато што он носи браду, ту нам не торна конат.

Онда ућути, а како негде упази парче меса у шкрипцу, довеуе ту мајмуна и каже му да је она нашла то сокровиште, но да га не сме узети будући да по закону то владјетељу принадлежи.

Овде лепо приличествује и она басна која каже да је коњ пре био свободан, пак се завади с јеленом о једну ливаду, и за изгнати јелена зовне човека на помоћ, дâ себи

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

А тек ћемо на Лијевче поље! ИСТОЧНИЦЕ Ко каже да ће свеци и јунаци? Иду удовице јунака, иду мајке светаца, пекара, бојаџија - бежите с пута!

Ко каже да у светлост? Иду у мрак, из ког се и звер, престрављена, враћа, иду кроз крв, кроз коју не могу мужеви, иду кроз

У најбољем случају, могло би бити ћуп! Како је пространо, могло би бити и цев! Зна ли ико да каже шта је ово? Шта је да је, пучина сигурно није! Дао бих главу да је ово земуница! Ако није земуница, онда је трап!

Под нечију капу? У нечији џеп? Ил смо сви стали у иглене уши? Крајње је време да нам неко каже шта је ово, тиква или џак, мишја рупа или мишоловка! (А шта ако је ово цео свет?

када држиш руку у води, Држиш све поноре везане за твоју руку“, како, у једној од својих славних химни, каже свети Симеон Нови Теолог, тако и ја, спустивши руку у Дунав, држим у руци све поноре, све воде, али и све ведрине,

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

’ Насмеја се Арса и каже: ,Тако носе сви крштени цареви, а не као ваши Турци!’ и проче. Ми смо одатле гледали цара догод није у собу отишао.

Такав ага узме неколико момака, дође у село које му се допадне, сазове сељаке и каже им : „Рајо, ја сам царев син и ага, дајте, продајте ми се да сте моји, ја ћу вас од свакога зулума бранити, и који

” Сељаци обично млого се томе противе, али то им ништа не помагаше: он натури сељацима по 200—300 гроша, па каже спа̓ији те му направи темесућ и тапију да су сви сељаци томе и томе аги продали све своје баштине, и тако ти он онда

Дођу кнезови о Митрову-дне од свију нахија да порез порежу; везир, Шашин-паша, проучи тај ферман, и каже да је цар помиловао аге, и допустио да опет буду као што су и били, „но идите у вилајет” — рече паша кнезовима —

” — Ја отворим књигу, видим и познам слова, и кажем да сам то учио, и да знам. Но кад почнем да му читам, каже ми он одма, да ја ништа не знам, јер у читању нигде нисам знао где треба стати, и ко ме је слушао, није ништа могао

најпре кметове и кућне старешине напољу учити и казивати како је боље и за душу полезније, но сваки код своје куће да каже: „Ко год пође цркви, било мушко, било женско, да слуша попове, и како и где попови заповеде, онде и онако сваки да

” Он им каже да је то мучна ствар једном човеку из друге кнежине у туђој кнежини кнезовати, „а кад баш хоћете за кнеза Јоку из

се од све три кнежине састане више од 300 људи и оду на мешћему; дођу и месне аге; кадија проучи везирову бурунтију, и каже колика је пореза.

” Кажем ја да не знам. „Послао га”, вели, „Хаџи-Муста-паша, да ми из уста каже, да је везир рекао: да ако он кнеза Ранка не покаје, онда, вели, Алекса нека иде куда хоће себи селамет тражити.

” И каже ми да му је везир по том кавазу поручио, да спрема на Палежу конак за војску, која ће на Шабац поћи и повући два топа,

Кнезови оду на конак, а митрополит Методије узјаше на коња, те ти у град везиру, и каже му како кнезови хоће да узму од њега хатишериф, и да њему (везиру) донесу, да по хатишерифу порез удара а не више,

Арсенију Раонића из Лознице, Ђукана из Орашца, Васиља [Павловића] из Бајевца и Коју из Тулара, и свакога војника каже, и ја му у тефтер упишем име и презиме и село из кога је; и одоше буљубаше сваки своје уписнике спремити, на прво

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Вере ти, Радане — упита један од њих — право ми каже, колико си узајмио од њега? — И не питај, брате, колико сам. Да бог сачува сваког таке позајмице!...

Сретена Павловића да је немиран, да псује закон, веру, да развраћа деду, даје им којекаке скаредне књиге да читају, каже им да горе нема неба ни раја — него да је то некаква празнина; каже им да не треба власт слушати, што је капетан већ к

деду, даје им којекаке скаредне књиге да читају, каже им да горе нема неба ни раја — него да је то некаква празнина; каже им да не треба власт слушати, што је капетан већ к знању«, и добио, наравно, опет главу шећера да је, руке ради,

Послао сам га, ето, Срдану у сватове, набавио му жице, најмио момка да му носи бубањ, а он јутрос ни паре. Каже — нема, не да. — Не може бити. — Боме може, Видаче — рече Милун стишавши се мало.

Милун подува мало, про'ука и промаха главом, па се онда диже и он; рече неком од чељади да каже Сретену чим дође да одмах одлази из његове куће, да га није затекао, па оде наниже, кући Видаковој...

Сад је ћир Трпко, или као што он каже »сега« — велики госа; Држи механу у селу К., под Космајем, уз механу дућан, а уз то обоје има двеста оваца, велики

Али он је остао тврд у свом првашњем уверењу, и кад би пред вече, рече свом момчету да оде до његовог чајира и да каже његовом чобанину да вечерас дотера овце к механи — »јер их могу курјаци напасти«.

Неки га запиткују за врљике стоварене пред механом; шта ће му, од кога их је купио, пошто? Он им каже како хоће да загради ливаду доле у реци, како их је купио доста скупо, али никако неће да каже од кога.

Он им каже како хоће да загради ливаду доле у реци, како их је купио доста скупо, али никако неће да каже од кога. Ћир Трпко је имао и тај обичај да никоме неће за живу главу казати од кога што купи.

Питај га ваздан, он ће ти само одговорити: »хе, хе« и куцнути се прстом у чело, токорсе каже: »То само ова глава уме да нађе од кога ће што купити!...

Поп Вујица никад није волео, бар тако сам каже, да затече човека на ручку, јер, вели, зна по себи како то није пријатно...

код своје куће ручао пасуљца и неку лепу паприку из туршије — а вала и то знати да је поп Вујица волео, барем тако се каже, паприке из туршије — заседне с учитељем Грујицом те осмочи мало печења или ћевапа или сланине, и увек напомене: »Баш,

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Требало је, рецимо, свршити какав посао сеоски. Кмет Јова то одмах каже попи, а попа му рекне те позове по неког од ових домаћина, па се о свему разговоре.

— Звао сам вас, браћо, да се договоримо о једном важном послу - почне кмет. Овда им каже шта је то „важно”, па настави: — Па сам разговарао о томе с попом и Иваном, и мислимо да би овако најбоље било...

И науми да све каже Лазару. И, баш на Илијиндан, око велике ручанице, срете се с њим у шуми. — Јаране! — рече. Лазару паде мраз на

Он би трчао за њим док би душе осећао. Био је то ужасан човек. Нека му Турчин каже да свога сина свеже — он ће га везати као душмана, па да му очи искачу... И Лазар је ишао као овца на клање...

И још много требало је да јој каже... Па се крену Севића кући. Ишао је лагано; само, кад је ближе воћу дошао, он пожури.

Па опет јој није све казала. Није јој казала да се заверила Станку, па је премишљала да ли да јој и то каже... „Да јој кажем!...” мислила је. „Да јој кажем! Она је добра као добар дан. Што јој не бих казала, мајка ми је!...

Могу ме просити, па и испросити... шта онда да рекнем?...” У њеној души наста лом. Да ли да каже или не?... Стотину разлога нагонили су је да и то изусти, али ту беше и онај стид што га је с мајчиним млеком

Сад би ми бар било лакше. Она би отклањала. Казала би: није спремна... Баш да јој кажем!...” И заусти да каже, па се опет уздржа. — Рано моја, шта ћеш! Таква ти је ваљда судбина! — рече Крунија после подужег ћутања.

Куни ме, убиј ме, друкчије бити не може!... Ове речи, ови погледи тврдили су да ће само тако бити како она каже. То више није била Јелица, оно смерно девојче, него олуј који ништа више не може задржати. Крунији се одсекоше ноге.

Зекиним речима и давао му за право; чак и сами Заврзан увиде да је претерао шалом и да је Зеко био у праву да му онако каже. Месец одскочио с копља, а хајдуци су седели и ћутали. Док рече харамбаша: — Ногићу! Смени стражу, па да се леже!...

Никад харамбаша није отишао њему, него он сам дође те јави, ако је што вредно јавити!... Ево Сурепа па нека каже је ли тако?... — Тако је! — рече Суреп. — А после — настави Ногић — воденица је воденица. Ту бахне и незван.

Станко не рече ништа. Катић настави: — Ту је сплетка коју су сплели Крушка, Маринко и Лазар. Дева каже: Крушка је плео да би завадио Црнобарце, Маринко да би се додворио Крушки, а Лазар због Севића девојке, која је с

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

ће и тренут последњи и свети, Када ћемо једном, мирно чекајући, Рећи једно другом: већ је време мрети, Као што се каже: већ је време кући.

је прилазио час повратка свети, Уморни, тај сусрет вечно чекајући, Када ћемо рећи: већ је време мрети, Као што се каже: већ је време кући.

А на мом путу сама сија Сумња, то сунце мога ума. ГОЗБА Кад прођу дани, ко ће знати Да каже повест о њима — Пролазе као луди свати, На белим и бесним коњима.

— А ја за бедне, каже друга. — Ја краљевима, збори трећа. — Ја херојима. — А ја робљу. — Ја заљубљеним! — А највећа: — А ја за дугу ноћ

О врат му је обесила један свој лажни ђердан и послала га у град да каже мудрацу: да она служи законима природе а не законима људским. Јер је радост у космосу преча него срећа међу људима.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

одушевљен адвокат, дигнутим, звонким гласом и испруженим кажипрстом понавља тежину, „морал“ приповетке: „Чујеш“, каже „ко се стара за ова два црва?“, а аранђео се узврдао, поцрвенео, гледа преда се: „Ти Господе! Ко, него ти?

— Спава ли ти се, дијете? — Богами ми се спава, мамо. Купао сам се! — Па хајде да лежемо! Легосмо. — Нека, — каже мама — ја ћу угасити свећу. Знала је да ја то волим.

То зна унеколико само моја мати. Он, каже мама, после те наше несреће био је прво ушинуо леђа вукући ону ноћ воду, па је сутрадан погурен дошао нашој кући и —

те наше несреће био је прво ушинуо леђа вукући ону ноћ воду, па је сутрадан погурен дошао нашој кући и — смејао се! Каже: „Виде ли ти, сека-Соко, нашу лимунацију!

Каже: „Виде ли ти, сека-Соко, нашу лимунацију!” Па онда је почео, каже мама, ситно, ситно да се смеје, док му нису удариле сузе и док није почео сасвим грцати.

Често је, каже ми мати, доносио чича-Ђорђе сомун испод мишке и куповао нам дрвâ, све док, опет његовим настојањем, не би покупљена

— Не види ништа! — рекох ја, а позната јабука заседе ми у грло. — Па.. има ли му... лека?... Шта каже, твој Јоца? — Ништа!... Каже... осушио му се нерв... каже, срж од ока... осушила се!...

— рекох ја, а позната јабука заседе ми у грло. — Па.. има ли му... лека?... Шта каже, твој Јоца? — Ништа!... Каже... осушио му се нерв... каже, срж од ока... осушила се!... Ја почех готово гласно да плачем. И моја мати.

— Па.. има ли му... лека?... Шта каже, твој Јоца? — Ништа!... Каже... осушио му се нерв... каже, срж од ока... осушила се!... Ја почех готово гласно да плачем. И моја мати. — Па где је, где је? — У болници.

— Отиди опет кад стигнеш! — каже ми мама. — Отиди, јави му се; обиђи га, сиромаха, док је још овде. Каже да ће кроз који дан натраг у Н. — Натраг!

— Отиди опет кад стигнеш! — каже ми мама. — Отиди, јави му се; обиђи га, сиромаха, док је још овде. Каже да ће кроз који дан натраг у Н. — Натраг! А што? — Богами, у оној муци и невољи ја не знам ни шта ми је говорио.

Ја му прискочим у помоћ: — Каже ми мама.. Али ме он одмах прекиде: — Та ти си, Јанко! Гле! А како да те познам? Била је сека-Сока, и надао сам ти се.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

овај Вуји Ирошу... мужескога је пола... синчић. Добио синчића, па к’о јабука, дете здраво. к’о тресак! Каже фрау-Цвечкенмајерка бабица да свога века још није вид’ла тако дете здраво па грлато...

Каже фрау-Цвечкенмајерка бабица да свога века још није вид’ла тако дете здраво па грлато... тринаест и по фунти, каже, тешко, а дере се к’о мали бик... Чује се још од винцилирове куће ларма у кући. Једно чудо... — О мај! И јесте чудо!

ужем друштву певао пред Његовим Преосвештенством и Екселенцијом Господином Владиком уз тамбуру неке »мирјанске« песме, каже да је певао: »Вино пије Дочјин Петар«, и »Катице прехвална, свем свету јавна«.

Никола и наредио му да каже Јањи грку да купи цркви трећи полијелеј и да повиси црквењаку плату. Аркадија је баш свакојаких чуда видео: с

А њему онда пуне очи суза, па само намешта појас и ћелепуш, па само каже: »Но, но, каже он. Куд ти опет оде! Нисам, каже, тако мислио, Персо, супруго моја; волијем ја тебе него све

А њему онда пуне очи суза, па само намешта појас и ћелепуш, па само каже: »Но, но, каже он. Куд ти опет оде! Нисам, каже, тако мислио, Персо, супруго моја; волијем ја тебе него све путеркрофне на свету!

А њему онда пуне очи суза, па само намешта појас и ћелепуш, па само каже: »Но, но, каже он. Куд ти опет оде! Нисам, каже, тако мислио, Персо, супруго моја; волијем ја тебе него све путеркрофне на свету!

Док је он певао, учитељ се представио црквењаку Аркадији, на што овај каже да му је мило. — Јесте, очекивали смо вас жељно, — вели Аркадија. — Чим која кола прођу, а ми мислимо: ето га!

јер се до сада није баш најпохвалније изражавао о садашњој младежи, управо Омладини која је предлагала да се свакоме каже: ти, ти брате и ти сестро или: Србине брате, а свакој госпођици: Српкињо селе, а то ни једном попу није ишло у главу.

лепа христијанска добродјетељ, знам ја то, али опет, к’о велим, што може бити вечерас, не треба одлагати за јесенас, каже паор. Како сте ожењени, могли би одмах... — А, извин’те, — упаде му г. Пера у реч, — још нисам, још нисам...

баш тако стрефило да је и њу и ћерку гост затекао у послу, знала је она да је ово учен човек, па ће знати оно што се каже: »Гледај мајку, па шацуј ћерку!

— И донеси столицу једну, две столице донеси. Имам чрезвичајне сремачке шљивовице, како оно каже патер Иноценц кад искапи, а, Сидо? »Ајн варес гетлихес гетренк, ајн варер нектар, дизе слинговиц«.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Све дала попи. Овај, кад видео приличну суму још више се збунио. И није знао шта да јој каже. А она га гледала унезверено, радосно, ишчекујући од њега одговор.

кад би он дошао на гробље она се увек налазила око њега, услуживала га само да би му пала у очи те да се он сети ње и каже јој ако је што од владике дошло. Али од владике не долазило. А међутим, долазила зима.

Чека, кад ће да јој каже да је од владике дошло да се венчају. — Кад дође од владике, ја ћу да те зовем. — Одбијао је једнако попа.

Који од слугу, да би се удобровољио газди, потрчао би Стевану да га отргне од тог његовог посла и каже му како му то газда, хаџија говори. Али би слугу хаџија враћао. — Не дирај га, не дирај!

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Рад је моју Соку узети. — Па добро, што хоћеш да рекнем о њему? — Има ли што? — Има нешто. — Ал' он каже да има две куће и гвожђарницу? — Има једну малу земуницу, а у већој кући, која је задужена, седе кирајџије.

Чика-Гавра иде на пут, па дође код Першуновића и с њим се договора. Овај зове и Љубу, али Љуба се захваљује. Каже да би он њих желео видети у О., у својој кући. Скоро ће бити у О. слава на свету Петку, онде се иде на водицу.

Татијанина мати брзо се спреми и каже кћери да не иде никуд, доћи ће ђувегија, трговац из вароши. Татијана се смеши, слегне раменима, па каже: „Добро, само

Татијана се смеши, слегне раменима, па каже: „Добро, само имам напољу мало посла“. Није дуго трајало, ето ђувегије са проводаџијом и тутором. Но нема Татијане.

нег’ што ће у трешње отићи, да је не чекате, неће доћи, јер је чула да јој из вароши доводе неког грка ђувегију, а она каже да нипошто за ћифту поћи неће; пре ће, вели, за мене поћи. — Да, када би то до ње стајало, за кога она хоће.

Дигну се и оду. Добро је учинио Љуба што је отишао, јер Татијана, како је кући дошла, ни осолити се не да. Каже, пре би у бунар скочила него што би за ћифту пошла. Сада Љуба хоће Милену Милеуснићеву да проси.

Некако напипали су се и искушали. Белкић каже да на његову кћер само за његова живота две хиљаде форинти гледају; а Љуба има куће две, гвожђарницу и нешто дуга.

Ово последње Белкића је нешто мало тиштало, али ништа, млад је човек, све то може у ред доћи. Белкић каже чика-Гаври да му се Љуба врло допада и рад би га за зета имати; но, ипак, мора једаред, и то наскоро, отићи у О.

да види како стоје Чекмеџијићеве акције. Чика-Гавра каже на то: „Добро!” Дође Љуба са шетње. Анка и мамица, отишле у другу собу да се пресвуку.

— И мени је чудно. Ја јој једно пишем, а она друго одговара. Ја иштем да изрази своје чувство, а она каже: чувство у бога! Та и нас свију чувство је онде, ал’ из њенога писма не види се да она мора моја жена бити .

— Тако је. — Па све нешто издалека говори. Неће да дођемо па да се сврши, а опет не каже да неће. Та моја фрајла штета што није трговац, та би умела са муштеријом! — Дакле, шта мислиш сад?

Иде Љуба са чика-Гавром да је види. Мираз му се допада, ал’ девојка не. Обрече да ће доћи. Дође кући, каже матери да је девојка врло ружна, ал’ леп мираз, и да жели само неколико дана промишљења.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Киднуо, киднуо мало пре, тако кажу. — Киднуо, па кад пре? — Па лепо, а ко каже да је киднуо? — Овај овде господин видео га лично. — Где та видео и ко је тај, Бога му није то мала ствар.

Ево шта Париз јавља само пре десет минута. Текст је депеше, ево од речи до речи: Ла ѕітуатіон, каже, ѕе троуве ау поінт де ѕ'аррангер, каже. Чисто и јасно.

Текст је депеше, ево од речи до речи: Ла ѕітуатіон, каже, ѕе троуве ау поінт де ѕ'аррангер, каже. Чисто и јасно. — Па протолкујте то, брате ви рођени, да сви разумемо шта му је то чисто и јасно.

Са свих страна људи су испружали вратове и питали поверљиво: — Шта је? Шта има? Шта каже? Па се убрзо све сазнало.

Је ли баш дужан? Где је та граница кад човек може, кад има потпуно право да каже: „е па, брате, молим те, дао сам колико сам год могао. дао сам колико сам дуговао, сад ме остави да живим.” Али ах!

да се напрегне и усправи, па да оном скупљеном брижном али поноситом свету, који га тако мило и са дивљењем посматра, каже просто и јасно: Господо, браћо моја, децо, жене, ево ту пред вам а, гледајте добро, ево ту пред вашим очима, стоји

Бога им пешачког, мислим ја, па зашто ће онда пешадија и коњица? Каже мени командант армије овако: „Видите ли, Христићу, оно тамо гумасто дрво?“ Видим, кажем ја.

него отишао на другу страну и негде у туђем превијалишту добио први завој као и све остало што по томе има да каже.

— Дође прво гроб некога проте, па онда мога сина овако, — каже она јецавим гласом. — Па зашто га не оставите ту, стара? Шта ће боље него да лежи у цркви? — Е није тако, Душо.

Тамо је њен син у штабу, око менаже, а жена му развила барјак у Беораду. Сад она иде све да каже, па куд пукло. — Ја или она, па коју више воли.

Полако, мили, полако — молила га је скопљених руку. — Дакле, ни једне речи немаш?... Она заусти да нешто каже али ућута. — Не умеш да се браниш, значи крива си. — Крива?

Јер куд бих бегао ја од оних инстинката и оних дедова-убојица? Дакле, ето, тако каже једна метла. Али који су то дедови што ме муче. Који су тачно? Ето, је ли тај дед мој отац?

Африка

на самрти питала ла ли ће је заборавити, обећао да неће никада (разговор који цитира на бретонском је) и због чега се, каже, уистину неће никада ни женити и поред хвалисавости, китњастости, евентуалне лажи, има много искрености и поезије.

Лет им је најмање од по сто метара. С времена на време проплови између њих покоји снежно бели лист. Један морнар ми каже да је то од цвећа које цвета на обалама, четрдесет до педесет километара одавде. Галеби све тамније боје.

“ Она је љубав главног кувара Мадоне а по крви је из племена Пел, пастирка. Сам за себе каже да је „бриљантан“ јер уме да „козира“, што други, каже, црни, не умеју. Хришћанин је.

Сам за себе каже да је „бриљантан“ јер уме да „козира“, што други, каже, црни, не умеју. Хришћанин је. Узимамо пус–пус нас тројица три пус–пуса, и полазимо у тражњу најлепше црне Конакријке.

Вуије ми се смеје. Онај цвет који доносе таласи са острва у ствари је нека, врста чврстог сунђера. Госпођа Ј. каже да никад једног црнца, ма колико он био културан, не би примила за свој сто, и да она никад не пропусти прилику а да

Признају да образован црнац може бити финији од белца а да и иначе може имати све добре особине. Вуије каже да је то основна антипатија раса које се бране — Индоевропејци, Самити.

Друге приче о змијама у савани, које гамижу по целој кући. Вуије Ми каже: „Моја је жена цикнула; и кад сам утрчао, видео сам како се змија одвија од ноге наше девојчице.

Није ли овај начин размишљања потпуно црначки“? Вуије каже: „Оно што је младо у мени то је Суданац, оно што је старо, то је Парижанин.

Петнаестог вечера од оног када сам се укрцао у Марсељу посетио ме је Вуије, да ми каже да је гром који је ударио пре неку ноћи погодио у предњи мост лађе оставивши јасан траг, да је дан раније брод зато

Самба ме подсећа шта све још треба купити. За „лампу-олуја“ каже: „Па бон, ил и а па бон иси, отр!“ Одмах по ручку жуто платнено одело замењујем белим, ради посете коју ћу са Вуијеом

Мирис шуме у ноћи на лим, на воће, на коже звериња. Вуије каже: „Мирис афричке ноћи!“ Влажна, тешка запара као да се пуши око нас; светлеће мушице на неколико метара трепере

Неки трговац Швајцарац коме кажем да имам већ и боја; да је овај из Банфоре с Високе Волте; да се зове Самба; каже ми скоро победнички: „Самба, тетовиран? Па тај је допратио мог пријатеља из Бобо Цуласа.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Зар ја немам грчко глава да го преварим? Анев идротос ће поно уден: ко нећи да пробира, нећи да профитира, каже елинско мудрос! ПОЗОРИЈЕ 9. КИР ДИМА, ПРЕЂАШЊИ ЈАЊА: О, кала илтете, кир Димо!

Ови су коњи први били у вароши. Али како се то баш тако догодило? ЈУЦА: Знате како наша пословица каже. „Скуп двапут плаћа.

Анатемате! Ох, моји лепи десет хиљада! Ох, мој бели десет хиљада! МИШИЋ: Видите, лепо каже српска пословица: „Скуп више плаћа.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Наредио му је да сиђе доле до канцеларија и да каже да ће оберкомисар доћи у затвор, да визитира. Затим је почео, сам, без ичије помоћи, да се облачи и чешља.

Међутим, сад је Ђурђе стајао занемео, и ни у нос. У себи, Ђурђе је осећао да браћа очекују да нешто каже Гарсулију, али он само промрмља: „Море, оно ми је брат, ко ми је добру рад“ – и не рече ни речи.

Међутим, ноздре су му биле румене и као да је дахтао од љутине. Чинило се као да хоће нешто да каже. Али кад Грк прође, он се само осмехну и промрмља Ђурђу, тако да га је и Гарсули – ако је хтео – могао чути: „Зар

Сунце је било одскочило, али он је знао да га неће гледати, како одскаче, још много пута. Пошто је морао да нешто каже Гарсулију, који се стално вртео око њега, Енгелсхофен је извадио свој швапски камиш из уста и довикнуо му: „Можете да

Кад би му брат, и снаха, католикиња, дошли у посету, Ђурађ је имао обичај да каже жени: „Скидај ту Шокицу, са зида, да не гледа шта Ђурађ, ноћу, ради!

Њен отац, сенатор Јаков Богданович, имао је обичај да каже: „Куд ми Бог даде Татарку!“ Била је то жена тамних очију, а обрва сраслих над очима, оштра носа, и црвених, пуних,

Кад би играла, у Команди, зими, Енгелсхофен је имао обичај да каже да је, у црној кринолини, као црни лабуд, али, кад јој се неко замери, као орао.

У мислима је видео себе, како стоји пред Гарсулијем, који се шепури, и како се нико не усуђује да Грку нешто каже. Чинило му се да чује, како му Ђурђе шапуће: „А шта си имао да лајеш, коме си се царству приволео?

Чинило му се да чује, како му Ђурђе шапуће: „А шта си имао да лајеш, коме си се царству приволео? То се, дугоњо, не каже! Куда ћу ја сад, са женом, и дететом на сиси?

Кад би се, међу хусарима, повела реч о томе, уз Ђурђево кикотање, Павле није знао да каже, чак ни турске речи, којима су му његове Влајинице, које је био купио из Турске, тепале.

Ето шта смо дочекали. Све ће нас раселити. Имамо да бирамо, или да постанемо паписти, или москаљи! Боље да нисмо, каже Трифун, из Сервије ни излазили!

Нису такви били ни наши стари! Идем, па шта буде! Аха! Аха!“ Ђурђе се био исправио и хтеде да нешто каже, али само одмахну руком и поче лулу да пали. – Кад одмахне руком, то је код њега био знак да се љути.

Теодосије - ЖИТИЈА

за помоћника у напасти, и смишљаше и он дело побожно а уједно и преварно, јер беше окован срцем у мудрости, као што каже Давид, и запреку коју су му учинили они премудри разумом доброга духа да цпyши довијаше се. А шта то?

О, пира ноћи ове, пуна весеља а уједно и преваре, макар се и каже: „И одобри лукавство, превару“ којом Јаков превари Исава, узевши његов благослов!

хвалио Господа и светога старца, и сматрао га блаженим што је избегао многе бриге, и још бољи део изабрао, који се, каже, не може отети.

него духовном децом у пустињи, па наговори некога старца богобојажљива у Светој Гори да дође к блаженом Сави и да му каже: — Гостољубље твоје и храњење ништих са оцем, и љубав што је у Господу имате према светим манастирима, и нарочито

И одмах помоливши се Христу Богу рече: — Слушам Давида који каже: „Ако вам богатство допадне, нека за њега не прионе срце“; колико Више је достојан прекора и укора онај који копа

— ако се као орао узнесеш и посред звезде гнездо сатвориш себи, и отуда ћу те свргнути — каже Господ“. Слушајући ово о њему, благочастиви Стефан туговаше, и бојећи се Бога савешћу се осуђиваше што је таквога

Много пута поучавајући писаше к њеМу, молећи га да се таквих ствари окани, али као што Соломон каже, говорећи: „Обличавај мудрога, заволеће те, а безумнога — и омрзнуће те“, — тако и овај заиста безумни омрзну на онога

А посред њих њега самога, као оног што Давид каже: „Видех нечастивога где се преузноси и уздиже као кедри ливански.

подражавајмо делима), толико се непрестаном Божјем промислу за нас, дуготрпељивости и милости дивимо, по апостолу који каже: „О, дубино богатства и премудрости и знања Божјега, ,јер су неистражени судови његови и неиспитани путеви његови.

„И све беху заједно у цркви на молитви“, као што се каже у Делима апостолским, „ломећи по домовима хлебове, и примаху храну у радости и пространству срца, хвалећи Бога за све.

Јер не даде се благодат Светога Духа једино апостолима него и свакоме који живи по благодати. Јер апостол Павле каже: „Сваком појединцу од нас даде се благодат по мери Дара: Христова“.

Добивши опроштај, сви са светим прославише Бога, који „даје храну сваком телу“, као што Давид каже, који због свога великог милосрђа води бригу не само о људима него и о малим животињама и птићима враним, када га

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

У највећим окршајима шумадијски сељаци се сећају својих старих јунака који им служе за пример. И песма каже: „помислите на старе јунаке.“ Национална свест и национална задаћа.

„Нада нема права ни у кога, до у Бога и у своје руке“, каже народна песма. Ако мора пред већом силом попуштати, динарски човек ће уништити све што би непријатељ могао узети.

Ако мора пред већом силом попуштати, динарски човек ће уништити све што би непријатељ могао узети. Песма каже: „Цар је Мехмед Сталаћ освојио, не освоји добра ни једнога“, освојио је град, али у њему није затекао ништа од онога

Слушајући гусларево певање многи су динарски људи, у току векова, „одмах узимали пушку и одлазили у гору“, како песма каже. Другим речима: отишли су у хајдуке који су се борили да освете жалосну судбину свога народа.

Оваква се дивинација осетила пред устанак 1804. год.: „земан дош'о ваља војевати“, каже народна песма. Исто је осетила Србија 1912. год., у српско-турском рату. Интелектуалне способности.

далматинских говорника који понекад говоре течно и елегантно и од њихових суседних рођака у Старом Влаху који говоре, каже се, чак и кад их не слушате.

Кад је ваљевска војска чула Карађорђеве речи: „Добро дошли, браћо моја, српски соколови!“, „верујте децо (каже прота Матеја) да ту није војник остао који запевао није, а многи је старац радосне сузе проливао што је то дочекао.

Он удари Секулу буздованом, обори га са коња, али пре него што ће му одсећи главу пита га за име. Секула му се каже: он је био познат јунак, нећак Сибињанин Јанка, присног пријатеља овог непознатог јунака. Тада се и он сам представља.

Они се исељавају у правцима који су напред означени. Због тога се каже: „Херцеговина цео свет насели, а себе не расели.

Чим изиђе из колевке дете почиње „трчати за славом и споменом“, каже Марко Миљанов, славни војвода кучки. Младићи сањају да женидбом уђу у јуначки род, ако не непосредно, а оно бар преко

За ове идеале умиру не само са стоицизмом него, како песма каже, „смрти се смију и ругају“. Мајке и жене више воле кад им синови и мужеви с чашћу погину, но да су са најмање

Оне су остале ближе животу, готово су човечније. Увек у жалости за неким од својих, обучене су у црнину, како каже у спомен несрећне битке на Косову.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— Ето — каже он — у онај горе нисам те бацио, јер је много плитко, а овде, опет, много је дубоко. У слиједећем ће, вјероватно, бити

— Ко ће нам сада казати који је од нас крчмар, а који чича Тришо, стари млинар? ПЕТА ГЛАВА Тражење — Шта каже сом — Пуна кола пуних џакова — Двије киле проса за три царевине — Киша од ракије — Мудри оглас и проглас Ујутру, кад

Ту долази доста људи, можда ће ко знати да нам што каже. — А има ли на твојој крчми сличних огласа? — Охо, још да видиш! Ево, гледај, сав се зид шарени од њих.

Бираће се, каже, мишји војвода. Кад Миш пророк стиже с мишем домаћином до старе пастирске колибе, око ње је све врило од кућних и

— Па шта да радим? — препаде се Шаров. — У срећки број четири каже се: „Не губи наду ни кад си везан.“ Ако некако пронађемо мачка Тошу жива и здрава, наћи ћемо и за те спас — рече Миш

Ево, слушај што каже наш Оглас и проглас! Крчмар стаде гласно да сриче онај чувени Оглас и проглас, а кад га је завршио, мачак Тошо

Изненаћен, Жућо од великог чуда прогута лаж коју је управо хтио да каже, па онда, да се не би осрамотио пред кокошкама, јурну пуном брзином према мачку Тоши урлајући: — Опрости се с репом и

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

И ПАВЛЕ, МАРИЈА МАРИЈА (собарица, старица, долази споља): Господине, један господин; каже позван је. ПАВЛЕ (за сточићем, заривен у једну књигу): А, да, нека уђе! МАРИЈА (оде на врата и пропушта агента).

(Чита.) „Мојо счастије одно обстојатељство тревожит”. ПАВЛЕ: То не могу да разумем. АЉОША: Каже, њеној срећи само једно смета. (Чита.) „Ја знају што ти свјо времја думајеш обо мње”. (Говори.

РИНА (похита му у сусрет): Ти знаш? НОВАКОВИЋ: Сад на путу, срео сам се са господином Тадићем и он ми каже: видео га је, разговарао с њим. Нисам дотле ни сањао зашто ме зовеш. АНТА: И ја сам га видео! НОВАКОВИЋ: Баш видео?

СПАСОЈЕ: Па добро, кога смо ми сахранили? НОВАКОВИЋ: Одговара он и на то питање. СПАСОЈЕ: Шта каже, бога вам? НОВАКОВИЋ (чита): „На питање нашег сарадника ко је онда могао бити дављеник на коме је било његово одело,

ПАВЛЕ: На основу тога што сам жив. СПАСОЈЕ: То треба, господине, доказати! Не може то тако; дође ми ко и каже: ја сам жив!

Па посмртна листа, погреб, гроб. ЂАКОВИЋ: Гроб? Гроб није доказ кад човек постоји. Је л' постоји он? СПАСОЈЕ: Па он каже да постоји. ЂАКОВИЋ: Е, то је оно, видите, а њему се у оваквом случају мора веровати.

ПАВЛЕ: На суду ће се и те препоне савладати. СПАСОЈЕ: Мислите? (Шета узбуђено, хтео би као да каже нешто, па не зна шта ће.) Ја не знам управо шта да вам кажем.

И сад замислите „Илирију” као кућу, јер то је једна организација, заснована на широким основама, и сад дође неко и каже: дајте ми моју греду. Да, греду, али ако ми греду извучемо, срушиће нам се цела „Илирија” на главу. СПАСОЈЕ: Ужасно!

СПАСОЈЕ: Доста је, него! Ти би се уздржавао и за двеста динара, па неће он за пет стотина. АНТА: А то што каже за новине и ја сам чуо. СПАСОЈЕ: Шта си чуо? АНТА: Чуо сам да је Марић звао све новинаре код себе и чуо сам...

Кажем јој: велика невоља, велика брига. И знаш ли шта ми каже кад је погледала у шољу? СПАСОЈЕ: Нећу да знам, разумеш ли, нећу да знам, сад ћу још и у некакве шоле да верујем.

СПАСОЈЕ: Ама, шта ти мешаш бога са шољом од кафе. АГНИЈА: Па судбина; бог дели судбину, а шоља ти само унапред каже ту судбину.

МАРИЋ: Љубавних писама? СПАСОЈЕ: Тако ви кажете, али истрага друкчије каже... То је била крађа писама која вас тешко компромитује и која откривају сву вашу разорну акцију.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

„Какво парченце!” — рекох себи. „Шта ли је хтела ди ми каже?” — помислих, а онда одмахнух руком: један од оних малих мајмуна којима Весна пуни кућу свако божије недељно поподне.

Упитах Рашиду у шта су се опкладили. - У свашта нешто! - рече. - Више ништа није хтела да каже, али сам од Атамана, касније, сазнао да су се кладили у пољубац.

- Закаснићеш на посао! - прилази Тимотију, а он јој каже да хоће, али како је већ неопходно да неко очита лекцију том мангупу. Мангуп сам ја.

пре Октобра и жена је изгледала љупко, с бујном младом косом подигнутом увис и уснама отвореним као да жели нешто да каже. - Било јој је нешто преко деветнаест, мојој Галочки! - рекао је Багрицки уклањајући мачке са себе.

Он није дужан да храни све битанге овога света. Оно што је он хтео да ми каже о рату и страдањима у њему истина је, најкрвавија и најсветија: он неће дозволити да јој се неко смеје.

нагло се зауставила повукавши мој длан ка својим грудима и рекла: - Слушај! Слободно је могла то и да не каже: срце јој је ударало као добош на пожар, али ја га, ипак, нисам богзна како чуо.

Било је то први пут да каже нешто слично и Станика је морала схватити шта се крије иза свега тога, али се правила да не схвата.

- Шта би она могла да каже неком као ти? - Не знам. Мислила је да јој он пише. - Ко он? - Ти знаш ко. Ти знаш у чије име смо послали сва она

- Само звизни, Рашида! Морам нешто да га питам. Заправо, он има нешто да нам каже. Шапнуо је синоћ да има нешто да нам каже. - У реду!

Морам нешто да га питам. Заправо, он има нешто да нам каже. Шапнуо је синоћ да има нешто да нам каже. - У реду! - ставила је прсте у уста и звизнула а пола купача са плаже окренуло је главе према нама.

Оно што је он имао да нам каже о Меланији био је предлог да јој у следећем писму затражим новац. Ако је она, верујући поруци мог претходног писма

Преко железничког моста тутњао је Тауерн-експрес тако да нисмо могли да чујемо оно што је Бароница покушавала да нам каже. То, уосталом, и није било важно: она је увек говорила исте ствари. Данас је мали Емилијан оболео од кијавице и лежи.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

У оно доба у пурђерском животу жена мужу је говорила са „ви“, па ака се случило да у каквој отменој кући жена мужу каже „ти“, тој кући нису најбоље пророковали.

— Е добро, дакле како мислите са том Краковом? — Нека Чамча каже. Чамча је у младости више пута био као калфа са својим принципалом у Кракови, па је Пољску унакрст познавао.

Ето профита! — Право каже Чамча, тако је, набавићемо и то. — Но треба још неколико флаша за коштаљку понети, да буре не отварамо.

после тог жалосног призора госпођа Сока се мало умири, па је он моли да децу не плаши што иде на далеки пут, да им каже да ће се скоро вратити.

Обуче се по реду, узме наџак и каже да је готов. Сад уђе у биртију. Разгледају где би било најбоље. Молер нађе једно место на дувару, у чело, да сваком

Предложи му да их одма не пусти, већ да ће најпре да извиди бурад. Армицијаш смеје се, пристаје на све што Чамча каже, и бајаги показаће се строг.

Армицијаш прими новце и дâ му квиту. Сад их позове армицијаш да остану целу ноћ код њега. Господар Софра каже да ће на колима спавати; мора кола чувати.

Бирташ Арон није код куће, само жена му Рифка са кћерима. Ишту јести. Бирташица каже да нема, вели „шабес” је. Шта ће сада? Сланину су сву појели кочијаши, дугачак је био пут. — Шта ћемо сад, Чамчо?

— Софро, Кречару, хајде да вечерамо, све је већ у реду. Кад уђу у собу, али јело се носи. Чамча им каже како је до тога дошао и смеју се. Господар Софра неће да једе матору одерану гуску, па неће ни Кречар; то даду момцима.

Звони по слугу да му отвори боцу. Кад отворе, гроф сам сипа у чашу, кошта, све му мири. Хвали, каже да је изврсно. — Пошто? — Последња цена аков шест стотина форинти. Гроф мисли се, опет гледа, кошта, допада му се.

Писма је сакрио. Када се вратио, питају га је ли предао писма. Каже да јесте. Они су сасвим умирени. Одавде се опет даље крену и, срећно путујући, стигну у Кракову. Баш је вашар започео.

Но пре него што ће се из Житомира кренути, Кречар се поболе, падне у врућицу. Сад је тек беда. Лечник каже да се с њиме никуда не може док не преболи или умре. Оставити тако болесног, то господар Софра неће нипошто.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Очи су му биле преврнуте, исколачене, гледале су некуд у страну. Ко зна куд је хтео отићи, да нешто каже, болно искривљеним устима?

Не усудивши се да учини ниједан покрет руком, да каже ниједну реч, да би јој признао, био је радостан да је се бар отараси и да му се већ једном скине с врата тај јад, који

У глави јој се вртело. И баш кад хтеде да се осврне, без душе, са устима полуотвореним, издишући, па да му нешто каже, она осети, како све то што јој чула распиње, расте увис, као нешто бестелесно и толико красно, да хтеде задивљено да

цветове, подиже, десном, крило свог капута, осетивши да га је Мајка довела у незгодан положај и да би требао нешто да каже. Виде како сви гледају у њега и не могаше да изусти ни речи.

Нареди да се Антоновичу одговори да пошаље до мртвих одмах калуђера и да иде пред Беренклауа, а да се у пуку каже да нико не излази из логора без ножа.

да преко својих пријатеља потражи Вука Исаковича у Енгелштату, у војсци, јер се ни на каква писма не јавља, па да му каже да су му деца здрава, као и брат, а да му је жена, госпожа Дафина, умрла.

Ударивши затим на патријарха, рече запрепашћеним калуђерима много штошта, што није требао да каже. Начинио је пустом џимријом бившег пећског архиепископа и славеносербског патријарха Угарске, Сербие, Бугарске, Босне,

а истина је и то да она лежи на самрти и да он о том хоће да говори са патријархом, јер ту има нешто и патријарх да каже.

Он је, на свом упадљиво бледом и болешљивом лицу, носио грозу због свега оног што је знао и видео, а није смео да каже. Док његова баба и ћерка нису знале ништа, он је знао све.

Капетан Антонович, који му се нађе, задржа га да не падне. У жељи да му каже што пријатно, он му спомену налог ђенералов да о трошку војничком даде израдити своју слику у Бечу, као спомен на

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

би се десило то и то“, негативни вид магијске праксе, односно табу налаже: „Не чини ово, да се не би десило то и то“, каже Фрејзер.

Често се као једино објашњење забране у нашем народу једноставно каже „не ваља се!“. Табуисане радње чији је циљ да се избегне неплодност могу се односити на младожењу, младу или на обоје.

најјасније се види из неких упражњавања тог обичаја где се у току извођења ритуалног посипања плодовима изричито каже да они представљају децу.

Нероткиња, на пример у Хомољу, нађе дивљу трешњу, савије њену грану па се трипут провуче испод ње и сва три пута каже: „Како ти ниси јалова у свој род, тако и ја да не будем у свој род!

Мушко дете је, каже се, „кућни стожер“, оно наставља породичну лозу и стара се да се не угаси „крсна свећа“. Зато, ако у браку и има деде,

На свадби у Рисну је, каже Вук, „од прије био обичај да... дјевер своју снаху мушким пâсом опаше по кошуљи, да би му мушку дјецу рађала“.

Када се кум враћа са крштења кући, он би требало да унесе кумче тако што улази у кућу десном ногом и да при том каже: „С десном ногом напријед, да се синови рађају, а дјевојке удавају.

“ Када млада у Србији, Херцеговини и Црној Гори стигне младожењиној кући, она загледа под кућну стреху, па каже: „Колико сагледала кутних рогова, толико родила синова!“⁵⁶ Осим прописаних магијских радњи (тзв.

Тачније, при опису неког поступка којим се жели унети измена у низу рађања деце истог пола, увек се каже шта се ради када се жели да следеће дете буде мушко, односно женско.

забележеном у копаоничким селима у Ибру: Млада пре венчања прође између кључа и катанца, па после закључа катанац и каже: „Кад овај катанац откључам, тада да останем у другом стању!“ Када жели да роди дете, она откључа катанац.

неким местима, ако породиља не жели да има деце више година, она мужу, када га шаље попу по „зламење“ за новорођенче, каже да успут седне на онолико места за колико година жели да нема деце.

и метне их под десни пазух, па приликом венчања, док иде с попом око стола, трипут се пред олтаром поклони и у себи каже: „Како ова три пиљка порода имала, тако и ја!

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

ПЕРГАМЕНТЕ Тражим помиловање за човека који се вратио с дуга пута а погубио доказе и пергаменте да је онај за кога се каже и који јесте, те му људи не верују на гола слова.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

памтила је различите војске по томе ко јој је више изгазио тепих док је пролазио кроз трпезарију да закуца нову таблу. Каже да су Черкези ипак најгори. Они су улазили са коњима.

Као да је хтела да ми каже да само мене воли, у њеном срнећем погледу било је нечег извињавајућег. Уосталом, и ја сам се забављао са једном малом

мачком; једном од оних, мислим, што раде на златне полуге; шта се догодило, прославио се, па сад дошао да се покаже. Каже, ћао, момци, још глуварите на ћошку? Ово је Бурза, каже мачки, а ово је Мики; овај овде (то, за мене!

Каже, ћао, момци, још глуварите на ћошку? Ово је Бурза, каже мачки, а ово је Мики; овај овде (то, за мене!), то је, каже, Кеба, има две леве ноге!

Каже, ћао, момци, још глуварите на ћошку? Ово је Бурза, каже мачки, а ово је Мики; овај овде (то, за мене!), то је, каже, Кеба, има две леве ноге! Показује нас дами као да је у неком јебеном зоолошком врту. Шта се дешава?

И шта се догађа? Треба му тема за нови филм и ето ти њега поново на ћоше. Па, како је, каже, шта има ново, шта се напада? Без везе!

Тако ћутимо и премештамо се с ноге на ногу, а онда Мики тресну све у лице: Ако оћеш нови филм, каже, а немаш чиме да масираш народ, каже, дођи, каже.

премештамо се с ноге на ногу, а онда Мики тресну све у лице: Ако оћеш нови филм, каже, а немаш чиме да масираш народ, каже, дођи, каже. да одвајаш, каже, ћошак са нама, једно пет-шест година, рекао је, па ћеш ваљда нешто смислити!

се с ноге на ногу, а онда Мики тресну све у лице: Ако оћеш нови филм, каже, а немаш чиме да масираш народ, каже, дођи, каже. да одвајаш, каже, ћошак са нама, једно пет-шест година, рекао је, па ћеш ваљда нешто смислити!

да одвајаш, каже, ћошак са нама, једно пет-шест година, рекао је, па ћеш ваљда нешто смислити! Тако он оде, а после смо му видели и тај

Један тип у тој филмчуги доследно каже: »Благословено време досаде...« Благословено време срања! Е, ту је мало фалило па да не повратим на неког типа испред

Презиме се завршавало на ицх. Тако се на француском каже ић Био је несрећан због свог презимена. Французи су ломили језик док га изговоре.

Матавуљ, Симо - УСКОК

За њим се упути бркати Рако Мргудов, помлађи од попа, а обојица „печена чела“ и „добре пушке“, како се у Црној Гори каже за небојше, који су у рату још издржљиви.

У њему се огледаше сва ориђиналност црногорска. Он је тврдио да је освета богу угодна, јер, вели, у молитви се каже: „света освета“ (свьта од свьта!

Само по себи каже да су дјевојке у племену лудовале за Крцуном Сердаревим, али он, мимо ондашњи црногорски обичај и поред тога што је

Јер пословица каже: „Сачувај нас, боже, ведра Божића, а облачна Ђурђева дана!“ То због љетине. Али се ни кнез ни његови браственици

И, по свој прилици, то смо скупо платили, јер Саво Марков и данас каже да нам зато цареви не дадоше Приморје! — Опсада је тако трајала четири-пет дана, и у томе се прочу да је воља цара

, — Нећу, ни дао бог! Ово је, да-ти, шала! — ни ако узоћеш — дода Крцун да га подражи... — Зато ти Јанко каже: „Удри гдје хоћеш!“ А-ну, почињи већ! Сијеци, море, тијем љутијем мачем! — Е, кад је тако, држ’се!

— Дивна зимња ноћ! — рече владика. У тај мах заурлика вук негдје у дну поља. — А-ха! — учини ђакон. — И онај то каже! — Јадно звијере! — дода владика и крену се. Мило узе свијеће од ђака. Остали се опростише с владиком.

“ — А зашто баш хоћеш да будеш мој ђак? — пита Јанко дирнут. — Зато што си велики кућић и много учеван — каже владика. — А и онако, мио си ми! А и ја сам од добре куће...

— Чујеш ђавола! — рече Црмничанин. — А да то ти нико вјеровати не може, јер се свуда каже: „Ко ће дочека, нека иде на Цеклин!“ — Браниш их, јер сте као и они! — поврну Цуца.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Идем одма справљати што треба. ПРОВОДАЏИЈА: Охо! Стани мало, момче! Добар, то јест, трговац кад полази у Беч, он каже: идем у Ердељ. Тако и ви треба да чините. Ником ништа, зашто знате: ко пре девојци, онога је девојка.

Али и уму људи, брате. ОТАЦ: Е, шта ћеш. УГЛЕД 3. ДЕВОЈКА (ступи), ПРЕЂАШЊИ ДЕВОЈКА: Једно је момче овде, каже да неки страни људи желе нас посјетити. ОТАЦ: То ће бити онај. (Мане главом на матер и одлази.

МЛАДОЖЕЊА: Не знам. ПРОВОДАЏИЈА (за себе); Мазгов! (Јасно.) То је чудо да никада неће, то јест, да каже колико кад профитира. МАТИ: Такав је и мој муж; једва и мени каже, а камоли ком другом.

(Јасно.) То је чудо да никада неће, то јест, да каже колико кад профитира. МАТИ: Такав је и мој муж; једва и мени каже, а камоли ком другом. Него све се тешка, канда нема ни пребијене крајцаре.

Шта велиш, то јест, би л пошла за њега? ДЕВОЈКА: Како каже мама и тата. ПРОВОДАЏИЈА: Е, добро је! Нећеш се, то јест, нимало кајати. Пуна кућа, то јест, што ти срце иште.

(Извуче једну карту.) „Колико година имате?“ ДЕВОЈКА: „Лепа је ствар тајну чувати.“ МЛАДОЖЕЊА: „Зашто каже жена: мој муж; а муж за жену: моја госпођа?“ ДЕВОЈКА: „Узмите се на ум“. МЛАДОЖЕЊА: Аха!

). Како стоји, то јест, с аљином младе невесте? МЛАДОЖЕЊА: Ја питам фрајлицу какав јој је густ, па неће да ми каже. ПРОВОДАЏИЈА: И! какав си ми младожења! Узми, то јест, што је најлепше и најскупље, па ето ти. (Девојки.

И ја твом оцу кажем „Цицо“ место Ника, а тако и друге чине. ТЕТКА: Мени мој каже „бабо,“ а ја њега „Мило“, па добро. МАТИ: Та лако је за то, само нека је у другом добро.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Ноћас касно двоје родитеља читали песму о зецу и одгонетали — шта је писац тиме хтео да каже. Да они кажу детету, да дете каже наставници. Такву поруку нису могли наћи у песми о зецу. Нису знали где је.

Да они кажу детету, да дете каже наставници. Такву поруку нису могли наћи у песми о зецу. Нису знали где је. Због тога молимо све писце: ако имају

Обично се каже како ове књиге треба да подстичу дечју машту, да продубљују дечју осећајност и снагу доживљавања. Да код деце развијају

није изгубио привлачност и поетску вредност, али он делује у супротном смислу од оног што је „песник хтео да каже”: Ево, децо, то је онај Пура-Моца, Што је већем трипут бежао од оца!

Момак и по хоћу да будем је алегорија о дечаку који би напречац да сазри, да порасте, да постане, што се каже, момак и по.

ИИ У предговору Башти сљезове боје Ћопић каже да се у списатељском послу „не може измишљати, а поготово не добри људи и свети бојовници”.

куји) Нема те ситуације сељачког живота, тог посла, тог тренутка свакидашњице, о којима наш песник не би знао да каже проживљену, тачну реч.

Ех, да ми је чути шта му је казао. - Ми се договорили! - свечано објављује старац. - Каже да је задовољан. (Ти си коњ) Дете верује у таква чудеса, у сашаптавања дивних самарџија и паметних коњића, у

као дете које поетизује свет: Свакога дана кад с посла дође мој тата мени косу чупне, мој тата мене шаком лупне, и каже: - Јак си као гвожђе.

пародија је Саутијевог Оца Вилијама; цела Воок оф Нонсенсе Едварда Лира јесте пародија; за Чуковског Шкловски каже да је „дечје стихове, вероватно, почео да пише као пародију и саградио је нови дечји стих”.

реч или реченицу, започевши, дакле, игру, наш песник као да не зна куда би пошао, као да не зна или нема „шта” да каже.

Значење избија у току игре. Оно што је речено је управо оно што је требало да се каже, јер се није ни знало шта треба да се изрекне.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Ја издајица отечества, што кажем да једем за своје новце лебац! ЖУТИЛОВ: Најмање је, ако вам се каже да сте конзервативац. ГАВРИЛОВИЋ: То је онда желети, да сви буду конзервативци. ЖУТИЛОВ: Шта, шта?

дочекати, као што се пристоји, али он дође инкогнито, и јошт и је карао што троше новце на такве ствари, за које, каже, могло би се барута купити. ЗЕЛЕНИЋКА: Шта, шта? То није војвода!

ЗЕЛЕНИЋКА: Та је ли то истина, забога! СМРДИЋ: Тако ми солдат каже. Но умро нам је војвода. ЗЕЛЕНИКА: Слаба штета кад није родољубац да ваља. Пешта и Будим важнија је за нас вјест.

Послао ти је шнајдер конту. ЖУТИЛОВ: Какву конту? У војводини се не плаћају цугови маџарски. НАНЧИКА: Каже да му требају новци. ЖУТИЛОВ: А зна ли он да је мађарон?...

А други могу вући плаћу. ЖУТИЛОВ: Забога, нудио сам га да буде подсекретар, па каже да није за то. Шта ћу да радим? СМРДИЋ: Дајте му што је за њега.

ЖУТИЛОВ: То је добро. Новаца ваљда не тражи. НАНЧИКА: Мислим да не тражи. ЖУТИЛОВ: Шта каже девојка? НАНЧИКА: Нисам јој јошт спомињала, јер нешто важно стоји на путу. Кажу да је Маџар. ЖУТИЛОВ: Пак?

ШЕРБУЛИЋ: Сам не знам шта ћу о томе да мислим. Тај што сам с њиме говорио из Сомбора је, и каже да од наше војводине неће бити ништа. СМРДИЋ: То смо одавно могли знати.

СМРДИЋ: То смо одавно могли знати. ШЕРБУЛИЋ: Каже да се једно прошеније на цара потписује, у коме Србљи сами признају да нас је мало и да за нас није војводина.

ШЕРБУЛИЋ: Ко потпише, добија педесет дуката у злату. СМРДИЋ: Шта, шта? Откуд толики новци? ШЕРБУЛИЋ: Каже да се напред плаћа. СМРДИЋ: Али, толики људи! То ће много изнети!

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Шта је могла ортодоксним Србима да каже Света Рожалија, панормітанѕка дивица накићена і іѕпівана или полемично дело Камен праві ѕмутње веліке језуита Антуна

Поред тога, он се не усуђује да каже све што мисли. Он се боји да се осумњичи његова поданичка верност и неће да дође у сукоб са цензуром.

Када је имао да каже своје мишљење о поступању Аустрије према Ђорђу Бранковићу, он преко тога брзо прелази, јер тако нешто »историческому

Истоку, он је имао довољно прилике да види шта је калуђерство, и он сматра за дужност да своје искуство и другоме каже. (»Ко се год опари, а не каже друштву да чорба жеже, није добар за друштво.

(»Ко се год опари, а не каже друштву да чорба жеже, није добар за друштво.«) Иначе миран и питом, Доситеј никад се није тако жестио но када је

Он има склоности да се расплињава и често се губи у развијањима која су у слабој вези са оним што хоће да каже. Његове периодичне реченице су каткада неразумљиве. Интерпункција му није увек сигурна. Он је писао у стиху и у прози.

То је била уопште једна песмарица, како јој и само име каже, и то на језику који није био чисто народни но унеколико дотериван.

И још најбољи је када је тако одсутан од свога дела, јер када хоће да каже шта мисли, када испада као моралист, он, сав од инстинката и од апетита, неразвијеног, готово утрнулог моралног

даром, јасним и ведрим духом, трезвеним поимањем живота, ретким способностима да ствари добро уочи и да их добро каже, да нађе и обележи карактеристичне типове, да дâ јаке и потпуне слике целих средина.

што га одликује од ранијих критичара српских, то је његов слободан и смео дух, готовост да без устезања и ограђивања каже целу своју мисао и до краја доследно иде за њом.

Али има једна ретка и смела искреност, одважност да се у песми каже сва мисао и да се у лирској исповести иде до краја.

првих успеха, пошто је изнео топла осећања и јаке утиске своје младости, мислило се да је казао све што је имао да каже, да не може да се обнавља и да излази из себе, да је испевао своју песму.

Милићевић, Вук - Беспуће

која је весело одсијевала, губила се и помаљала, а он је непрестано чекао и тражио погледом, као да има нешто да јој каже. Касније га ухвати сан.

Заборавио сам. Опрости. И погледа га благим погледом који моли. Гавре Ђаковић ћуташе. Он хтједе још нешто да му каже, тражећи само у себи блаже ријечи. — Видиш, говораше Милан, ја те разумијем. Али ја нисам рођен за други живот.

Она је свршила сав посао, узалуд га отезала и прегледавала једну исту ствар десет пута, чекајући да јој он нешто каже и одлазила полагано, кадгод зачуђена, а кадгод ожалошћена.

заклињао, давао себи ријеч да ће то бити првом приликом кад му дође; он је био промислио ријечи којима да јој то каже, он је знао на памет своје фразе и одговоре.

— Господине Ђаковићу, господине Ђаковићу, — понављаше она кроз сузе, не могући више ништа да каже, сва уздрхтала и узбуђена, гушећи се у горким и несрећним сузама.

Он се преврташе с једне стране на другу и не могаше да заспи. Она сигурно још плаче, мишљаше он. Она каже да је несрећна. — А зар сам ја срећан? - запита се он и луташе очима по тами. И читаве ноћи не склопи ока.

Он настављаше да говори са старим, осјећајући што му она каже својим нијемим погледом; он се трудио да заборави на то, али кадгод је обраћао очи према њој, видио ју је гдје иде

Њему би криво што је дошао овамо. И кад је хтио нешто да каже, све ријечи које му се натуриваху, чиниле му се неспретне и глупе, незгодне и излишне. — Ви ћете скоро у Загреб?

Кад би им отказао стан? Неће моћи, и шта да им каже? Не иде, није лијепо ни поштено да их истјера из куће; нијесу му ништа скривили и учинили на жао.

Он не налажаше ни једне ријечи да јој каже, и они се враћаху ћутећи преко дјетелине, подалеко једно од другога, као нечим раздвојени, још више туђи једно другом

Он је тражио да је дирне којом ријечи, док га је она само чудно погледала, пуштајући га да јој каже све што му се свиди и буде по ћуди.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

И тако се једанпут мре! Мајстору се само кува и мења боју, а Јова га одобровољава и умирује и каже: да он као стари социјалиста не би за живу главу закинуо раденику; и тако скине с врата мајстора.

У суду почеше одбијати Јовине писмене радове, јер често нису могли да знаду шта хоће да каже, а Риста пушкар се тако извештио у писању надгробних слова да је Јову мало ко и тражио.

Питају један другога: »Пошто прасе?« — и један другом одговара, сваки каже пошто је купио, али сваки слаже, бар за један динар каже да је мање платио, а одлазећи један на једну а други на другу

« — и један другом одговара, сваки каже пошто је купио, али сваки слаже, бар за један динар каже да је мање платио, а одлазећи један на једну а други на другу страну осврћу се један за другим и гледа један другоме

А домаћин устаде и отпоче здравицу. С почетка је ишло и којекако; разумело се бар шта хоће да каже »Ћеф ми је, прико, рекао је Јова, што баш теби наздрављам.

конзисторији, а питаћемо се онда и за наредника, »Лепога Мику« названог, а такођер и за ту твоју »тетку« које да ми се каже од чега она живи?« Потписан: Јован Максић, указни поштар.

И Јова се сада даде у туговање и заћута. Гледа по столу и види изобиље на њему, али се сети да се каже да »није сваки дан Божић«, и да има много мучних дана преко године.

) — Тако! Деца скрстила руке, па гледају у Максима. Он настави: — Сад ћу да вам причам о, — како наш народ лепо каже — »хранитељу« једном, кога ви сви познајете, јер мало који од вас да га нема у кући.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Веруј, брате, сваки љуто лаже Ко год овде за Пегаза каже Да се само амрозије слади, Не — и траве кâ друга кљусади.

Однеше некуд, ма куд, ко то знаде?! Однеше небу, донеше му јаде, То каже лице, о Бог ти га не дô! — То каже лице то његово бледо, То кажу очи оне укочене.

Однеше некуд, ма куд, ко то знаде?! Однеше небу, донеше му јаде, То каже лице, о Бог ти га не дô! — То каже лице то његово бледо, То кажу очи оне укочене.

47. Још он пита злато своје, И ту малко стаде шала, Да му каже, колико је Драги досад већ имала. Наша декла ту уздану, И суза јој једна кану. 48.

85. Он се слади моме беле, Још узима њој избицу, Јер де она би доселе, Лошу каже другарицу: „Сувише је, вели, проста, А то већ је за ме доста.“ 86.

Ма никакве на њем' ране, Па око њег' слуге траже, Иду, гледе на све стране; Нигде ништа да им каже За јуначке тешке муке, Од крвничке какве руке.

кâ луч само, Што јађане луче ита На та места страовита, Костурницу обасјава, Де му срећа мртва спава, Поломљене каже кости Од његови сви радости, Замукнуше тужним муком, Што он поби својом руком.

Ма на њему плоче није, Само један крстић мали, Али и он мучке жали, Баш ни словца најмањега, Да ти каже ко ту легâ, Али Урош познаје га.

Ал' на дому нашô је другога, Та другога, Радивоја свога, Па му каже што је и како је, Каже њему и за злато своје; На све стране света големога, Каже, нема чеда таковога, Та ни вила,

Ал' на дому нашô је другога, Та другога, Радивоја свога, Па му каже што је и како је, Каже њему и за злато своје; На све стране света големога, Каже, нема чеда таковога, Та ни вила, ни звезда Даница Не би

другога, Радивоја свога, Па му каже што је и како је, Каже њему и за злато своје; На све стране света големога, Каже, нема чеда таковога, Та ни вила, ни звезда Даница Не би њојзи била другарица; Даница нам носи бела дана, Цвета

Сав се стресе и шкргутне зуби, Те погледи пред собоме Цвету, Ал' га чудна до два ока срету, Свако око млого њему каже, Млого каже, још више одмаже: „Та и своју угасићу свећу, Али опет издајице нећу!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— окидох ја поносито. Учитељица се трже и зачуђено подиже обрве. — Бог с тобом, дијете, гдје си то чуо? — Каже мој дјед — одвалих ја самоувјерено. — Није тачно, вук није зелен. — Јесте, зелен је!

— Ма како ти то зазиреш од сата као да је пред тобом жив створ, а? — Па да шта је него жив — мирно каже дјед. — Сат жив?! — забезекне се Сава. — Жив, богме, и десет пута мудрији него ти.

Ех, да ми је чути шта му је казао. — Ми се договорили! — свечано објављује старац. — Каже да је задовољан. — Та неће ваљда ићи да загледа ђевојку — какоће дјед.

Ево, већ се помињу и коњски табани, ту смо. — Их, парипина! — пријекорно каже самарџија. — Како само овако спретном коњчићу можеш рећи да је парипина ...Угађаћу му, јашта нег угађати.

— Па сједиш поред њега и нека те твоја туга подузме, а он те гледа и само што не каже: остави, болан, Петраче, дај ти да ми по једну запалимо. Их! Ја већ и не знам гдје сједим. Коњ који пуши!

— Препао се грабаља, а, лоло једна. Самарџија ме чврсто пригрли, не да ми да се растужим и каже соколећи ме: — Утеко лопов, па да. Нека, нека.

Е, мој драги, тако ти је то. Била је покојница, право да се каже, свакаква, то ја најбоље знам. И попити је вољела, бог јој душу простио, једном тако умало није кућу запалила.

Охо, кад већ он тако каже, онда крупни млини мељу. Вилама се обично пријетило мом стрицу Ниџи, старом виловњаку, спадалу и стрмоглавцу, кад би

Сад је још више личио на неког праведника с иконе. Покушао је да нешто каже, али му се кроз стегнуто грло проби само некакво кашљиво старачко гргутање.

Не знам читати, не знам писати ... — А они? — А они: одричеш ли се, каже, тога свог, бог те пита каквог, свеца за кога си крао туђе оквире? — А шта ћеш ти рећи?

Кад се то десило, коњоводац није умио да каже. То су други прије њега примијетили и скренули му пажњу. Па шта ћемо сад? — оте се неком од укућана.

Коњче му је, крајем рата, поклонила нека партизанска интендантура. Шта да се каже, није му било нарочите мане: имало је све четири ноге и ребра као мотор на ваздушно хлађење, тек је било очевидно да

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Две му успут побегле. А овима које су стигле Хасанага потпрашио пете! ХУСО: Ама зашто, Алаха ти? СУЉО: Каже неће да му логор погане курве! ХУСО: Јесу ли бар биле чему? СУЉО: А какве и да нађеш, него половне?

Ово није Стамбол, него Требиње! И тамо није Багдад, него је Гацко! Шта он мени каже! Жудња! Па ја од жудње побенавио? Бре!

А то ти није рекао? Није? Седам година не да да мрднем из куће, плаши се да ме неко погледа; неко ми каже „добардан”, а он зато по месец дана не говори. Није ми дао ни с братом да останем насамо.

Ко да га чујем шта каже! Па зар се ја нисам само приклонила обичајима ове земље и вере, а ко те обичаје чува, до Хасанага?

Јабуко моја... Мојој дојци топло у твојим устима као грешнику у милости Алаховој... Брате! Куран каже да га две године дојим! До две године има више од године! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Наћи ће му се дојиља, не брини.

Тако ти ја, ручо, па седим и пушим. Док ће ти она мени — да ти покажем сабљу. Каку сабљу, питам ја, каже: ону у соби. Ајде да видим. А осећам колко је сати. Уведе ти она мене у собу...

То је бар просто, и све је било по пропису. Молим лепо. Хасанага отеро жену, бег Пинторовић тражио илми-хабер, каже нећу да је водим без илми-хабера! Има човек и право.

СУЉО: Тако ћете још и до ножева, будале! Ајде, пусти човека! ХУСО: Он мени да каже да сам говедо! То је инсинуација! АХМЕД: Шта се мешаш у разговор... ХУСО: И јес ми разговор!

Јес разумела? То ти је одсад цео речник! Шта каже, молим те! Да ја — ЈА! — не умем себе да поштујем! Да ја, молим те лепо, после свега, испаднем мојој сестри и

А друго: мисли ти и причај како год оћеш, али ћеш чинити како ти се каже! Доста ми је свега! Свадба ће бити за недељу дана, то сам ти већ саопштио, и с тим је свршено!

Видиш ли ти овај штап? ХАСАНАГИНИЦА: Боље ти је да ме чујеш до краја... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Пусти је да каже, неће ти уши одсећи! ХАСАНАГИНИЦА: Кад пође свадба одавде, морамо проћи крај двора Хасанагиних...

Увек фини, умивен, углађен, а непријатан као златан зуб. Сећам га се као превише ћутљивог. Толико ћути, да и кад каже „добар дан” људи се забрину. Замисле се: шта ли је тиме мислио? ЈУСУФ: Тај ти неће ићи наруку.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Немој да те видим прљава и необријана, јер те нећу више волети. Он оде до бербера, каже му, шта му је Тода наручила, овај га тад узме и накаради.

имање на разне послове који му никад нису полазили за руком, а које је он опет предузимао више ради света, да се не каже: како ништа не „печали“ већ једе готовину. Мати ми скоро за оцем умрла. Зато сам бабу звао увек мајком.

“ И сузе, кашаљ — почињу да је гуше. Деде сад кажи ми тога, који би тад на тебе мислио? Ко би смео да јој каже: — Нано! не љути се, али ја не могу толики да будем. Страх ме је од толиког. Не могу нано, страх ме је!...

— Љутиш ли се? Немој! — Не љутим се. — Поче она да гута, као сузе. — Не љутим се, али шта ће да каже свет, људи! Иди, ако мислиш добра. Шта хоћеш ти? Та ја сам жена! — Истина је — одговори он меко.

Опет ће доћи. Ох, а шта тражи? (Ма да је знала.) Што је не оставља већ једном? А да каже мужу — не сме. Јер, какав јој је муж, и крв би потекла...

ним осмехом на рујним јој устима, гледа га кришом, види: како се он чеше, врпољи, гледа у њу и хоће нешто да јој каже, а она му тада окреће леђа и чини се невешта. — Цвето! — вели он напослетку. — Хајде да певамо. — Нећу. — А што?

Мати му, сирота, да пресвисне од туге и срама. Молила га, преклињала, да бар њој, ако оцу или коме другом неће, каже зашто бежи од куће и жене, али узалуд...

— заустави ме. — Је ли ти мој Мита што говорио? — Не. — Ох! — поче она да ми се тужи. — Јест. Ништа он неће да каже. Само тако ћути. Па морам, синко, као што видиш, ето другога... А нама он ништа неће да каже.

— Јест. Ништа он неће да каже. Само тако ћути. Па морам, синко, као што видиш, ето другога... А нама он ништа неће да каже. Ни „болан сам“, ни „ох“, ни „овде ме боли“, ни „ово ми се једе, пало ми на ум, дај ми, мајко...“ Ништа, ништа, синко!

“ Ништа, ништа, синко! Само тако ћути. Срамује се од нас и ништа, ништа неће нама да каже. Те морам другога, кад му овако дође, да питам, молим, да ако њему што није казао, потужио се, а он нама ништа неће да

Те морам другога, кад му овако дође, да питам, молим, да ако њему што није казао, потужио се, а он нама ништа неће да каже. Испричах јој што сам знао. Казах како сам му обећао да ћу га још који пут обићи. — Дођи, синко.

Казах како сам му обећао да ћу га још који пут обићи. — Дођи, синко. Дођи, те ако бар теби што каже. ИИ А шта би имао да ми каже? И без њега ја сам знао. Знао сам још и за оца му, и за њу, матер му.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

— У тишини, по висини носи вила даље сина. Око мене звезде бледе, све се већма губе, реде, а вила ми прстом каже једну малу светлуцаљку, оку моме самртноме на дну видног домашаја.

ситне звездице; васељена је само кутија, да собом чува драги камен тај у седам боја што се прелива и свака боја једну каже страст: тај глум се зове: тајна вечера, јунак је бог у лицу човека, гледачи су му цели бели свет, ненагледану гледећ

вратих чека, уточишта моли и конака мека, дозволи оче, оче допусти, хришћанска милост да је у двор пусти: була је, каже, побегла од паше, ал' крв је наша, дете је наше; и ономад једну одбисмо жртву: сутра је у снегу нађосмо мртву!

МОЛИТВА БОГОРОДИЦИ Јуле, ћерке Пере Сегединца Ох, мајко света, Богородице, што слуга ти на мене каже лик, у јаду ти се налик осећам, помози ми, да, слаба, научим олакшати бар осталима бол, те сваки јад, ублажен,

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

У библиографији Вукових радова од Љубе Стојановића (Живот и рад Вука Стеф. Караџића, стр. 762 и 227) то се изричито и каже, а за тим су се повели и остали. Истина, међутим, нешто друкчије стоји.

Јаше Продановића. „По својој књижевној вредности наше народне приповетке заостају иза народних песама“ — каже он на самом почетку свог есеја о прозној народној књижевности, штампаног као предговор његовој Антологији народних

У том сване: али браћа јоште спавају, ништа нијесу знали шта је најстарији брат учинио. Он их пробуди а не каже им ништа. Отале се подигну и стану путовати даље.

Тумарајући по планини нађем у једној пећини девет дивова, — и тако им све по реду каже што је учинио, и сви се томе чуду зачудише.

једном цар пође у лов, а њему каже: — Остани ти ту код двора и ево ти девет кључева, чувај их код себе; можеш — вели — да отвориш три четири одаје, тамо

Сад да видиш чуда: препане се царев син од цара! У том, кад цар дође из лова, каже му зет његов све по реду, цар се већма у бригу даде, па му рече: — Зашто тако учини?

Пошто сестра одведе коња у арове, а брата на кулу, пита брата како је дошао, а он њојзи све по реду каже, па је пита: — За кога си се — вели удала?

Цар вели: — Ја бих најстаријег и средњег много мучио, а најмлађем не бих ништа. Онда му она за брата каже. Он брзо нареди да га доведу, а кад га цар види, скочи на ноге, руке шире па се у лица љубе. — Добро дошао, шураче!

Онда она цару каже: — Ево онај мој најмлађи брат а твој шурак дошао да ме види. Онда цар заповједи да га преда њ доведу, дочека га на

Па одмах сједну вечерати. За вечером се разговарају о свачему, и напосљетку царевић каже да иде Баш-Челика да тражи.

Жена како га види, зачуди се па му рече: — За бога, чоече, откуд ти овдје? А он јој све по истини каже, и вели: — Бјежи, жено, да бјежимо!

— па му жену отме и каже: — Ја ти сад живот праштам, јер знам да сам ти казао да ћу ти дати три живота, па сад иди, ама више за жену немој да

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Питај ту, што је тако лепо учиш. СОФИЈА: Само тако каже, а видила сам како му је било повољно. МАКСИМ: Повољно, што идем неиспаван као пијан.

Верујте ми, да мужеви нећеју, не би се ниједна белила. МАКСИМ: А кад муж каже да се не кува ово и ово, зашто се то кува, пасја веро? СОФИЈА: Друго је јело, а друго је белило.

кад се каже гди је г. Спасић против логике или граматике погрешио, то је пашквила; а кад г. Спасић критизира чича Срећка књигу о

А како ћеш да га разумеш, кад оће оно што ниси ни снивао. Најпосле му се не допада ни моје име, зашто, каже, није српско, него хоће да се зовем Перзерин. МАНОЈЛО: Како? ИСАЈЛО: Перзерин, ха, ха, ха!

МАНОЈЛО: Да није то што и Немци зову дател? ДОКТОР: То не граничи ни на каку сумњу. МАНОЈЛО: Е, па код нас се каже урма. ИСАЈЛО: Урма? Урма? То сам и ја знао?

ПУТНИК: Ја мислим оно је пашквила, гди се на чест кога напада. ДОКТОР: Може ли веће бити бешчестије, освим кад се каже да моја књига не ваља. ПУТНИК: То јошт није тако велика увреда; јер може бити да онај који тако пише, има право.

Да их извадим дакле, и на друго место сакријем. (Иде к дрвету.) Оди, бриго моја! (Копајући.) Сад нек ми каже ко да је задовољнији човек кад има новаца, од оног који тиме не разбија главу. — Шта? Шта наопако? Шта? (Устане.

Видиш, може те ко опазити, па помислити богзна шта чиниш. КУЗМАН: Ти право велиш. Али видиш, што ми жена каже, шта је снивала, да ће нека птица доћи и однети ми новце. ДАМЈАН: Иди, бога ти, зар и ти на сујевјерија држиш!

ЉУБА: Преправи белу кафу за мајку, зашто каже да је гладна. — Право има кона, што држи слушкињу. Бар може коју моду од ње научити, а ћирице тако су безобразни, да

ПИЈАДА: Ћекајте само док се науците, пак чете видети, како че вам се допасти. ЉУБА: Моја мајка што год није видила, каже да не ваља. ПИЈАДА: Е, то би ми зло просли са зурналима. Да видис, Љубо, какав је сесир добила Драга из Беца, дивота!

Али сто је цвет, видицес; сваком се мора допасти. ЉУБА: Ја сам молила мога бабу да ми наручи један, пак каже добар је и онај стари. Чисто ме је срамота већ да у њему идем. ПИЈАДА: Па твој није рузан.

) Твоја се мајка несто срди на мене. ЉУБА: Е, што се има срдити. — Мајка, каже ти Пијада збогом. СТАНИЈА: Збогом, кјерко, ја богме не чујем добро. ЉУБА (Пијади): Видиш да се не срди. (Одлазе.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СТЕВАН (крстећи се једнако): Овде човеку мора памет да стане. Најпре по три служитеља не могу да јој угоде, а сад ми каже, нека, Стево брате, требаћеш може бити, милостивом господину. Данас први пут чу и ја од ње лепу реч.

ТРИФИЋ (горко): Верујем. СТЕВАН: Јесте, милостиви господине. Зачудо како се наша госпоја изменила. Мени каже драги Стево. ПЕРСИДА: Мени каже Персо душо. ТРИФИЋ: Је л’ то истина што ви говорите?

СТЕВАН: Јесте, милостиви господине. Зачудо како се наша госпоја изменила. Мени каже драги Стево. ПЕРСИДА: Мени каже Персо душо. ТРИФИЋ: Је л’ то истина што ви говорите? СТЕВАН: Ви ћете се сами уверити.

Ја је молим за опроштење што сам на дужност моју заборавила, а она ми каже: Нека, Персо душо, ја могу и сама. ТРИФИЋ: Пређе јој нису могли троје угодити. СТЕВАН: Ни сви служитељи.

ТРИФИЋ: Зашто ви мени нисте јавили кад је полазила? СТЕВАН: Ја сам хотео, али милостива ми госпоја каже: нека, драги Стево, може бити да је милостиви господин у послу, њега не треба узнемиривати.

СУЛТАНА: Ах! (Домаши му, пак и опет седне радити.) СРЕТА (радећи пева). Чујте, жене, моју песму, то вам каже Срета Да је жена брзоћудна од сто ока беда. Децу треска, слуге бије, муж сирома ћути.

СТЕВАН: Милостиви господине, ождркељала се као свиња, па дошла да је пустим унутра, каже да је милостива госпођа. СУЛТАНА: Скотино, сад ћу ти зубе избити! Зар ме не познајеш? (Трифићу.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Кад куцнеш, гласи се празнина, Онако како облик каже, Најчешће мукло. А дух вина С духом се уља тешко слаже. Руб полице је руб ризика: Јер пад би значио неповрат.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

на мртво име, и да си положила из цуга све тестове, па мама после казала: „Није што је моје дете, али учитељица ми каже да је то заиста чудо и да још ништа није слично срела у свој ој каријери! Богами!

И таман кад одлучисмо да се она уда, а ја да најзад постанем озбиљан писац, неко се врати и каже, на пример: „Хеј, нисам ти још ово причала!“ или „Реци, а шта се догодило после тога?

Осамнаест? Одговор је тачан — хоћете ли даље, за сто иљаде? Који сте ви шмекер! Знате шта, када ми неко каже: Не знам шта бих дао да имам опет осамнаест — најрадије бих му уз коњак наручила и малу живу соду (На2ЦООХ).

Да му неко тада каже, не би му веровао и уцмекао би га на лицином месту. Максимални су ти старци, на часну реч! Та ме сцена нарочито

о зецу: — Дакле, тај зец — почех — мазнуо је нешто више ружица него што може поднети, пресисао, како се то код нас каже — а код вас? — јер је грешком упао у буре с младим вином, па кад је кренуо кући у своје шупље дрво б. б.

на пет минута усред Милана, где су нешто као преседали из воза у воз, и оде да купи картоне за Швајцарску, а успут му каже да се нигде не миче из кафане „Гранде Ориенто“, иначе ће начисто да се изгуби јер не зна ни једну реч ни једног

А када се доктор вратио у „Гранде Ориенто“, забринут да ли се сироти Суле досађује, има, каже, шта и да види — шест италијанских конобара стоји поређано на шанку, а Суле им диригује боцом „Кјантија“ и пева: „Ти

“ како он то лепо каже), и страшно га је мрзело да се сада малтретира по некаквим лажним бетонским бункерима од кашираног картона.

да је Дача Тупавко у хијерархији локатора заузимао много локаторскији положај него Суленце: због тога је и могао да каже Сулету: „Иди, дете, среди то — мене мрзи!

Једанпут мом матором прекипи, па каже Тики: — Слушај — каже — Тико, замисли — каже — овакву ствар: долази твој Гиле страшно касно кући, прошла већ двојка

Једанпут мом матором прекипи, па каже Тики: — Слушај — каже — Тико, замисли — каже — овакву ствар: долази твој Гиле страшно касно кући, прошла већ двојка после поноћи, а ти га

Једанпут мом матором прекипи, па каже Тики: — Слушај — каже — Тико, замисли — каже — овакву ствар: долази твој Гиле страшно касно кући, прошла већ двојка после поноћи, а ти га питаш: „Где си“, питаш

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Пламса трска крстоносна као подне у жар-вази, као кад се каже Жича а Ж слово голуб створи, па га у крст преобрази над бокором повратича.

титрај стиха винем увалом, куд вија коња сват полудео, тобож утварин сен да сустигне - а Господ с трона као да каже: Јесен, рузмарин...

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

12. МИТА, ПРЕЂАШЊИ МИТА: Господин барон, никако неће да ми вовјери векслу. АЛЕКСА: Како то? МИТА: Он каже да је рад с господином бароном говорити. АЛЕКСА: А јеси ли му дао трингелт? МИТА: Јесам, онај дукат.

АЛЕКСА: А јеси ли му дао трингелт? МИТА: Јесам, онај дукат. АЛЕКСА: Пак шта ће више? МИТА: Он каже да мора с вама говорити. АЛЕКСА: Кад је тако, да идем. (Марку.

МАРКО: Како би море горело, кад је оно вода? ЈЕЛИЦА: А, видите, у Мадриду, каже барон, да је сопственим очима гледао како је велика ватра била.

ЈЕЛИЦА: А, видите, у Мадриду, каже барон, да је сопственим очима гледао како је велика ватра била. О том су, каже, све француске и шпанске новине говориле. МАРКО: Чудо велико. Кад би хотео код нас остати, волио би него богзна шта.

ЈЕЛИЦА: То сам и ја читала; само нисам знала да имају краљице. Барон жали њену судбину, али опет каже да би овде радије живио, и то због мене. МАРКО: А милујеш ти њега?

АЛЕКСА: Пак шта се то мене тиче? ЈЕЛИЦА: Каже да сте ви. АЛЕКСА: То је лепо. Ако јој је што дужан, добро се и досетила.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Изгубио је сребрну пару, па суза лије — читаву бару. „Да ти посвијетлим — Мјесец му каже, па доље спусти свој фењер плави Видиш ли сада, несташни враже?

! Ех, кад би нашли чаробни крај, Црвеног Врапца завичај!“ Једнога дана, прича нам каже, другови пошли да Врапца траже.

Тамо и облак иде планином огрнут, каже, тешком сланином. А Жућа, опет, сазнао давно како је тамо забрањен пост, поваздан, каже, једе се славно, и у сну

А Жућа, опет, сазнао давно како је тамо забрањен пост, поваздан, каже, једе се славно, и у сну глођеш прасећу кост. Онога ко се на јело дури, печени зеко по селу јури.

Свладали тако невољу многу уз помоћ главе и брзих ногу. Путује прича и сваком каже како се воле неизмјерно и како Врапца Црвеног траже малишан Жарко и псето вјерно.

Жарко и Жућа, пјесмица каже, Црвеног Врапца по свијету траже. Са гране цвјетне пјесма се дигла, до Врапца доброг убрзо стигла.

Стан му је чудан, много не вриједи, љетос га Ћоса отео меди. Сада му меца опасно пријети, спрема се, каже, да му се свети.

Рудара три.“ И потпис има: пијук рудара, стријела са луком и котва стара. Још прича каже: стазама тајним врати се Рада с поклоном сјајним, живјела отад срећна ко вила у шуми често код браће била,

Кад остарих, газда каже: — Убићу га! — О, гле враже! — хватам дим, нећу више бити с њим.

“ Прође и сељак, старина нека, напола глух, а Ћира њега цап! — за кожух. „Не дирај, враже! — старина каже — Види, будале! Та мени, старцу, није до шале.

Зима им дојади јака и сила Симе дјечака. Жали се такав лав, тужан, очупан сав: „Страшна је, каже, зима, кад стегне снагом свом, а још је гори Сима, бије нас — као гром!

Пропашћеш једном без трага, гласа, у ропству паса!“ А Тоша жмирне и снено каже: „Не бери бриге, слободно дремај, препусти мени бригу о репу, па рибу лови, ручак ми спремај.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Значи, није се могла ловити риба? — Не, није се могла ловити риба. Старица поред њега, не гледајући ме, каже: — Младеж из Белмонтеха отишла је пешице на Веће. — О, ја нисам видео, али кажу да је ишао и један аутомобил.

Нек дође! Жена ми додаје руку да ускочим са мола. Брише клупу где ћу сести. — Чувајте ноге од џакова, — каже човек, — из њих испада цемент и ако падне на влажну обућу тешко ћете га скинути. Киша почиње крупним, ретким капљама.

— Они не воле да иду пошто је трамонтана. Дајте им пезету за вино. — Нашли сте нешто за Острво, — каже старац кад се приближио. Његов син скида капу и гледа ме смешећи се. Он гледа нарочито у језеро иза мене, тј.

Неколико младих људи стоје и разговарају. — Ово је моја мала, — каже жена за девојчицу која јој се баца у сукње. — Како се зовеш? — Хуана. — Да ли си ваљана, Хуана? — Како се каже?

— Како се зовеш? — Хуана. — Да ли си ваљана, Хуана? — Како се каже? — Да, господине. — Чекај, Хуана. — Како се каже? — Хвала, господине. — Госпођо Марија, тражи вас један господин.

— Како се зовеш? — Хуана. — Да ли си ваљана, Хуана? — Како се каже? — Да, господине. — Чекај, Хуана. — Како се каже? — Хвала, господине. — Госпођо Марија, тражи вас један господин. Један господин жели да говори са вама.

— Необично је љубазно од вас што сте дошли, — каже му девојка. — Мигуеле вас много воли. — Нарочито, ничији савети нису тако од користи као савети искреног друга, —

— Мигуеле вас много воли. — Нарочито, ничији савети нису тако од користи као савети искреног друга, — каже крчмар. — Мигуеле нам је причао колико сте енергични и колико сте успели само својим трудом и памећу.

Разлика нешто значи само кад се каже: њих раздваја језик, обичаји. Ви сте видели у рату, ретко је да војник није осећао сажаљење према заробљенику.

— Шта се догодило? — Нашао даждевњака, па мисли да је змија. — Разуме се да је змија, — каже рибар. — Змија са ногама! Сутра ћеш наћи и рибу која има ноге. — Кажем ти да је змија.

Он је иначе живео у Толеду. То је био диван младић од двадесет пет година, чист, кротак; ништа није чинио а да ми не каже и чак ми је све о својој кући и фамилији испричао. Они су живели још увек у Инглитери.

био мажен син, и, као што је Пипо онда рекао, човек који воли свој занат — ведри рибар: — Он неће да ти је син, тата; каже да пијеш сувише и да те више жене не воле! — Не могу ја сисати млеко као он, а жене немају више шта из мене да сисају.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Уокруг мене тишина је само, Кроз брсно грање бледи месец сја — Ја блудим даље... Ал' куда? и камо? Нит' разум каже, нити срце зна!

Тако је плакала она ваздан и сву ноћ горко, Вртећи вретено танко. Она је молила Бога, Да јој бар место каже, на коме оконча Павле, Те једном да види јоште умрлог јединца свога.

Богу се досаде молбе, огрне свој топли ћурак, И зовне Светога Петра. Петар му истину каже, Зашто та жена плаче. То буде Господу криво, Узме палицу, дакле, и пођу, да Павла траже. Нађу га у самом рају...

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Читаоци стоје пред отвореном књигом. Долази једна ноћ која ће бити страшнија од претходне. Захтевају да им се одлучно каже ко, ко то лупа у врата, за кога се праве ови довратци, говорите! Чудно питање, кажем ја.

песму теби и тобом похвало српска и удобрење поносимо се твојом лозом и гробом Од природе нема веће заблуде каже један глас притешњен између неба и мора: сав сјај стварања је у њој, и сва супротност богу.

је и свако од нас пустио корен насупрот чуду неисповедивом што над главама промиче мрко Онда Сава стане пред мене каже: ко си овде је вече никога нема сенке све раде по својој ћуди гладуј ево ти хлеба врати се кући проповедај друге

Смањивање није за нас, ми за овај призор нисмо спремни. На ту помисао долази одговор који каже: па ви и јесте неко други, погледајте своја лица у мраку, то уопште нисте више ви, ви себе не можете познати.

сам доста гоњен мени је преко главе школа и скупштина болница и хотела моја душа хоће светилишта нек ми се тачно каже где је оно што се ујутру бели од зоре беље има дугачке плетенице под којима се превија Ибар чија су то леђа гледам

је има она се чуди нашим саборима и нашем незнању да лије језик у мисли или мисао у језицима време се продужује каже она време је ту да траје кажи ти њима ко чека да се наслади умреће од глади.

на врх који се зове Голија попут воденог стуба који на ветру говори као да је од шупљикавог метала тако и сија и каже врло јасно да је чуо наша хтења и зна снагу наше воље жао му је што се наш глас кукавно извија сад хоће да и њега

тамо где је има скупљајте по свету нова знања па ми причајте после шта је математика шта физика о мом стварању каже како су се расплеле клице које давно посадих шта сад оне раде испод микроскопа о томе хоћу да слушам приче

Сунце у ствари каже да је бог умро и један и други да нама остаје да видимо шта то значи остају дакле природне силе међу којима сунце

право на мене из ината склоништа увек имају слабу тачку као и привиђења што те море апокалипса се лечи лепотама каже једна жена у довратку што те чека у простору не баш јавном нек те не плаши дубока тама ту почиње препород и

иде испред нас длан који нас води и гледа милује нашу влас излази из рамена светли на поласку у свет и одмах каже: стој човек мора да се сећа док удариш дланом о длан свест му постаје већа и пут се своди на размеђа где те

су збивања на сунцу нико ту не крије ништа најбоља је ствар која има застој кад се далеко оде нема више шта да се каже ни себи ни њима у великој дворани тешко видљива људина седи на столу на престолу засута словима и сољу

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: Па не кажем ја да смо баш рођена браћа, али тек род смо. И могао је, видиш, том приликом да ми каже: „Агатоне, брате, ја имам доста њих у фамилији, али сви су некако... некако онако...

” ТРИФУН (као израз општег негодовања које се јавило у покрету и размени погледа): Могао је и тако да ти каже, зашто да није могао.

САРКА: Лако је њему мртвом да буде стрпљив. ПРОКА: Па јест, право каже прија Сарка; он може у гробу чекати и четрдесет година, али ми, брате, не можемо. ТАНАСИЈЕ: Не можемо, дабоме!

ГИНА: Није трпео фамилију. САРКА: А тетку трпео. ТРИФУН: Па трпео, дабоме, јер му није род. САРКА: И, што каже пријатељ Танасије, ето да ме ко запита: Ти си, Сарка, је ли, близак род покојноме Мати? – Јесам!

(Гласно.) Право каже Агатон, нема шта више да чекамо. 'Ајде, Танасије, 'ајдемо. Бога ми, једва чекам да одем кући да се одморим.

Познајем ја њега добро. ПРОКА: Право каже човек. ТРИФУН: И неће ме претећи, вала! Уселићу се ја пре њега! Одох ја! (Оде.

САРКА: Чудо нећеш и ти, пријатељ-Мићо? МИЋА: Ама, ко каже да нећу? Ако је чија дужност да се нађе овде као чувар, онда сам то ја на првом месту.

ПРОКА: Не ваља! ГИНА: Шта не ваља? ПРОКА: Био сам код нашег општинског адвоката, па ми он каже да смо се ми противзаконито уселили у кућу. АГАТОН: Па дабоме да сте се противзаконо уселили, кажем ја.

САРКА: А зар ја немам? АГАТОН: Јест и ти. ГИНА: Откуд па само ви? Сви смо дошли с добрим намерама. САРКА: Право каже Гина, сви смо дошли с добрим намерама.

То би добро било! АГАТОН: Пробао сам ја то, није да нисам пробао, али не иде. Ни речи неће да каже; вели не зна. ПРОКА: Ама, како не зна кад је он писао тестамент?

О, како се радујем; а како ће се тек тетка обрадовати! Верујте, она је због те бриге и болесна. Она, истина, каже да је болесна од једа због овог чуда што се дешава по кући, али ја мислим да је она у ствари болесна због бриге која

СВИ: Ама, сутра? АГАТОН: Сутра, дабоме! (Поносито.) Ето, тако ја разговарам с адвокатима! ПРОКА: А шта каже што смо се уселили? АГАТОН: И ту је, видиш, било повуци-потегни. Запео он како немамо право.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Ипак се нешто догађало. Чобанин не умеде да ми каже да ли је то увек тако. А шта и он зна?... Као да живи на неком другом свету.

Ишли смо једно време ћутећи. Отац као да се мучио, хтео је нешто да ми каже. На излазу застадосмо. — Е, сине да се растанемо. Али... хоћу да ти нешто кажем. Наш растанак можда ће бити дужи.

— А, овај... је л ти се свиђамо, онако на око? — „Јашта, рано, не фали ви ништа“ — каже она и намигну. Гле... помислих, чекај да „профитирам“ нешто, док није наишао командант. — Па овај...

— „Вала богу, мени ништа не фали.“ — Како ти не фали, кад си болесна? — „Јок ја“ — каже, па се испрси. — Добро... а што ти се ово надуло? — дохватим је за груди. — Ух!

— Наравно, ако нећеш ти њих, они ће тебе. Заиста... наравно. Стратегија је довела масе људи на пушчани домет; закон каже: ако одступиш, бићеш убијен; а тактика вели: убиј ти њега, да не будеш убијен. — По пет разорном гранатом.

— Е, оца ти твога, право за телећак! — смеје се потпоручник. — Па мислио човек да му је ту срце! — каже поднаредник Живојин. — Господин потпоручник, богами, ту је „цукало“. Ја завучем руку, теке нешто тврдо. Извадим...

— А Петар откачио лафет, па ми каже, спреми да темпираш на картеч! — прича Станко темпирач. Углавном, сваки је мислио на свој посао.

Близину њену осећамо по свежем поветарцу. Потпоручник Александар гледа карту при месечевој светлости и каже да пут којим сада идемо води право на обалу... Војници слушају и сумњичаво врте главом.

Био је и један виши пешадијски официр, који је злурадо и пакосно гледао артиљерце, само што не каже: Хм!... Наравно! Онда су војници сели на топовска места и узели последње елементе. Команданти су гледали кроз цев.

А Радомир, нишанџија првог топа, диже се са свога седишта. Хтеде нешто да каже... прогута пљувачку, затрепта очима. Као да прибира снагу, уздиже рамена, онда поздрави.

— Ама мучно је кад је коњица испред тебе — каже он нашем командиру. — Пешаци ће да изгину бранећи батерију. Али ови, бога ти милог, појашу коње, па те и не

Тешка олуја, дижући огромне облаке прашине и повијајући дрвета, спусти се над земљом. — Каже командант, док стоји торањ, дотле да останемо...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Кмет се искашља, онако из учтивости, тек нек се штогод каже, да се не ћути, а одборници му понајлак помагаху. Најзад се кмет почеша иза уха, а то је већ значило да ће се ћутање

»Шта ви ту, вели им он, мучите овог јадног старца. Како ће, каже, да живи човек са дванаест динара месечно, побојте се Бога !« Те ти они, братићу мој, лепо мени попеше на четири рубље.

Јок, вели она. Море даћеш ми, луда жено, па макар се сву ноћ вукли по кући. Не дам ти, каже она, па да си још толики... и држи, бре, и повуци и потегни, док једва даде још једно. Тако добисмо осам за грош!...

Знате, обрте се он учитељици и заусти нешто да каже, ал’ она плану и прекиде га: — Молим вас, шта ћете ви овде, ко сте ви ?...

»Какво зло, мисли она даље : само тек да се тако каже. Забринути и оптерећени злом људи не смеју се тако весело, а њему смех не силази са уста.

Збиља, како иде ? Данас сте почели. — Љутила сам се много. Нисам још... (она поуми да каже: дорасла) навикнута на тај посао. Велимир јој стаде говорити о том почетном послу.

А овај Гојко баш је добар човек и... одличан... јест, баш одличан учитељ, то каже и господин Веља. Морам му говорити нек се јави за испит. А што ?... Зар се мене што тичу његове ствари ?

Љубица погну главу, па веома послушно и усрдно узе перо и потписа како јој је речено. — Шта каже? запита Гојко шапћући, кад му Стојан предаде хартију. — Шта ће рећи... Саже главу кô јагњенце, па потписа.

Видела је да има нешто повољно да јој каже, па очекиваше да проговори, гледајући га радознало. — Дошао је акт... сад ћу да му саопштим, рече он тихим гласом,

настави она, па одједном застаде, не знајући да ли да му све каже: незгодно јој помињати сиротовање своје родбине. Али се нешто мораде рећи.

Љубица се насмеши усиљено, усне јој се укочиле, па не може ни да проговори ни да се насмеје, а хтела би да каже бар једну реч, да захвали. — У десет часова тачно пустите децу кући; часовник вам добро ради, па ћу ја доћи... а ?...

Па шта да ради он? Ништа, као и до сад... ћутаће и гледаће свој посао. А оно синоћ?... Ех, право каже Веља: плаче кô стрина!... У таким мислима оде у школу. Прво сврну у Љубичин разред; деца беху на окупу.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ Она кучка милостива И на срцу жалостива, Пак му даде и обадва. 208. Дика каже: “Љуби ме, умрећу!“ Нисам камен да му кажем: “Нећу!“ 209.

260. Волим дику ал’ се не одајем, Мени драже кад он први каже. 261. Марамица свилена па шушка, Мој драгане убила те пушка. 262.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ДРУГА ГРАЂАНКА: Даћу ја теби примитивизам по дупету! ДАРА: Јесте је чули шта каже? ТОМАНИЈА: Попела се на оно буре да нас пљује! ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Немачки плаћеници! ЈЕЛИСАВЕТА: Катранџије!

Ти мора да о себи имаш неко веома високо мишљење, кад тако мислиш! Шта каже, „ја мислим”! Ништа мање! Зар се са таквом главом може — мислити?

ФИЛИП: А ти јеси? ВАСИЛИЈЕ: Нашао се ко ће да ме пита! МАЈЦЕН: Прекините! ФИЛИП: Шта каже: свестан стварности! Које стварности? ВАСИЛИЈЕ: Ове! Ове овде! Ове у којој се налазиш!

МАЈЦЕН: Ко овде поставља питања, ти или ја? СОФИЈА: Зар овде не сме наглас ни да се размишља? МАЈЦЕН: У пријави каже и да користите лажна имена! СОФИЈА: Лажна имена!

МАЈЦЕН: Можеш ли да покушаш да објасниш? Милун: Овај каже да се зове Василије. А овај му се обраћа са Стефане! ВАСИЛИЈЕ: Ја сам Стефан у једној представи, али сам у приватном

БЛАГОЈЕ: Јесам ја теби једном казо да не звоцаш? ГИНА: Ако звоцам, звоцам за твоје добро!... Ко каже да су избили на Волгу? БЛАГОЈЕ: Ко каже, кажу новине, читај сама! Волга, бокте, то ти је пола Русије!

ГИНА: Ако звоцам, звоцам за твоје добро!... Ко каже да су избили на Волгу? БЛАГОЈЕ: Ко каже, кажу новине, читај сама! Волга, бокте, то ти је пола Русије! ГИНА: Због Дњепра се ниси трезнио недељу дана!

Они га туку, а он им ћути ко кап! Све што зна да им каже, то је не знам! А дајде ти њега мени на вртаљ сата, па ће му мало бити једна уста!

ВАСИЛИЈЕ: Боже, па зар сам ја казао да јесте?... Уосталом, Филип и не каже да између позоришта и света не постоји граница! Он се понаша као да не постоји свет!

Он се понаша као да не постоји свет! ЈЕЛИСАВЕТА: Ред је да пустите и њега нешто да каже! ВАСИЛИЈЕ: А ко му брани? ФИЛИП: Да би глумац успео да оствари... ВАСИЛИЈЕ: Шта? ФИЛИП: И да изрази...

ГИНА: Ја да се сина одричем! Ти си полудео! БЛАГОЈЕ: Чула си човека шта каже! ГИНА: Може он да каже шта хоће, није истина! СИМКА: Као што није истина ни то да сам ја имала нешто с њим!

ГИНА: Ја да се сина одричем! Ти си полудео! БЛАГОЈЕ: Чула си човека шта каже! ГИНА: Може он да каже шта хоће, није истина! СИМКА: Као што није истина ни то да сам ја имала нешто с њим! ГИНА: У то се не бих заклела!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

И других. Вук, међутим, каже да у народу има надимак: „Црњан“ и „Црник“, а да народ каже и „Јоване и црњане!“, „Бошко и црњо!“.

И других. Вук, међутим, каже да у народу има надимак: „Црњан“ и „Црник“, а да народ каже и „Јоване и црњане!“, „Бошко и црњо!“. Па се питам: ко зна ко смо били, откуда дошли, како име добили и зашто?

Моја баба, Јула, отхранила је мог оца ваљушцима од црнога брашна. „Далеко ми је Банат, црна кошуља!“ – каже, негде, Јакшић. Поп Мита је имао три сина и две кћери.

Ја сам се давно на тог пуковника одљутио. Ја мислим да ми он све што је хтео да ми каже није ни рекао. У академију је био дошао, из Сарајева, неки Пера В., па му се после није допало, па се вратио.

У тој нади сам се преварио. „Надо моја, ваљда ниси пена?“ каже негде Бранко. А полицијски писар Никољче у Београду: „Неки Бранко, да одмах у полицију дође!

Ствар је била јако церемонијална. Мени, равна до Косова. Читалац сад, можда, каже: све је то лепо, али какве то везе има са вешалима. Читалац ће видети, одмах, да има.

Ја сам чак загазио и у воду. Скица је врло добра. Изненадило га је како добро цртам. Дао сам му пуну илузију, каже. Одличан. Сњарић је јахао мало накривљен. При прелазу Саве добио је метак, у незгодно место.

Мајор ми даје једну књигу и каже ми да ту књигу не смем да однесем, али да је напамет научим. Разгледам књигу и видим да се у њој налазе подаци о

Из Швајцарске извештавају, аустријски шпијуни. Мајор ми каже, сутрадан, да се спремим. Дошла су кола по мене, која ће ме одвести на положај.

Мајор ми каже, сутрадан, да се спремим. Дошла су кола по мене, која ће ме одвести на положај. Каже ми да одлазим у један коњички пук, чији је командант један принц, па да пазим.

У Сан Вито, сутрадан, излазим на рапорт, оном мајору. Он се смеје и каже да сам био послат погрешно. Вели, мој распоред је извршило Министарство у Бечу, али погрешно.

Не игра више весело ни Ромилда Морпурго. Сестра Зубранићева не чита ми више Кардучија и Леопардија, него каже да је велики песник Данунцио. У једној књижари, у Опатији, у излогу видим песме поменуте мађарске песникиње. За децу.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Дође му један човек па му каже: „Пријатељу, не ваља ти радња. Немој само кресати лишће и сећи стабљику од погане биљке а корен јој остављати, него

Немој само кресати лишће и сећи стабљику од погане биљке а корен јој остављати, него чупај биљку из корена. Заоравај, каже, дубље земљу ако хоћеш да ти буде чиста и да ти племените биљке не угуше штир и коровина.

— И што је год хео да каже, све је излазило на „ку-ку!“ Пекар је, очигледно неким чудом, претворен био у кукавицу. На његову кукњаву дотрчаше

Он није могао ништа да каже. него се само тресао. Ноге му се уједанпут подсекоше и он се сруши доле и, ударајући челом о мрамор, допузи до

Али не може ништ да каже— Не може — Бог јој не да... И мене самог језа хвата Кад видим очи њене сетне, Дубоке, загонетне.

соба је тако хладна, пећ као лед. Баба, што ме је примила, већ три дана како нема огрева... Госпођица у школи каже да је данас празник матера и деце — Материце... Данас се, каже, матере везују, а деца добивају поклоне...

Госпођица у школи каже да је данас празник матера и деце — Материце... Данас се, каже, матере везују, а деца добивају поклоне... А моја је мама умрла. Пошла сам на гробље...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Министар финансија, кад одох да га посетим, примио ме је одмах, иако је, како он каже, био у великом послу. — Баш добро што сте дошли, господине, те ћу се тако мало одморити.

— О, још како! Он је иначе пиљар, али радо чита романе, а новине гута, што се каже. Чита сваке наше новине, а већ разних подлистака и романа прочитао је више од двадесет.

— Па нашто онда скупштина? — Та је л' вам кажем, само ради форме, колико да се каже да у нашој земљи има и тога, и да влада изгледа парламентарна. — Е, сад тек разумем!

— Тхе!... Зато тако и говориш! — рече први, и узе махати руком, правећи лице још киселијим, као да тиме каже како је то пропала личност. — Ти га познајеш? — Познајем!

Остави трице, молим те!... То код нас не може да буде! Јавно мњење осу, што се каже, дрвље и камење на сликара, све ступи у бојни ред против те нове напасти.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Па нисмо, Аго, заборавиле, али сад..... не знамо.... па како ћемо, муца Анђа. Ми саме нећемо док нам он не каже. — Па 'ајде, 'ајд', и мене, велим ја, јер видим да о мени говоре. — 'Оћемо ми, ал' ти нам кажи име.

Припита он једног дечка, нође, да сркне мало, а ови, био нека добричина, па му каже да је то неки зејтин који, с опроштењем, није за пиће, ал' каже Дулу за шта је...

нође, да сркне мало, а ови, био нека добричина, па му каже да је то неки зејтин који, с опроштењем, није за пиће, ал' каже Дулу за шта је... Одмакне се мој Дуле, па једнако гледи у оно стакло, док ће се тек нечему присетити.

!.... Неколико њих стадоше се смејати. — Даћу му надницу, ако ми каже који је ово... — Па ја сам, 'нако, дед' шта ћеш ми, вели Јовица. — 'Оћеш да срчеш туђе, а твоје да не мирише!...

— Е јес, да знаш како је то. — Не знам, баш. А је л' те пољубио? — Но! — Их, болан, па шта ти каже? — Па, 'нако, знаш,... 'оћу ли поћи... — А ти? — Ништа. — Зар ниси ништа казала? — Јок. — Дира ли се зорли?

Људи се згледаше запрепашћено. Ђокић таман хтеде нешто да каже у потврду тога мишљења али у том приђе кмет, који је чуо последњу реч, пасе обрте ономе што прича о чинима: — Јес'

Само да не каже ономе... — Вала, брате, нек чини шта хоће, али мене је стра', — вели један. — Море, кога није? Знаш ли да ми душа

Један отрча на крај вароши, да каже Петру ковачу да не клепа данас мотике. Одмах затим појавише се сва три сеоска писара на коњима.

њих заједно, па, не могући заситити љубопитство, изађу на вратнице и гледају има ли кога да прође, да им штогод каже. Ми људи искупили се код Тапура, па разговарамо и чекамо капетана на 'ладну.

Затим се ућутасмо и кашљуцнусмо сви по неколико пута, па да се не би и даље ћутало, чича Ђорђе каже: — Е ја. Други одмах то прихвати, па дода: — А ја...

нашег телеграфиста да удеси са својим друговима у Београду, да му они јаве жицом, чим изиђу новине са исправком. Каже нам он да ће му бити јављено насигурно.

— Што ли онај из Београда вели »капетаново писмо«, а не каже »исправка?« — рече неко из гомиле. — То је све једно, — вели капетан, па малко поћута: — Аха, знам: ја сам уз

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Ал' онако два-трипут, као што и приличи мужу; ал' није, да кажеш, душмански. Па она сад каже: досадило јој, и отишла од мене, као да ће негде наћи боље. Него тако, женска памет!

Уосталом, чак и кад би друкчији наслов био, знамо ми и сами да су скоро избори, не мора То кроз новине да нам се каже. А, дедер, овај, преврни унутра. ДАНИЦА (отвори новине). ЈЕВРЕМ: Има ли што? ДАНИЦА (чита): „Русија”.

ЈЕВРЕМ (као бајаги изненађен): Е, бога ти, како то? ЈОВИЦА: Ето, тако ми каже човек, од речи до речи. ЈЕВРЕМ: Ја то, богме, не верујем. Што, брате! Илић је баш човек на своме месту.

Илић је баш човек на своме месту. ЈОВИЦА: Е, видиш, онима тамо горе није на своме месту! ЈЕВРЕМ: Па сад? Шта каже господин начелник? ЈОВИЦА: Вели, морамо наћи другога!

ЈЕВРЕМ: А, јесте, јесте... То треба да чујете! Ето, идите тамо у собу да вам каже Павка шта је јуче чула, па да се крстите и левом и десном. Идите, идите, то вреди да чујете!

Ти знаш, Јевреме, да сам ја вешт за те ствари. ЈЕВРЕМ (хтео би нешто да каже). СРЕТА: Знам шта ћеш да кажеш: да сам био вешт, ја не бих одлежао годину дана за дефицит.

ЈЕВРЕМ: С њим разговарала? А шта он онако каже... о чему сте разговарали? ДАНИЦА: О врло важним стварима. ЈЕВРЕМ: О важним стварима?

ЈЕВРЕМ: О важним стварима? Зар он с тобом разговара о важним стварима? ДАНИЦА: Па онако... каже, иде у Београд... Хоће да се кандидује за народног посланика... каже... ЈЕВРЕМ (претрне): Шта каже?

ДАНИЦА: Па онако... каже, иде у Београд... Хоће да се кандидује за народног посланика... каже... ЈЕВРЕМ (претрне): Шта каже? ДАНИЦА: Па то, хоће да иде у Београд... ЈЕВРЕМ: Ама, није то, него оно друго?

каже, иде у Београд... Хоће да се кандидује за народног посланика... каже... ЈЕВРЕМ (претрне): Шта каже? ДАНИЦА: Па то, хоће да иде у Београд... ЈЕВРЕМ: Ама, није то, него оно друго? ДАНИЦА: Које друго?

ЈЕВРЕМ: Ама, није то, него оно друго? ДАНИЦА: Које друго? ЈЕВРЕМ: Оно друго што ти је казао? ДАНИЦА: Па то... каже, хоће да се кандидује за народног посланика. ЈЕВРЕМ: Кој' да се кандидује за народног посланика?

ЈЕВРЕМ: Кој' да се кандидује за народног посланика? ДАНИЦА: Па он, господин Ивковић. Каже, терају га пријатељи, он није хтео, али га терају пријатељи и они из Београда... ЈЕВРЕМ: А начелник?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

неће нико више од дуга времена, као сад, питати: одакле је, нити му се смејати, кад уситни, па онако пргаво цинцарски каже: »Из Ипир, е, што ти то теб’ треба да знаш?!« Не, онда ће он друге питати: ко су и одакле су? А нада га неће преварити!

! Бајаги је Милисав, ако је председник, бољи од тебе! — Е, де, господине — вели задовољно ћир Ђорђе, — тако се каже. Власт је прва, а после долазе други. — Ама не каже се тако. Ти увек можеш бити он, а он мучно или никад то што си ти!

— Е, де, господине — вели задовољно ћир Ђорђе, — тако се каже. Власт је прва, а после долазе други. — Ама не каже се тако. Ти увек можеш бити он, а он мучно или никад то што си ти! — А, бравос, господин-учитељу, за тај реч!

»Сваки је почетак тежак«, вели пословица. Тако беше и са Сретиним послом, јер је био спочетка, што каже песник, »сламка једна међу вихорове«, па ишло тешко.

— Е, то ти је вала! — вели Макса, не знајући шта да каже на ове последње речи, и пусти један дим. — Па де... онако... које је казнио досаде... и зашто?

У село овака механа под план, бре брате, за сваки удобнос’ сам се постарао, па он, како на пример један што се каже чиновник и господин, па иде у кокошарник селски себ’ на резилак а њим ги па на терет.

Има он и друго презиме, али под овим је много познатији. Можеш се одрати питајући за Мићу Илића, мало ће ко да ти каже да га зна, али кад кажеш: Мића »Официр«, свак зна. То име носи поодавно, још како се из војске вратио.

Понешто тек почне, па црту или удивку; нешто тек наговести, а нешто не знаш, вала, шта је хтео да каже па да те убију. Све онако асли француски.

Затим се окрете важним лицем ћир-Ђорђу и Мићи и позва их да пођу за њим, јер има нешто да им каже. Они пођу за њим у кујну, одакле истерују ашчију Лефтера, који беше мастан и прљав као она крпа којом се »цилиндри«

па им онда Срета све потанко исприча како је то било, или боље рећи како је управо он мислио да је то све морало бити. Каже им и протумачи голем и замашан значај тога догађаја; узроке и огромне последице његове и тамо у Америци а и овамо у

— А он зорт, бога ми! Стаде плакати ка’ свака стрина, па само толико умеде да каже: »Аман, да си ми, вели, брат ка’ од мајке!

на чело увек кад год би то видео или би се о том само реч повела — како, џанум, може један човек од ред и чес’, што се каже, тој да дозвољава?! Саг, ете, имам си, на прилику, што се каже, на пример, једна кротка, лепа и млада домаћица, чујеш?!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

” А Хохохонд се мршти, ко да из земље чупа дебеле сонде, И никад не каже Ни „довде” Ни „донде”. Код других није тако. Свуд лепше сунце грије, У свим другим кућама боље се живети може.

Можда се оклизнула, па пала... Можда је заборавила да Мити каже: Хвала. ...Можда та ни хлеба купити није знала! А шта ако ју је нека рђава жена украла?!

Нервирају га београдски фрајери, И туче их, где се на кога намери. „Нисам, маме ми”, каже фрајер. „Је ли, маме ти?” „Овамо-де, у хаустор, да те научим памети!

У сусрет му стига Цига из Сврљига: „Тебе мучи брига? Па добро ми дошао!” — Каже, и грли га. Збунио се Убљанин, Одложио карабин ... Он пошао да ратује, Ал сад шта је, ту је ...

Трепће као снаша, Ни да се понаша Не зна... „Прости, Амицо, Нисам на то навико!” „Ништа”, каже наш Цига Из Сврљига, ил Љига. „Још од пада Бастиље Не подносим насиље.” Радојица жмирка: „Нека нова свирка?

” „Мораш пазити она док те Опслужује, и бојати се њеног присуства: По три сата десници реже нокте, Ту, што се каже, нема искуства. Док ради, одједном јој се одмора прохте: Њу, знате, одликују висока чувства!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Мистерија је толико узбуњавала свет да се, кад се видело да о њој не може нико ништа да каже, створило мишљење да је она недокучива, људском разуму за вечита, времена неприступна и да залази у област мистерија

Бродови, који иду из Европе за Антиле, пролазе поред те области, покашто и кроз њу саму. Често се каже да се јегуља рађа у Саргаском Мору, што није погрешно ако се под тиме подразумева западна област тога мора.

Као што се каже, биљке у океану замењују ливаде, пашњаке, поља и шуме копна. Са своје стране, те ситне животињице храна су ситне и

Шеф експедиције Вајвил Томсон каже, на пример, ово: »На 3—4 стотине браса (браса = 1,62 метра) животиње издржавају притисак од 1200 фунти (фунта = око

То је група острва за која се каже да их има толико колико је дана у години. Већина их је покривена интензивно зеленом шумом у којој се још издалека могу

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

и рима, Уступам место оном што је пев̓о Роксани некад, нека место мене Отпева опет песму своју стару, И нека каже чар љубљене жене У свом старинском љубавничком жару.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

ВУК МАНДУШИЋ Бјеше ми се снаха помамила, без путах је ништа одржати! Отвара' јој књиге на пророке; неки каже: „На сугреб је стала“, неки каже: „Сплеле је мађије“.

Отвара' јој књиге на пророке; неки каже: „На сугреб је стала“, неки каже: „Сплеле је мађије“. Свуд је води по манастирима и чита' јој масла и бденија; куми врага у све манастире да остави

Па послијед поче ђетињити; запита ме за наше сусједе, за Бошњаке и за Арбанасе: „Кад ухвате — каже — Црногорца, било жива ал' мртва у руке, хоће ли га изјест, што ли раде?

Ево има шест-седам годинах кâ доходи једна пророчица међу нама. Из Бара се каже. Дава траве и нешто лијечи, и записе нечесове гради да човјека пушка не убије.

И што ћу ти дуљити причање? Колико је равнога Цетиња, не утече ока ни свједока, ни да каже како им је било, те под сабљу своју не метнусмо који ни се не кће покрстити; који ли се поклони Божићу, прекрсти се

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Чак, као у инат њима, а највише својој жени, када се разболео, није хтео да каже, да се потужи, већ једнако лежао горе, на доксату од куће, и само општио са слугама, те га тако једног дана тамо

Једина њива, што остала а вредела, била је до Мораве, до моста, кад се иде у Бању. И када је Тоне дошао да то све каже Софкиној матери, она, по његовом лицу, изразу и трептању очима, видела колико је он при томе украо, награбио се.

А на питања о њему, ефенди-Мити, мати би одговарала: како јој је баш пре неки дан послао новац; и долазио човек да јој каже како он још не може доћи. У неком је великом послу.

би толиким својим причањем она Арнаутину пала у очи, те да после он, кад однесе и испоручи поздрав од свију, узгред каже да је ту била и нека старка, а он ће онда, ефенди Мита, сетити се ње и знати да је то била она, њихна Магда.

пред њом, својим чедом, Софкицом, да се сада открива, и да оно што не би казао ни самој смрти — њој мора да исповеди и каже, а то је: да се нема ни хлеба а камо ли што друго и о чем другом да се мисли, друго што жели...

тако широко и згужвано — од ње толико уплаши и унезвери, ваљда због њене лепоте и накићености, да није могла реч да каже. Софка, да би је охрабрила, поново је у руку пољуби, на шта ова од среће, захвалности, промуца: — Хвала ви!

И Софка је осећала да од тога њенога признања — и то не да она каже, потврди него да он то само осети у њеном гласу, забуни, у каквом усклику — зависи све.

За њега је била највећа срећа, кад дође к њој и каже јој: како је то и то, што му она наредила, овако и овако свршио, да би по томе она видела како је он тачно, све онако

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

на измаку ХВІ-тог вијека путовао је кроз Црну Гору те у својој књизи узноси љепоту слога, особито црквенога и каже да је та грађевина на част бившем Господару Зетскоме.

„Не бој се, јадна, није ништа зло!“ рече видећи како се цура зарумење. „Стрико“, рече цура, „онај би човјек рад, каже, да га лежемо на под.“ „Еламо, ваистину“, рече медик и устаде. И остали уђоше за њим.

„Ја ћу чинити како је тати мило“, каже она. „Па и без тога, ти лијепо знаш, да се дјевојке и не питају!“ „А да сердар, што он вели?

“ „А јеси ли зборила главарима?“ „Јесам, кнезу, а он слегну раменима; каже: дуг је дуг!“ „А који је то зли рукодавалац, који се огријеши о сиротама и о удовици?

’ Он ми се насмија. Његова сребрна брада заигра и у лицу сину... Не бој се, Пејо, каже. Добро је, добро, а биће добро... Е, баш овако, три пут ту ријеч рече.

Дивно коло, а у томе колу најдивнија вила бјеше Стана Пејова! Заиста за њу се могло рећи, што оно пјесма каже за дилбер-ђевојку: „висином је коло надвисила, љепотом је коло зачинила.

Он је гледаше преко чибука, али према слабој звјезданој свјетлости, не мога разабрати шта јој барем лице каже, кад језик не говори.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Караџић, њихов најзаслужнији скупљач. По њему, кад која пословица хоће да се рекне, у народу се обично пре тога каже или дода: „Штоно (има) ријеч“, „Штоно стари веле“, „Штона бабе кажу“ — итд. — случај и са говорним изразима.

Тако, „Ам ти кажем, ам ти не кажем, само ти се каже“ (Ам). Али су већ успелије: Који је чам низак као трава? (Јечам); Иде сељанка и носи котарицу са двадесет јаја; испало

Дабогда не умрла, док те муха са стôца не оборила! — Ова клетва има два значења: кад је каже унука баби коју воли, — она изражава жељу да јој баба живи до крајњих могућности; а кад је каже снаха свекрви коју

два значења: кад је каже унука баби коју воли, — она изражава жељу да јој баба живи до крајњих могућности; а кад је каже снаха свекрви коју мрзи, онда изражава жељу да се свекрва што више намучи у старости.

Можеш ми вјеровати: ријетко истину говорим, а још рјеђе лажем. На чуну катана. — (Кад се за кога хоће да каже да је рђав војник).

На чуну катана. — (Кад се за кога хоће да каже да је рђав војник). Није био дома, кад су му кројили (каже се у шали, кад на кога виде какву хаљину — преуску и кратку или предугачку).

Полако да не поцепаш капу (каже се у подсмеху ленштини). Правога, боже! (Рекне се у шали кад грми, јер се мисли да су сви људи грешни, и да бог

Ржу му новци по кеси (кад се као с подсмехом хоће за кога да каже да нема новаца). Сади купус. — (Рече се у подсмјеху ономе који храмље).

Сади купус. — (Рече се у подсмјеху ономе који храмље). Свака овца своје руно носи — (каже у шали дебео човек за себе). Свака сила проклета, а та благословена!

— (Кад се ко куди, на пример, да остане на ручку). Сто ћоса-сто гроша, ћос-баша три гроша (кад ко у шали хоће да каже да ћосе, које се држе за мудре и лукаве људе, нијесу ништа).

Ћор-Мијату Сребреницу дају, ћор се креће, Сребреници неће! (Каже се кад ко не види неки предмет који му у близини стоји).

Како оваца не држим, паса не чувам. — Одговори се кад ко пита за кога, а онај који се пита хоће да каже да за оног нити зна нити се с онакима меша. Као сиромах у богатој вароши. — Одговори се на питање: како си?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Ђаво одма запита човека, каква га је срећа ту донијела, да га избави; и шта је тражио у тој рупи; а кад му човек каже, да му је ту прије неколика дана упала жена, и да је дошао сад, да је извади: онда ђаво повиче: „Шта побратиме, ако

и руга им се; пође и он тамо са својом | торбом, али га не пуштају у нутра; онда он отиде у кућу управо царици, па јој каже, да је и он љекар, и да има траву, којом је он до сад ишћерао неколико ђавола.

Кад то цар каже своме зету, а зет се опомене, што му је најпослије казао побратим на растанку, па не смије да иде, него се стане

Кад то одговоре ономе цару, а он пошље другу књигу, и каже, да ће дигнути војску и заметнути крајину, ако му цар не пошље свога љекара.

Кад овом цару дође такови глас, онда каже свом зету, да друкчије бити не може, него да треба ићи. Кад се царев зет види на невољи, спреми се и отиде.

и лијепе; него отиде некаком старцу, да га пита: или је боље узети ђевојку, или удовицу, или пуштеницу; а старац му каже: „Синко! ја ти на то не умијем ништа казати, него иди премудроме (т.ј.

“ Онда човек отиде к Соломунову двору. Кад дође пред двор, питају га слуге, шта ће, а он им каже, да иде премудроме.

“ Па се онда упути к Соломуну; а кад дође к њему, он стане лијепо са својим коњем, па га запита, шта ће, а човек му каже све редом шта је и како је.

Кад дође старцу, и вичући на њега и срдећи се каже му све како је прошао с премудријем; онда му старац рече: „Е мој синко!

туда сад прође један кмет с онога свијета, па каже за нашега Мују, да се мучи без ашлука: нема за што да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву; те сам му ја

“ А Турчин: „Па куд оде? куд оде?“ А кад му жена каже, да је отишао уз поток, онда он брже боље скочи на гола коња, па поћерај уз поток!

“ — | А Еро му каже: „Ено га видиш, ђе утече уз брдо.“ Онда Турчин: „Држи ми море коња, држи ми коња.“ — Еро узме коња, а Турчин уз брдо

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

110, 10) јер велики апостол Павле каже: „Што око не виде нити ухо чу, нити изиђе човеку на срце, то спреми Бог онима који га љубе.“ (І Кор.

На сваком почетку, на „Приђите, поклонимо се“, по три метанија. И затим, када се оконча псалам и каже „Алилуја“ по три метанија.

било за време читања псалтира, било на часовима, било на полуноћницама, на свакој служби када се служи крај, где се каже „Боже, буди милосрдан према нама и благослови нас“ — по дванаест метанија.

У суботу вече бива, као што имамо обичај, агрипнија. А ово певамо на агрипијини: када се каже „Трисвето“ и „Помилуј ме, Боже“, и потом појемо канон агрипније. И потом се чита једна глава тетрајеванђеља.

А у Господње велике празнике треба да сачувамо појање и ноћно бдење сећајући се речи која каже: „Бдите и молите се да не паднете у напаст, јер дух је бодар, а тело је немоћно.“ (Мт. 26, 41; Мк.

Ми волимо њега, јер он најпре заволи нас. Ако неко каже: волим Бога, а брата свога мрзи, лаж је. Јер ко не воли брата свога кога види, како може волети Бога кога не види?

(ІІ Кор. 3, 11) Такође и муке овога света ништа нису према онима, јер од њих, каже, дршће и сам сотона. (Јак. 2, 19) А знај, љубимче, да страдалницима припада част и слава, а леним и непотребним по

Све, пак, молитве говорити уздигнутих руку, као што се каже: „Уздигнуте руке ваше у светиње и благословите Господа“, (Пс.

133, 2) и када се каже: „Уздизање руку мојих жртва вечерња“. (Пс. 140, 2) И још: „На сваком месту уздизати преподобне руке без гнева и

до чистог душевног здравља и да се обучете у високотворену смерност, коју имајући, ваистину, бићете слични Богу, који каже: „Научите се од мене, јер сам кротак и смеран срцем“. (Мт.

Јер седења ради нико да не каже: трпим. Господу да буде угодно, братија да живи по Богу и никако да не завиди због седишта, угледајући се на световне

само телесне очи, него и душевне, кога зна сва братија да је у врлини и у правди и преподобију, који има одважности да каже: „Ходите, децо, и послушајте ме, и страху Господњем научићу вас.“ (Пс.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

) МИЛЕ: Сјајан говор! Ама све теза за тезом! Чујете како човек говори? ЦМИЉА: Прича двáсата, а не каже шта оће! ИКОНИЈА: Је л он то мисли на дивљу изградњу?

ИКОНИЈА: Какав пар? СТАВРА: Лепо ти човек каже: пар екселанс! ИКОНИЈА: Види ти њих! ЈАГОДА (Цмиљи): Изврше они реорганизацију, претумбацију, пробаце ме у трећу

А шта кад се разболите, никог свог! ЈАГОДА: Немам ни овде никога, ионако! МИЛЕ: Јесте чули шта каже? Има да наступе промене, корените, у све поре живота! СТАВРА: Оџачари ће добуку бела, а болничари црна одела!

А он! Има дилему пошто је организован, а мораће да буде капиталиста! Каже да ноћу не спава од дилеме, пуца му глава од дилеме, толики је карактер!

ИКОНИЈА (улазећи): Волики пљусак! Да оће да каже нешто о дивљој изградњи, да знам што слушам! МИЛЕ: Не треба на то гледати тако уско!

Висока, крупна, коса црна ко зифт. А Ш не може да каже сасвим чисто, него шушка. Каже: шубара, шума, шаша, шишти, шебој, шустер, Шуњеварић.

Висока, крупна, коса црна ко зифт. А Ш не може да каже сасвим чисто, него шушка. Каже: шубара, шума, шаша, шишти, шебој, шустер, Шуњеварић. Каже: Шабац, шуногла, шустикла, шибица, штоф.

А Ш не може да каже сасвим чисто, него шушка. Каже: шубара, шума, шаша, шишти, шебој, шустер, Шуњеварић. Каже: Шабац, шуногла, шустикла, шибица, штоф. ИКОНИЈА: Ви то ко из буквара, Боже ме прости!

Волела је кафану, зато је и тражим највише по кафанама. Висока, крупна, коса црна ко зифт. А кад треба да каже Ш, почне да шушка. Не каже: шаша, него: шаша! И не каже: шишмиш, него: шишмиш! Сигурни сте да није свраћала?

Висока, крупна, коса црна ко зифт. А кад треба да каже Ш, почне да шушка. Не каже: шаша, него: шаша! И не каже: шишмиш, него: шишмиш! Сигурни сте да није свраћала?

Висока, крупна, коса црна ко зифт. А кад треба да каже Ш, почне да шушка. Не каже: шаша, него: шаша! И не каже: шишмиш, него: шишмиш! Сигурни сте да није свраћала? ИКОНИЈА: Побогу, човече, па нисам блесава!

(Излази) ГОСПАВА: Шта ти још нећеш овде да накотиш! ИКОНИЈА: Добро ти човек и каже, прво погледај себе! ГОСПАВА: Испод креденца, иза ормана, иза шпорета, све мишје рупе!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Не може се више, сестро, мора, мора да се каже... Ја теби лепо говорих: Гледај, гледај док бата Јовча није дошао, стежи га, не дај му да се толико проневаљали; али

Јер она тебе, чедо, тебе хтела да срамоти, да за тебе каже оно што ти, знам, уверен сам, ни у сну не можеш«... (Таре чело од зноја, страха, језе.

Сакрије се и пази да му се што не деси; има злих луди. И каже Стојмен: Ништа, само стоји више куће, не мари што ветар и њега и коња заноси да обори.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

” Нити је изоставио да не каже како у пустињам египетским и арапским, гди су се најпре свеци светили, сад се Ни име Христово не спомиње, него турски

О, колико смо нерадиви у истраживању истине! Злато кад узмемо у руке, није нам доста да нам ко каже да је злато, но сами разматрамо има ли у себи знаке правога злата: је ли тешко и савија ли се као чисто злато.

мени је шушкало каткад у уши, да мени моја мука неће залуду остати, но кад се посветим, да ћу чинити чудеса. Каже ми јоште мој Тоша да се находи у Фрушкој Гори јошт један пустињик к којему издалека долазе људи да им чини чудеса, и

него који је прави пут од Тамишвара к Срему, гди се Тиса прелази, гди ли Дунав, и који | је најбољи манастир у Срему. Каже ми све, хвалећи ми сврх свега манастир Хопово, да је други на земљи рај. Но, нигде него у [Х]опово!

кошуљама, мојим катихисисом и часловцем и с| хлебом који смо јоште с вечера спремили, пак изиђе из града, почем ми каже гди ће ме чекати, а ја пођем у мајсторов конак, да кажем слушкињи да ми двојица нећемо бити тај дан с други момци при

Нађемо једног старог свештеника гди нешто у својој авлији теше. Питамо га како би[смо] могли у Срем прећи. Каже нам да се мучно прелази за велико наводњеније Тисе и Дунава; жали што његови синови нису дома, он би нас чинио

Да ми један псалтирић да види како читам. Био је задовољан мојим читањем. Каже ми да ће он спавати, а да ја могу ходати по манастиру и около куд ми драго, или, ако [х]оћу, могу узети коју књигу с

О црковни предстатељи, немојте сакривати евангелску истину! Нек ми се допусти јошт само једно да споменем. Други пут каже да му је свети цар Констандин на посештеније дошао, пак, између други[х] разговора, и ово му је рекао: „Правда да сам

[Х]оћемо ли се, браћо, забога, једанпут освестити? То је ствар така, да једва је човек на исповеди каже; а наш пролог, као да се с нечим поноси, каже насред цркве шта је његов старац учинио.

То је ствар така, да једва је човек на исповеди каже; а наш пролог, као да се с нечим поноси, каже насред цркве шта је његов старац учинио. Какав му је то старац, срам га био!

Момче само три года старији од мене; да сам хотео, могао би[х] и њега наговорити да остане. Каже ми да ме мој баба Никола поздравља, који да није болестан и он би дошао био, не да ме натраг врати, него само да ме

Мој добри и разумни игуман, видећи да моја будалаштина све то виша бива, каже ми чисто да он тога више неће трпити да при њему на[х]одећи се сам себи убица будем, но сваки дан у време уречено да с

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

“ Друго, Милушани, људи јако „приватљиви“ (како се онамо каже за лупежа) радије ће „приватити“ Јерковићима одојче, неголи другоме коме овцу јаловицу, е увјерени да је месо од

Ето, мати му прича како је мудар, како се привукâ да слуша шта Личани говоре, а неће да каже да им је укра из колâ два пршута и да су и’ заједно појили... — Лажеш! — рече Осињача кроз плач.

— Дакле, ко је бија с Кењом? Шта каже? — запита Бакоња, гледајући кривца преко рамена. — Бија му је ћаћа и Роре — вели кнез.

Шта сам могâ учинити, за блажену Дивицу? — кука једнако Чимавица. — Ма, болан, ко тебе криви? Ко каже да си шта крив? — тјеши га фра-Брне. Сад сви почеше тјешити ђакона. — А зашта ме онда бије? — пита ђакон.

А да какви су они које би човика пробрâ!... Скочити из бачве то је примного!... А Букар каже да њихов ковач може рукама сломити коњску потковицу!... Па зар нису ти Буковичани змајеви? Е, јесу брате!

— Нима, борме — рече Срдар смијући се. — Нима! А колико ше динара троши жа шпијуна, која каже: „Ето, Радека ту, на!“ А та ишта шпијуна Радека каже: „Ето пандура ту, бижи!“ Је тако, мој гошподин?...

— Нима! А колико ше динара троши жа шпијуна, која каже: „Ето, Радека ту, на!“ А та ишта шпијуна Радека каже: „Ето пандура ту, бижи!“ Је тако, мој гошподин?... Ја вама кажа: Далмација има педешет иљад ајдук!...

Бјеше ли то који млађи, који је нарочито дошао да прими њеко упутство, Брне му, у најкраће, каже што има, иза врата. Поњекад је то чинио без икаква очита узрока, тј. не бјежећи ни од кога.

“ Видиш да су то липе ричи! Па онда још каже: „Не пиј вина пуно; мало вечерај; устани послин ића; не спавај послин подне...

Проклет човик који вирује човику, кâ што је јопет рекâ Јоб. Тешко оному, који добра чини, кâ шта каже пук. Дакле, до тога се дошло да вас манастир узбуниш, ако те ја покарам!? Дакле, тако ми одвраћаш за моја доброчинства!

Жалокањ ти сам шта нисам послушâ Барицу! Она ме одма слала, прије него је Јурић дâ злато! „Ајде, каже, одма к Иви. Ред је да Иве зна прије него се злато прими.

Сви заграјаше. Дувало и Блитвар стадоше уз Вртирепа, „који најпосли има дирита да каже шта мисли“. — Нека слуша до краја! па нека онда говори! — рече Тетка. — Нећу да слушам до краја!

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Сунце је опет ту. Однекуд мислимо: лето. То значи: живот! Опет смо наги крај воде. Али стојимо дуго, а нико да каже — доста И уђе у воду. (Гледали смо је, у мантилу, са моста!) Покрај нас: грана с начетим лишћем некуд оде.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Више никада није смео да сврати на конак у ту механу. Шта ли је имала да му каже? Она је нешто знала, мислио је често док је ломио зелене симите што су се пушили белим, љутим димом.

Мора да је изгубио на свињама. Дешавало се и раније да изгуби, трговина је то, а Швабе су веште. Хтеде нешто да му каже, да га утеши, али се уздржа гледајући га непомичног и немог. А.

Хтеде нешто да му каже, да га утеши, али се уздржа гледајући га непомичног и немог. А. не би смела ни да му каже: жена говори само кад је муж пита и кад су у кревету. Руке јој опуштено, лако лупише о црну даску.

— Жив сам!... Много ти криво?... Цркни! То јој он каже? Он, кога толико година... Никад се није вратио с пута, свеједно у које доба ноћи и по каквом невремену, а да га она

реч и не може да јој приђе ближе прободен њеним несавитљивим погледом, не може ни рукама да замахне, а мора нешто да каже, па промуца; — Ракије!

Откако се вратио из Париза, трећа је година, није долазио кући. — Коњи су упрегнути — каже Никола, протнувши главу кроз одшкринута врата. — Санке су спремне!

Друкчији је њему овај, сваке године исти дан. Могао је бар паре да затражи. — Коњи ће покидати амове! — каже Никола, поново промоливши главу кроз одшкринута врата. — Може депеша сад да стигне — рече не гледајући га.

Отвори врата, па дубоко и наглашено строго изговори: — Добро вече, оче! Оче!... Нисам ти више бабо... Стиди се да каже — бабо. А пре сат дошао. Хоћеш на коленима да ти дођем? — Бог ти помогао, Вукашине.

Вукашин међу прстима окреће цигару и загледа је. Сигурно су чули. Сви се чудно држе. Како да им објасни? Шта да му каже? Очеве очи осећа на себи. Он то не може да разуме. Неће. Аја морам... Кида влажан крај цигарете.

Сада из службе отпуштају јадне учитељчиће, а што да не отпусте мог сина? Па зашто ми одмах ниси рекао? хтеде да каже, кајући се за љутњу према Вукашину, али у његовим очима као да нешто друго види. — А ако ја нећу? — рече.

Да, прво то... — не сме да ћути, јер отац изгледа тако као да ће да се туче, хтеде да устане и да каже да није због тога дошао, али га Аћим претече: — Кажи, јеси ли то одлучио или ме питаш па да одлучиш? — Одлучио.

И ја... камен, сув, ништа... Она миче уснама, не, оне то саме чине, она не може ништа да каже од вике, од мириса вина из нечега разбијеног, шкрбавог. — Све ћу Вукашину да дам, све! Теби у инат.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Тим везом она је ишчезлом младићу говорила све што речима није могла да каже. Блистала су на свили језера каква младић и девојка заједно никада нису видели; црвенио се кров куће у коју никада

Шта да се о облацима каже? Личили су на лептире, и брзо нестајали. Придржавајући се за зидове, девојчица покуша да начини неколико корака, без

Ах, којешта! Где у њен тесни кавез да стану пас и мачка? Једва сунчева зрака понекад залута, заигра по зиду, каже: — Улови ме, улови! — па оде. Девојчица напрегнуто ослушну. Из дворишта су допирали дечји гласови.

»Мора да ми се причинило?« помисли, одлучивши да мајци и дечаку о овоме ништа не каже да јој се не би смејали. »Који још врабац говори?« — рекли би јој. »Баш којешта!

Пуним грудима удахну девојчица ледени ваздух, решена да о Татагиној деци никоме не каже ни речи, али чим уђе у своју кућу, из уста јој само излете: — Видела сам Татагину децу! — Кога си видела?

Ко је? Откуда је? Како се зове? Пљуштала су питања, али дечак је тврдо ћутао. Шта и да им каже? Након смрти родитеља суседи су га довели и оставили на плочнику, рекавши: — Проси, и не враћај се у село!

— Јесте ли видели Сребрну ружу? — питао је и ветрове и птице, и луде и облаке, без успеха. Нико није знао ништа да каже о њој. Али он није престај ао да пита и да хода.

А ако би и почео да прича, већ након првих речи имао је жељу да каже: видео сам Златну крабу... С лажима је било још горе.

Што се јесен примицала зими, све теже је устајао из кревета. Али коме то да каже? А онда је дошла она јесења, мразна ноћ у којој су га све кости болеле, а у сребрној, лелујавој струји месечине

« Низ образ му склизну суза, он подиже руку да је обрише, кад крај самог узглавља чу нечији танушни глас: — Ко каже да нема? Ево ти воде! Неко мајушно, светло биће стајало му је крај јастука и нудило чашу воде држећи је обема рукама.

— Ко каже? — као жива ватра плану цар Пелетин. За кратко време и царевина Пелетина би ограђена још вишим, још стрмијим зидом.

Како и не би? То се у царству сматрало исто тако отменим као употреба сланог чаја и ношење жутих ципела. — Шта сада каже Ферфелин? — поручи Пелетин супарнику по свом најумнијем дворанину. Али моћни Ферфелин рече само »хм, хм!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

затим се, вероватно, опомене свог искуства са другим једним Обреновићем, унуком овога Господара, одмахне руком, можда каже а можда и не каже нешто као „Који ти оно беше“, ветар бива све јачи и Господар Јеврем, одједном осмехнут над малим

опомене свог искуства са другим једним Обреновићем, унуком овога Господара, одмахне руком, можда каже а можда и не каже нешто као „Који ти оно беше“, ветар бива све јачи и Господар Јеврем, одједном осмехнут над малим неспоразумом

и одмерава им спремност за тај дан (изгледа да је, у свом искуству, већ рачунао са променама у био-ритму), да каже: „Кад вам се највише жури, успорите. Иначе, грешка је ту.

не гледа ни у кога у обручу а свакоме изгледа да гледа баш у њега (и тој се вештини научио од пацоликог банкара), и каже да дечака ваља брзо однети, можда му има спаса; низами ће с њима, у српску полицију и пред српски суд, а српски житељи

Готово у исти мах, каже низамима, на турском, да се не опиру. Сима терџуман види, и не први пут, речи како делују, своје речи како делују:

Затим пробуди Петра и каже му да је време смени. Из гледа тако уморан и, у расањеним Петровим очима, тако спарушен, без снаге, да Петар скаче,

Онда Петар види како се са Стојана свлачи она скрама умора и како га већ гледа неко налик на вука; и Стојан каже, благо, да је нашао ћуп са златницима и хтео да их подели са њим, Петром, али да сад види да нема с ким да дели

За први наук био је спреман тек много после болести у којој је изгубио вид. Колико после не би умео да каже јер више није било оне разлике између дана и ноћи по којој се време обично рачуна: пузао је, сам, кроз црни лагум без

Коме да га каже. Није могао чак ни Стојану Чупићу, Змају од Ноћаја, ни Луки Лазаревићу, иако су га волели. Слутио је да га ипак не би

Због Вука? Било је једно време када се надао да ће њему моћи да каже бар нешто од оног што му се открило. Стигла је 1815. година и млади Вук је дошао да чује остарелог Вишњића.

Али, дани су пролазили а Вук није питао. С времена на време учинило би му се да слепи певач жели нешто да му каже и да, можда, очекује да га он, Вук, нешто пита.

Вучић је говорио о Милошу а ћутао о себи. дуго га је познавала и добро упознала: некада би му веровала све што каже; сад му није веровала ни половину.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Тако је плакала она вас дан и сву ноћ горко, Вртећи вретено танко. Она је молила Бога Да јој бар место каже на коме оконча Павле, Те једном да види јоште умрлог јединца свога.

Богу се досаде молбе, огрне свој топли ћурак, И зовне Светога Петра. Петар му истину каже, Зашто та жена плаче. То буде Господу криво; Узме палицу, дакле, и пођу да Павла траже. Нађу га у самом рају.

А у тој свирци дркте бол и чежња, Занос пун страсти и љубави сета; Као да каже: „Та зар нисмо млади? Пустимо љубав слободно нек' цвета. „Колегинице! љупка, млада жено!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

“ Поведе ме мало понапријед. „Гледај - каже - на лијеву страну, те шар види онај поголеми те пружаје црнокраке луче.

„Сини - каже - огњем створитеља! Ти си искра за небо створена, бесмертнијем Богом помазана. Шта те к људској вуче колијевци, ђе

“ „Видиш - каже - оне легионе те су близу горе трононосне, по равнини што су на гомиле до бреговах р'јеке бесмртија?

„Ах, честити створитеља сине, чудеснога овога виђења!“ „Сваки вечер - хранитељ ми каже нове, дивне, бесмртне идеје у нашу се сферу свијетљају, и дан сваки неба свештенога нас честита новим наслађењем,

“ „Два војводе св'јетлијех полковах! Ја сам - каже - сам по себе био, бит по себе већ ништа не може, јер је против закона природе, која печат мој на лице носи.

“ „Нећу - каже - два вјерни војводе, завјет свети вјечно нарушити; што сам једном вјенча бесмртијем смртну косу испитати неће!

Свемогући у општему скупу наказање Адамово јавља: „Шар ћу један - каже - поставити недалеко од мрачнога ада рад временог тешког заточења Адамова и његова лика; шар ће овај бит састављен

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Ево што он о томе каже. „Разговори тих двају природњака били су, вероватно, доста занимљиви да би заслужили саопштење.

Али остави овај ћуп који дан на сунцу, вода ће из њега нестати, испарити, како се то каже, а у ћупу ћеш наћи со у истој оној количини у којој сам је у ћуп сасуо. О томе сам се уверио помоћу кантара.

Али како је он чуо да ми својим очима не верујемо, осмелио се да нам каже; што хоће“. „Хм, чуо сам да живи у непријатељству са Диоклом“.

„А где нађосте купаца за своје књиге?“ „Свугде! - Књиге долазе сада, како се то каже, у моду и постају трговачка роба.

“ „А тек трговина са алхемичким, херметичким и кабалистичким књигама - то је прави берићет. Купиш ли ову књигу, каже мој човек купцу, злато ћеш да правиш. - И људи се отимају за те књиге и плаћају их сувим златом“.

Године 1616 стављено је Коперниково делу у списак осуђених, па се у том решењу, опозваном тек године 1822, каже ово: „Света Конгрегација сазнала је да се јеретичка, Светом Писму противуречна наука Питагорејаца о кретању небеских

„Тако каже?“ „Гулдин беше веома строг према својим савременицима, а неке од њих је, шта више, оптужио да су објављивали као своје

Одговорише јој да Исак седи по вас дан у својој замраченој и забрављеној соби, а ником неће да каже због чега. Њутн је снопић сунчане светлости који је продирао у његову собу пропустио и кроз своју призму и ухватио га

Њутн је зато смео да каже: „Тек са овим својим проналаском могу се без зазора појавити у кругу славног Краљевског удружења“.

„Дах новог времена веје кроз њега!“ Лавоазије ме погледа својим благим очима и жели, то видим, да ми нешто лепо каже, но у том тренутку појави се међу нама лепа једна плавуша.

се увек завршавају комплиментима, тече разговор даље док ме Лаплас не запита о мојим научним радовима који му, како каже, нису познати, вероватно, због тога што је недовољно упућен у немачку научну литературу. „Боже мој!

Она размишља и бори се са самом собом шта да ми одговори. Да ли да ми каже праву истину или да је затаји. Зато се пожурих да је, заголицавши њену женску сујету, наведем на танак лед, па јој

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Жена је; то сам приметио, неколико пута отворила уста као да је хтела нешто да каже. Али ја нисам сигуран: да ли је одиста имала намеру да нешто проговори или јој се зевало.

Затим да верујем, као он, да су савезнички политичари генијални. И кад Бонар Ло каже: „Ми морамо показати да овај рат није вођен узалуд, сасвим узалуд, што би стварно било кад се ми не бисмо осигурали да

Он је ћутао и пушио дубоко озбиљан, благ и леп. А кад га, потом, упитах о снајки, он брзо одговори: — Она је, каже, добро... нередовно добија новац, оскудева, пише са пуно прекора. А ја, шта могу? Шаљем, откидам од уста...

Он је још нешто хтео да каже кад Никола дрекну: — Тачка, клеветниче! Цигани устукнуше престрављени, полупијани људи погледаше у Николу, а чичица

Господа су ту. Расправићемо ово познатим путем. Сав узрујан Никола заусти да нешто каже, али у том тренутку на врата ступи крезуби студент са својим стварима и својим подсмевачким изразом.

Само сам осећао: као да се купам у нечему што је мирисало на мрве; дуван и чаршав умочен у вино, И чуо како неко каже: „Нека га, док се одмори.“ А кад ми нека течност уђе у рукав неко је опет казао: „Пустите му руку, нек' исцури.

И сви се слатко смеју. — Ко то каже? — интересује се командир чете па се љути: — Слепци! Кад нешто не знате онда шта дробите?

— Ама они јесу паметни људи. Само знаш како је, ђавоља је то вера, подвалиће. Секула се напиње да нешто каже. — Ћути ти, Секула, не разумеш се ти, брате, у свачему. — ... Ђогате, а... а...

То су а... а... а тр... тр... тр... тртови к'о и ми. Да нисам мутав и ја би' био генерал. — Па јес' право каже човек: да није мутав, и да му је ћаћа Крсмановић, и он би био министар или генерал.

Ми смо исписници, служили смо све ратове у једној чети. После нас комбоваше у овај пук. — Шта? Ко то? Шта каже тај? — распитује командант с коња. — 'Нако, гос' мајоре, џакамо о Секули. — Па шта џакате? Дед' шта џакате?

— распитује командант с коња. — 'Нако, гос' мајоре, џакамо о Секули. — Па шта џакате? Дед' шта џакате? — Каже овај Рудничанин познавао га, вели, био је добар човек. — Ко је тај што каже? Аха! Тај ће проћи као и он.

— Па шта џакате? Дед' шта џакате? — Каже овај Рудничанин познавао га, вели, био је добар човек. — Ко је тај што каже? Аха! Тај ће проћи као и он. Добар пљачкаш, је л' зврндове?... А ви, војници, видели сте добро како пролазе неваљалци.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Кратко речено, био је то један од оних људи о којима се код нас не каже „покојни“ , него „јадни”: „јадни Франо“ , „јадни наш Франо”. Такви људи није ред да имају дјеце.

Схватио сам: оно о свирању речено је само зато да се, као успут, каже оно „кад оздравите”. А оно „кад оздравите” укључује у себи прећутну тврдњу, љубазну а савршено безобвезну: „Оздравит

Недјељно поподне је потенцирана недјеља. Могло би се рећи „зрела недјеља”, онако као што се каже „зрело љето”. А у таква недјељна поподнева сунчана тишина зна постати неподносива. Одавна је знам!

Свануо је и дан, протекло је и јутро, а још се нико није рјешавао да мајци каже истину. Сви су се измицали тој непријатности, скривали се за разним изликама.

XXВ Моја болничарка лијепих руку донијела ми је неколико књига да прекратим вријеме. Каже ми да се она ранија неће вратити — потпуно су је заокупиле кућне неприлике и истјеривање наслиједства.

” Звучат ће као да каже: „дужност ме зове.” И знам поуздано, дивит ћy јој се и због тога... Ускоро затим, самих неколико недјеља послије

ни неизравност пута којим нам се туђа воља намеће: да ли нас је неко формално присилио да кажемо „црно” кад он каже „црно” или је то постигао говорећи наумице „бијело” да бисмо ми рекли „црно” — само је технички модалитет, пуки

— Па... у мојим мислима постоји. Постоји као један „садржај моје свијести”, како се оно каже. — Ето, дозволи да бар тако постоји и мој бог. — Значи, свак има свога Бућка — насмијем се безазлено.

И зато, кад неко каже да је устрајан у своме вјеровању, то стварно значи само да је устрајан у својој одлуци да ће вјеровати, или, у

Али није било то. Дознао сам јутрос од моје болничарке. Рекла ми је повјерљиво, онако као што се каже само разумнијим и озбиљнијим пацијентима, пацијентима који имају смисла за достојанство свог положаја.

Али тако спретно, тако непримјетно, да се човјек не би ни сјетио ако му сутрадан неко не каже. Питам се: зар дакле збиља по болницама, па и по боље уређеним, болесници умиру у собама у којима болују?

тêте-à-тêте са смрћу „умјетнички преобрази”, да га „транспонира”, да га у нешто „пројицира”, и како ли се све то каже. И у машти ће му се евентуално зачети замисао, рецимо, једног сценарија за балет.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

И таман Ђурица плану и хтеде нешто крупно да каже, а попа проговори: — Е сад ја хоћу да Ђурица носи црквену меденицу.

— Славе ти, шта каже, какав изгледа? — упаде јој Станка у реч. — Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа.

»Пропао!... пропао!... робија... окови... Сад одмах окови... јер он рече »опасна крађа«, а Вујо каже да за то окивају пре суда.... Гвожђе на ногама!...« — помисли Ђурица, и само му срце задрхта од те помисли.

иза те оштрине не могаше сакрити и она обична радозналост, са којом први пут посматрамо свакога човека, за кога нам се каже да је зликовац. — Шта си ти, море, починио тамо у Трбушници? — проговори капетан, чим Ђурица стаде. »Хвала Богу!

И досада је други за њега мислио, најпре отац му, па после Вујо, а он је умео само извршити оно што му се каже. И ову похару извршио је по плану и наговору Вујову, али није ни сањао да ће овакве последице наступити.

О, тешко ли је то!... И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору? Нема, јамачно нема. — Кад то каже ча-Вујо, онда мора бити тако ; он је, јамачно, добро промислио.

Бравос, Марко! — повикаше радознали гледаоци. — Ја хоћу, ето, ал’ он неће за опкладу. — Што да нећу, ко то каже ? — одушеви се терзија. — Ето, де за каву!

— Па зар у сто клипова товар жита!... — викну Ђурица. — Море није, ви’ш, Перо ти каже: само да га заплашимо... Знаш, брате, није ни мени лако гледати, да ми пропада толики мал.

— Казаше људи што дођоше из општине. Веле да си везао кмета, па га после пустио; је л’ истина? — Ко то каже? — Грујица... мало пре дође озго. — Море лаже. А јесам га ’нако резилио и друго којешта...

Ђурица ви је харамбаша, али док се он мало не извешти — слушаћете Радована. Ко на то не пристаје, нек ми каже сад; јер кад изиђете одавде, не може се више врдати. Сви ћутаху, очекујући даље заповести.

Чим сване, нађи се са Радисавом; а ја ћу зором доћи у варош. Ковач застаде; види се да би још нешто хтео да каже, али му незгодно да почне. — Хајде сад, пожури! — рече му Вујо и пође да затвори прозор. — А има ли што пара?

— Ја му, вала, казах све лепо, а он извади једну хартију, пуну дувана, па каже: »На, понеси Јову«. — Па, узе ли? — Узех, ја што ћу! — А ти, ђаволе, не причаш како је ономад с тобом ашиковао?

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

3атим их узме од њих, и каже им да иду сви троје тамо на један брег, „па кад ја махнем руком на вас, а ви онда потрчите, и који први дође до мене —

— каже му Петар. Старац му одговори: — Бог ти добро дао, синко! А откуд ти овамо дође! Петар му рече: — Бежим од помора, ј

Старац му онда каже: — Јесте, има и такова земља, само тамо не може нико отићи. Петар сад запита старца: — Па где је та земља?

Она дође горе, а солдат је опет устави, па је упита куда ће. Она рече да иде питати шта ће сад, а солдат јој каже: — Ја идем, — па отиде, а бог га пита: — Што си дошао? Он рече: — Ево смрт пита шта ће сад радити.

Али јој солдат опет не даде, него отиде сам, па каже: — Ево је дошла опет смрт, па пита шта ће сад радити. Бог рече: — Нека сад мори старе људе.

А бог рече: — Најприје дјецу, па онда средовјечни свијет, а најпосле старе људе. Смрт каже: — Нијесам ја, господе, никога морила, ван копала камен. — Какав камен? пита је бог.

а кад сам све раскопала, дођем опет да те питам, али ми он опет не даде к теби, него отиде он, па кад је изишао, каже ми да си ти рекао да сав онај камен санесем на равницу на једну хрпу.

па опет девет година носи, а кад сам санијела сав, пођем к теби, али ми он опет не даде него уђе он, а кад изиђе, каже ми да си ти рекао да онај сав камен наситно стучем, те ја отидем, па опет девет година удриде, ево све досад, па видиш

А кад то свети Петар чује, отиде назад па каже богу шта је стари рекао, а бог му рече: — А ти хајде па их ишти за себе, нека их теби прода кад не да мени, јер су

Кад то чује свети Петар, отиде па каже господу, а бог рече: — Па нека му још и то буде. Кад паше још триста година, дође свети Петар па рече: — Старче,

У томе дођу у двор к оцу, и отац плачући запита змију: — Забога, синко, где си? А она му каже све по реду како је био опколио пожар и како је чобан избавио.

Чобан, кад је чуо то, отиде своме господару те му каже, а господар дотера кола, па откопају врата од подрума и крену благо кући.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

и ја видим тад: Њену главу с круном косе и у коси цвет, И њен поглед што ме гледа као из цвећа, Што ме гледа, што ми каже да ме осећа, Што ми брижно пружа одмор и нежности свет, Њену главу с круном косе и у коси цвет.

кружи Над њом мртвом тако као уздах гроба: Можда на тај начин за умрлом тужи, Ил' ту зато стоји да нејасно, тавно, Каже шта је било некада и давно. 1910.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Ово је прави час да се о овој теми нешто каже. У току последњих десет година велики број људи је дрско тврдио да је успео да елиминише ту сметњу.

се да је важност тога сада схваћена, ако могу да судим на основу неочекиваних вести у штампи о остварењима за која се каже да су изузетна, али ни по чему нису никаква новост.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Ко види тај и верује; нека говори онај који има шта да каже. Михајло Пупин И ШТА САМ ДОНЕО АМЕРИЦИ Када сам се искрцао пре четрдесет и осам година у Касл Гардену, имао сам у

нема српског дечака који није чуо за ону дивну руску песму коју је написао велики руски песник Љермонтов, у којој се каже: ”Изашла сам доле на друм сама, Кроз маглу се блиста камени пут, Ноћ је тиха, природа Бога хвали, А звезда са звездом

Његово објашњење било је у складу са српским песничким изразом који каже: ”Моје срце трепери као милозвучна струна на гудалу гуслара.

Остао сам и привукао столицу ближе ватри у очекивању да ме неко позове и каже шта да радим. Онда су дошле две жене и распремиле сто за ручавање. Говориле су енглески и нису обраћале пажњу на мене.

ложионице на до Лонгфелоа, једног од највећих америчких песника, велики је скок - салто мортале како се то у циркусу каже - додаде он па се уозбиљи и замишљено настави: - Заиста је чудо шта све могу да учине женске очи!

који су давно умрли, у њеним очима заиграла је нека светлост која ми је ставила до знања да има нешто да ми посебно каже.

” Необично је било да тако скроман човек каже једну такву ствар. Али када је та расправа прочитана исте године у Краљевском друштву била је, како су многи мислили,

Ако им се нису свиђале његове чувене турске цигарете, није се устручавао да им каже да иду у другу продавницу. Али, по његовим речима, посао му је добро ишао јер ове немачке аристократе никад није

врши електрична машина сав је утрошен на разређивање и згушњавање линија сила у простору око сфера или, како се то каже, на електрификацију тога простора.

Када се тако нешто оствари, каже се да је кретање кракова у резонанси са побудном силом. Свака еластична структура има своју сопствену фреквенцију

Ко види тај и верује; нека говори онај који има вере, под условом да има шта да каже. Грађанин Сједињених Држава који је рођен у другој земљи, има много прилика да хвали врлине ове земље, када већ

Ћипико, Иво - Приповетке

Али брат му неће ни да их чује. Каже: „Осман ми засигурно наредио да духан ни од кога не придмам, и ето већ га од неколико дана не купујем”.

Најпослије им лијепо каже: —Зваћу вас опет, па ћемо боље развидјети, — и предаје их тамничару. Суд поведе истрагу, а у томе прође дуго времена.

— Остани, Лазо! — замоли га дјевојка. А кад га Спасоје угледа да хоће да изиђе, каже му: —Не иди, имам да ти нешто повјерим... .

Па се онда обрати дум—Андрији и каже му: —Купићу кандиоце и даваћу уље, нека жижак сваке недјеље гори пред свечевим кипом!

— Присјело ти, а! — каже сваки пут кад оћути да је у дну риба загуцала. Међутим, сунце се примиче к њему све ближе и ближе; већ је дохватило

Чекаше дуго док је слуга донио кључ од жупника, а вели им: — Једва ми га фра—Јуре даде. Љути се. Каже да немате права на воду него само у недељу, кад к миси дођете... Овако, вели, не би је залегло ни до по лета...

Код прве исповеди беше одлучио да све каже своме исповеднику; није могао ни да помисли да би могао што да прећути, али, нашавши се очи у очи са њим пред

Хтеде да јој нешто утешна каже, али никако да нађе речи, па у заносу приђе к њој и утисне јој у руку сав новац, сву своју приштеду.

—Чега те стид? .. . Чему си исилазио?...Имао си код куће свој ручак, а знаш како се код нас каже: ко има ручак, лако му је за вечеру!... ...Зидови нове цркве наочиглед дижу се.

Хтеде да јој се јави, али се сети да јој нема шта да каже. Диже се и гледа за њом. Жена се окрете и сачека онога младога човека са воловима. Он јој нешто каза. Жена пожури.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

одваја поезију од осећања и нагласак преноси на стварање, па у одговору на анкету Жила Уреа о књижевној еволуцији каже: „Пошто се поезија састоји у стварању, треба узети у људској души стања, светлости тако апсолутне чистоте да оне,

Александар Блок пак, у своме познатом говору о песниковоме позвању, прво каже. „Песник је син хармоније“, а онда одмах додаје: „њему је дато да игра неку улогу у светској култури“.

Стога је у праву Јован Христић кад у предговору изабраним делима Душана Матића у едицији Сто књига српске књижевности каже: у Матићевој поезији, језик нас доводи до сазнања не само својом изјавом, него и – да употребим модерну реч – читавом

Кад се душа отрже од тјела, Пред њим прха злаћена пчелица Да јој каже путе у небеса, У насеље раја божијега. Само поређење трмке и цркве Лаза Костић засебно издваја, да би га овако

да би га овако прокоментарисао: „Сретна, веома згодна поредба између кошњице – трмке – и цркве, као да се сама каже, као да си је чуо из народних уста, тако је слично речена, па ипак тако дубоко замишљена“.

и метохијске – лирике износи се упечатљива слика оне магле за коју невеста, при прстеновању, с приметном језом каже да јој је пала на главу.

Радост у куће косовских Срба долази – како се то каже у песмама о невести – као мало сунца под марамама: Ој убава, убава девојко!

Стога није сасвим прецизно кад се каже да је Слободан Јовановић писао „београдским стилом“, он је заправо писао изванредним научним стилом који се, као и

За српски романтизам обично се, и с правом каже да је нетипичан. Али би се то могло узети и као теоријски еуфемизам, чим се мало дубље зађе у анализу језика, стиха,

Док у поговору описује Вуково неуморно прикупљање песама, он између осталог каже: „Да ниједан тренутак није пропуштао, показује нарочито сачувана карта за дилижансу од Беча до Земуна, из 1820.

21 Право изненађење долази тек на крају Ђурићеве антологије, где се у објашњењу другог дела песме каже „Сунцем главу повезала, месецом се опасала, а звездама накитила (ваљда се мисли да су на марами, појасу и оделу шаре у

небеске, васионе слике снижавају, спуштају до саме границе пристојности три војводе загледане у пастирицу: један каже „Волиј бих је распучати“; други каже „Волиј бих је распасати“; трећи иде најдаље кад каже „Волиј бих је обљубити.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

САВКА: Тешко је, боме, данас. ЖИВКА: Ти још не доби кафу? Е што је безобразна, по три пута човек да јој каже. (Одлази задњим вратима.) Анка, шта је с кафом? АНКИН ГЛАС (споља): Ево! ЖИВКА: Ето, и то се зове млађе!

) Несречниће један, битанго! (Анки.) Донеси воду да се испере. (Анка одлази.) Још каже није се тукô! РАКА (упорно): Нисам! ЖИВКА: Него шта си? РАКА: Правили смо демонстрације.

ЧЕДА: Била је, шта није била! Девојка се десет минута унутра домунђавала, па тек онда излази и каже нам да роцпођа није код куЋе. ЖИВКА: Па зар сам ја томе крива?

ЖИВКА: Па зар сам ја томе крива? Питала сам је преко кума-Драге и она каже: нека дође, како да ми не дође госпа-Живкина ћерка; нисам је видела откако се удала.

ЖИВКА: Е, немој тако да кажеш. Знам, причала ми је госпа Ната, каже: криза, а мој муж министар, па ништа, миран, убио га бог, као да није криза, а ја, несрећница, збунила се као нико

Волим, каже жена, да одлежим једно запаљење плућа него једну министарску кризу. ДАРА: Слушам вас ваздан, а и не скидам шешир.

Место и ти да се радујеш, а ти још питаш. Рако! Рако! ЧЕДА: Чему да се радујем?... ЖИВКА: „Наши”! Јеси ли чуо шта каже човек: „наши”! ЧЕДА: Ама кој' човек? ЖИВКА: Па овај... ЧЕДА: Пера писар из административног одељења.

За њега су „наши” сви који образују кабинет. Он то, извесно, свакоме тако јавља. ЖИВКА: Али каже човек: Стевановић отишао у Двор. ЧЕДА: Па? ЖИВКА: Па то! Ти можеш да аванзујеш, а може и он... ЧЕДА: Ко?

) Ух, да ми је да се сад претворим у муву па да улетим у Двор да својим ушима чујем како краљ каже Сими: „Позвао сам вас, господине Симо, да вам понудим један портфељ у кабинету!

” А онај мој шмокљан – место да каже: „Хвала, Ваше Величанство!” – сигурно ће почети да муца. Убио га бог са суклатом, сигурна сам да ће муцати.

ДАРА: Па јест, само кажу морао је да те узме. ЖИВКА: То теби ваљда твој муж каже. Боље би било када би он пожурио да нам јави шта је ново. Али, дабоме, он се завукао негде у кафану. (Сети се.) Чекај..

С тим да одужим дугове, а после... ЖИВКА: Даро, кћери, мени мркне пред очима. Кажи твоме мужу нека каже: да или не, иначе ћу га гађати столицом! ДАРА: Па кажи, забога! ЖИВКА: Да или не? ЧЕДА: Да! ЖИВКА: Шта?

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

се пажљивије погледа, види се да је наговештен и посебан однос према главној јунакињи: за остале ликове једноставно се каже да се „знало и причало”, док се за Софку употребљава већ помињана а толико јака допусна синтаксичка фраза да се њоме

а толико јака допусна синтаксичка фраза да се њоме пре истиче дубока разлика него што се допушта једнакост, наиме каже се „па чак и о њој(!)”. А то је, наравно, стога што се касније у тексту и сама Софка појављује као извор знања.

Према томе, Дучић је у праву кад каже да је за њега највећи писац „онај који пише најбољом синтаксом”, као што је у праву и Б.

Конкретније, и чисто логички гледано, неправилност је у дистрибуцији израженој заменицама. Каже се, наиме, да се више знало о њеним (Софкиним) прецима него о њима, а међу овима последњим опет се налази она (Софка).

„Као да под ногама“, каже аутор, „не осећа земљу, одозго није заклопљена кућним кровом, димњаком,138 већ као да се све то око ње, заједно с њом,

случајно; своју радозналост пред њим заодева у незаинтересованост; једно га пита, а хтела би да сазна нешто друго; не каже шта жели, шта очекује, али се појављује тачно на месту и у часу где и када он та њена очекивања треба да испуни.

на капији сустиже приповедача и испитује га да му Мита можда није поверио своју болест, јер: „- Ништа он неће да каже. Само тако ћути. Па морам, синко, као што видиш, ето, другога . . . А нама он ништа неће да каже.

Само тако ћути. Па морам, синко, као што видиш, ето, другога . . . А нама он ништа неће да каже. Ни 'болан сам', ни 'ох', ни 'овде ме боли', ни 'ово ми се једе, пало ми на ум, дај ми, мајко. . .

довести у везу с тајанственом болешћу и умирањем (што и јесте повезивање по начелу метонимије): „А шта би и имао да ми каже? И без њега ја сам знао. Знао сам још и за оца му, и за њу, матер му”.

Агонално стилизован плач у XВ глави, грцање Софкино у хамаму, није - изричито се каже - „због тога што полази за недрагог, нити што је другог волела, јер никог није волела.

Јер није Софки дата само телесна лепота за коју се каже да је „она друга, истинска, виша, која се не рађа често, не вене брзо.

Чак се и обедовање описује тако да - како се то једном изричито каже - „личи више као на неки ред, адет, а не на једење, храну.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

— То нек’ други каже, који то познаје, А песник знаде само човек шта је. Химне и блесак, Муње и тресак, Алеми, топази, смарагди,

Тако прође пет-шест дана, жена зове га Па га опет шаље риби (дуготрпљивој) Да јој каже нову жељу њеног господства.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Стоји ми као кост у грлу. САРА: А, мамзел, њојзи ћемо једног лепог младожењу наћи од велике фамилије; ун шапо, што каже Француз. ФЕМА: Зна вам та шта је шапов, или капов; она се држи свога паорлука, што је од оца примила, као пијан плота.

ЕВИЦА: Она оће да је код ње све као код највеће господе. Псује ме и грди што радим, него каже да се накитим, па да седим. МИТАР: О, слута једна, а је л’ она седила док ти је отац био жив?

ЕВИЦА: Ја не смем, ујо, у вашу кућу улазити. МИТАР: Зашто? ЕВИЦА: Запретила ми је страшно, зашто каже да нема брата чизмара. МИТАР: Шта, та покондирена тиква!

Леп је паун, и красан, и с перјем се дичи, али би се постидио да зна како кричи, — каже бесмертни Доситеј Обрадович. САРА: Дакле, ништа нема од свадбе? РУЖИЧИЋ: Химен само два једнака серца стеже?

ФЕМА: Ја ћу бити с њима пер ту. САРА: Право, право! ФЕМА: Како се каже француски друга? САРА: Ма схèре. ФЕМА: Кад иј запитам како сте ми, ма шере, како сте спавали, кад ћете у шпанцир, ко

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

друкчија и нова узалуд је будим јер њена уста неће моћи да јој кажу узалуд је будим ти знаш вода протиче али не каже ништа узалуд је будим треба обећати изгубљеном имену нечије лице у песку.

Док с мртвог оца скидам наслеђено лице Ватром се звери и звезде причесте. Чиста реч која каже себе маном Избеже твом бићу, али упозна зору; Доврши ти небо у неисказаном, Да ти име чезну острва у мору.

Док се срце игра својом прозирношћу Угасла јасност чека испаштање. Чикају свет за потиљком. Чуј Шта закаснела фрула каже свету. Из пепела ока излеће славуј. Крилатост клисуре одмени сујету.

његова сенка његово име Толико прослављено у ваздуху Толико тражено у речницима Тај искрен мирис нежна магла у глави Каже да је осећање света у језику Ал непокретна реч брзо исцрпе свој смисао А цвет уступи свој нежни корен звезди КРИТИКА

с њима никакве везе нема Јер у глави постоји једна једина реч А песма се пише само зато Да та реч не би морала да се каже Тако речи једна другу уче Тако речи једна другу измишљају Тако речи једна другу на зло наводе И песма је низ

си прави нагласак умрле нежности Начини зору од нашег умора Мирис је време које је поседовао цвет Ал нереч каже касно је Нецвет каже ноћ је Нептица каже плам је А је каже није На то птица опсује Цвет каже то је пакао Права реч се

нагласак умрле нежности Начини зору од нашег умора Мирис је време које је поседовао цвет Ал нереч каже касно је Нецвет каже ноћ је Нептица каже плам је А је каже није На то птица опсује Цвет каже то је пакао Права реч се још родила није СУНЦЕ

зору од нашег умора Мирис је време које је поседовао цвет Ал нереч каже касно је Нецвет каже ноћ је Нептица каже плам је А је каже није На то птица опсује Цвет каже то је пакао Права реч се још родила није СУНЦЕ ИСКОРИШЋЕНО КАО

нашег умора Мирис је време које је поседовао цвет Ал нереч каже касно је Нецвет каже ноћ је Нептица каже плам је А је каже није На то птица опсује Цвет каже то је пакао Права реч се још родила није СУНЦЕ ИСКОРИШЋЕНО КАО ЕПИТАФ Узех змију и

поседовао цвет Ал нереч каже касно је Нецвет каже ноћ је Нептица каже плам је А је каже није На то птица опсује Цвет каже то је пакао Права реч се још родила није СУНЦЕ ИСКОРИШЋЕНО КАО ЕПИТАФ Узех змију и уђох у врт Лешеви се распадају од

туђе срце води прави пут Ко другачије путује наилази на таму О докле ли ће тужан стићи Тај што више нема шта да каже Узалуд учене ватре с висока чела Слепац зна краћи пут до зоре И предели непокретни као нада Сричу своје име на

страву верни смо невери Од правог пута лутање нам драже Не меримо јер ноћ закида на мери И јасност више нема шта да каже Нечитак је свет Ми певамо да се постиде роботи Тупоглавци довршени за намеру свесну Против свега смо што хоће да

Краков, Станислав - КРИЛА

као давни мучни снови у заборав ноћи, а ако су још остале ране, оне су биле ту да се једнога дана доле у хуци Солуна каже: — Рањен сам на јуришу, у самим жицама. Ох, какво је само клање било!

Потом се поверљиво нагао. — Знаш овај лекар Француз баш ништа не зна, одмах шприца кинином, и срамота човеку да каже где топломер мећу. Тако је из пуковникових прича Душко сазнао за све болничке историје.

Она му није знала да каже да се планина на коју су доспели зове Јурка Кулбелери. Шуме се белиле под снегом, па ипак је све било суморно.

Петровић, Растко - АФРИКА

на самрти питала ла ли ће је заборавити, обећао да неће никада (разговор који цитира на бретонском је) и због чега се, каже, уистину неће никада ни женити и поред хвалисавости, китњастости, евентуалне лажи, има много искрености и поезије.

Лет им је најмање од по сто метара. С времена на време проплови између њих покоји снежно бели лист. Један морнар ми каже да је то од цвећа које цвета на обалама, четрдесет до педесет километара одавде. Галеби све тамније боје.

“ Она је љубав главног кувара Мадоне а по крви је из племена Пел, пастирка. Сам за себе каже да је „бриљантан“ јер уме да „козира“, што други, каже, црни, не умеју. Хришћанин је.

Сам за себе каже да је „бриљантан“ јер уме да „козира“, што други, каже, црни, не умеју. Хришћанин је. Узимамо пус–пус нас тројица три пус–пуса, и полазимо у тражњу најлепше црне Конакријке.

Вуије ми се смеје. Онај цвет који доносе таласи са острва у ствари је нека, врста чврстог сунђера. Госпођа Ј. каже да никад једног црнца, ма колико он био културан, не би примила за свој сто, и да она никад не пропусти прилику а да

Признају да образован црнац може бити финији од белца а да и иначе може имати све добре особине. Вуије каже да је то основна антипатија раса које се бране — Индоевропејци, Самити.

Друге приче о змијама у савани, које гамижу по целој кући. Вуије Ми каже: „Моја је жена цикнула; и кад сам утрчао, видео сам како се змија одвија од ноге наше девојчице.

Није ли овај начин размишљања потпуно црначки“? Вуије каже: „Оно што је младо у мени то је Суданац, оно што је старо, то је Парижанин.

Петнаестог вечера од оног када сам се укрцао у Марсељу посетио ме је Вуије, да ми каже да је гром који је ударио пре неку ноћи погодио у предњи мост лађе оставивши јасан траг, да је дан раније брод зато

Самба ме подсећа шта све још треба купити. За „лампу-олуја“ каже: „Па бон, ил и а па бон иси, отр!“ Одмах по ручку жуто платнено одело замењујем белим, ради посете коју ћу са Вуијеом

Мирис шуме у ноћи на лим, на воће, на коже звериња. Вуије каже: „Мирис афричке ноћи!“ Влажна, тешка запара као да се пуши око нас; светлеће мушице на неколико метара трепере

Неки трговац Швајцарац коме кажем да имам већ и боја; да је овај из Банфоре с Високе Волте; да се зове Самба; каже ми скоро победнички: „Самба, тетовиран? Па тај је допратио мог пријатеља из Бобо Цуласа.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Стефана као пошту, сам да оде до св. Стефана да види шта се тамо ради, и да каже пук. Малиновском ђенералову поруку да му свакога сата по коњаницима шаље извешће о току борбе.

Не верујте му ко вам друкчије каже. Час је био крајње критичан. Зло, да су наши војници само за тренут изгубили присуство духа; само за тренут и

Треба знати куда што води. Ми хоћемо чисту ситуацију. Нека нам влада отворено каже како она мисли о рату. Xоће ли га? неће ли га? уопште шта она xоће и шта намерава? Ми нисмо деца.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Па што си ми тако сетна, Па што си ми тако бледа? О, кажи ми, шта ти срце — Моје срце приповеда. Каже ли ти миле снове Бујну тугу, слатке ваје, Пева ли ти златне наде И румене уздисаје?

ато жмурим, зато гледам, Да ми каже ноћ ил’ дан, Ил’ је био санак јава, Ил’ је ова јава сан. ЛX Чујеш, лане, чујеш ли га, Где прижељкује, — Мисли да

Кад узмогне ногом стати, Кад научи матер звати, Довешћу је гробу твоме, Ту нек каже: Мати, мати! Ох, како ће на те гласе Црна гуја јада мога Упити се, стегнути се Око срца рањенога!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Но, хвала богу! Мој командант батаљона оде некуда, и после пола часа врати се. „Разапињите шаторе“ — наредио је. Каже да ћемо овде вероватно заноћити. Питао сам како се зове ово место. „Чегањ“ — рече ми он.

Само што нас не пољуби. Каже: „Ја њихов вечерашњи налет не бих могао издржати.“ У току борбе ових неколико дана изгубио је две трећине официра и

Кад овај виде да је међу Србима, поче да стење и моли да га не убијемо. Каже да је официр. Такав нам баш и треба. Умирили смо га и понудили цигаретама. Био је рањен у обе ноге на неколико места.

Решили су да изврше пробу. Испалили су један плотун и викали: „уре“. Затим други... Каже, командир је пришао и строго му се обратио: „Ја вам говорим да су ровови празни, а ви мене не слушате.

Разуме се, за то нико неће да одговара. За такве подухвате за време рата каже се само лаконски: „Експеримент није успео.“ Пет стотина мртвих људи... Маленкост!

Свуда на бедему лежале су приправне пушке. Повукли смо се лагано. Каже Бојовић: — Овде ти не помаже ни тактика, ни стратегија, ни правило о преласку преко реке.

Уздигао је руке и отворио уста, као да хоће нешто да ми каже, али већ поче да се тресе и крв му удари на уста. На његовом врату видела се велика рана... Глава му клону у страну.

— Живео наш собни старешина! — виче промуклим гласом Пера „Ђеврек“. Остали прихватају узвик. — А... Ш’а каже?... Поредак!... А, управник мисли, ја сам жандар. Ха!... Манири позадине... Сви су они из позадине жандари...

— Поставио сам им онога капетана за собног старешину, а он испао сада најгори. Звао сам га. Знате шта ми каже: ,Ја две године нисам сишао са положаја. Разболео сам се. Упутили су ме овде и противу моје воље.

Власт, дисциплина, казна! Сад или никад! Увече су сви дошли на време, чак и капетан „Фикус“. Каже, морао је доћи тако рано да би пуковницима предао дужност. Пуковници строги, озбиљни, заузели већ кревете у угловима.

Пера „Ђеврек“ поче да објашњава српскоруско-француски, али се никако није могао сетити како се на ком страном језику каже „штуцати“ и „кијати“. И капетан „Фикус“ заборавио како се то каже на руском.

И капетан „Фикус“ заборавио како се то каже на руском. Да би им најзад објаснио, Пера је кинуо тако снажно, да је све чаше с вином претурио.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Пословица добро каже не може се истовремено и сркати и дувати; судбина је свих писаца да се могу користити преимућствима само једног језика

Павле Соларић МИЛОШ И РАДОВАН Ходи, сједи, Радоване, да ти Милош каже Нови случај кога многи све залуду траже. Био сам ти украј гаја с оне холма стране Гди поточић исподмива шумарица гране.

рода ма вишега —, Млада, взрачна, к'о Даница, накрај злачног брега; Одежд' б'јела распуштена немарно по т'јелу, Горе каже врат и груди, доле — голен б'јелу; Појас јој се црвен види, раздрежен низ страну, Низ врат власи, влажни јоште,

Један иште да се пјесна с нравом љубе слаже, Други — да му ја погодим шта јој серце каже. Љубве богу, за опкладу, ту би био замор, Нит' је посла тежег им'о откако је Амор.

Свуд се јуност, свуд красота, свуд веселост каже, Све шчастију моме нову отраду прилаже. Стадо веће возиграва мени испод гора, Њива око пастирскога разботјева

сам виши од царева, ја презирем в'јенце, Ја уживам стада мога пасући првенце, И будући тајно неко чувство мени каже Као што се Бог с природом у стварању слаже Тако да је, всељубезна, и у нашеј власти Само суште создатељство чрез

(совјест трпи) —, и више сам пута Изгнан мор'о прах отрести с мојијех опута, Ићи куда нова срећа прстом сл'јепо каже, Оставити што м' је тада стало да помаже.

Пјесне моје читају се; онај оно каже, Намрштени знам да веле: „Не лукавнуј, враже!“ Има који горе мисле, и готове зубе, Но тим чине да ми други пјесне

То ми каже да с' пјесана источници разни, И збитија и сновидно ухиштрене блазни; Но да љубов, к'о под гором шумарице јела, Све

Овај када спази смртну му тегобу, Мисли: Зар ћу саде окренут га Богу? Па му тихо каже: — То знаду бар страјнски Да си ти живио људски и христјански; Зато расположи све имање твоје, Да ти се по смрти

) Видно сам — каже старац Пеко — Све господу, и стару и младу, Гди заједно за асталом седе, И по дану и у зимној ноћи, Рекао бих да

Она к њему дошла, И каже: — Шармант, Окани се посла, Буди шпекулант; Тек онда ћеш бити Прави певидруг, Добро јести, пити И — стећи на дуг.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Неком неће ваљати!... Ти знаш — Свето Писмо каже: „Једно стадо и један пастир“ — љутио би се поп на покојног Мију. — Ама народ припитује, моја слатка душо, па ја,

Вели покојни Партенија: „Симеуне, сине мој ду'овни“ — настави Симеун, кад искапи чашу — „ти добро, вели, знаш шта су, каже, Мајданци радили... какав су, вели, зулум и безаконије чинили на нашије' светиња' по нашије' намастирије' и црква'.

Видиш: Крајишници су, вели, разбијени; настаје, каже, друга судија. Мутно је, вели, данас вријеме у нашем отечеству, ама ће се, каже, брзо избистрити.

Мутно је, вели, данас вријеме у нашем отечеству, ама ће се, каже, брзо избистрити. Већ мој, вели, ду'овни сине, док је 'вако вријеме, требало би на Мајданце“.

— Наточ'-де ми једну, Мићане! — „Требало би, каже, на Мајданце 'нако јуначки ршум учинити; јер доста су и они нами и овој нашој светој ћаби јада задали.

Добро то, вели, знаш, шта би ти, каже, говорио!“ — „Знам, ама како ћемо?“ — „Лијепо“, вели. — „Оно неке године, кад сам...

гереналску кабаницу. Купио сам то, каже, неђе у Задру од једног Прајза. Опазио сам ја већ одавно да ће нешто бити, па велим: нек' се и ово нађе, злу не

Ето ти, вели, те шкрљачине и гереналске кабанице, а ено ти мога ата, што ми га је покојни владика Прокопије, каже, поклонио за стотину жутије' дуката...

— „А већ, вели, не гине ти оку двије ракије попити, па онда кô каква швапска гереналина међу Мајданце, те чини, каже, како те памет твоја учи! А само, вели, дами није браде, ја би' ишô, ама не мерем с брадом.

Тог цијелог пролећа препили су Партенија и Симеун и учили некакве депешине... лепешине, како ли се каже. Те су им лепешине долазиле из Црне Горе и од српског књаза из Биограда. Увијек су им стизале око поноћи у глуво доба.

Намргођени, љути, кô гладни курјаци; шуте. — Зар не да? — викну Симеун кад ме угледа правни' шака. — Не да. Каже: „Да те посло'о мутесарип бањалучки, не дам!“ — Даће! — загрми Партенија.

“ ,,Па видиш, жено да сам пошô.“ „Како ти идеш суду?“ „Па идем кô и остали свијет, на двије ноге. „Добро, каже, ама јеси ли ти средио у глави како ћеш тог јолпаза тужити?“ „Јесам. Тужићу га што се даље и теже море.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

” ЈЕРОТИЈЕ (престрави се): Шта да притисне? АНЂА (наставља): „Пољубац на твоја уста”. ЈЕРОТИЈЕ: Чудо не каже: да ударим печат на твој распис. АНЂА (завршава читање): „Твој до гроба верни Ђока.” (Згранута.) ЈЕРОТИЈЕ: Бока!

Е то је, видиш, домаћин човек, таквог зета дај, а не Боку. АНЂА: Шта ћу, шта могу, кад га она не трпи, каже: личи јој на петла. ЈЕРОТИЈЕ: Роткве њој стругане! А шта би она хтела!

МАРИЦА: Ко то каже? АНЂА: Па ето поломљени тањири и стакло... МАРИЦА: Мајка, слатка мајчице, 'оди да те пољубим. (Љуби је.

(Узима карту и чита.) „Алекса Жуњић, срески шпијун”. (Говори.) Па је л' он луд? Откуд се јавно каже да је шпијун? ВИЋА: Он каже, пре, док је крио, није могао ништа да дозна, а сад му сви казују један против другог.

) „Алекса Жуњић, срески шпијун”. (Говори.) Па је л' он луд? Откуд се јавно каже да је шпијун? ВИЋА: Он каже, пре, док је крио, није могао ништа да дозна, а сад му сви казују један против другог. ЈЕРОТИЈЕ (Јоси). Где је он?

АЛЕКСА: Питам газду: како му је име? Газда вели: не зна. Кад је питао, он му није хтео да каже име. ЈЕРОТИЈЕ: Аха, ту смо! Није хтео да каже име. Упамти то г. Вићо! ВИЋА: То је врло сумњиво! МИЛИСАВ: То је он!

Газда вели: не зна. Кад је питао, он му није хтео да каже име. ЈЕРОТИЈЕ: Аха, ту смо! Није хтео да каже име. Упамти то г. Вићо! ВИЋА: То је врло сумњиво! МИЛИСАВ: То је он! ТАСА: Он је!

ЈЕРОТИЈЕ: Господо, он је! ВИЋА: А ко би други могао и бити? МИЛИСАВ: Јутрос стигао, млад, неће да каже име, сакрио се у собу... ЈЕРОТИЈЕ: И мрда!... ТАСА: Ала га брзо ухватисмо!

АЛЕКСА: А ја да пођем напред па да се нађем тамо. ЈЕРОТИЈЕ: И да прислушаш мало, шта ће на све то да каже грађанство.

ЖИКА: Е, мој брате, ти мислиш то тако, да ме замолиш. Је л' тако радиш ти у твом дућану? Дође неко па каже: „Дошао сам, газда-Миладине, да те замолим да ми даш оку кафе!” А ти му даш, је ли? МИЛАДИН: Па оно је еспап.

Таман се ми тако договарамо, а дође собарица па каже: „Море, не бојте се, питом човек као јагње. Јутрос сам га, вели, помиловала за подваљак, па мек као рукавица, и мирише

Онда нам каже собарица: „Ја ћу да кидишем на њега!” Има, знаш, храбрих собарица, па смеју тако да кидишу на човека. Куцне она на

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

"Њихово биће је", каже Грим, "потпуно европско, и само по тананости и богатству мисаоних веза... подсећају на оријент, али не омамљују.

Вук објављује више од двадесет шаљивих приповедака и предања о функцији објашњавања појединих речи, да би како и сам каже, "показао шта народ о ријечи којој мисли и приповиједа". У предговору збирци приповедака из 1821.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

За ожиљком се у видање прикраде, бледа видарица без наде. Ал’ каже ми се долина. Ромори што је шкргут овде зуба. Тихо се тамо сјаранило што се крваво мрзи овде и љуби.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

А када она, баба Стана, за неку каже не само да је добра него и пристане да јој дође у кућу и буде снаха, онда се знало колико то значи.

Требала је тада баба само да га прекори, ма шта да му опоро каже, одмах би од куће отишао и никада не би се више вратио. Овако, само би болно лежао.

Младен је слушао радосно, сигуран, без оне стрепње коју има кад човек учини што није требало, па му се каже да је долазио тај и тај, а он увек задрхти да тај није долазио можда да каже његову погрешку, и онда непрестано стрепи

човек учини што није требало, па му се каже да је долазио тај и тај, а он увек задрхти да тај није долазио можда да каже његову погрешку, и онда непрестано стрепи док не види да је тај за друго дошао и друго разговарао.

он већ толико време не излази у свет, не познаје га, позаборављао, то моли њега да им он, ако га зна или се распита, и каже, посаветује их. Али се изненади кад старац рече како, поред њега и матере, и она, Јованка, девојка, га моли.

Онда она, Јованка, рекла: »Па ако брат Младен каже, добро, поћи ћу...« То, последње, Младена изненадило. У том њеном, да јој он каже: да ли да пође за другога или не,

« То, последње, Младена изненадило. У том њеном, да јој он каже: да ли да пође за другога или не, осети он и њено лукавство да тиме њега примора, да се реши, и ако је воли, проси је,

Зар је мало што он њу не може да узме, него још и то: да јој он каже, одобри да пође за другога. И, сажаљевао је њу, себе већ не.

И, осећала је, и као да је знала, да он има за ова два дана да им каже, реши се... А као да је предосећала да, ако њу не узме, сад се не ожени, какав је он, никад више неће се оженити.

сину да, знајући како ће то Јованки, снаји, бити радосно, да иде и позове старца и старку, »пријатеље«, овамо, да им каже и да их прекори: зашто да не дођу, нису ту, кад знају како он, »пријатељ им«, не може да пије без њих, није му слатко..

Онај, и не сачекав да му слушкиња каже, одмах би се дизао, клањао, називао лаку ноћ и одлазио. У означени дан он би дошао у дућан.

Уплашен, гледајући да не погреши, случајно у забројавању еспапа не каже му што погрешно, ужурбано је радио. На ручак идући кући, Младен одозго примети свекра јој.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

и кришом њоме измери чељадету сенку; по томе поједе своју сопствену поган, и онда узида п. у зид и каже: »докле ова п. буде сирова, дотле и онај човек био здрав; докле ова п. трајала, дотле и онај био жив« (СЕЗ, 16, 265).

л. на врбу и каже: »Кад ова главица проклијала, онда и мене грозница ухватила«, и бежи кући без обзира (ЖСС, 280). Болесник може да

пије се против пљувања крви (ЗНЖОЈС, 14, 68). Ко пати од »желудаца« (проширење стомака?) треба да ископа б. и да јој каже: »Траво б., помози! Желуче, дођи где си био, и где си се родио«, па онда да је поједе (ЖСС, 287).

на гроб посади« (Јосиф Панчић, Ботаника, Београд, 1868, 251). У једној Вуковој песми (5. 708) каже се: »У руку јој мача од б., од б., од српскога цвећа«. У популарном српском роману »Рајко од Расине«, од Ч.

РЈА. БРЕКИЊА Елѕбеербаум (ѕорбуѕ торміналіѕ). Брекиња, брека, брекуља (Шулек). О постанку б. каже једна наша народна песма ово. Девојка је пасла јелене, па је претерала стадо преко неке воде, а сама није могла прећи.

»На путу му броћ и глогово трње« — каже се о вампиру, и уопште о свакоме за кога нисмо ради да дође (Вук, Посл., 3702. Упор.

Болесник од грознице испече главицу бела лука, и рано ујутру оде каквој в., затресе је и каже три пута: »Не тресем с тебе росицу, него с мене грозницу«. Онда метне бели лук међу в.

, затресе је и каже три пута: »Не тресем с тебе росицу, него с мене грозницу«. Онда метне бели лук међу в. ракље и каже: »Кад ова главица проклијала, онда и мене грозница ухватила«, па бежи кући без обзира (ЖСС, 280).

болéсти) уопште, ма у ком се облику јављали. »Без глогова коца ништа му бити не може«, каже се о неком коме је тешко дохакати (Вук, Посл., 178). Ноћу треба собом понети г.

колац, па се окрене западу и каже: »До коца дошла (болест), а колац не прешла!« (ЖСС, 309). На сличан начин тера се г. коцем и падавица (ЖСС, 291). Од г.

Болесник спреми колачић, и оде под какав г., дирне га три пута, каже својој болести да иде »у г.«, остави на г. колачић »да га тице (= дише?) поједу«, па без обзира иде кући (ЖСС, 307).

ЖСС, 283; 286; 287; 293; кад се јагње, чим се окоти, подигне са земље, повуче се три пута за уши и каже му се: »Пушти лескову, узми дренову« тј. јачину, Караџић, 1, 1899, 205, Темнић и Левач).

Ћипико, Иво - Пауци

У газда—Јова причају, људи да је прескупа и за готов новац, а на дуг не зна се како ће испасти; не каже цијене, само у књигу билежи, па почеше од тога неки да стрепе као од живе ватре.

Раде први вели: —Има будала, па још неће да се увјере о користи сеоске благајне; ето им оца, па нека он каже! — Таман си, Раде, погодио! — вели Војкан. — Што ти се отац не уписа? —Неће ме поп, отјерао ме! — јави се Илија.

— Послаћу сјутра сина по њ, — вели муцајући, а једва се на ногама држи. — А да, видиш, Илија, — већ неколико пута каже, — што ће ти поп? Имај ти добра господара, па се не бој никога, већ бога! У Илијиној кући логом лежи синовац му Нико.

Газда Јово, кад му Петар, нашавши га у дућану, шапну да има нешто насамо да му каже, — уведе га у писарницу и за собом затвори враташца.

Преко вароши Петар их држи на оку, и једнако ријечима их обасипље. Уљегавши у биљежничку писарницу, Петар каже писару рашта су дошли, старац потражи столицу, а жене прислонише се уза зид. — Добро је, учинићу како желите!

Вели, и куне се: „Нудио је господару тај и тај толико, али неки други, — неће да му имена каже, набацио преко тога још четрдесет талијера!” Људи се загријали, и неколико дана само се у селу о томе говорило.

Би ли, Божице? — А што ћу ја? ... Ево мене, а ево ње, па нека каже зашто побјеже. Ја чисто не знам. А метнимо да је и било што међу нама, а гдје тога нема међу женом и човјеком?...

— опет ће Радивој. —Још је она као цура, стиди се, болан. .. Ја карах што неће да својој мајци каже ... и питам је насами у четири ока, а она једнако одговара: „Не могу да кажем, — стид ме, мајко!

пешкиром око главе и дугим чибуком у руци, обилазећи куће потврђиваше ту вијест, али ни он није знао, или не хтједе да каже, у чему је баш тај дар. А била је она година рђава, двовјерна; раније мислило се биће плодна, те послије издаде.

И о томе , разговарају неко вријеме. Па се најпослије сјетише и договарају се што треба да се уради. — Вели, — каже старјешина да закон не да у мрца дирати док комисија не дође... Треба да неко у варош пође!...

А Ради дошло до грла и гуши се... Напреже сву снагу да му каже да баци јаја из руку, да му помогне, јер сада ће главу изгубити... Но залуду...

— 'Ајдемо! — трже га из снатрења Јурин глас. У дузи привладало је црвенило; каже: обилато вино, — опази нехотице Марија. — Ниј е вироват' ! — одговори сухо Јуре и крену даље.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Дуго се уздржавао, а затим је пакост из њега грунула свом жестином. Сада се окомио на Доротеја. Каже за њега да је од цркве начинио сметиште.

Бадава. Богдан је задрт и глуп, па је мој труд био залудан. Знали сте, каже, да је властелин болестан. Могли сте и сами послати видара.

Макарије Хвала свевишњем Богу. Доротеј се вратио с Лаушеве куле и рекао нам да се више не бринемо. Стигао је, каже, у задњи час. Рана се била разбуктала, злоћудна болест је захватила читав кук и бутину.

Запоставили сте, каже, свакодневне дужности. Не понашате се као смерни и богобојажљиви пастири, него се ачите и измотавате.

Завршио је тако што је сву кривицу за неуспело скидање чини свалио на Лаушеве људе, који су, како каже, најгори препредењаци и ништаци које је он икад срео. Најпре су му подвалили са јарцем.

Барем толико. Прохор Димитрије је пронео глас како се ја спремам на подвиг. Каже да сам се зарекао да ћу седам ноћи преспавати у отвореном гробу пуном трња.

Макарије Прохор ми јутрос рече како је наумио да изведе још један подвиг. Ископаће, каже, гроб, бацити на дно нарамак глоговог трња и затим лећи у њега. Провешће ту седам ноћи. Ништа му нисам рекао.

Хтео сам да га дотучем па сам рекао: „Помиње ли се овде једном речју глогово трње? Не, не и не. Каже се само трње, али нипошто глогово.

Пипац Кирча жестоко мрзи Јелену. У тој мржњи иде дотле да говори како је сама крива што је још увек девица. Каже: не подстиче довољно свога мужа. Ледена госпа − тако је зове. Ледена девица. Забундала се јер јој је хладно.

Доротеј ми каже да ове поворке срећу сваког дана и да се чуди где и како стаје толика сила људске и сточне хране коју Лауш сабира на

Јелена Лауш је најзад излечен. Тако је рекао Доротеј. Рана се смирила, каже, болест је укроћена и неће бити опасности да се поново поврати само ако будемо пажљиво чинили оно што нам он буде

Прохора свога раба желиш да саслушаш, хоћеш да сазнаш има ли шта да ти каже, он најнеуспелији и најбеднији у твоме људском стаду.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Уокруг мене тишина је само, Кроз брсно грање бледи месец сја Ја блудим даље... Ал' куда? и камо? Нит разум каже, нити срце зна!

Тако је плакала она ваздан и сву ноћ горко Вртећи вретено танко. Она је молила бога, Да јој бар место каже, на коме оконча Павле, Те једном да види јоште умрлог јединца свога.

Богу се досаде молбе, огрне свој топли ћурак, И зовне светога Петра. Петар му истину каже, Зашто та жена плаче. То буде господу криво, Узме палицу, дакле, и пођу да Павла траже. Нађу га у самом рају . . .

Њему је досадан живот. (бар тако у песми каже), И критичари, вели, својом га глупошћу драже. „Како да казним људе? искô је мишљење моје, А ја га светујем лепо: -

Амор му показа име, а каза и оно ресто, Но ћата подмигну на то! „Батали!“ одмахну само, „Ми, каже, овакве тице по перју и гласу знамо.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Оно је, заиста, већ од памтивека било одређено да постане колевком геометрије. То је тле, како каже Херодот, дар Нилов, који га сваке године плави и таложи на њему плодни муљ, донесен из срца Африке.

и величине небеских тела измерио полупречником Земљине кугле, али колики је тај полупречник, то он није умео да каже, па зато његова мерења нису била, у ствари, довршена. „Треба измерити величину наше Земље!

историчару, додао је господин Министар, познат је цео историјат нашег календарског питања, па, знам да о њему има да каже главну реч астрономска наука. Зато сам предложио Краљевској Влади да Вас пошаље на тај конгрес као свог изасланика.

Када се на томе своме путу нађе управо између Сунца и Земље или, као што се то научно каже, када се налази у доњој конјункцији, онда нам она окреће своју потпуно неосветљену страну.

Она се сада налази у опозицији, како се то астрономски каже, па се највише приближила Земљи. Зато је тако светла и згодна за посматрање. Упримо наш доглед у њу.

Пословица лепо каже: „право твори, а истину збори.“ Али, као свугде, има и овде изузетака: и добро смишљена лаж није, у извесним

Прискочише и други да га подигну. Тихо покушава да нешто каже, но изусти само речи: „Тихонов систем света“. Одмах затим он се онесвести. У самртном ропцу, изнесоше Тиха из дворане.

Марс је, како се научно каже, ступио у опозицију према Земљи. Онда нам он светли највећим својим сјајем. Није чудо да су се око доба сваке такве

Науци је пошло ипак за руком да ове очуване листиће у толико среди да може да каже: ова страница је исписана пре ове, а ова друга пре ове треће.

Небеска механика испитује те вековне или, како се то каже, секуларне промене, и омогућава нам да их пратимо рачуном, корак по корак, у далеку будућност или у древну прошлост.

Ова може да констатује само оно што је било, а астрономија нам може да каже и оно што ће бити. Није, дакле, чудо да сам, не гледајући шта се око мене дешава, запловио мислима и рачуном у будуће

Станковић, Борисав - ТАШАНА

а камо ли да заспиш и одмориш се — а оно још мораш да пазиш, и да тамо, по чаршији, по вароши, по кућама, што ко не каже о теби, не помисли, не чује што. КАТА Ама, не велим да деда због тога неће да дође, него тек онако...

Улази Стана. МИРОН (заповедајући): Иди, али не ти, него пошаљи момка и он нека иде и нађе хаџије, и да им каже да ме сутра овде чекају. Јеси чула? Сви овде мора да су! И то да им каже да сам ја тако казао, да сам ја тако наредио!

Јеси чула? Сви овде мора да су! И то да им каже да сам ја тако казао, да сам ја тако наредио! ТАШАНА (уплашено): Зашто, дедо? Немој, страх ме је!

И пита: »Шта ради мајка?« Не може, вели, да дође. Са трговцима има неки посао, шта ли. А у кући, сви су здрави. И, каже, да мало Миланче већ одавно проходало и већ говори. И већ тебе тражи. Виче: »баба«, »баба«.

А како ли ће још лепша да буде кад и ова друга кућа буде сасвим готова. Тата каже да ћемо онда и шедрван одавде узети.

Улази Арсеније. АРСЕНИЈЕ (ужурбано хвата Мирона, да га води): Хајде, дедо! Био сам код намесника. Каже: нема ништа за тебе. И дрва не може да ти да, већ ћемо морати сучке и врбе покрај реке да скупљамо.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Ристана прича живот сироте: живот пун рада и жеља, младост пуну страха од старости. Мало-мало па каже неки чудан израз; српска реч, али необична.

” Како ту реч једаред употреби, некако му се нарочито допаде, и више се од ње није одвајао.”Лепо каже онај у допису: Цар спава, новаца нема, а народ се буни. Одавно ја вама претсказујем да ће бити лома и земљотреса.

” Има у Срећку нешто чудно. Занимање његово, то је срамота, али нико то не каже, и сви га воле. Људи са мном терају због тога спрдњу, а њега нико не дира.

Чува се, кажу, свега. Ипак, провири његова несрећна нарав. Љут је као паприка, каже његова жена. Чуо сам, добио би још једно унапређење, али се свадио са старијим радником, и још Мађаром.

[То њено јȁ, говорио је често гос-Тоша, залудело га је. — Чим она каже , јȁ , а ја , како би вам каз'ô пропе'ô човек. Ил', њу да узмем, ил' у бунар да скачем, онако матор.

срамота је, на онако излизаном сицу, и на оним препотопским ниским осовинама. — Ево вам господара, па како он каже. — Гос-Тоша, доста спор, тек заустио, а госпа Нола га брже прекинула. — Е, кад вас господар штеди, ја ћу да вам кажем.

Девојчица је била нежна некако од опште немоћи, што се научно каже: била вегетативно биће. Кад стане крај фикуса, и она је биљка која се боји да буде помакнута са свога места.

Које чудо онда што је Срба пре времена почео да гледа ноге циркуским играчицама... Као што се каже да плодној и широко пространој реци Нилу нико не зна изворе, тако се никада нису јасно знали почетци човечних и

Просто је изневерио и господин жупника и цркву. Седи и као жедан слуша шта госпа Нола говори, и кад она каже нешто згодно, он тапше рукама или скаче у месту као пајац.

Кад вам она, као да смо уговор направили, не само ја и родитељи, него и жупник: „Господин жупник каже: дете је Божје, а не материно и очево.” — Како Божје?! Да нећете од њега попа да начините?

Гледа ме са захвалношћу, и каже: да ће с малим све бити како ја за добро нађем... Је ли то рачун, је ли што друго, Бог ће знати...

Знам добро: како деца расту, тако се отуђују и од рођених родитеља. А шта мене чека... Добро каже паланка: пансион. Госпа Нола се горко осмехну. Знала је она и остало од паланачких разговора.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

ја, кад се у предговору штогод важно казати мора, само наводим да моје дело ништа друго у себи нема него оно што Латин каже салес ет фацетиае, Немац Wітз унд Лауне, а Србин — ми, дао бог, ови речи и немамо.

Смеј и шала, каже Гален, нужна је за здравље, продужава живот, умекшава нрави и чини да се човек од човека као ружа од чичка разликује.

Нека диогенизира он колико му је драго, каже Г. — Српска пословица: »Док се мудри намудроваше, луди се наживоваше« темељнија је него његово јапунџе.

— Али шта то помаже толико трпање и лупање? Мени је комшиница моја обећала један пољубац ако у овај, као што она каже, леп роман и љубов, која је у роману круна и венац, принесем, а за један моје комшинице пољубац ја би се разрешио и

цркви она се указује; објављује шта се којегди случило, лаже и домеће, да би јој повест пријатнија и веројатнија била. Каже у колико је сати сека Јуца сама по сокаку увече одила, и рат или мир по свом начину уређује и прави.

Бутлер каже да мис Фама наједанпут у две трубе дува, и да ли обадве с једним ветром у једну напред, у другу састраг дува, то ми не

Али је наша мома добро испекла оно што Вла каже: чеј ја мун нуј минчун (само што је у руци, то је извесно). Она закте да се Роман завери, и почем ово торжество прође,

Манда, дакле, нека се по моди каже Мендин; — Сара, Сирен; — Наста, Нерина; — Перса, Исидора или Сида; — Макра, Мигрен; — Пела, Бианка; — Рокса, Розмарин;

Верујем, господичне, лепа је ствар желити. Кад би жеље коњи били, ко би ишао пешке? каже једна пословица. Знате л’ шта би ја желио? »Ах, то ће штогођ ново бити. Жеље списатеља морају бити увек чрезвичајне.

Истина, наш стари рукопис каже беседа долази од беса, будући да се често и бес с беседом дружи, и мужа до беса доводи, који је пређе при беседи »бре,

Она га час једно, час друго запиткује, но он ћути, и ако јој што одговори, то је набрецито и сурово. Најпосле каже матери да њему није до њеног бапског разговора, јер он мора мислити.

« »Наш г. ферфасер замеће траг, а неће управо да нам каже шта је то љубов«, — чујем јошт многе друге девојке које боље знаду од мене, и које само зато питају да се невинима

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

“ госпођа би нам објашњавала да он то каже: „добар дан желим!“ што ми напрежући до највеће мере и пажњу и слух, нисмо могли никако да разумемо.

“ Па то исто хоће и њена старамајка, која је рада бар да јој се каже да се још врло добро држи. Но немојте мислити да је ова људска слабост, која се међу првима јавља још у најранијем

— Ију! Какво је то питање? — згранула се намирисана удовица. — Па мама каже да си ти матора као Прокина кобила. Тако исто окружног начелника, кад је о слави дошао, питао сам: — Да л' имаш ти,

— Не! — Па одакле ти је изветрио мозак? — Како? — Тата каже да је теби изветрио мозак. Разуме се да су ми после оваквих мојих, иначе врло искрених изјава одмах задигли сукњу,

Било је професора који су били радознали да му чују глас, било их је који су изашли из стрпљења те га преклињали да каже ма шта.

Што оно каже прота за професоре, да на часу рачунице говоре о хришћанској науци а на часу цртања о помрачењу сунца, то се код мене

Реци, дакле, шта је оно главно што је Сретен заборавио да каже? — Заборавио је, — устаје Живко — заборавио је да каже да је био кратак дан и зато онај човек није могао да стигне да

Реци, дакле, шта је оно главно што је Сретен заборавио да каже? — Заборавио је, — устаје Живко — заборавио је да каже да је био кратак дан и зато онај човек није могао да стигне да окопа виноград.

Тако, на пример: замак се каже немачки Сцхлоѕѕ, а тако се исто каже и брава којом се тај замак затвара. Или на пример: под, руинирање каже се Верфалл

Тако, на пример: замак се каже немачки Сцхлоѕѕ, а тако се исто каже и брава којом се тај замак затвара. Или на пример: под, руинирање каже се Верфалл и тако се исто каже немачки и рок,

Или на пример: под, руинирање каже се Верфалл и тако се исто каже немачки и рок, што је у тесној вези са падом. Тако исто верѕетзен значи заложити, а

Или на пример: под, руинирање каже се Верфалл и тако се исто каже немачки и рок, што је у тесној вези са падом. Тако исто верѕетзен значи заложити, а верѕетзен се каже и преместити

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

“ — покушава да се нашали поручник Лука. — Е, није баш тако. Контузија је тежа од многих рана — каже потпуковник Петар и показа на капетана Власкоја, који је непомичан и без свести лежао на земљи.

Али, без иједног јаука, пао је избоден бајонетима. Поднаредник Груја каже да су пешаци тада хладно изишли, као да су пиле заклали, и изгубили се у мрачној ноћи.

Куда ћемо после?... — Требало је да их сачекамо на Косову, и нека се историја још једном понови — каже потпоручник Живадин. — Нашто да гине народ, кад сутра навече иначе морамо да положимо оружје. Даље немамо куд!

Затим се окрете мени: — Каже, да склони само робље. — Какво робље! — зграну се Груја. — Ма жене. Женску чељад називају робље.

Заћута и тужно климну главом. Запитах Ђуру да ми објасни шта је говорио. — Ман’ се врагу... пасја вјера... Каже да смо му поробили сто миљуна оваца. Научило за турског земана да роби, а сад не може.

Али командант каже: „Ко је вера, а ко невера“... Издајник. Тешка је то реч — издајник... Јер Краљ је са војском, њихове старешине...

А кад тамо, дваестина кукурузних бусенова, можда једина драгоцена имовина некога Црногорца. Каже нам потпуковник Петар: — Слушао сам раније како жене у овим крајевима обрађују земљу, док људи носе оружје и

После узалудних покушаја, један, посматрајући пексимит, каже: — Славу им њину, место леба, дали нам дашчице. Објашњено им је да се пексимит не гризе као хлеб, већ га треба у

Нама у сусрет иде један Црногорац са пушком. Када виде да стојимо на друму, застаде и он. — Помагâ ви бог! — каже и седа на гомилу камења. Онда вади кесу са дуваном и пуни лулу. — Одакле ти? — пита га неко. — Ја?... Са границе.

Јели смо халапљиво ону сарму, али без хлеба. Каже Лука да су месо добили из не знам које команде, где су официри комисијски прогласили једнога вола за цркнутог, и онда

— Доцкан... Ето, задржао сам свога пуковског лекара, и он каже: нема јој спаса. Два војника у исцепаним шињелима плакали су. Потпуковник Петар приђе детету и помилова га.

— Онда када ти рекох да ме боли стомак, ја отрчим до ађутанта и замолим га да дође код Момчила и да му само каже како га зове командант. Дебели ветеринар заценуо се од смеха. — Не смејте се, чуће — вели благајник пука.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Тамо нека је моја снага са вама Да испунимо целу једну фабрику нитро-глицерина. Ко каже да пушење шкоди младости? Сад су нам груди експлозивне, Кад први дим пустимо Угледаћемо у њему пламени пољубац, И

Магдалена умаче своју босу ногу у облаке наше фосфорне, Као Сузана Рембрантова каже: ”Купатило још није довољно млако!“ Онда казани захукташе јаче.

кад се повратим себи од тог чудног стања, догађај је већ прошао; и зато што ми нешто, ужасно громким гласом и радосно, каже да је прошао, ја сам и дошао себи.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Светлије је на површини мора, певају и лете птице шарених крила. Шта да се о осталим чудима каже? — риба која је говорила о сјају Горњег света ту би, најчешће, губила дах. Како и не би?

Шта је с њом даље било ни рак-самац не зна да каже, иако сваке вечери излази на обалу. Корална грана нестрпљиво одмахну главом.

Шта да раде? Траже савета отац и мајка, али свако другачији лек предлаже: — Дајте детету мед у млеку! — каже бака. — На љуту бољку — љуту травку!

Једино се оне од читавог дечака виде. А старац Милија каже: — Или ће дечак напустити кулу, или ће у њој оставити главу! Без Месечевог цвета нема му оздрављења!

— Твој цвет те чека! — каже. — Иди и нађи га, или ћеш заувек остати наказа којој само глава расте! Дечак поново крете. Ко зна колико је тако ишао?

кад виде како се с друге стране понора усправља купинова врежа, прескаче преко понора, долази до дечакових ногу, и каже: — Пожури, Ведране! Твоја се стена на власи косе држи!

Шта јој је тако младој и лепој? Зашто ђавола зове? Царство смрти? Па, нико се оданде није вратио да пут каже! Смејали су јој се људи у лице, саветујући јој да се окане свог трагања: смрт ће и сама доћи, сваком долази!

Мајка је слутила да је то због оне беле, снежне зиме, али како да то другима каже? Остали мравићи зачели су се, такође у дугим белим ноћима: зашто је само њен син бео? Белко за мајчине муке није знао.

Је ли могао да не види како пуж мисли да је најпаметнији на свету? Шта да се за мравље ратове каже? Ој, Ој! Како су дрвени мрави мрзели жуте, жути црне, а сви: и црни, и црвени, и жути — њега само зато што је бео!

Цара су полако напуштали мучни снови. У срећном Царству срећног Цара завлада мир. Чим би Цар отворио уста да нешто каже, доглавници би углас викнули: — Аварди, Микики-Мики-Но!

Зелена капа и жуте папучице издвајале су га од осталих, ко каже да није био отмен? Као шарени бљесак промицао је дворцем, будан свуда и у свако време, насупрот Цару који се трудио да

Китио се дворац, украшавале улице. Чак су и презрене звезде биле позване да увеличају славље. Шта тек да се каже за Цареве других земаља?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

А Коштану може да кити. СТАНА Опет ти, Васка... Ама није! ВАСКА Па, за Бога, како да није? Ето, сам мој отац то каже. Сам он прича. Кад год је тамо ишао да их растера, он увек затицао и њега и зато се враћао.

(Гордо): Јер не сме да се каже, да је неко са Хаџи-Томиног имања отишао гладан и жедан. МАРКО (дајући Салчету новац): Од хаџије.

Ни Господ! Ни отац, ни Митка, ни председник, а камо ли полицаја и пандури... Ко те погледа, само те види, реч ти каже — тога је мајка у црни повој повијала! (Бесно.) Зубима ћу да га растрзам! КОШТАНА (одсечно, неугодно): Нећу!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

по танану платну На ђерђефу лаком везе грану златну И уз ситни везак, на доксату, слаже Ону милу пјесму што је срце каже: ''О, сунашце јарко, свом смирају пођи! О мој драги, ти ми под пенџере дођи!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

У вавилонском Епу о Гилгамешу Енгиду — после победе над не беским звером — каже Гилгамешу: „Пријатељу мој, победили смо небеског звера, зар нас потомство неће славити?

Поводом тога, мислећи пре свега на старогрчку епску поезију, Маркс каже: „Што се тиче уметности, познато је да одређени периоди њеног лроцвата не стоје ни у каквој сразмери с општим

Вук Караџић тако нешто и претпоставља. „Ја мислим“ каже он „да су Србљи и прије Косова имали и јуначких пјесама од старине, но будући да је она премјена тако силно ударила у

). Урошеви такмаци за царски престо како песма каже били су Мрњавчевићи: Вукашин, Угљеша и Гојко. Последњи је непознат историји. Вукашин, који је око 1350.

Он је такав кад каже да ће Роксанду познати по браћи као што је у Шари од триста јагањаца свако по овци познавао. У свакој од тих ситуација

Тај догађај описао је сам Кантакузин, који је и навео турску војску на Момчила. „Чудећи се смелости Момчиловој“ каже Стојан Новаковић „с којом је са својих 4000 луди примио битку с далеко надмоћнијим непријатељем, савезничком

Како је настала косовска легенда и какав је њен смисао? „Чим је“ каже Стојан Новаковић „догађај мало уступио у прошлост, њега је обухватила поезија.

Напротив, он их је приказао у потпуној противречности. То се најбоље види из песме Пропаст царства српскога. Дазар каже ова песма може да бира борбу и победу (тј. земаљско царство) или пораз (тј. небеско царство).

да се надају, док је међутим борба Срба на Косову постала апсурдна онога тренутка кад је једини бог попустио, како каже Константин Филозоф, тј. кад је једини бог донео одлуку о поразу. Зашто се борити кад бог хоће пораз?

И зато је Васојевић Стева могао онако одлучно и убедљиво да каже сестри на растанку: Кад се роди од запада сунце, онда ћу ти са Косова доћи.

У Српском рјечнику Вук Стефановић Караџић каже: „Никакога Србина нема који не зна за име Марка Краљевића.1 Ја ћу овдје назначити о њему оно што се слабо у пјесмама

У једној песми он то сам изриком каже: Нисам слуга, нити дворим кога, но у Стамбол цара честитога, а код њега не мислим другога док је моја на рамену глава.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

телефон КО ЈЕ Пита бели слон КО ЈЕ Пита телефон И тако у бескрајон Ни командир шумске страже Није знао да ми каже Да л’ слон телефонира Ил телефон — слонира СМЕШНА ПРАШУМА У прашуми У тој збрци Нестали су лаву брци Док је

парче сира Да миш може да бира Око сира сам нацртао чамац У чамцу упалио свећу Да миш боље види мамац Да не каже НЕЋУ Али чим сам нацртао миша Почела је да пада киша Целу је хартију сквасила Свећу угасила Није се скрасила

мушке Није знао ни за ловце Ни за замке ни за пушке За то нико није знао Мислили су да је зао Пошао је да им каже Да не може тако више Видеше га неке страже Опалише и убише Ником није било жао Мислили су да је зао ГЛАВА МИ У

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Бабе су шапутале да је уклет и да никако није добро ноћу крај њега пролазити. Зачас те, каже, може шчепати ледена рука непозната чудовишта и повући за собом под зашаптане сводове букових крошања.

— Прво „хм“значи да је твој шкрљак много оштећен, друго „хм“да ми треба игла и конац, а треће „хм“каже да ми ваља наћи нешто од чега ћемо начинити поједени крај обода. — Може ли какав комад лима? — упита Стриц.

Шта је према њој био чак и вођа Јованче! Чета је могла да похвали, да осуди, да одбрани, а кад чета нешто каже, то је онда — ехе! — нису то приче Ђоке Потрка.

— Док је Жују негдје сакрио, видим ја да нешто није у реду. — Можда ће нам пољар о томе нешто знати да каже — рече кнез. — Еј, жено, је ли ту негдје стари Лијан? На полуотвореним вратима помоли се старчево шпијунско лице.

— дочека Стриц као из пушке. — Ћути ти, заробљениче! — повика кнез Ваљушко. — Добро каже мој брат Стриц — дочека Николетина.

— Ту сам! — понови дјечак. — Нијесам побјегао, пробио сам се. Зачуђени кнез није у први мах знао шта да каже. Повезани дјечаци весело зажагорише. Јованчетов отац, и нехотице, с поносом избаци: — Пази само мога хајдука.

Мјесечина као дан, добро га видим. — Јеси ли му се јавио? — упита Јованче. — Нијесам смио од стрица. Он каже да дјеца не треба да знају ко је у селу донио пушку. — Нијесмо ми више дјеца.

Окрену се и Стриц, а онда показа прстом у правцу оних брда откуд се чула топовска грмљавина као да би да каже: — Чујете ли само, тамо се за нас кува попара. Тиха и блиједа, Луња је ћутке гледала за колоном.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Него запанти оно зло место, те и другом каже да се чува. РААВА Тебе, жено, нашао сам у курварлуку и у механи кано леп, скупи бисер у блату загажен, и кано злато у

Бојим се с душом: много ми бесови шапћу да од Бога хвајде нејмам — писмо ми каже (а слабо то држим) да не враг потера је и стигне паку земљу загребе мој живот и моју поштеност у прах учини.

И ти си — рече — то учинио тајем да нит ко зна ни види, а ево тако ти се каже од господа Бога: — Пред овим сунцем свим људма на видело твоје ће покарање бити и разјагмит се све твоје добро, и

) неокретан на боју кад од цара на глас изађе, похваљен и обдарен би? Пише апостол и каже: »Многом бригом и с великом тугом живити се ваља, ко мисли доћи у небесно царство!

Прочати де, пророчаски приточник Исуса Сираха, што ти каже, како ваља бировима држати се и суд прекидати. Не чини зулума, да те зло не стигне.

« И пак овако каже: »Снажна господа љута су, вина нека не пију, да не овртоглаве и право тужним не узмоћи ће суда доконавати...

До здешања, још то ли је грехота, ништа је за то! Да и ја учиним! Зашто не бих чинио?... Душа каже: не греши човече! А тело вели: што чинио, чини!

Тако и воће и виноград сади, а оно се не прихвата нити му што роди. Штоно пророк каже: где се оре на десет пари волова, родиће му меров један.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

! — Па скине фес и брише чело. И трећи чибуци и треће кафе дођоше, а чорбаџи-Замфир тек сад мало да се одобровољи и каже шта га је нагнало да дође паши, исприча му неку сиротињску невољу.

Потужи му се на неки зулум: на разуздан аскер, на неправедан суд, на насртање на образ и веру, и каже да је донео кључеве од куће своје и да оставља у аманет њему чељад и дворе своје; или нека прима кључеве или нека

имао нужде да ускаче на ћепенак, него је улазио на врата достојанствено; застане увек мало на вратима и грди млађе: каже како се данас не може на млађе ослонити, па тек онда улази.

силно да би им папуче полетеле чак у штукатор, и лепио би им стопарце и динаре и уверавао их да приме: јер је та пара, каже, „алал-пара!

“ — „Који човек?“ — „Па, онај, де... у сукњи; из јучерашњег друштва! А он се сећа, смеши се и каже да га се то баш ништа не тиче, а обично заврши: „Па шта каже, бога ти?“ — „Каже да јој се допадаш“. — „Славе ти?

у сукњи; из јучерашњег друштва! А он се сећа, смеши се и каже да га се то баш ништа не тиче, а обично заврши: „Па шта каже, бога ти?“ — „Каже да јој се допадаш“. — „Славе ти?“ — „Здравља ми!“ — „Па шта каже још?

А он се сећа, смеши се и каже да га се то баш ништа не тиче, а обично заврши: „Па шта каже, бога ти?“ — „Каже да јој се допадаш“. — „Славе ти?“ — „Здравља ми!“ — „Па шта каже још?“ — „Каже да јој изгледаш горд, и вели: Шта чекаш?

“ — „Каже да јој се допадаш“. — „Славе ти?“ — „Здравља ми!“ — „Па шта каже још?“ — „Каже да јој изгледаш горд, и вели: Шта чекаш? Ваљда се још није та срећна, та твоја будућа, родила?

“ — „Каже да јој се допадаш“. — „Славе ти?“ — „Здравља ми!“ — „Па шта каже још?“ — „Каже да јој изгледаш горд, и вели: Шта чекаш? Ваљда се још није та срећна, та твоја будућа, родила?

Ваљда се још није та срећна, та твоја будућа, родила? Или, вели, ваљда тражиш много пара!“ — „Здравља ти? То баш каже?“ — „Ама, молим те, ни речи!“ вели онај тајанствено. „Молила ме да ти ништа о томе не кажем!“ — „Их, болан брате!

Кара, и стрина Парашкева, и друга стринка, Николета, и тетка Рушка, коју су сви сматрали за род, а нико није знао да каже какав им је род. Манина мајка им каже зашто их је звала.

Манина мајка им каже зашто их је звала. Исприча им шта ју је нагнало да убрза ствар; исприча им о новинама и о оном резилаку, и каже им да