Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Ено, конзилијум од бечкеречких доктора скупио се у болесниковој кући, па кажеду; доња вилица, бог да прости! Бог зна ’оће л’ и жив остати! — О, о, забога, шта чујем! — Е, а сад збогом снаш’-Пело.
знате баш расположена била тога дана за жалост, — да вам не умем каз’ти... А госпоје око мене па све кажеду: »Та умирите се, ал’ дођите к себи, фрау-Габриела! Само забадава себе упропашћујете!...
Само забадава себе упропашћујете!... Њега, кажеду, не можете те не можете подићи, — а коме све то шкоди, него опет вама!
« А ја им кажем: »Нико не зна и не верује шта сам ја са шњим изгубила!« А оне кажеду: »Верујемо, слатка, и саме смо таке!« А ја, слатка, ништ’ не знам за себе, већ фурт падам из једне несвестице у другу!