Употреба речи кажем у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Шта и шта пута га је Ђ. Малетић јавно на катедри понизио да својим морским апотеозама места начини! Не кажем да неже доћи време сјајније, та ми се развијамо — али је тешко чекање...

Ал’ она нешто тамо обаја, те, хвала богу, ено је и сад, жива и здрава... Тек, ево, кажем ти: све је у божијој руци, и људи и животиње, ал’ онаку поган не треба ни снити, а толи на путу видети...

Што се мене тиче, право да ти кажем, мени се није допадала. Било је нешто на њој што ме је од ње отуђивало. Кад ме погледи, ја оборим очи доле, а кад ми

„Вала, побратиме“, рече Живко, „можемо и донде отист; а право да ти кажем, зато сам ти и дошао да као и ја видим каква ви је слава, да ли је у чему надмашила нашу у Мутници, што је у Светој

И калуђер је дошао, а ја га нисам губио из очију; пазио сам на сваки начин покрет његов, право да ти кажем, почео сам сумњати у његово калуђерско поштење.

Ја јој кажем, она се растужи и невесело махне главом, па ме остави... Моји добри пријатељи знају за ту моју љубав, па ми чисто

Ал’ ево шта се догоди!... — Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

веруј, куме, пасја су уста” и „лакоме су очи при погачи”; ово ми сви, хвала богу, знамо, нити је потреба да ја топрв кажем. Блажено и богом благословљено чистосердечије.

По обичају, кажем то владики Василију, јер би ме он свагда питао шта сам читао. Сутрадан одемо на ручак у манастир онога истога игумана

Али сте се ви научили с туђом муком живити, а гди је год туђе, ту није благослов него проклетство. То ја знам, и теби кажем. С.: Не би ти тако говорио да знаш шта ми Турком дајемо. К.

“ | Јелен му на то овако одговори: „Да ти право кажем — што је фајда лагати! — какви су год моји рогови, опет' се ја већма у моје ноге могу поуздати, јер добро знам д утећи

Зато ти пре кажем да се у мене не уздаш.” Наравоученије Совјетује нас ова басна да не иштемо помоћи од онога ко је није кадар дати.

здраву и вредну предику искажеш, и кад будеш имати времена да ми што лепо напишеш, да каткад и ја што мојим људма кажем, јер радо слушају кад им се што добро беседи.

Кратко време! Вами је до шале! Бре, мене ви питајте, који сам све то што вам кажем преко главе преметнуо!” Тада и дервиш каже му да то све што је он страдао, то је за толико било за | колико је он

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ово пушака и ово дреновака и не огледајмо се лево-десно не изгледајмо војске са видика Чујете ли људи шта вам кажем У ову битку може само војска без иједног војника СЕОБА СРБИЈЕ У зло се сели, доброселица!

Уто и спавању време. Пре но заспим кажем жени: вешаће ме у пет, гледај да ме пробудиш нешто раније. Ујутру вешала, нова новцата, чврста, ужад јака, џелати

Одведем га на пољопривредно добро! Било је много јесењих послова! Једну по једну, изнесем алатке! И лепо му кажем: Ако ти је ова лопата тешка и велика! Ако ти је и ова тешка и велика! Ако ти је и ова најмања велика!

Све се пуши, чиније, кутлаче! Ја га посадим у чело трпезе! И лепо му кажем: Ако ти је ова кашика мала! Ако ти је и ова велика мала! Ако ти је мала и ова највећа!

Јеси ли ту причу завршио? Ако јеси, Могу ли сада и ја нешто да кажем? Коњушар који уме да говори оно што надзорник и кнез желе да чују, може се надати да ће једног дана и сам постати

И крекљаво је дрво ујесен златно! Нема пута да није посут златом! И до свињца се иде стазом од злата! И ја ти кажем: није злато злато!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

” „Ја им кажем — прича мој отац — да у момака нема пушака, јер су они све покупили, него да ми даду пушке. Они одма даду ми за 100

Ја одем оним Турцима што су са мном патролирали и кажем им: ,Није вајде, не могосмо сачувати, Немци ево де пређоше, но ви идите у Ваљево и поздравите аге да ја више не смем

Кад ја кажем Мијушку да хоћу да идем да видим цара, не беше му мило, него ми рече: ,Остани ти у Ваљеву, а ја ћу ићи у Фенек.

Кад уђем к цару, ја тако и учиним. Код њега стојао је толмач. Пита ме: ,Јесте ли ви Алекса, кнез ваљевски?’ — Ја му кажем да јесам. — ,Па шта сте тамо радили; и како с Турцима стојите?

’ — Ја му кажем да јесам. — ,Па шта сте тамо радили; и како с Турцима стојите?’ — Ја кажем да смо све добро радили, да смо Турке све отерали из Палежа и Уба и да смо Ваљево и Чачак попалили.

’ — упита цар преко толмача. — ,Господин Мијушко!’ — одговорим ја. — ,Који је то г. Мијушко?’ — Ја кажем да је он прешао и подигао нас у име царево, и да је сада и он овде.

— ,Гут!’ одговори цар смешећи се, ,а колико је до Ужице, Сокола и до Дрине од ваши’ места?’ — Кажем му ја, да од наше нахије до Сокола има 4 сата, до Ужица 7, а до Дрине 8 сати. — ,А где су њине жене и деца?

— ,А где су њине жене и деца?’ упита даље цар. Ја му кажем да су са собом одвели. ,А где су ваше жене и деца?’ питао је даље, и ја одговорим, да наше жене и деца седе код своји’

Хајде да вам најпре кажем како сам књигу учио. Отац ме даде јошт врло малена да код попа Станоја, нашег пароха, који је близу наше куће седио,

” — Ја отворим књигу, видим и познам слова, и кажем да сам то учио, и да знам. Но кад почнем да му читам, каже ми он одма, да ја ништа не знам, јер у читању нигде нисам

Но после видим како је то лепо бити попа. Кад сам вам казао кратко владичино слово, да вам кажем како ме и отац саветовао: „Сине, — рекне ми он кад сам први пут у моју нурију полазио, — ти си јошт млад и не знаш

” — Михаљевић: „Ћути, Алекса, да од Бога нађеш, чуће Немци па ће те оловом залити.” — „Ја” рече, „то Србину кажем, а не Немцу; а и Немцу ћу то исто казати, и сваком.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— А, ваља то јавити кмету — рећи ће Ђура. — То је већ и сувише. — Није вајде, Ђуро, ја ти кажем, прихвати Спасоје. — Него хајде да ми њега издеветамо... то ће бити боље.

— Деца су, нека им засладе каву... — Па оно могу деци понети, али баш нисте требали то чинити; право да вам кажем, није ми по вољи. И не бих узео да нисте ви. Али сад што му драго... — изговара се капетан, а Ђуку се само смеши брк.

— примети Пајо. — Е, те још како!... Сад је баш ишла како ваља!... Само да ти кажем. Дође неки Милета из Миокуса да потврди процену. Нужда човеку, хоће да извади паре из фонда — стегли га неки дужници.

« — »Ама, ако хоће само, донећу — ко не би, само нека буде вајде!« — Ја му онда понудим главу шећера и кажем да би то најприличније било дати. Купи он главу и однесе бајаги капетаници.

Мој Пајо, падало је ту новаца као кише!... — Ама, опет ти не каза мени како се завадисте. — Стани да ти кажем... Знаш, кад смо почели трговати с новом главом, он је почео записивати колико се пута прода.

А овамо сваки час ме тера ђа овде, ђа онде да радим. — Е па, ви'ш! Ту га можеш и на суду добити, ја ти кажем! Слободно га остави. Боље пре него после!

— Не дам! — Бре, даћеш, синко, голи, бели! — Видећемо... — одговори Среја, па се окрете да пође. — Море, љуцки ти кажем дај паре; богами ће бити од нас чуда. — А ја теби љуцки кажем да немам — одговори Среја осечно и пође. — Их!

— Море, љуцки ти кажем дај паре; богами ће бити од нас чуда. — А ја теби љуцки кажем да немам — одговори Среја осечно и пође. — Их! та станиде, само да те питам! — цикну Милун па полети напоље за Срејом.

— Где? — упита Тиосав, токорсе изненађен. — Горе у Космај! Двојица ги има. — Е јес'? — Јес', богами ти кажем! 'Едан је хтео да убије момак Витомиров сос пушку, теке му не упали. — Е ви'ш ти сад белаја!

Мени ноћас две овце здрпили. Да није чобанин надао вику — зло! — Е, е! — учини Трпко као не верујући. — Ја ти кажем.

— упита Веља и грохотом се насмеја. — Ето горе у Космају! — Море, каки 'ајдуци, каки курјаци? — Ама кад ја кажем, де! — Ти си, богами, то уснио! — 'А'де 'а'де, гледај свој посао! — рече му ћир Трпко готово љутито што му не верује.

Тако смо погодили! — Ама де, кад ти кажем, море, сутра! — вели Трпко нестрпљиво. — Аја, сад ти нама плати; сутра немамо кад доћи, а паре нам требају.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Тим су га именом међу собом звали, под тим именом причају о њему, па ћемо га и ми тако звати. Да кажем још: и он је знао да га тако зову, и сам се каткад тако називао. Он беше мало необичан Турчин.

Он застаде и погледа га, а овај приђе те му целива скут и руку, па, држећи руке на прсима, поже главу... Да кажем ко је Маринко. Он је — сељак. Орао је и копао те се хлебом xпанио; а то су му и стари чинили.

— Јаране! — рече. Лазару паде мраз на образ, али му не би на ино. Он се одазва. — Акобогда? — У шуму! — Да ти кажем нешто! Лазар стаде.

Лазар стаде. Он му приђе ближе и, после обичног поздрава, рече: — Много сам премишљао да ли да ти кажем, па најпосле велим ако њему нећу, ја коме ћу. — А шта то? — упита Лазар преко срца. И Станко му се исповеди.

и свакојаким именицама, али кад је ствар така, онда ћу и ја рећи што знам, што сам својим очима видео, јер да то не кажем — богу бих сагрешио!... Све живо погледа у Маринка. Он се искашља, па поче: — Што Иван рече — истина је...

Волим твоју љубав него љубав сина свога!... — Ама како ћеш то учинити? — Кад ти кажем да ћу учинити — учинићу! Не брини! Завадићу их онако исто као што ти завади... Опет нешто шушну.

— Ко?... Лазар Станка? — Јесте. — А зашто? — Мајко! — мољаше Јелица. — Не терај ме да ти то кажем! — Морам знати! Јелица је била црвена као рак. Онај вајатић јој се окретао око главе.

Није јој казала да се заверила Станку, па је премишљала да ли да јој и то каже... „Да јој кажем!...” мислила је. „Да јој кажем! Она је добра као добар дан. Што јој не бих казала, мајка ми је!...

„Да јој кажем!...” мислила је. „Да јој кажем! Она је добра као добар дан. Што јој не бих казала, мајка ми је!... Казаћу јој да сам била са Станком, и да сам му

Што јој то малопре не рекох? Сад би ми бар било лакше. Она би отклањала. Казала би: није спремна... Баш да јој кажем!...” И заусти да каже, па се опет уздржа. — Рано моја, шта ћеш! Таква ти је ваљда судбина!

— Море, остави! Много ће воде Дрином протећи док они увиде!... Остави ти то мени! Јер, ево, да ти баш кажем праву истину!... Ја ти први нисам веровао!...

Ето, и ја сам ти се противио. — Знам, знам... Али, онако, ко је то као први почео?... — Оно... како да ти кажем... не знам... Чини ми се попа... Њему се ниси допао.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

“ Неких пута после вечере ја запалим цигару и кажем: „Мамо, седи ти! Идем ја мало у кафану, чека ме Јоца, доктор!“ — Седи, богати, да се мало разговарамо. Жељна сам те.

Идем ја мало у кафану, чека ме Јоца, доктор!“ — Седи, богати, да се мало разговарамо. Жељна сам те. Хоћу твом Јоци да кажем... хоћу да му кажем... треба ви, брате, обојица да се жените! Мене као стид: — Е, богати, мамо, боже здравља!

“ — Седи, богати, да се мало разговарамо. Жељна сам те. Хоћу твом Јоци да кажем... хоћу да му кажем... треба ви, брате, обојица да се жените! Мене као стид: — Е, богати, мамо, боже здравља! Док будем имао већу плату!

Много сам мислио, много. И много сам хтео да кажем, и казао бих много да ме није, не знам зашто, стид. да сам могао, да сам смео, ја бих јој казао...

Видео сам сасвим изненада и зачуђен да је она налик на чича-Ђорђа. Ја не знам како то да вам кажем, како да опишем, али је сличност необично јака.

Она ће га и усрећити! Ја вам кажем: она ће га усрећити! Бар ја бих с њом био срећан! Још како! Тада се опет у мени поче копрцати „филозоф” и „светски

Па ми је и иначе некако прирастао за срце и он, и... и његова судбина! Мучио сам се и мучио, док сам се одлучио да му кажем да се у болници не може помоћи. Сад ми чисто нешто лакше.

И Ћорђе је један по један човек! Он, ето, сад није низашто, али се још не да! И ја ти кажем, — мамин глас поче емфатично да звони — и ја ти кажем да се он никад неће дати злу! Он је од старих људи!

Он, ето, сад није низашто, али се још не да! И ја ти кажем, — мамин глас поче емфатично да звони — и ја ти кажем да се он никад неће дати злу! Он је од старих људи! Он је јунак и верује у Бога! Иди, ако ћеш!...

!... да откуд ти нећеш да учиниш њему све што човек може учинити, па дајеш — чисто ме срамота да кажем — па дајеш срце његовој ћерци?

— А што је, море ваш дућан затворен? — запита ме Игњат ћурчија, који у тај пар прође. — Тако! — кажем ја. — Да није болестан Митар? — Није — кажем ја. — Отишао, ваљда, некуд? — У село — рекох ја, па побегох у авлију.

— запита ме Игњат ћурчија, који у тај пар прође. — Тако! — кажем ја. — Да није болестан Митар? — Није — кажем ја. — Отишао, ваљда, некуд? — У село — рекох ја, па побегох у авлију. Ето ти затим два такозвана „девера”, тј.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

попа би устајући рекао добру за покојника: »Богме, — вели он, — село га неће још дуго другог таковог имати; то ја само кажем: Проку нећемо лако накнадити.

« Ето, тако је отприлике живео господин попа у селу, а који баш попа поименце, мислим да није било нужно досад да кажем, јер је давно речено да су сви попови једнаки, један к’о други.

И сада бих већ могао и да кажем и како су се звала та два попа. То су она иста два попа чијим сам часним именима као насловом украсио ову приповетку;

Не ваља, видим и сама! — А, дабоме, није него још нешто! — цифра се госпоја Сида. — Не, не, без шале вам кажем. Колико сам се пута сита наплакала због тога. Увек ми пребацује мој супруг.

’оћу да вам кажем, слатка госпоја-Сидо, па ма знала да ћете се одмах сад ту наћи увређена,... »А ти онда што си«, реко’ му ја, »узео

— Слатка! И моја Јуца тако исто. Зна вам та свашта. Али кажем вам, слатка, само једаред да види како се нешто готови, одмах ти она, рâно моја, трчи кући па проба.

— Рâно моја, знам. И ја је, верујте, слатка, никад не делим од моје Меланије и увек јој кажем да се само са њом дружи и на њу угледа. Ето, тако се разговарају две попадије.

— Ију, господин-Спиро, шта вам то сада пада на памет! А ја баш сад мало час с мојим попом разговарам, па кажем баш: »Ју, боже, ала да се ’оће нешто, на нашу срећу, сетити па да нам дођу мало. Чисто ми глува и пуста кућа без њих!

Сам тај први корак његов у селу и први приказ његов допао се свима, запленио је све, кажем вам све, од поп-Спире у олтару па до оне дечурлије што је поваздан на звонари и која, служећи у неком виду цркви и

Признајте, зар није к’о што кажем? — Пак-пак? — умеша се пáтак у разговор и прекиде малу паузу која постаде после госпоја-Сидиног питања.

’Ајде, бога ти, Сидо, говориш к’о, к’о... Пије тај, бојим се, к’о смук, баш зато што је сув; то ти ја само кажем. — Е, дабоме, — брани га гђа Сида и не дâ на њ. — ’Ајд’-’ајд’!

— Е, дабоме, — брани га гђа Сида и не дâ на њ. — ’Ајд’-’ајд’! Ја ти ипак кажем да ја добро познајем све те што се тако цифрају... То су тек они, они прави. — Та шта си заокупио ту пред дететом?!

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Дакле, допада вам се моја Савка? — запита га између осталог госпа. — Допада ми се. — Па хоћете ли да јој то кажем? — Немојте, ако бога знате! — А зашто? — Бар сад још не, док се и о другоме не поразговарамо. — А шта је то друго?

— Драго ми је, господо, добро дошли! Откуд тако, господар-Церићу? — Нама је особито драго! Ми смо дошли, управо да кажем, да видимо госпођу ћерку, па ако је суђено . . . — рече чика-Гавра.

— Татијана неће доћи. — Зашто неће? — Ја знам зашто. — Па реци. — Мене мрзи пред овим господарима да кажем. — Та реци слободно пред нама, неће ти ништа бити, — упадне чика-Гавра. — Е, кад баш хоћете, казаћу вам.

Сад сам се мало раскуражио. Кажите, молим вас, хоћете ли ви за мене поћи? — Искрено вам кажем: хоћу; ал’ од матере морате ме просити, јер без ње не може ништа бити. — А хоће ли она?

— То је лепо, ал’ опет није за почетак добро. — Дакле, научите ме ви, какав почетак! — Видите, управо да вам кажем, то је била од вас погрешка што одма’ у почетку нисте матер у руку љубили.

Изволите мало простије говорити. — Би л’ бисте вољу имали вашу кћер за мене дати — то хоћу да кажем. — Сад разумем. — Зашто не? Као што примећавам, она није вама ненаклоњена, а и ја немам против тога ништа.

Просиоца би имала на сваки прст сто, али се не удаје. Не кажем да се госпођа Макра не би хтела удати, али сад би она избирала.

Чика-Гавра је све то шапћући говорио. Његова компанија је међутим пила и певала. — Дакле, да вам кажем? — Можете. — Ја сам дошао да вас просим. — То је лепо. — Дакле, хоћете ли поћи за мене? — Нећу. — Ал’ зашто?

Само то хоћу да знам — дакле, није се на мени јако познавало? — Онако — како да вам кажем — упола сте били. — Ал’ сам се паметно разговарао? — Смешно; али нисте џандрљиви били. — Све ће добро бити.

— Онако, види се добар момак, искрен. Није баш од најновијег света, ал’, опет, види се да је отворен. Управо да кажем да никакву љубав спрам њега не осећам, али мислим моћи ће се трпети. — Како се не би могао трпети!

Шта мислите, ви сте још женска у најлепшим годинама, па лепа. — Молим вас, немојте ми шмајхловати. — Ја само истину кажем. Дакле фрајла Марта нема ни брата ни сестре?

— Тај неће на штету бити, штавише, учен човек, може од њега свашта бити. — Па, видите, још штогод да вам кажем. Наша Марта је тако васпитана да може целу кућу сама водити, и покрај тога, што се њеног разговора тиче, може међу

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Појмите по Богу. Зар није друга ствар борити се с царевином? Ама побеснили смо ми, ја вам кажем Требало је да се умиљавамо а ми изазивамо и чикамо, после два рата.

улани, та морали сте кад год слушати о њиховим хусарима, само њихови улани за двадесет и четири сата, упамтите ово што кажем, за двадесет и четири сат а, могу да прегазе до Ваљева, само њихови улани, живи били па видели, чувени су њихови улани.

— Па лепо, ако они шчепају магацине и она места где се мобилише, шта ће бити? — Шта ће бити? Па кажите ми да вам кажем. — Ама ту су коњица и трећи позив, поседају границу и осигуравају мобилизацију. — Ја, много вам сигурно осигурање!

Искрено да кажем: ја нисам веровао ни у ону личну радост што ме чекала, јер се мој грозничави немир мисли никад. у мени није потпуно

— Ти имаш вереницу... али то није једно исто. Ниси ти још био у мојој кожи... Ја не знам, право да ти кажем. Ја се упињем, напрежем, трудим... и ето данас, све сам чинио... Али нека сваки да колико ја... Сви се извлаче.

Каже мени командант армије овако: „Видите ли, Христићу, оно тамо гумасто дрво?“ Видим, кажем ја. И заиста видим гумасто дрво. „Е, лево од њега, у оном стењаку, ено вам њихове армиске осматрачнице.

Сахрањен на положају. Ствари његове и новац послаће се накнадно. — Па шта да ти кажем... не знам шта би радила и не волим о томе да ми говориш.

— Па шта да ти кажем... не знам шта би радила и не волим о томе да ми говориш. — Знам, знам ја, ево да ти кажем ја: дакле, плакала би малко, жалила би ме неко време, па после „тешко оном кога нема.“ Зар је мало забушаната?

Жена с дететом била у Београду код лекара, али никакве вајде. — Ко му је отац, пита ме доктор, а ја му кажем бандист, господине, тамбур-мајстор у дивизији, проклет да је.

— Јао, јао, шта би, као да на једном у земљу пропаде, као да одлети; тако је нестаде. Кажем вам: још дете. Истина, лепо је развијена, пуна, а лепа, лепа као уписана, само да је видите... шести разред гимназије.

— ... Па овај рат, јурњава једна, да Бог сачува. Није овај свет овакав био: и ја сам била девојка. Па кажем вам: ја сам јој и сестра и отац и мајка, одавно смо остали тако.

Па кажем вам: ја сам јој и сестра и отац и мајка, одавно смо остали тако. Кажем јурњаве, па само корзо, и шепају, тако шепају До неко доба ноћи. — Тако је, тако је, — потврђује опака баба.

Африка

Као после какве буре, бели лик је разорен чежњама, бригама, апстракцијама. Не кажем да је зато белац гори од црнца, напротив. Али је јасно колико своју супериорност белац плаћа својом лепотом.

Наш начин живота, силом околности, није се нити разликовао од начина црначког живота. Кад кажем био сам црнац, хоћу да кажем да нисам осећао никакву разлику између себе и урођеника.

Кад кажем био сам црнац, хоћу да кажем да нисам осећао никакву разлику између себе и урођеника. А затим сам је одједном почео више осећати.

Хотел, туш, ледена пића. Неки трговац Швајцарац коме кажем да имам већ и боја; да је овај из Банфоре с Високе Волте; да се зове Самба; каже ми скоро победнички: „Самба,

„Хтело би ми се да слободније дишем!“ кажем Сен Калбру и заједно се смејемо. Погдегде избију на нас врло тамни, наги младићи, наоружани црним срповима и батинама.

Остављам да им то кажем тек ујутру, када сви будемо спремни за полазак. И смејем се у себи, праштајући се одмах за спавање, што знам колико би

Звечарка звечи на неколико корачаји од мене иза зила и хијена се дере из шуме. „Идем сутра у Ман!“ кажем себи и понова тонем у сан бескрајно срећан. Неколико сати раније ја сам први пут у животу чуо за Ман.

Сам Мури видео је пре три лета како се један фетишер претворио у пантера, и једва је успео да му побегне. Кажем му да имам револвер (у ствари био је увек у ковчегу); његово лице дотле смешно–уплашено, разведри се, и после тога ме

Дајем им новаца и кори, али како ђинђува немам код себе, кажем им да ми пошљу ког дерана по коме ћу им послати. Сељани изјављују да ће играчице доћи саме по поклоне, само не одмах,

Кад ага ударим он види да то није да бих га понизио, већ да га заболи; а ја знам место где га најјаче заболи. После, кажем вам, ја с црним говорим његовим наречјем, тако да белцу испред носа однесем посао.

се вратимо у колибу, да вечерамо, и да ме поново пита како сам задовољан овим виђењем са једним поглавицом, па да му кажем колико не желим да у очима било чијим изгледам нешто друго но што сам.

Н. већ спава. Он се за тренутак само пробуди кад уђем, и кад му кажем да сам видео целу свадбу, и да сам радостан што живим, он ми кратко одговара: „Утолико боље!“ и продужава да спава.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

живота с друге стране обезбјеђени — искључително на књигописаније отважио, и званије своје пренебрегао, лако би (да не кажем „извјесно“) до нужде и леба жељкати дошао, О чем нас не само наши, него и код сами Енглеза списатељи, као Бутлер, који

МИШИЋ: Ја не могу примити, кир Јања. ЈАЊА: Ама, ми убите: немам више сад! МИШИЋ: Та, кажем вам, не мора од часа бити. Могу ја доћи и други пут. ЈАЊА: (Ето, мигнила му Ево да дођи код ње!

! Да правим другу шупу, да купим други коњи, што ћим после да једим с моју децу? МИШИЋ: Чекајте да вам кажем што стоји у новина. Један је изнашао у Берлину нов неки начин луфтбалон правити и то искључително коњском машћу.

Какво лепо реч, право елинско! — Кој ту момку што би тео моја Катица? МИШИЋ: Оћете да вам истину кажем? ЈАЊА: То си знаде. Да го познаим. МИШИЋ: Тај је момак Мишић нотарош. ЈАЊА (гледа га): Господин нотариус!

МИШИЋ: За кир Диму. КАТИЦА: Ви са мном шалу проводите. МИШИЋ: На моју чест вас уверавам да је то истина што вам кажем. КАТИЦА: Може бити да се он шалио? МИШИЋ: То може бити, ал’ не верујем.

Ја вам кажем, господине, кад би хотела приповедати све његове будаласте послове, могла би се читава књига написати. ПОЗОРИЈЕ 9.

) ЈАЊА: Ко-ј то? ЈУЦА (иза сцене): Отворите! ЈАЊА: Што ћиш? ЈУЦА: Отворите, имам да вам штогод кажем. ЈАЊА: Не могу, имам посо. (Фришко да си отруим, док није провалила врата, шкиљи.) ЈУЦА: Бре, отворите!

ЈАЊА: Та ви сте мој, господин нотариус! Ви сте казали да милуите моја Катица. МИШИЋ: Ја и сад то кажем. ЈАЊА: Ево, узмите га! МИШИЋ (погледи на Катицу): Ја вам за то особито благодарим.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Међутим, сад је одгурну, као да је нека препрека и подвикну јој, набусито: „Склони се, кад ти кажем! Да те не окара Ђура, па ћеш да кажеш: гле!“ А отргнувши се, додаде: „Није мене ни мој покојни хватао за руку!

Ја ћу ти бити као сестра, место моје Катинке. Не ваља да идеш тако удов по свету, кажем ти. Зло је. Самоћа није добра, Павле! Жени се! Не би ти нас оставио да ниси без жене!

Тешка је, дугоњо, материна клетва. Да пођемо, па да ми неко, Трифуново, на путу умре? Куд ћу ја од Кумре? Него да ти кажем ја. Не слушај жене!

Кад ти кажем! А што се ти, дугоњо, мешаш у ово? Ако си се поставио за квартирмајстора преселит нас у Росију, ниси се ваљда, за

Као да сам му ја крив, што је обудовио. Уклони се, дебели, кад ти кажем!“ А кад га Ђурђе, и нехотице – пренеражен погледом, којим га је Петар гледао – пропусти, Петар изиђе из собе, не

Као стоку. Све ми то знамо. Па сам зато ја дошао, а у име многих других, да му кажем да ће његово име, у нас, увек еветло и поштено бити. Да му то ни наша худа сиромаш никад неће заборавити.

на прсте су се могле избројати оне, које су могле да кажу неком мушкарцу – и у Футогу: „Доћи довече, имам нешто да ти кажем!“ Те сенаторске ћерке виделе су и своје удвараче ретко. Живот им је доносио, у животу, обично само два‑три путовања.

Е не би га, каже, даље трпљео, да зна да ће му се Ђинђа испросити у Павла. „Пази шта ти кажем! Твоја смрт, Пајо, имаће хиљаду узрока!“ Затим узе свој трикорн са стола и изиђе, снуждено, на врата.

Еј, хеј, дебели, кад будемо пошли у Росију, треба да носимо, пред нама, не барјаке, него црну мараму. Не кажем ја да нема несреће и другде по свету. Али другима је дато да одахну, да забораве. Нама није дато, ни то.

А кад би се наљутио, почео би да виче, на свом матерњем језику: Кад кажем да није ништа, није ништа! Qуандо дицо ниенте, è ниенте! Павле је, за то време, први пут у животу, видео каприолу.

Павле је тешио Варвару, лепим речима: „Не плачи, Шокице, ниси ти ништа крива. Пусти нек лаје прота. Ја ћу да ти кажем, шта је воља Божија. Воља Божија је, наша љубва, према теби, и твоја љубва, за Петра.

“ Ђурађ је међутим, полугласно, зловољно, грубо, додао: „Шта брндаш, шта сам направио? Дете? Да ти из душе кажем! Да сам теле направио па да се дивиш! А дете? Толика се деца рађају! Има их колико бесчислених звезд!

Теодосије - ЖИТИЈА

пшеницу твоју, добру мисао, те да не одустанеш од такве тежње, и да задржан љубављу према телу и сласти, као што кажем, ништа не успеш; подлећи ћеш и срамоти и укору којим y јеванђељу осуђујемо оне што су се због куповине њиве и папа

Не стидим се да кажем, јер ћу Давидове речи казати, рикаху с плачем од бола срца, и са уздисањем, и као лавови чупајући ноктима из средине

да постом чувају своју чистоту и к њему дрско зваху да им отвори, он их се и одриче с клетвом, и говори: „Заиста вам кажем, не знам вас!“ Видите коликих се радости лишише због малог.

Због тога и ја вама кажем: чувајте се свих зала, и све што видесте и чусте од оца вашега то чините, да и молитвама његовим избегавши вишеречене

оца нашег Симеона правоверјем засађени, али је Бог благоволео да и ми залијемо оно што је отац наш засадио, да кажем: „Павле засади, а Аполос зали, али Бог подиже“. ато ни отац мој, који вас је засадио вером, Ни.

законским, говораше: — Ви знате како сам са вама службу своју свршавао, како нисам пропустио ништа корисно да вам кажем, да вас научим, да најпре ви сами сачувате све о покајању пред Богом и о вери у Господа нашега Исуса Христа, и да

Апостолски вам, дакле, у данашњи дан засведочујем „да сам ја чист од крви свију, јеп нисам пропустио да вам кажем савет Божји.

нараштаје али не горе од изванредних древних отаца подвизавао, и као бестелесан пошћењем, молитвама и сузама, да тако кажем, анђелски у Коришкој пустињи достојно Бога поживевши, јавио се.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

(у књижевном језику: је ли ту?) и онај други, особити, облик: ће му кажем; ће нађем (уместо: казаћу му; наћи ћу). Услед насиља и притиска, а нарочито услед несигурности, моравско се

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Тек ти само чујем свог чича-Тришу: — Овамо, разбојниче бркати, камо сланина?! — Однио је миш — кажем ја. — А зашто је ниси отео? — пита чича. — Отео сам је, ево је у трбуху! — одвратим ја, а чича на то млац, млац!

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

нам је лако Спасле смо се меса Сад ћемо шта ћемо Кажи нешто Хоћеш ли да будеш Кичма муње Кажи још нешто Шта да ти кажем Карлична кост олује Кажи нешто друго Ништа друго не знам Ребра небеса Нисмо ми ничије кости Кажи нешто треће ИИ.

крпице од тачкасте наде ОД жежене жеље од шарених погледа ОД коже с мога лица Врати ми моје крпице Врати кад ти лепо кажем 2 Слушај ти чудо Скини ту мараму белу Знамо се С тобом се од малих ногу Из истог чанка сркало У истој постељи

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

АЉОША (врти главом не подижући очи): Њет! ПАВЛЕ: Но, па реците шта је? АЉОША: Ја морам, ја морам да вам кажем, ја не могу да од вас кријем. (Пауза, ломи се и најзад диже главу.) Ви знате моју Лидочку? ПАВЛЕ: Вашу госпођу?

) Тако, скините то! АЉОША: Не так, бога ради! ПАВЛЕ: Та скините то, кад вам кажем! АЉОША (скине). ПАВЛЕ (помаже му те облачи нов): Тако! Тако! Пребаците те папире, пребаците их! А свој капут?

Извините, молим вас, изгледа да нисам у подесан час дошао. (Остави књигу на сто.) ПАВЛЕ: Не кажем да сте у најсрећнији час дошли, али то не мења ништа; за свога младог пријатеља ја имам увек времена и расположења.

Х ЉУБОМИР, ПАВЛЕ ЉУБОМИР: Тако ми је непријатно. (Хоће да пође.) Ако дозвољавате? ПАВЛЕ: Та останите кад вам кажем. Затекли сте ме у једном тренутку узбућења... Уосталом, можда је то баш добро што сте дошли, ја...

тако, наишли сте, први сте наишли, а ја сам имао потребу да гласно кажем оно што ме гуши од јутрос. ЈБУБОМИР: Не жалите што сте ми се поверили; пријатељу сте поверили.

РИНА: Добро! Само говорите већ једном. АНТА: Хоћу, али кажем вам, само пажљиво. Седите, молим вас. РИНА (седне). АНТА (кад она седне): Чаша воде ево је овде!

МИЛЕ: Али зашто, грлице моја? РИНА: Нећеш веровати кад ти кажем... И ја још не верујем, нећу да верујем, не могу да верујем. То би било ужасно! МИЛЕ: Али шта је, забога?

000 динара? СПАСОЈЕ: Па ти си се на суду заклео да си му вратио ту суму. АНТА: Заклео сам се, не кажем да се нисам заклео, али он тада није био жив, а сада је жив. СПАСОЈЕ: Дакле, то тебе жуљи? АНТА: Па то, дабоме!

Тако близак рођак као ви морао би се обрадовати. СПАСОЈЕ (збуњено): Морао би: не кажем да не би морао, али не могу ја дозволити да се ви играте са мојим осећањима.

ВУКИЦА: Бриге, бриге, па ти их имаш увек. СПАСОЈЕ: Да, имам их, ал' ово су, како да кажем, изузетне бриге. Тичу се ове наше конзорције.

А од прекјуче једва сврати по који пут и то нешто збуњен, расејан, не уме ни да говори. СПАСОЈЕ: Па, кажем ти, све нас је притисла брига, зато нам и није до венчања сад.

АНТА: Боже, сачувај. Учинио сам толико да га пронађем, али, право да ти кажем, не желим да се ја плетем у ствар. Ти знаш добро да сам ја прескочен, па зашто онда да се сам потурам под секиру?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Нисам знао шта да му кажем, иако би најпаметније било рећи да је књига пала тек онако. Он би то прогутао. Такви као он у стању су да прогутају и

- поновио је а на темену су му избиле светле и крупне грашке зноја. Оно што сам хтео да кажем и оно што су дахтавци око мене очекивали да ћу рећи, сада нисам имао снаге да изговорим.

Не знам хоћу ли је? Не знам ни нећу ли је. - Не знам шта да ти кажем, Атамане! - раширио сам руке, а он ме је погледао као што се гледа стеница, отприлике.

- Сада ће из воде почети да искачу фоке! Подигао је руке увис и фркнуо још једном. - Пазите шта вам кажем! Покушах да му очима телеграфишем да се чисти, али он се правио луд.

Између торби и стазе стајала је густа маса посматрача леђима окренута нама. Нисам успео да кажем ни речи, а Рашида је већ ишла према мени носећи нешто замотано у марами.

Хтео сам да кажем мами да сам га видео. Они су се као деца играли на неком сада напуштеном салашу и мислим да га је волела, али нисам

Мене ти задаци избацују из коже, иако теме нису ништа нарочито. Нешто као: „Шта мислим кад кажем реч мајка”, „Мој највећи доживљај” итд.

- Ти схваташ - рекао је - ја сам приморан да бринем о теби! - Знам! - кажем истовремено осећајући нечији уздржан дах иза леђа. - Укапирао сам!

- Је ли потребно да га пољубимо? - дижу очи према Тимотију, а ја кажем да није. Нека мирно задрже пољупце за себе, додајем нечим ван свести, запажајући како мама одмахује главом, а оне две,

— Меланија ће сутра имати лице као божур, пази шта ти кажем — рече притежући оно нешто у торби, а затим се тихо закикота.

Сада је одлазила тако брзо да нисам имао кад да јој кажем где ћемо се и у које време срести. Знао сам да то није ни неопходно. И није било!

” Правој Весни нисам смео да кажем ни речи о томе, јер објашњавати неком да си га убио зато што ниси знао шта с њим даље да радиш у роману, није нарочито

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Право да ти кажем, и ја сам волео имати лепу жену, па још ако је мудра к томе. — Ипак нисам се хтео женити, док се нисам од дуга

— Од слободне воље, — одговори Софија. Онда јој ја пружим руку, а матери кажем да буде одма’ сутра прстен, да не треба никакови’ припрема и дарова, но одма’ прстен, па онда венчање.

Сад ће Чамча свој план предложити. — Дакле да вам кажем. Ту треба капитала бар дваест хиљада форинти. Јесте ли за то? — Јесмо, биће и више, — рече господар Софра.

— Сад ћу вам одма’ казати. Само, Софро, немој да мудријаш; само онако учини како ти ја кажем, па ће све добро бити; немој да ми кажеш: ја то нећу, ја то не могу. — Само нек испадне добро.

— А зашто то? — Е, да ти кажем зашто. Ти немаш правог трговачког изгледа, преширок си. Ми ћемо се онде погодити, а ти ћеш бити задовољан ако ти и

Но да ти нешто рекнем, мало а језгровито. На Перу самог дућан не могу ослонити. Тојест кажем дућан, али ту подразумевам и биртију. Кад Пера није за то, морам се за другог побринути.

Моји су дани избројани, а ти што имаш чини зарана, јер знаш како кажу: „Додна женидба, деца сирочад”. Дакле, опет ти кажем, не оклевај, спреми се. Јеси л ме разумео? — Јесам. — Дакле, кад ћеш полазити? — Могу прекосутра.

— То мора лепо бити. — Видећете; боље ћете се провести нег’ на првом, и то маска само као што кажем до једног сата, после опет прави бал. — То сам баш љубопитан видети. — А банда та иста, наша банда.

— Ја би’ тако рекао. — Па ако запроси, шта ћемо чините? — Честит је човек, а и отац богат. — Право да ти кажем, ја би’ је волео удати за таквог човека као што смо; не волем фишкале.

— Хоћеш ли пристати на то да она не прими нашу веру? Зато се опет можемо слагати. — Искрено ти кажем, као отац, није ми мило, али и то ћу прегорети.

— Право кажеш, Јово, све ће бити, само нас неће бити. — Опет ти кажем, Софро, да су наши дани избројани. Кречар дигне чашу и куца се.

— Бога ми, ја вас не разумем. — Ја вас разумем. Мислите, тако болесна девојка не може се удати. — Да то Јуци кажем, мислила би да сам полудила. — Ја сам већ са Јуцом свршио. — Није могуће? — Питајте.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

октобар«? Шта радиш? — питају ме познаници. Шта да им кажем? Да тражим неку реч, а не могу никако да је нађем? Све што су тражили, то су и нашли, зато што и нису хтели ништа

Подморницу је, вероватно, оставио испред врата: само му је она недостајала па да буде комплетан. Заборавио сам да вам кажем — једна стара госпођа била је комуниста, друга — реакција.

« Заборавио сам да кажем и то да су нашој улици непрестано мењали имена све то време, а пошто смо становали на првом спрату, при том су нам

те фестивале по венецијама и лондонима, почне да кука како је некада давно одвајао неки ћошак, ако схватите шта оћу да кажем. У чему је штос?

Мимоилазим се са малом дактилографкињом, а између нас су векови. — Стигао сам! — кажем. — Истина, мало касним, али нема везе. Ту сам . . .

Да је макар Оријент, па да успелим момцима покажем чудне ствари; да је макар на мору, па да им кажем да нам је море најплавље на свету; да је макар у црној Гори, па да их збуним планинама! Ништа од свега тога!

Од оног првог смушеног пољупца у вашој капији до ове уморне даме којој је потребно све више ствари да би била, нећу да кажем срећна макар само задовољна!

сањам тај град, пролазим његовим улицама, а нико ме више не препознаје, ослушкујем разговоре,а не могу ништа сам да кажем: онда све нестаје без трага и ја се будим— Сарајево је, дакле, било ту, надохват руке: боја његовог мокрог асфалта,

– Лепо се види да нема никакве куће! – Али она је... – Ње нема! – Та његова кућа... хоћу да кажем... – Шта? – Она је тамо стајала, капираш? Па су је после срушили, капираш? – Какве то има везе?

судија окружног суда. Дошао и он својима у госте из Београда. – Шта то радиш? — пита. – Играм се клиса! — кажем. – Дај да ударим једном!

Улетех у клопку! Ко ли је само написао ону причу »домовино, ти си као здравље«? Баш бих волео да му кажем реч-две! —Свуци виндјаку! — наређује цариник.

Погледај ми, молим те, само руке! Како да се сутра појавим у граду са оваквим рукама? Како? Шта ћу да кажем? Да сам бетонирала цистерну? – Сад ти вичеш! – Нећу да вичем: вриштаћу! Има сви да ме чују!

Матавуљ, Симо - УСКОК

Ти си велики кућић и човјек учеван, те можеш господару и требати, али, ево одмах ти кажем, ако хоћеш, остани одмах са мном, или, ако ти се не буде стојало на Цетиње, врати се: мој дом биће и твој, и што имам,

Ми западосмо по развалинама кућâ, ближе граду, и не дадосмо никоме изван! Истину хоћу да кажем, наши су харали, орили и палили и без потребе и преко заповијести владичине да се то не чини.

— рече Саво смијући се, јер бјеше опазио да тај лик највише привлачи ускоков поглед. — Право да вам кажем, мило ми је много што га овдје видим!

Је ли то истина, стрико? Кувар, који простираше своју пустину, леже, покри се и одговори: — Ја не кажем да није, а није ми обичај да прислушкујем на вратима! Добра вам ноћ!

А, богами, право да ти кажем, није ми мило да око мене жива поп чати, а и ти си њеки поп, да-ти напола! Него ето, да си ми здрав.

? Дошао си синоћ, а ја те сад видим! Долажаху од Мргуда да те траже, а мене чисто стид да кажем, е те још ни видио нијесам. Изидоше Крстиња и Јоке.

рођени стриц вјереников и старјешина вашега дома, пристајеш да се развјере, онда и ја, у име божје, дајем благослов и кажем да је кнез, и по црногорском обичају и по закону божјем, слободан удати кћер за кога хоће!

— Нећу, божја ти вјера — рече кнез мирно, али одлучно. — То сада кажем чисто и једном завазда! Цуца преблиједи, али рече меко: — Ваистину, нијесам дошао ни да се прем, ни да назор што

Али шта ћеш кад Драго не дâ о томе ни зборити! Ето, не даде је за добра човјека из Чева! А ето сад... баш да вам кажем свима... иште је Марко Лукин Ивановић Побор. — Лукин син? — запита кнез не љутећи се.

Занаго, једва би чекала да од нас побјегне, јер је и онако мало радости имала у нашем дому. Па да ти право кажем и сада ме срце боли кад о њој мислим, јер нијесу то године кад је ласно удовати поред нас охронулијех!...

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ОТАЦ: О, нашла си! Пружи само иљаде, па нека је и ћорава и без носа. МАТИ: Ја кажем, немамо пријатеља, па то! Другима се напредује; како тако, тек се скрпи, али код нас баш нико; канда смо се све

) ПРОВОДАЏИЈА: Е, фала богу, срећно свршисмо! МАТИ: Само срећу од Бога! ОТАЦ: То и ја кажем. МЛАДОЖЕЊА (проводаџији тихо): Новце, забога! ПРОВОДАЏИЈА: Ако буду паметни и вредни, то јест, биће и среће.

ПРОВОДАЏИЈА: То је добро, (младожењи) а? МЛАДОЖЕЊА: Ја не браним, да не морамо опет долазити. МАТИ: И ја кажем, зашто би двапут трошили. ПРОВОДАЏИЈА: Већ за трошак није, то јест, ништа, него пропада, то јест, кућа.

ДЕВОЈКА: Па да покваримо. Волим бити милостива госпођа, него да се за трговца удам. ТЕТКА: То и ја кажем. ДЕВОЈКА: Зашто овом не јавите да нема ништа од свадбе? МАТИ: Не смем док ти се с оцем не разговорим.

- Ја ти кажем, ћерко, можеш га вући за нос како ти је воља. МАТИ: Ето ти оца, уклони се у другу собу док се с њим разговорим.

Лазар, мамо, то не могу никако да трпим. МАТИ: Па зови га Лазицом, Лаком, или како оћеш. И ја твом оцу кажем „Цицо“ место Ника, а тако и друге чине. ТЕТКА: Мени мој каже „бабо,“ а ја њега „Мило“, па добро.

МУЖ: Бежи, видиш да имам посла. ЖЕНА: Ти си мој медени Светозар. МУЖ: Одлази, кад ти кажем. ЖЕНА: Мило ми је кад сам код тебе, знаш? МУЖ: Знам, знам; само ме остави. ЖЕНА: Шта ћемо данас куавти?

Ајде, кажи, чим су те оправили, шта си донела? ЖЕНА: А шта си ми ти купио откад сам доведена? Видиш, морам да ти кажем, срамота је, ни капу ми ниси јошт наручио. МУЖ: Велика ствар!

Лажљива траго! МУЖ (проводаџију): Напоље из куће! ЖЕНА: Чекај да му кажем како ће свет варати. (Подражава му.) „Охо, снао, гле каквог сам ти момка довео; да видиш док му у кућу уђеш; хе, све

МУЖ: Доста! ЖЕНА: А зашто доста? Због једне тричаве капе да се морамо свађати. МУЖ: Доста, кад ти кажем! ЖЕНА: Нећу да ћутим, знаш! МУЖ: Оћеш ли да почнем другојачије? ЖЕНА: Само пробај, пак ћеш видити шта ће бити.

Ја да ћутим, а он може говорити што оће. МУЖ: Ја сам старији. ЖЕНА: То ми је брига! Море, све ћу да кажем. МУЖ: Доста! ЖЕНА: Доста ти! ОТАЦ: Децо, то ништа не ваља. МУЖ: А ваља ли да обећате, па да преварите?

ЖЕНА: Да престанем; а гди је капа, а оћеш да идем довека у венчаним аљинама? МУЖ: Та убио те Бог, тако да ти кажем, шта си донела, те си напала толико! ЖЕНА: Тако! Изврћи само. Боље кажи: нећу да ти купим. МУЖ: Па нећу, знаш.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

О природи тих случајева и каприца покушао сам да кажем нешто више у Расправи о наивној песми. Очигледно је посреди сплет различитих потреба и изазова, од оних везаних за

Та се искуства, пак, накнадно преображавају или су неразлучна основа визије; код Ћопића је, да тако кажем, сам живац откривен, огољен.

Извесне речи У недоумици сам шта да кажем о језику, или, тачније, о једном делу Поповићевог речника. Из самог ваздуха говорног, из ваздуха који свакодневно

Међутим, морам да кажем да такве речи много више сметају мени, који их издвајам, него Поповићевом делу. Надахнуто, загрејано, то дело руши све

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ЖУТИЛОВ: Аруло, издајица отечества! ГАВРИЛОВИЋ: Идите ви с богом! Ја издајица отечества, што кажем да једем за своје новце лебац! ЖУТИЛОВ: Најмање је, ако вам се каже да сте конзервативац.

ШЕРБУЛИЋ: Шта ви ту све о поштењу, као да ми нисмо поштени! ГАВРИЛОВИЋ: Ја то не кажем. ЖУТИЛОВ: Оставите. Кад се ради о слободи, онда је поштење незнатна ствар.

ЖУТИЛОВ: Кад су моји преци немешак добили... СМРДИЋ: Више нема немеша; сви смо једнаки. ЖУТИЛОВ: То и ја кажем. Но моје је право име Жутилај, а не Жутилов; зато оћу да се тако и зовем. ШЕРБУЛИЋ: Иљен!

ШЕРБУЛИЋ: Сад сам мало утешен. ЛЕПРШИЋ: Ја вам кажем: славјанско царство. ШЕРБУЛИЋ: И треба да буде. Само да не изиђе откуд инквизиција.

НАНЧИКА: Он се чудио како знам лепо маџарски. МИЛЧИКА: То је и мени мој реко. НАНЧИКА: Ја ти кажем: мораш се њи чувати. МИЛЧИКА: Али да нисмо у непријатељству, јелте да су врло учтиви? НАНЧИКА: То је истина.

ЗЕЛЕНИЋКА: Кокарда српска! Како се може Србин и Маџар сложити? То је нечувено. ЛЕПРШИЋ: Ја вам кажем да се све чини из љубови к народности. ЗЕЛЕНИЋКА: Али како кад се примјечава мађарштина?

ЖУТИЛОВ: Пст, пст! ШЕРБУЛИЋ: Није то „пст него оћу све да кажем. Кад је требало за народ радити, ви ми нисте викали „пст“, него „ајде, луди Шербулићу!

ЖУТИЛОВ: Нека и пет цркава сазида, како се зна да је маџарон, — ки! Али Србин је кукавица. СМРДИЋ: И ја кажем. ЖУТИЛОВ: Кад нас сама реч „мађарон“ не дира у срце, онда тешко народности! 5.

СМРДИЋ: Требало би потући све оне који су започели. ШЕРБУЛИЋ: И ја кажем. Да смо се држали Маџара, никад боље. Али они ,,не, не“, докле нас не дотераше у Сербију.

СМРДИЋ: Какав би био тај неваљао човек који би своју војводину издао. ШЕРБУЛИЋ: И ја тако кажем. СМРДИЋ: Зар смо ми зато крв проливали? ШЕРБУЛИЋ: Тако је. СМРДИЋ: И толико страдали.

СМРДИЋ: Бре, само да се једанпут сврши, па макар како било! ШЕРБУЛИЋ: И ја кажем, доста смо од куће. МИЛЧИКА (смеши се): Ја не марим, макар још толико трајало.

ЛЕПРШИЋ: Посрбити? Ви ћете се помаџарити, као што сте и били полак Маџар!... Срамота! ШЕРБУЛИЋ: И ја кажем да је срамота. ЛЕПРШИЋ: Не, то мора доћи у новине; све забадава.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

а закон сам себи поставио да нити кога валим ни кудим, нити да се чему подсмијевам ни чудим, него само да кажем како је било, па читатељи сами нека суде што је за валу, што ли за куђење, што ли је за чудо, што ли за подсмије(х).

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Јован Максић, тај што је био домаћин првога дана Божића био је поштен човек, и кад то кажем, ја не говорим онако напамет, нити тражим да ми верујете онако на браду.

— Ја ћу се тужити! — храбри се Јова и плаши шефа. — Не гули коре, да не буде горе! — вели му шеф. — То ти само кажем. Зар ти да примаш неке депутације и неке поклоне и »јабуке« место господина начелника или господина министра?!

Није ме ни пит’о, ако ћеш ми веровати... — Молим те, ја ништа не кажем, а ти, господин-Тошо, само уживај! За једно влакно ја одерем руно читаво... Ја сам арнаутска сорта!

— Добро, стоји! — рече Павле и рукова се с Јовом. — Дакле, да кажем Каји да је то сигурно? — Сигурно! — вели Павле, и разиђоше се. Оде свак на своју страну.

И то каквог ћурана! Не знаш шта је веће, ћуран или прасе, а кад вам кажем да је прасе било од седам и по ока (без џигерице и дроба, од кога ће Јова сам својом руком добру једну кавурму

»И бога ми ти кажем, прико, да се не кајем« — рече Јова. »Ама види, види, прико, какво је само ово ребарце! На, узми га, ево и ово, па ево

— Како нисам, опрала сам их! — брани се госпоја Каја. — Ниси, кад ти кажем — дрекну Јова — ето су од зејтина. Гледај, и не познаје се да је било вина у њима! Гледај! — Е, теби је све до шале!

настави — па ти ја, прико, купим за те паре себи један зимски капут, па кад га донесо’ кући, а ја пољубим Кају, па јој кажем: »Ово теби, а ово мени«. Море, зверка сам ти, побратиме, па ме нема! Ено га видиш тамо онај.

— И-ју! — зачуди се Каја. — Е, прико, немој тако! — вели Паја. — Вређаш ме, бога ми ти кажем. А да шта сам ти ја? — Ех — махну Јова руком. — Но, то је баш лепо од тебе! А да шта сам ти ја?

— Море, а зар је, опет, код мене и код другога цвеће! — теши га Паја. — Не знам већ више, бога ми ти кажем — наставља Јова — ни којим сокаком да ударим. Дође ми, прико, па... да се луфтбалоном шетам по вароши...

Пуче по селу да је гицка нестало. Стану га тражити, и гле чуда! Нађу га, и то где! Зачудићете се кад вам само кажем. Баш код онога Крла, онога дародавца. Он га дао учитељу на исхрану, па га те ноћи украо и заклао.

Ако се игде, то се, вала, овде може казати да бројеви најречитије говоре. Дакле, није нужно ни да кажем да је крај много деце и много бриге имао. Али овде је било још нешто што морам нарочито да кажем и да истакнем.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

јесам, али не знам како, Да л' се јесам, да л' се несам макô, Да ли мало, да ли спава дуго, Но да вама нешто кажем друго, Чудан санак ја сам онда снио, Чудни санак оваки је био: Ја сам стајô крај једног извора, Теке што је

Бре, Аполо, голаћу убави, Пегаза ми што пређе набави! Ао гољо, да ти кажем право, Тебе млада жао ми је здраво: Једно момче — девет мома млади, Чу ли, драги, то су вели јади!

Не, не плаче црногорска дика, Већ потера војнова крвника: „Стан', да т' кажем шта је Црногорка!“ Она виче, пуца прекоморка, Турчин пада у зелену траву, Љуба к њему па му скида главу, Те је

Штира жваће, али од невоље, Шта ће јадна кад не дају боље. Ој соколе, жив и здрав нам био, Али нешто да ти кажем тио: Иди збогом, прођ' се посла тога, Веруј, красни, то је за другога; Ал' кад жито вежу у снопове, И у венце кад

4. Ово ми је здраво измрљано, а времена немам да размрсим; но то кажем 1 — да је пев о драгога 1 — вештини у бацању камена. 5.

Кад би знао ди је она саде, Да јој кажем срца мога јаде, Мога срца заљувени плам. Свето место, јако што ја газим, Сваки данак којено полазим, Камо оде

О ноћи тавна, ти некима веро. Некима веро, а неким неверо, Не кажем да те рад не има нико, Ма ја те немам, самрти права слико.

пређе, И строши јунак три ил' четири данка, Док амо дође и изабра станка; Ма нећу казат шта бијаше оде, Но само кажем да је украј воде, Крај реке неке, за вас без имена, Ал' беше дивна, брза и студена.

31. То би синоћ, ништа више, И то кажем да све знате; А у цркви отоич бише, Ако с' јоште осећате, Бише док се не састаше, Па с' из цркве одма даше. 32.

66. Срећа моја ви сте сада. Но да све вам кажем право: Кад вас оно згледа тада, Препадо се млада здраво, Јер помисли баш занаго Да ми уђе старо драго. 67.

Овамо вас, србињске деклице! Ви сте небу србињском звездице; Амо и ви, моја браћо млада! Да вам кажем нешто од некада; Није мало, није ни велико, Ал' је нешто што још не зна нико.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

И попити је вољела, бог јој душу простио, једном тако умало није кућу запалила. Па опет ми је жао, то само теби кажем. Жао добога. И опет уздах који ни сам дјед не чује нити га је чак и свјестан. Све је упила и однијела неуморна хука.

Огранула пуста мјесечина баш као вечерас, а нас двојица . . . — Аха, кажем ли ја, прави лоповски светац! — опет се утаче самарџија.

Не би ли ми то некако обавили кришом, да брат Раде не сазна? — Види, види, кажем ли ја да ту нешто има док се овако касно долази — отегну самарџија. — Коњокрадичка посла, па то ти је.

Дедер да ми мало побоље ослушнемо шта овај ту бобоњи као баба из каце. — Па тако — наставља Сава — да вам право кажем, с мртвима ја и немам богзна каква разговора, слаба је од њих вајда, а свеци ...ех, и ти свеци ...

— То је мој и брат и светац, и ја друге не припознајем, па ви радите шта вам драго! — Аха, кажем ли ја — нововјерац! — опет се ишчакари Мунижаба.

— А шта ћеш ти рећи? — А ја се заинтачио као најтврдоглавије личко магаре: не одричем, кажем, он је мој, па какав био. Је ли глава на пањ, јест, али ја остајем при својој!

Страшили они мене, и тукли, богами, али ја се не одрекох свога Раде, свог брата и правог светитеља. А право да ти кажем, гадна она бихаћка „Кула“, градио је, кажу, некакав Матија курвин (Корвин). Можеш онда мислити каква је.

Тек тада би знао да кажем шта је за тебе твој камарат, знао би кад би имао ријечи, али ту никаква ријеч не помаже. — Камарат!

негдје испод Бање Луке, а опрезни интендант већ мерка неку погодну јаругу и гунђа: — Ето њега, проклетника, ја ти кажем. Дај ти да се ми декујемо док има цајта.

— Цакан, их, чудна ми купуса! — Јест, а да теби надјену овако једно име? — Е, чекај сад, и ја теби нешто да кажем, своји смо! — поче Милош тврдим гласом и поизмаче се корак-два од Џакана.

— Побјегао, а? — Не, не, иселио сам. Регулисао сам пензију, окућио се ... — Па шта сад? Откуд овдје? — Кажем, пошао сам да нађем једног дјечака, каквог плавушана, што би најбоље било.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Поцрвенио, запенио, па му од беса и она гласина дошла некако пискава. Ево овако се устобочио, луд, кад ти кажем, па просто вришти: „Женско! Кад помислим да је сто хвати од мене, нек је хиљаду хвати од мене!

Па сад нек види колко ће је коштати њена госпоштина! ЈУСУФ: Ту госпоштину измишља твоја сиротиња. Али да ти кажем једну ствар. То што ти говориш — да је тераш, и томе слично — то си се ти од велике жудње смутио...

Знам да си ме целих дванаест година саветовао, разумевао, и тако даље! Зато те толико и трпим. А сад чуј шта ти кажем: Сад нећу да ме разумеш! Сад оћу да ме слушаш! ЈУСУФ: Нису ли те речи мало претврде?

ЈУСУФ: И, кад стигнем, да не гледам које је доба, да пробудим Хасанагиницу, и да јој кажем да се ти кући враћаш прекосутра, и да те она код куће не чека? Тим речима?

Зар се снага није доказала ако се није злом доказала? ЈУСУФ: Ја то не тврдим, ја само кажем шта мислим. Ага је постао много нервозан, зачас прасне, не уме да се савлада, понаша се непромишљено...

То је лудило, беже, а у лудилу нема намере! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Могу да ти кажем, кратко и јасно, да је твој Хасанага потпуно присебан! Са мном је врло присебно разговарао. ХАСАНАГИНИЦА: Кад?

Ја појдем. Изнесе баклаву. Појдем. Донесе она бадеме, појдем и бадеме. Пита оћеш ли кафу, кажем оћу. Донесе она кафу. Попијем. О оном још ни речи, само је гледам.

Пази шта ти кажем! Ко не разуме о чему ага кија, искијаће! ХУСО: Тражиш длаку у јајету. То је бар просто, и све је било по пропису.

МУСА: Ама баш и није толико квит! Чиста посла? Међ њима никад нису чиста посла, то ти ја кажем, а ти, ако хоћеш, провери! И то са Хасанагиницом канда је нека политика! ХУСО: Ти све пребацујеш на политички терен!

Наћи ћу ти једну и са дванаест, само је малко глибава, а требаће ти и пара за кукуруз! СУЉО: Ајде, кад ти кажем! Треба ага да чује, па да ради дреновак! ХУСО: А шта је с вечером? Опет ништа?

Зар га не видиш како је уфитиљио? Што би се смејо тако гласно, да није назор? Ја ти кажем, да он гадно очајава! СУЉО: Тако бих и ја волео да очајавам! Што мене тако неко не унесрећи!

) ЈУСУФ: Кад ме питаш, да ти и кажем. Отворено говорећи, ствар се незгодно развија. Чуо си да су навалили просци. ХАСАНАГА: Па шта? То сам и очекивао.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Јер, колико пута уморен и обузет сумњом да можда нећу оно бити чему тежим, колико пута, кажем ти, одрекао бих се свега. И да онда, уз тебе, љубљен, проспавам свој сан.

И да могу, кад на онај свет одем, да могу, сине, да кажем, кад ме мој човек а твој деда запита: „Жено, кога остави тамо? Да се не угаси наше огњиште?

Да се не угаси наше огњиште?“ — да могу тада, чедо, да му кажем: „Ја остави’, човеку, повелико и од тебе и од мене. Огњиште се наше не угаси, већ се још више распали и рашири...

Ти се запрепастиш, образи ти побледе, очи засјаје и кршећи руке молиш ме, кумиш, да ти кажем онога ко ми је то казао: — Кажи ми, кажи, жива ти мајка твоја! Кажи ми га, па да му насред мâле главу разбијем.

— питам те смејући се и уживајући у твојој муци. И ти не престајеш да ме молиш. Чак и сузе ти пођу, док ти ја не кажем, да сам се шалио. Теби лице сине радошћу и сва срећна велиш ми: — Молим те, па немој други пут тако да се шалиш!...

— Ништа — рекох — звао сам те — и онда хладно, отсечно, гледајући те строго, наставих: — Имам нешто да ти кажем, зато дођи после вечере овде. Чекаћу те. Ти дрхташе. Лице ти побледело, у уснама ни капи крви не беше.

— Зима, Стано — рекох тек што да кажем. Ти се још више згрчи. Опроба да ли завежљај на глави и мотика на рамену добро стоје и оде прошаптавши као за себе:

О девојко! зашто ме убијаш?! — Мајка моја плаче, плаче она, и ја венем. Кажем ти: убила си ме! Немој! тако ти душе, тако ти милоште материне, немој, девојко, не окрећи главе од мене!

Гле, како је увело, грехота човека и да погледа... Ето, од десет корена ако један прихвати. Несрећа, кажем ти!... — Истина, истина! — одговараше онај други. — Боже, опет он?!

Мајка улази и у пролазу шане: „Кажи: Ђул мирише, ђул се расцветао!“ Кажем ја то Циганима. — А! аферим! — Поскочи ч’а Јован од задовољства, сам му погодио баш ту, његову песму. — Де сад!

не напроси, а он да не пође к њој, уверен да га код ње свакад чека чаша ракије, сир и ако је што преостало од ручка. Кажем: механа им за људе, а кућа за сиротињу. А пород им здрав, на очи кремен.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Ај, ај, мој Хорваћанине, видиш ли што примисал неба чини! Послати такога који ће ти хака доћи: и опет ти ј кажем да нисам се ја за те молио, горе би прошао.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

„Хоћеш да ти кажем право? У мени је бог и ђаво, диван ђаво кâ и бог: испод неба твога чела снела ми је врела жела зрак боговског ока

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

заустави и с пута да га одврати, онда му извади једно перо па му га дâ у руке, и овако му рече: — Добро слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика нужда и БашЧелика нађеш, а ти запали ово перо моје, ја ћу онда у исто

Царевић стане се молити, и Баш-Челик му рече: — Ја ти сад и други живот поклањам, но ти кажем да се више не усудиш да се за жену вратиш, јер ти нећу више да поклањам живот, но ћу те на мјесту погубити.

Онда јој Баш-Челик одговори: — Кад ти моје јунаштво тако поштујеш, ја ћу ти истину да кажем ђе је моје јунаштво, — па онда стане казивати: — Далеко одавдје има једна висока планина, у оној планини једна лисица,

одмах иду онамо те се развале око језера, али који год чобан тамо отиде, онај се више не враћа натраг: зато, синко, кажем ти, не дај овцама на вољу куд оне хоће, него држи куда ти хоћеш.

Отац и мајка запитају га шта је уснио, а он им одговори: — Вала нећу да вам кажем. Онда га отац и мајка добро ишибају и назову га инатом па га отјерају. Овај сиромах што ће, куд ће, те на друм.

— А шта ти је те плачеш? А овај му одговори: — Е, мој брате, уснио сам један сан па ме тераше отац и мајка да им кажем, а ја не шћех, зато ме избише и казаше ми да сам инат, па ме оћераше.

Сад га упита цар, шта је уснио, а овај му одговори: — Нећу да ти кажем. А цар му рече: — Знаш ле ти ко сам ја, н да сам ја цар, па ако мени не кажеш ја ћу те објесити.

А слуга одговори: — Долазиле су, и она што је била пала теби на коња рекла ми је да ти кажем да смакнеш горњи клин на доњи, па ћеш је онда наћи. Како он то чује, истргне сабљу и осече слузи главу.

на много запиткивање најпосле одговори да има нешто на срцу, али не сме никоме казати, „а да ми је — вели — да комегод кажем, одмах би ми одлакнуло.

Најпосле јој човек рече: — Ако ти кажем ја ћу одмах умрети. Она опет, ни за то не марећи, једнако навали, говорећи да друкчије не може бити него да јој каже.

наручи мртвачки сандук, и кад буде готов, метне га пред кућу, па каже жени: — Ево сад ћу лећи у сандук, па да ти кажем зашто сам се насмејао; али како ти кажем, одмах ћу умрети.

метне га пред кућу, па каже жени: — Ево сад ћу лећи у сандук, па да ти кажем зашто сам се насмејао; али како ти кажем, одмах ћу умрети.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Оћеш да дам другоме да шије? МАКСИМ: Дабогме! Код вас две, да плаћам јошт. СОФИЈА: Тако и ја кажем. МАКСИМ: Оћеш оставити те трице? СОФИЈА: Ја мислим да сам посао свршила. МАКСИМ: Свршила као наопако.

) Не бој се, не бој се, нећемо пропасти. МАКСИМ: Иди од мене! СОФИЈА: Зар се ти срдиш? МАКСИМ: Иди, кад ти кажем, док си читава! 6.

(Светозар одлази.) МАКСИМ: Ти си скот! СОФИЈА: Шта ти је сад? МАКСИМ: Да те стиснем за гушу, па да ти кажем шта ми је. Какав те бал снашао, горопадницо, какав бал? СОФИЈА: Код своји људи. МАКСИМ: Нећу ни код кога, разумеш ли?

Жена треба мужа да почитује; само не треба ни он да се заборавља. МАКСИМ: Али убио те Господ, тако да ти кажем; имаш ли, море, памети, да на бал идеш. СОФИЈА: Без памети људи и не иду на бал. МАКСИМ: Шта си ти?

МАКСИМ: Јеси ли ти полудила, море жено? СОФИЈА: Кажем ти, ти остани код куће, ако те мрзи; ићи ћемо нас две. ЛЕПОСАВА: Како ћу ићи, кад немам ни белу аљину?

То мора да буде. МАКСИМ (узме шташ): Али то не мора да буде, кад ја кажем. СОФИЈА: Заборавио си ону пословицу о столици? МАКСИМ: О, проклето ђаволско колено, и ко те доведе на мој врат!

МАКСИМ: Дед бога ти, куме, за тај лек. КУМ: Шта ти се чини, какав је то лек? МАКСИМ: Да ти право кажем, ја не знам. Псовка, велиш, не помаже, батина не помаже; шта дакле помаже? КУМ: Песма. МАКСИМ: Песма?

МАКСИМ (тресе главом): Еј, код мене би је ја отерао, али она не да. КУМ: Ја ти кажем, куме, ти имаш анђела. МАКСИМ: Ђавола, куме, ђавола, да је стопи у лисичију маст, да се од ње друге жене плаше, као

НИКОЛА: Еј, мој брате, моја је Мага добра, то је истина; али, право да ти кажем, смрди јој траг, куд иде. МАКСИМ: Бар јој није до балова.

НИКОЛА: Шта си узео ту, бога ти! Да благодариш јошт богу, што си такву жену добио. КУМ: И ја му кажем. НИКОЛА: Имаш газдарицу, какви мало има на свету. Али ти с твојом нарави, ху, бу! Па куд ће и она?

Кажи да си ти то учинила, па ћу ја бити ослобођен. СОФИЈА: Најпре да се раставим од тебе, па после да кажем, да сам украла двеста дуката, је ли? МАКСИМ: Јесте, Софице.

МАГА: Е, боже, браца, сека Сока је, ето, добра. МАКСИМ: Би л’ ти правила бал? МАГА: Ето, право да кажем, мрзи ме. Волим на време да легнем. И тако, ето, по цео дан кланцам.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

безвезних разговора летњих, Провучем тај шапат; моја је намера Да пошаљем сигнал кроз статику сметњи И кажем: ипак мирно почивајте; Није ово подне оно што нас спаја, Него једна повест која дуго траје, А вас усијава до црнога

Уљанице божја У све нижој ноћи, Безразложна милост Гориво је твоје; Зато кажем здраво Звездо мора, надо, И при твоме светлу Сабирам рачуне — Године све краће, Даљине све ближе, А све скупље

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

вратиш до деветке, а ако се не вратиш — да ћеш наћи кућу закључату па спавај где оћеш, јер овде ће бити онако како ја кажем, док си под мојим кровом, а кад будеш имала своју кућу, ради како знаш!

Да ми је само знати куда ли је наумила? Где ли ће и с ким ли ће? Има ли кога? Има да ти не кажем шта... Још је рано! А, теби у њеним годинама није било рано, а? Оде! Замаче иза ћошка...

Гина, и теча Дача, и кева, и матори, и још месар казао кеви: „Госпођо, видео сам вам синоћ малу на телевизији, па баш кажем жени: погле, колко је израсла мала из комшилука! Оћете ли од бута или од бубрежњака? Сувих ребара — нестало!

Све сâм отмен свет! Где год се окренеш — нека величина, на часну реч! Молим? Осећам се некако свечано, како да вам кажем... Као да сам и ја једна од ваших!

Што сам мислила о вама? Боже! Крепавала сам од страха да нисте какав надувенко, ако разумете шта оћу да кажем, мада се то не би слагало са оним што пишете, схватате? Онда се најзад одлучим па — куд пукло да пукло!

Мислим, шта ће ми све то? Хоћу да кажем: више волим да седим у некој кухињи где ме нико не види. Да седим с пријатељима и клатарим ногама, ево овако (не, нећу

На пример, „Звездану прашину“ и те фазоне! То звучи тако некако поспано, ако разумете шта хоћу да кажем. Колико ми је година? А колико бисте ми ви уваљали? Осамнаест? Одговор је тачан — хоћете ли даље, за сто иљаде?

Има — седамнаест! Пре свега, треба да знате да мачки од осамнаест не одговара сваки момак. Хоћу да кажем — није лако уватити слатку птицу младости.

Хоћу да кажем, одједанпут помислите да се иста ствар може и вама једнога дана догодити, а онда — ћао, рагаци! А опет је са њима, с

због тога боље, али важно је да ми је увек као мало непријатно кад пишем лоше, ако већ оћете да знате шта желим да кажем!

у некој својој фиоци чува по једног старог Фокнера испод свега, да се не избламира сувише, ако разумете шта оћу да кажем? Мислим ... А, ево стиже и мој бифтек! Богами, већ сам помислила да овде немате никаквог угледа код келнера!

Једно време сам, знате, мажњавала само каранфиндле по кафанама! А што се тиче, старог Фокнера, хоћу да кажем... Боже, изгледа да сам се нацврцала — ни вама не би фалило да вас с времена на време погледа из фиоке док пишете за

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Треба знати шта је криво, па се за правду не брини. Онај је био код судије и тужи се како га је предусрео; ја му кажем да му је криво учинио; други показује пресуду, ја кажем да је ствар криво пресуђена; онај приповеда како му нису

Онај је био код судије и тужи се како га је предусрео; ја му кажем да му је криво учинио; други показује пресуду, ја кажем да је ствар криво пресуђена; онај приповеда како му нису дозволили писмено бранити се, ја примјечавам да му је криво

АЛЕКСА: Шта, гди су? МИТА: Те гурабије. АЛЕКСА: Еј, простаче, ти ћеш мени сав посао покварити. „Абије,“ кажем, „понеже“ и друге славенске речи, којима ћемо осведочити мој карактер.

Колико сам пута ја швермовала, не могу вам исказати, љубезнн татице. МАРКО: Али шта је то швермовати? ЈЕЛИЦА: Та кажем вам, то је швермерај. Тако је Амалија швермовала за Мором, кад сам Шилера читала; о, тај вам пише!

ЈЕЛИЦА: Ја ћу Батићу довече казати, па макар ми шта радили. МАРКО: А ја теби кажем: гледај твоју кућу и економију, па кад стечеш, и твој муж буде исте памети као што си ти, онда можете ићи куд вам је

МАРКО: Богме, господине, да вам право кажем, ја нисам ни од какве благородне фамилије, и мој је сав немешаг што сам поштен човек.

ЈЕЛИЦА: То је вирклих млого. АЛЕКСА: Ја кажем, господична: нема земље преко Шпаније! Како ми отац умре, одма ћу се преселити у Мадрид.

ЈЕЛИЦА: Ум Готтеѕwіллен, господин барон, како то може бити? АЛЕКСА: Кажем вам, машином. Такови машина има небројено число. И ја сам на једној радио, с којом смо путовали у Месец.

Било је и поклона, и млого којешта, али, као што кажем: моја воља није била, премда је иначе жена у сваком смотренију изрјадна.

АЛЕКСА: Како, што се сродства тиче? Мени је довољно ако сам вам услугу у чему учинио. ЈЕЛИЦА: Право да вам кажем, ја се радујем што се тако размимоишао. АЛЕКСА: О, молим, за вас и није ма гди обитавати.

Што је год у мојој власти, увјерени будите да вам нећу одрећи. МАРКО: Не знам како вам се допада мој дом, но ја кажем да вас радије имам него да сте ми рођени син; и моја се Јелица у томе слаже.

БАТИЋ: Господин Вујућ, не знам како ћу да вам у очи погледим. Моја безумна, тако да јој кажем, мати полакомила се на речи једног ниткова, и дала прстен Јеличин, мислећи да добија дукате у залогу за њега.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

фишеке вади, а онда Пијетлу придику држи: „Кад у лов одем, рођени побро, обоја врата забрави наша, и још ти кажем: чувај се добро од старог лисца, од Мудријаша. Од њега већег лукавца нема, у свакој ријечи замку ти спрема.

Јунаков живот мек је ко бајка кад га прича његова мајка. „Ех, мој малишан — шта да вам кажем — шапуће мајка сутону сивом — гугутао је на мојој руци и смешкао се свакоме живом.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Поштанска лађица мора да је у задоцњењу. Кажем човеку с ким сам још малочас говорио на обали: — Поштанска лађица мора да је у задоцњењу?

Коса јој је савим светла. — Волите много децу? — Деца су сатисфакција живота. — Нисам вас добро чуо. — Кажем, да су деца једна сатисфакција. Живот не би вредео без њих. — Сигурно. Је ли на овом острву ловиште?

— Довиђења. Пролазим опет кроз село. С једне и с друге стране, жене и луди гледају ме љубопитљиво. Кажем свакоме: добро вече! И свако ми тако отпоздравља. Испред једних врата неки млад човек кује ципелу.

— Откуда онда ратови? — То баш и кажем: рат не долази зато што га један народ воли а други не, што је један у праву а други не, или што је један некултуран а

Најзад разазнајем и по коју реч, јасну и усамљену као звезда: — Не, кажем ти да не! Чамац пристаје испод мојих ногу али га ја апсолутно не видим.

— Разуме се да је змија, — каже рибар. — Змија са ногама! Сутра ћеш наћи и рибу која има ноге. — Кажем ти да је змија. — Гледај како се ухватила за штап.

— Шта ћеш чинити? — Шта се чини са змијом? Убићу је. — Али кад ти кажем да је то велики гуштер и да је користан. Пусти га да иде. — Хтела ме је ујести. — Е страховито си глуп.

— Сумњам. Ја сам познавао врло мало Енглеза. — Хтео сам само да кажем да је боље остати на староме занату. Не вреди бити добар када се свет толико искварио после ратова.

Затим сам у возу чуо неколико једновремених и укрштених разговора између путника. И ово: — Не кажем за онај утисак, тако чест, када се човек тек упознаје, да је то већ старо познанство.

Поздравите Пипа. Жена је моја ишла јутрос код Лоње и донела ми о њему вести. Боље је да много не једе. — То кажем и ја. Најзад, зашто мени сви то кажете као да га ја храним! Довиђења, Армандо. — Довиђења, наш стари.

— Ускоро ће бити месечине? — Већ је расветљено иза планина. Ви долазите због риба? — Не. Не бих умео да кажем због чега сам дошао. — Седите ли добро? — Изврсно. — Обишли сте Пипа? Он за мало да није умро.

— Зашто бих дошла? — Мислим да бих имао нешто да вам кажем, ако дођете макар само за тренутак. — Боље је да кажете онда сада.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

НАХОД Нађосте ме где лежим у лишћу имена тајног, можда биљног, а ко сам не знам да кажем; пола ми имена оста на прсима мајке, пола на окорелој усни дива.

ме опет у хору, ја одлазим нагло, песме ко прашина дижу се за петама, бичем се звука од речи сад браним, мир! кажем им, док се куполе њишу ко високо цвеће, зар удар звона да буде за мене узвишен знак!

Два се бога о тела њихова отимљу и безброј риба. Куда сад, питају ме са кривим мачем у грлу, куда? Узводно, кажем као да смо праве рибе, рано је још за одмор у мору, идемо бистром камену под окриље дуге, раменима да подупремо

ЈУТАРЊИ ЗАПИС Свиће. Нећу да кажем ко сам. (Шапатом: граматик) идем по воду. Дуге сам ноћне часове читао крај жишка. Ведро спуштам у рујну реку.

Кроз отворен прозор видим спава господар с руком на балчаку. И његово тело је мач један кажем и дижем очи. Горе се бели постељина у којој је спавао бог. Рука се једна спушта на моју главу. Свиће.

Захтевају да им се одлучно каже ко, ко то лупа у врата, за кога се праве ови довратци, говорите! Чудно питање, кажем ја. Мислим да је на овом свету све јасно. Ко може лупати ноћу на врата? Неко ко те спасава, или неко ко те прогони.

У узмицању нема разлике између тела и душе, кажем. Али то су крупне речи. Први постови изгледају као велики догађаји. Храна почиње да има неиздржљиво јаке мирисе.

И словљењу. И ословљавању. Ето нас с тобом, у имену. Не кажем да сам те одгонетнуо. Али нисам ни твоје име одгурнуо у немогућност. Волим да говорим, јер те помињем.

једној луци седи и пије очи му сиве питали га да л 'је убијен он рече био је убијен сад више није Синаит у Горњаку Кажем Велика је Синајска гора иако није од једне иконе већа гле стуб по средини и борова раст око свете Катарине не гори

своја клешта право у лице испод оних понора што их човек сања отвара се још једна провалија сиви амбис знања кажем ти то пре но што падне киша иди па се трезни ти кажеш да си бегунац Београда али овде усред подне може да почне

Нисте то знали? Зашто сте живели! Уосталом да кажем још нешто о себи обучен у одело саткано од белог злата у мом качкету сабрана су многа дела из нове антропологије

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

СИМКА: А данас, ето, одржасмо му седмодневни парастос. ВИДА: Истина, кад већ помену парастос, баш право да вам кажем, није лепо што је данас само један свештеник служио. Имало је ваљда одакле да се плати, а покојник је толико заслужио?

неће, канда, бити да си му ти, Агатоне, баш тако близак. МИЋА: Да, то сам и ја хтео приметити. АГАТОН: Па не кажем ја да смо баш рођена браћа, али тек род смо.

ВИДА: И ако је пао, пријатељ-Агатоне, теби није ништа зајео. АГАТОН: Ама, не кажем ја ништа против тога, али да си пао под стечај, па онда купио аутомобил, ја бих ти скинуо капу.

ПРОКА (буни се): Зашто, кобајаги? ГИНА: Ако можеш ти, пријатељ-Агатоне, може и он. АГАТОН: Ама, може, не кажем да не може, само погледај га какав је. Ето, погледај га, молим те!

Е, 'ајд сад, ако можеш, да не штрпнеш кирију. ТРИФУН: А, то никад! АГАТОН: Ама, не кажем ја да би ти то урадио од твоје воље, али знаш већ како је; кад имаш кеца у рукама, штета је пропустити прилику.

МИЋА: Како ко, а ја? Као да ја не постојим? АГАТОН: Постојиш, не кажем да не постојиш, али постојиш некако у ваздуху. МИЋА: Како у ваздуху? Како ви то мислите?

Немаш службе, немаш заната, немаш никакве користи. МИЋА: Немам, не кажем да имам, али, најзад, човек се и не школује зато да од тога има какве користи већ да буде школован човек.

Ниси ти овде у срезу, него на парастосу. Шта имаш ту да испитујеш? ВИДА: Па да видиш, Симка, право да ти кажем и треба испитати.

ТРИФУН: Е, Агатоне, за тих пет нула ћеш да извиниш а што се тиче отварања тестамента, ја, право да вам кажем, и волим што ћемо почекати четрдесет дана. АГАТОН: Па јест, ти волиш да густираш. ТРИФУН: Па да густирам, дабоме!

тако, нашла се ту. САРКА: Добро, то је тетка, а ова девојка? Мене, право да вам кажем, више буни ова девојка. МИЋА: И мене! САРКА: Тебе, пријатељ-Мићо, друго буни, а мене друго.

САРКА: Па ако ћемо истину да говоримо, покојник је волео онако... како да кажем, де... помозите ми. ТРИФУН: Волео је да врде. САРКА: Ех, ето то сам хтела да кажем. Волео је, бог да му душу прости!

како да кажем, де... помозите ми. ТРИФУН: Волео је да врде. САРКА: Ех, ето то сам хтела да кажем. Волео је, бог да му душу прости! ТАНАСИЈЕ: Е, то јесте, то му се мора признати.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Дуго ме љубила, па ме онда ухвати за руку, да ме испрати. Отац је помилова: — Е, врати се ти, имам нешто да му кажем... — Па што? — и напући уста. — Е, још једном до виђења! — пољубих је и пођох журно са оцем.

На излазу застадосмо. — Е, сине да се растанемо. Али... хоћу да ти нешто кажем. Наш растанак можда ће бити дужи. Ти ћеш доћи... не сумњам... али ја сам стар... осећам... — доња му усна задрхта.

Нисам заборавио да им прво кажем чин. Опет ме упутише даље... Као да сам се мало уживео у околину... Застадох пред шталом одакле ме запахну мирис

Код нас би сто пута побегла. А она јок, као да ме чика. — Помози бог, снао, кажем ја. „Бог ти помогао... А отклен си?“ — пита она мене. — из далека — велим јој ја и прилазим све ближе. — А, овај...

— Знаш... нема ту шта... — говорио ми је самоуверено поднаредник Траило. — Овај... знаш, бој се бије, како да ти кажем... „срцетом“, а не поткованим цокулама. Не дам ја Танасија за десет њихових. — Зар је тако добар? — Кој... хм!

Ја се наједном раздремах. — Ех, не мора се, него тако ти хоћеш. Ето, овај... и ја сам оставио жену... Како да ти кажем, ни мени није лако, а велиш мука је и теби, па баш нам ништа не би фалило... — Видим да си ђаво... — На своја места!

— Вала, браћо, искрено да вам кажем — жали се Александар — теже ми пада ова непрекидна вика командантова, него цео овај рат...

— Е, морам да те бијем. Ко ти је казао, стоко једна... Сада кажи: хиљаду осам стотина метара. Боље је да кажем више него мање, па да наше побијем.

А смеју се и њих двојица. — А у село коморџије из штаб... баш кувају кафа. А Таса каже: „Добро вече“, а и ја кажем. А онај чучнô и меша, а покрај њега две кутије пуне са шећер и кафа.

И онда ми објасни како ћу доћи до четврте чете. — Виде ли се непријатељски ровови? — Е, ете... како да ви кажем, виде се од оно дрво, па до ону врзину. — А пуцају ли? — Па...

Ало, ало! — Ја сам осматрач пете, осматрач пете... Ало, ало! — Онда се окренем Танасију и кажем му да не чујем ништа. — Сигурно је прекинута жица. Ах, фирија дракулуј!... Кад престане, морам да тражим прекид.

Погледах га зачуђено, питајући какве везе има његов коњ са мојим питањем. — Ама, како да ти кажем... чим трпи ту џукелу поред себе, онда знаш... и овако, и онако... Моја земуница ми је изгледала сада као неки салон.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Дуго је времена прошло тако. Смркло се одавно. Врата шкрипнуше. Гојко скочи. — Ехе, братићу мој, кажем ја њој: даћеш ти мени, Смиљка! Јок, вели она. Море даћеш ми, луда жено, па макар се сву ноћ вукли по кући.

Јес’ видео, господине?... Кажем ја вама: по зубима лоле, па да ви’ш како ће да врте репом. Море, прâво мушко ! Она ће и за чичу извући још пô рубље.

« — Устани!... викну она оштро, па се одмах затим трже и узе благ тон. — Кад год ја што кажем коме ђаку, ОН одмах треба да устане, па да ми стојећи одговара.

Одмах се могло опазити да је то отресит, жив, окретан младић. Још с половине дворишга он проговори: — Кажем ја: није се он могао променити — Гојко као Гојко, остао »младâ«, к’о што је и у школи био... Дакле нове колеге!

»Ето, кажем ја: само полако, па ко зна шта још може бити !...« помисли он и погледа крадом Вељу, па опазивши на себи његов поглед,

»Ала би то био живот, Боже!... али ко сме о томе мислити... Није то за мене, за оваког хм... како да кажем... повученог, јест баш туњавог... Туњав сам, није вајде«.

како то ви... Некако то ви радите друкчије, живље. — Хм... кажем вам... поче он отезати, па у говору баци поглед на сокак и прекиде, занеми.

Тако је то, братићу, ја... А он учитељима ништа не може. Не може ништа, кад ти кажем. То једно, што их ворта с платом, али тако ти је свуд, по свима срезовима.

— Шта ради господин учитељ? — Са децом, веселник. Шта ће... да се склони од зла; боље му је. Сад ће и он изићи. Кажем ти ја, братићу, не бој се ти. Њему баш немој зубе показивати, ономе знаш... него онако низ длаку.

— Него да кажем ја да узму другог човека, кога младића. Стојану заигра обријана и обрасла кратком чекињавом косом брада; он затрепта

Ето, и ви се сећате неких ситница... — А ја вам кажем да не знам за младост.. Сећам се многих ситница, јест... али то је туђи живот, то сам ја само посматрао...

Да му закука једномесечна плата!... Кажем ти: док ти је жив Пера писар, не брини... И он изиђе брзо из школе. А Гојко сеђаше на свом убогом кревету и плакаше

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

208. Дика каже: “Љуби ме, умрећу!“ Нисам камен да му кажем: “Нећу!“ 209. Захвали се бела Рада Код сви’ друга на кладенцу: “Како ли ме мајка роди, Мене момче не целива, Ни

— Јеси л’ рада, да ти који дође? — Ја сам рада, да ми оба дођу. — Шта би дала, да ти за њи кажем? — За брата би дала мискал злата, А за драгог’ ђердан испод врата. 227.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

МИЛУН: Одложи оружје! СОФИЈА: Какво оружје? МИЛУН: Одложи оружје, кад кажем, или ћу пуцати! СОФИЈА: Али, господине, немојте да будете смешни! ЈЕЛИСАВЕТА: То није оружје, то је реквизита!

Господине поднаредниче, то је текст из једног позоришног комада! Ја у том комаду играм Стефана, и кад ја кажем: „бар то је лако објаснити, ја мислим”, ту Филип, који у том комаду игра Уроша, упада са текстом који сте чули!

СИМКА: Ти глумци су увек живели мимо света! ГИНА: Не стиди се ни да се голити! СИМКА: Да ти кажем, не би ми веровала! ГИНА: А ја од ујтру не вадим руке из корита! СИМКА: Она карминише и брадавице на грудима!

СОФИЈА: Ниси ми казала како је диван поглед одавде! ЈЕЛИСАВЕТА (излази на веранду): Кад да ти кажем? Морала сам сама да распакујем кофере! СОФИЈА: А јеси ли видела ону пшеницу, препуну булки?

ТОМАНИЈА: У вароши је као у осињаку! ГИНА: Боже, где ли је Секула! ТОМАНИЈА: Па зар ти не знаш? Да јој кажем? ДАРА: Секула ти је ухапшен! ГИНА: Шта кажеш? ДАРА: А ја сам мислила да си ти то већ чула!

БЛАГОЈЕ: Шта он има да признаје? ТОМАНИЈА: Па ваљда Секулу познајеш, мајка си му! ГИНА: Како могу да кажем да га познајем, када муку којом га муче не познајем? ДАРА: Досад га нико никаквом муком не мучи!

Тако! И хваташ га за руку! СОФИЈА: „Чуј, чуј, он сања о своме сину!” ЈЕЛИСАВЕТА: „Овде си?”... Шта сада кажем? ВАСИЛИЈЕ: Питаш: „Овде си? Заиста си овде?” ЈЕЛИСАВЕТА: „Овде си? Заиста си овде? Ах, како је јадан!...

СОФИЈА: И то за последњих неколико дана! СИМКА: Шта кажете? ЈЕЛИСАВЕТА: Кажем да сјајно мирише! СИМКА: Окупацијска гозба!... Хоћете ли да преузмете улогу домаћина, да сечете?

Смешна питања! ВАСИЛИЈЕ: А где, по тој истој логици, треба да буде глумац? СИМКА: Знам шта хоћете да кажем: у позоришту! А зар је сада време за позориште? И не могу се упоређивати пекар и глумац!

СИМКА: Шта вам пада на памет, ја сам у жалости! ЈЕЛИСАВЕТА: Баш зато и кажем што сте у жалости! Обуците нешто бело! Што пре! И то бело нагласите нечим црвеним! И ставите у косу белу раду!

БЛАГОЈЕ: Ставио сам је да ти боде очи! ГИНА: Ја сам моје очи одавно исплакала! И остави ту флашу, кад ти кажем! Треба још негде пијан нешто да излајеш! БЛАГОЈЕ: Ја, за разлику од тебе, владам собом! И знам шта говорим!

ГИНА: Барем знам да, док је овде, није у затвору! Да ми се Секула од његових батина одмори! ДАРА: Да ти отворено кажем, то је оно што ме највише и плаши! ГИНА: Због чега?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Шта хоћу тиме да кажем? Хоћу да кажем да је љубав према мору исто тако могућа као могућност да човек воли, бескрајно, једну жену.

Шта хоћу тиме да кажем? Хоћу да кажем да је љубав према мору исто тако могућа као могућност да човек воли, бескрајно, једну жену.

“ Да је дошло до најгорег, Сибе би, можда, кажем можда, испливао. Петар, не. Ја, сасвим сигурно, не. НА РИБАЊУ СА МЕСЕЦОМ Лутајући по Приморју ја сам, свако вече,

Кад пролеће гране, ја и сад имам обичај да кажем: „Аврил, ла граце...“ Винавер, и неки други моји критичари, писали су да знају да сам ја у Бечу потпао под утицај

А не треба, ваљда, више ни да кажем да је сиромах Буца, комедијант, онда некако удесио да то буде тачно тамо где ме је Аустрија 4. августа 1914. ухапсила.

Могло је да дође до закашњења, а закашњења да буду врло непријатна, да не кажем фатална. У сваком случају, за време мог боравка, у тој команди, присуствовао сам, каткад, врло непријатним сценама

А сем тога, и да сам о томе рекао више, нико ми данас не би веровао. Хтео сам само да кажем да ову песму, ове патетичне стихове, нисам исисао из прста.

Сећам се лепе, веселе, покварене Маријете Лориол, и кажем себи, полугласно: „Ла цхарогне“. Стижем, затим, у варошицу Сан Вито, која је пуна багрења, белог, жутог, плавог, и, у

Каткад, међутим, понашам се не баш морално и ми се брзо разумемо. Оне гурају под седиште корпу, а ја кажем нареднику: „Већ сам прегледао!

“ Пратимо каткад воз до станице у Беч, где скидам траку и постајем, као толики други, анонимни официр у Бечу. Кажем да идем ујаку а да ћу идући воз прегледати сутра, при повратку.

Решавам се, дакле, да одем у Коморан у двадесет и девету, да кажем збогом и да узмем своје ствари, које сам оставио тамо, у свом стану.

Да га оставим на миру и да му не досађујем. А кад се ја нервирам и кажем му да ми је будућност сасвим несигурна и да сам сиромах, он ми подвикује: да не тражим можда да ми се издаје плата,

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

!)... А које сте ви народности, ако смем питати? — Па, ја, управо, како да вам кажем, и сам још не знам!... — рекох застиђен, и таман да отпочнем причати своју тужну породичну историју, док ме он

— У каквим сте односима са суседним земљама, ако смем питати, господине министре? — Е, како да вам кажем?... Добро, добро, на сваки начин...

— Е, како да вам кажем?... Добро, добро, на сваки начин... Право да вам кажем, ја нешто нисам о томе ни имао прилике да размишљам; али, ценећи по свему, врло добро, врло добро...

— Па то ваљда народ бира? — Па, како да вам кажем?... Јест, оно бира народ, тако је по уставу; али обично буде изабран онај кога полиција хоће.

Министар ме одмах прими љубазно и понуди да седнем, пошто се већ пре тога, разуме се, кажем ко сам и како се зовем. Министар, протегљаст, сув човек, са грубим, суровим изразом лица, које одбија од себе, иако

— Тако је! Народ има све слободе, али их не употребљава! Управо, како да вам кажем, ми, знате, имамо нове, слободоумне законе, који треба да важе; али некако, по навици, а и радије, да видите,

Привреда је усавршена добрим законима. О томе више не треба ни мислити. Ја заћутах не знајући шта да му кажем, док ми он с доброћудним, блаженим осмехом рече, показујући неку стару књижурину: — Шта мислите, које је ово дело?

— То вам је дивно! — рекох. — Али када вам још кажем да овог издања више и нема!... — Та то је величанствено! — узвикнух као одушевљено и узех разматрати књигу, правећи

— То не разумем — приметим, иако чак не беше учтиво да то кажем. — Како не разумете?.. Врло проста ствар. Тај богати трговац, муж те госпође о којој говоримо, нема с њом деце.

Његова жена, онда, као што вам кажем, поднесе Скупштини молбу, и Скупштина повољно реши. — Па је ли богати трговац задовољан таквом одлуком народног

Ја сам већ у своме министарству почео уводити штедњу, а на томе живо раде и остале моје колеге. Штедња, као што вам кажем, то је основа за благостање сваке земље. Јуче сам у интересу штедње отпустио једног служитеља.

То је, држим, важна ствар? — Тхе, то баш и није важно!... Како да вам кажем? Управо, не зна се још колики су приходи. Читао сам нешто о томе у једном страном листу, али ко зна је ли то тачно?

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Човек сам, што 'но кажу у годинама и, да простиш, изродио сам доста ђеце, па нећете ми замјерити што ви кажем. Тревим се, брате мој, на киселој води, код старе стублине; искупи се, брате мој, к'о што знате, сијасет свакојака

о, притегла се, брате мој, у неке лубове, па једва дија, па, да ти кажем, и не крије своју бруку: ама лијепо се виде лубови око ртењаче и слабина... јес' 'ванђеља ми!...

— Е, па, јес', тебе смо, кад нећеш да нам кажеш име твоје девојке. — Па 'ајде, баш, да ви кажем. Име јој Милица. — Нека баш. — Сад шта ћу ти, кад ми не верујеш. 'Ајде, Анђо, почињи, име знаш.

— Иди сад, молим те, к'о брата! — Само да ти нешто кажем. — Ама немој, очију ти! — Само часком. И, више се ништа не чу... А комишање иде својим редом.

»Је л'те да не зна ништа?« — вели отац му. »Кажем му ја да он батали стихове, па да учи историју; ал' немам коме да говорим...

— Море, ти ми нешто онако... како да кажем... нешто сумњиво изгледаш... — Није... седео сам синоћ дуго, — одговори Пера и обори главу. — Хм... добро, добро...

Сваки је расколачио очи и отворио уста тако, да су она готова сваког тренутка дати звук: а—а—а!... Доста је да вам кажем, да се у том допису најцрње напада наш господин капетан, а да бисте појмили сву тежину и значај тога греха, морам вам

И ту капетан поглади леви брк и повуче из трешњевака, а ми чисто не дишемо. — Овосреској власти, кажем ја, познати су они... како 'но беше... а ја...

« — Е та ти ваља; то си му истину казао, — вели Митар. — Ја. После већ кажем: што непознати дописник вели то и то, одговарам му да је то лаж и клевета, иза то ћу га тужити суду... — Зар истина?

— и ту Митар крупно опсова. — Море каз'о сам му много; каз'о сам му... хм... ко ће то све да упамти. Кажем ти... 'нако... све кратко и оштро. — Кад ли ће изаћи у новинама? — Хм...

— Лакше, лакше за име божје! викну ми он. Стадох, ал’ не знам шта да му кажем. Откуд он овде? Помислим да то није какав нов колега.

прекиде ме она. — Ха, ви се, као што видим, врло радо шалите, роцпо. Ну, па да вам кажем без шале, јер ми није до ње.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Чујеш ли, овамо кад ти кажем! ДАНИЦА (улази). ПАВКА: Ти опет? Јесам ли ти хиљаду пута казала: нећу да те видим тамо! ДАНИЦА: Боже, мајка!

ЈЕВРЕМ (после извесне паузе, пошто је размишљао мало): Овај... Павка... имам нешто важно да ти кажем... ПАВКА: А ја опет теби ЈЕВРЕМ: Ама, остави ти, ово што што ја имам да ти кажем много је важније.

Павка... имам нешто важно да ти кажем... ПАВКА: А ја опет теби ЈЕВРЕМ: Ама, остави ти, ово што што ја имам да ти кажем много је важније. Дакле, идем одјутрос ја чаршијом... ПАВКА: Баш кад помену, а што, бога ти...

ЈЕВРЕМ: Ама, није то, него човек ме упита: како, како, газда-Јевреме? ПАВКА: Па то је То што ти ја кажем. Чим се приближе избори, он тебе пита: како, газда-Јевреме? (Спази му новине.

ЈЕВРЕМ: Дошао, знаш, да прочитам новине. Стигла пошта, а у дућану ларма па не могу да читам. ПАВКА: Ето. Је л' кажем ја! Оставио дућан да чита новине! Баш право да ти кажем, Јевреме, кад дођу тако ти избори, а мени чисто смркне.

ПАВКА: Ето. Је л' кажем ја! Оставио дућан да чита новине! Баш право да ти кажем, Јевреме, кад дођу тако ти избори, а мени чисто смркне. ЈЕВРЕМ: Ето ти сад! А шта има теби да смркне? ПАВКА: Тако.

Боље иди ти па ми скувај кафу. Знаш како је, слађе се читају новине уз кафу. ПАВКА: (полазећи): Добро, Јевреме. Ал' кажем ти, не волим кад наиђу ти избори, па то ти је! (Одлази.

ЈЕВРЕМ: А то би ви као волели, да он удари устрану? ИВКОВИЋ: Па, право да вам кажем, волели би! ЈЕВРЕМ: Е, то ти не ваља, господине Ивковићу.

ИВКОВИЋ: Па ми можемо пријатељски разговарати, а не бити у истој партији. ЈЕВРЕМ: Можемо, не кажем да не можемо. Могу ја теби, на пример, да кажем: господине Ивковићу, скупе шљиве ове године.

ЈЕВРЕМ: Можемо, не кажем да не можемо. Могу ја теби, на пример, да кажем: господине Ивковићу, скупе шљиве ове године. А ти мени да одговориш: јест, скупе су!

ИВКОВИЋ: Хвала вам, газда-Јевреме! И ја се, право да вам кажем, у вашој кући осећам некако као код своје куће, као да сте ми родитељи и ви и госпођа Павка...

ЈОВИЦА: А кад се човек зрело размисли: зашто као не би могао и ко други? ЈЕВРЕМ (подозриво): Могао би, не кажем да не би могао, ама дедер кажи ко? ЈОВИЦА (бајаги размишља): Могао би... Ето, Мита Арсић!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

У дотада мирном и скровитом селу... али што је баш нужно да вам одмах морим памћење именима и да вам поименце кажем у ком селу!

Дакле, доста да вам кажем да је у једном мирном и идиличном селу, у коме се дотле поштовао и бог и сваки старији и сељаци живели међу собом лепо

Колико је пута само цитатима из Рајха »померио цименту« капетану кад је писао дописе против њега! Не треба да вам кажем који је то капетан и који је режим тај капетан помагао.

Трошак те двојице испунио је већи део мушеме, зато о другима немам шта ни да вам кажем. А и о овој двојици баш нисам требао. Кајем се.

Чује се само »Лаку ноћ и прошћавајте«! Па и ја бих требао да вам кажем: прошћавајте, читаоци, што сам вас толико дуго задржао у механи.

Њега ћу ја. Дивота! Славно! Помрчина је била у соби, па не смем рећи да му се засијало лице од задовољства; али кад кажем да је од задовољства трљао руке, седећи онако у кревету, држим да ће ми свак веровати.

Да си имам неку прилику па да нађем некога човека да му теслимим ову кафану са све једик, па да му кажем: »Ево ти, брате, ја сам видеја једна штета; а ти берем хаир да видиш од радњу, да да господ!

А мен’ ми за зборење лако, тол’ко за писање мука! А ја да измислим и да кажем, па да ми даде бог твоју учевност, господине, — хе, хе!

— Море — прекиде га Срета — ни чашу воде није дужан геџо да му да! — Ах, господин-учитељ, теб’ ти можем овој да кажем.

па си дође капетан код мене, а ја спремим лепо вечеру, а сас вечеру Уредбу о механама, па му отворим књишку па му кажем: »Чети си, господин-капетан, што пише у ову књигу у параграфос једанаести што пише: да нико не сме да дâ своју зграду

Хехе! Башка твоје знање, башка моје умење! — Славно си се сетио! — вели му Сретен. — А ја па таг да му кажем: »Е, па, господинкапетан, како ћемо саг? И ти влас’, и ја влас’, па погле какво безакоње чинимо ми што смо влас’.

Е, ово знам да не разумете, читаоци, а сами сте криви, јер је јасно као дан, — само док вам кажем. Срета је зачудо волео да се угледа на Виктора Хига, да се, као и овај, бројевима и датумима изражава, а наравно да је

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Ко је још видео тај дан У коме човек остари?). Кажем вам, децо, као кроз сан: Чудноват дан. В Саобраћај стао, насред сквера Два кондуктера играју кликера!

ШТА СУ ИЗМЕЂУ ОСТАЛОГ РАДИЛИ СТАРИ СЛОВЕНИ Драги пријатељи, хтео бих да вам кажем нешто сасвим ново Из живота наших предака, племенитих поткарпатских грађана: — Стари Словени бавили су се ловом,

) Ту проведе, ни верен, нити венчан, Уз омиљену узречицу Опрем, бре! Малчице расејан, да не кажем кречан, Живео је не знајући како ни где...

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Твоја срећа — не разумјеше те“. И чујте ме што вам данас кажем: познао сам на оне тавнице да су божју грдно преступили, и да ће им царство погинути и бољима у руке уљести.

СВРШИЛА СЕ ЛЕТУРЂИЈА, ИЗЛАЗЕ. ЂАЧЕ ПРИЧА ИГУМНУ СТЕФАНУ ПРЕД ЦРКВОМ. ЂАЧЕ Слушај, ђедо, да ти нешто кажем. Кад су прва звона зазвонила, дигâ сам се да идем у цркву, али јеку нечесову чујем, те ја стрчи брже накрај поља.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

И, ето, зато нећу и не могу да те кријем, да после он мене тако грди. И све ћу да му кажем, чим дође, видећеш ти! — завршиле су. И то је помагало, застрашивало, јер знало се шта чека тога.

И, ма да се још није био ни приближио к њој, отпоче: — Ете, поздравио вас ефенди Мита и поручио ми да вам кажем... — Ако, ако, добро нам дошао! — предусрете га мати. И кад дође до ње, брзо му изнесе троножну столицу да седне.

овај сељак још с врата поче да муца кроз сузе, не гледајући ни у Софку, ни у свекрву: — Газдарице, ете, послали ме да кажем да је газда убијен. Убијен је газда, газдарице! — понављао је, једнако бришући зној по кошчатом лицу и дугачком врату.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ Јовану Радуловићу Шта да ти кажем, пријатељу млади? Речено је: „Има време кад се сеје И време кад се жње;“ — и кад се ради; И кад се човек сваком

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Па што!“ понови и он. „Ваистину, ако не умијем у пјесми, умијем овако да вам кажем шта је затијем било!“ „А да кажи!“ „Богме, ево што: „Гранајлије пушке дохватисте, „Пааа... дођосте ево овдје...

Ја обрнух Стамени плећи, па у кућу. Она ме, у раздвоју, закле Милуном да теби кажем!“ „А да, губала га братска љубав!“ поче сердар љутито.

„Ја, Господару,... ја не вељу ништа... Но како ти речеш, онако ће бити!“ „Е, добро!“ рече Владика, „ја кажем да те вјера везивала за Радојева сина, а овако ја те раздријешујем. Ти си слободан да удаш ђевојку, за кога теби драго.

„Мој драги пријатељу, све је то чудно... Чини ми се да снијевам... Ја, ја не знам шта да ти кажем...“ „Реци: ’хоћу’ — па си ми рекао све. Племенитим одлукама не треба много времена да сазрију!

Па, да ти право кажем жао ми је и досад, јер није у тијем годинама, да може удовати... Дакле, што би ми? Ко би нас припазио још ово мало

“ прекиде је он смијући се. „Ти ћеш му казати истину, овако: Стана је вјерена, то ти не тајно кажем, а без мога знања. Поздравио ти се сердар и рекао да опростиш.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Тако, „Ам ти кажем, ам ти не кажем, само ти се каже“ (Ам). Али су већ успелије: Који је чам низак као трава? (Јечам); Иде сељанка и носи

Тако, „Ам ти кажем, ам ти не кажем, само ти се каже“ (Ам). Али су већ успелије: Који је чам низак као трава? (Јечам); Иде сељанка и носи котарицу са

— Шаш деветерошаш, како се раздеветерошашио! Б) ЗАГОНЕТКЕ А) ЗАГОНЕТКЕ-СКРИВАЛИЦЕ 1 — Ам ти кажем, ам ти не кажем, — само ти се каже? (Ам) 2 — Били у соби Нико и Ништа, па Нико избаци Ништа; шта је остало?

— Шаш деветерошаш, како се раздеветерошашио! Б) ЗАГОНЕТКЕ А) ЗАГОНЕТКЕ-СКРИВАЛИЦЕ 1 — Ам ти кажем, ам ти не кажем, — само ти се каже? (Ам) 2 — Били у соби Нико и Ништа, па Нико избаци Ништа; шта је остало?

(Три Нике, Николе) 8 — Ја се зовем куку и руз, без мене вам куку и леле? (Кукуруз) 9 — Јас ти кажем, јас ти показујем? (Јаз) 10 — Која сен може се руком ухватити и пуна их кола натоварити, па чак и пећ њима наложити?

(Јечам) 13 — Који се лед никад не смрзне? (Поглед) 14 — Највише дýга има и нико му није позајмио? (Буре) 15 — Нити кажем, нити показујем? (Нити) 16 — Сто и четири? (Четири ноге и сто) 17 — Ти га ја, ти га ти, — ти га не мож’ погодити?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

ако ти више што не знаш, то је све ништа; стани да ја теби кажем једну праву истину: Кад ја бија у младо доба стари човек, онда ми имадијасмо млого кошница, па би и ја свако јутро

“ — „Е! вала, море! марви нема суда.“ — Онда Еро: „Ама чујеш ли ти, ефендија! што ја кажем: моја крава убола, твоју краву.“ — „А а! море!

Најпосле јој човек рече: „Ако ти кажем, ја ћу одмах умрети.” Она опет ни за то не марећи једнако навали говорећи да друкчије не може бити него да јој каже.

одмах наручи мртвачки сандук и кад буде готов, метне га пред кућу па каже жени: „Ево сад ћу лећи у сандук па да ти кажем за што сам се насмејао; али како ти кажем, одмах ћу умрети.

готов, метне га пред кућу па каже жени: „Ево сад ћу лећи у сандук па да ти кажем за што сам се насмејао; али како ти кажем, одмах ћу умрети.

” Кад то човек чује, он устане из сандука, па узме батину и дозове жену у собу: „Ходи жено да ти кажем.” Па све батином по њој: „Ето то је, жено! Ето то је, жено!

” А слуга одговори: „Долазиле су, и она што је била пала теби на коња, рекла ми је да ти кажем да смакнеш горњи клин на доњи, па ћеш је онда наћи.” Како он то чује, истргне сабљу те осече слузи главу.

одмах иду онамо те се развале око језера, али којигод чобан тамо отиде, онај се више | не враћа натраг; за то, синко, кажем ти, не дај овцама на вољу куд оне хоће него држи куда ти хоћеш.

А ено је” вели „на бунару, идем да јој кажем.” Кад жена чује шта је од њене кћери, она почне човеку говорити: „Ја човече не могу твоје кћери очима гледати, већ

на много запиткивање најпосле одговори да има нешто на срцу, али не сме никоме казати, „а да ми је” вели „да комегод кажем, одмах би ми одлахнуло.

ако ти више што не знаш, то је све ништа; стани да ја теби кажем једну праву истину. Кад ја бијах у младо доба стари чоек, онда ми имадијасмо много кошница, па бих их ја свако јутро

Кад овај доле изиђе из вреће, и по јами туц тамо туп амо не нађе ништа до жита, помисли у себи: „Ако ја побратиму сад кажем да нема ништа, он може отићи и мене у јами оставити, па што ћу сутра од попа кад ме нађе у јами?

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

И ово је вест који чух од њега и поведам вам да је Бог светлост и да таме у њему нема. Ако кажем да заједницу са њим имамо, а у тами ходимо, лажемо и не творимо истину.

Да кажем, дакле, и ово и да потребно предам мојим вољеним оцима и браћи. По учињеном дијаклизму у припрати, то јест када се узе

мрзост пред Богом, него више да примате благодат од њега и близу себе да га имате, као срцем смирени, или истину да кажем, онај ко га чува биће завољен.

Него одвраћамо вас и од тајног тамног дела и непознатог, да не кажем и украденог. Није ли вам тамно дело које се чини сакривено?

примите и савет и заповест неразрушиво и непромењено, вама на корист и спасење душевно и учвршћење и свима умирење, да кажем и мога оца пред лицем Господњим похвала и украс.

Слободан говор, колико је могуће, пресецајте. И ово сажето да кажем: све што не води спасењу да се одгони. Немојте, о чеда и браћо, никада оно што шкоди да поштујемо, а оно што спасава

У понедељак и у среду кажем вам да никако не окушате пића, већ се држати као и прве недеље. Уколико се у један од ових дана догоди празник

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ЦМИЉА: Вамо лупају, изгледа имаш муштерију! ГОСПАВА: Немам времена ни за цигаретпаузу! Ал теби ово да кажем: оне мишеве дискотиш како знаш! Гребу под креветом, не могу да се коцентришем!

Помислиш просјак, најуриш га и шупираш, а све ти после по кући прокисне! МИЛЕ: Који бог да ми прокисне? СТАВРА: Кажем на пример! МИЛЕ: Што смо ти ми заостали! ИКОНИЈА: Зар немаш ништа боље да обучеш? Видиш ли ову кишетину?

(Поново заспи; враћа се Иконија) СКИТНИЦА: Да вас питам. Сад баш кажем овој вашој, за шанком. Да л вам је свраћала једна, зове се Вукосава, очи црне, пунђа, метар и осамдесет?

Дајде две ђуроваче! СКИТНИЦА: Требало је да се венчамо четрешесте. ИКОНИЈА: Не знам шта да вам кажем! СКИТНИЦА: Муж јој био предратни поднаредник. Умро у Немачкој, у заробљеништву. ИКОНИЈА: Стварно не знам.

Била је стварно одлична куварица! ИКОНИЈА (улази): А ви још ту? СКИТНИЦА: Баш причам о тој истој Вукосави. Кажем, била је одлична куварица! Јела чорбаста, теставна, пиле у ајмокцу, колачи издашни, а пите јој се јуфкијају!

И не каже: шишмиш, него: шишмиш! Сигурни сте да није свраћала? ИКОНИЈА: Побогу, човече, па нисам блесава! Кажем вам да би се сетила да јесте! СКИТНИЦА: Ако се деси да некад случајно наврати, немојте ништа о мени да помињете!

Гута куће, гута људе, гута главе! Паз да и тебе не прогута! ГОСПАВА: Имам ја џеп, да ти не кажем какав! Да уђеш, да ти се не виде ни блокеји, акамоли круна! ПРОСЈАК: Само се ти надимај, само граби!

Овде ће морати да се покаже! Видо си оног ћопавог? И оног соним чворугама? Разумеш? ТАНАСКО: Да кажем да разумем, пре ћемо лећи! МАНОЈЛО: По свим мојим прорачунима, овде треба да се покаже чудо!

АНЂЕЛКО: Ама немо ти мени мацо! ЦМИЉА: Малопре ти није сметало! АНЂЕЛКО: Малопре је за малопре! ЦМИЉА: Да ти кажем како сам испланирала! Можемо и ми да сазидамо без дозволе, ко и други!

МИЛЕ: Оће ли скоро та ракија, мајку му? ИКОНИЈА: Видиш да причам са човеком! МИЛЕ: Кад кажем пиће, има да ми се донесе у моменту! ИКОНИЈА: Не мораш одма да лупаш по асталу! Чекајде доднесем овом зграновнику!

Без пишања уз ветар нема човека ни човечанског карактера! Севај за други астал! МИЛЕ: Шта каш? СТАВРА: Кажем, севај за неки други астал! СКИТНИЦА: Код вас човек свачега да се нагледа.

Кад те задеси несрећа, ко да прогледаш. Видиш и оно што нико не види! ИКОНИЈА: Ја и кажем да човек повантрза! СТАВРА: Није, него се освести, дође себи.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Али, овако, ну ми ти роди, њена мати постаде, и веза ми руке... МАРИЈА Не кажем ништа. Само није лепо. Ако мени нису сви једно, нисам им мати, теби су сви једно. Сви су твоја деца.

И као што ми ти нареди, нисам хтео да му кажем да су то твоје паре, да се не би олењио, него сам казао да сам од другога, комшије, узео под интерес и да, ако не

Или у свет да иде или у бунар да се дави! МИТА Неће, неће да се дави. И не могу ја више. Одавна сам ја чекао да кажем, да скинем са себе. Нећу после да сам ја крив, да ја нисам говорио, казао...

Убићу је, пошто живу не смем да је имам, живој не смем да погледам у очи, ни реч да јој кажем... Убићу је, убићу, и бар мртву да је имам, мртву да је љубим.

Целе ноћи ће бити моја. Све ћу моћи да јој кажем. Целу да је грлим, љубим, ох, ох!... Да, убићу је! (Хвата се за чело): Ох, Боже, Боже!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Млого би ми га крат код куће отео, но ка|ко би пошли у школу, дао би ми га опет, молећи ме да не кажем ништа мештеру, испричавајући се да он није био накањен освојити га, но да ми га је на мало време узео био да види шта

То говорећи, ја и[х] не осуђујем; тога се ни они сами н[е] одричу. Но теби кажем да је права светиња да млађи старијега слуша, да се деца своји[х] родитеља не од|ричу, како ни родитељи своје деце, и

познавајући моју невиност и не видећи ништа чеса би се плашити могао, дам себи дрзновеније и, и сам насмијавајући се, кажем сву истину.

За напитак није нам било бриге, јер је Ники Тодор казао да ћемо све покрај Бегеја ићи. Ја кажем да имам три грошића од они[х] што ми је последњи пут мој тетак дао (а да је знао на какав ће ми и[х] пут дати, не би

који смо јоште с вечера спремили, пак изиђе из града, почем ми каже гди ће ме чекати, а ја пођем у мајсторов конак, да кажем слушкињи да ми двојица нећемо бити тај дан с други момци при ручку. Ово смо овако били одредили за заметнути трагове.

га „Велики”, јер је и дужи и дебљи од свију био, и браде | више је имао он сам него десеторица других): „Да т’ кажем, оче игумне, ја ћу тога малога узети, а Максиму ћу дати пут, јер је несташан као враг и јутрос ми је нов крчаг разбио.

Ја нађем мога игумна сама гди хода по ћелији. Упита ме јесам ли изучио псалтир; кажем да јесам. Да ми један псалтирић да види како читам. Био је задовољан мојим читањем.

Ја почнем читати како год из псалтира. Пита ме, читам ли тако из сваке књиге и разумевам ли шта читам. Кажем да из сваке, ако је српска и влашка, и да разумевам.

Ја ти за мене кажем, стидим се и срамим моје седена образу браде. Наш сав живот пролази у старању и у говорењу за казане ракијске, за

Ја овде не мислим с оци процес терати, но толико роду мојему истину кажем да знаду, и да се не плаше као деца у помрчини, да, ако кад началници и поглавари буду хотели на ползу општества што

ови велики пост у цркви до воскресенија, а потом почеће се време наше године”: Благодарим му и да имам чим платити - кажем. Рече ми да га пођем у том и том дому у Петрињи чекати и да ће он ту прекосутра бити.

Кад, ето ти пречестна вида старица с другима двема господичнама, љубопитне знати ко сам, куд и зашто идем. Кажем им и како ме је они нитков баркаруол оставио на брегу.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Осињача брзо устаде, поклони се, стави руке за појас, па рече: — Душе ми, вра-Брне, право да ти кажем, мало је бескаран, мало је своје главе, мало је жив, живљи од друге дице, али, јопет, даде се и свитовати има нико

Жестоки Ркалина шкргутну зубима, одгурну све, пак се усићи пред фратра. — Јево мене да ти кажем без завијања, најкраће и бистро. Ти одабра сина Кушмељева да учи књигу, па да с врименом буде редовник!

Бакоња скочи. — Прикините,... ја сам послом дошâ! — Каквим послом, гром те убија! — вели кнез. — Кажем ти: послом! Ајде одма по Кењу Кркотића. — Штаа? Каако? — Ајде по Кењу, кад ти вељу.

— Шта велиш?... Како то? — питају родитељи, а на Кењову лицу показа се виши ужас но прије. — Кажем вам: од свега овога стриц не зна ни овишно! (То рекавши запе ноктом за зубе.

Кад стриц и Стипан одоше прико воде, ја сам се пуно мучија, па најпосли кажем кувару Балегану своју сујму. добри Балеган липо ме свитова шта ћу чинити... Јето ти како је било...

— Немој, брате Брне, мећати таке мисли у главу. — Ја ти кажем да је река ники отац, а ја не мећем никакве мисли у главу. Више нијесу о томе говорили.

Е, шта ти је ришћанин... Видите, ја никада не кажем „ркаћ“, него липо ришћанин, јер, најпослинак, дви су здиле, а један је бог, а они су наша браћа!

Разумиш ли шта оћу да кажем? — А зар све његово не припада манастиру? — запита Бакоња. — Е, баш си дите! — рече Срдарина угодно дирнут, видећи

— Ћаћа! — викну Бакоња и сав преблијеђе. Кнезу опет затрепташе брчине, погледа сина зачуђен, па настави: — Ја кажем: отвори добро очи да видиш куда ће стриц с јаспрама, јер не вирујем да ће и’ држати код себе.

А чисто ми не бисте вировали да вам то станем приповидати! — Ја ти јево кажем у брк, да... — прекиде га Дундак — да се Личани... тако... Аја! Личани нису Бодули. Аја, госпе ми!

— рече Бакоња. — Ти не знаш како ми је! Ја то нисам рекâ да... Ја те циним кâ пријатеља, па зато оћу да ти ово кажем. Мени је жâ несритне дивојке. Ако ја будем и даље ишâ, она се неће удати, а било је прилике и досад да се уда...

А немојте мислити да се онда не би све проћукало, да би и Јелица и ви на миру прошли. Ја то не кажем да вас припанем, јер ви знате да би ја прије себи желија зла него вами, и да баш стога говорим!...

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Ледене мотике пргаво ми налећу на главу и руке, а она ме за ноге вуче у свој оковани трбух. Е, нећеш ме сад, кажем гласно и опсујем, јер тако је било кад је у мој шанац на Шуматовцу пало топовско ђуле, и није само тада, јер на обали

„Ишчупај неколико длака из главе да остану код мене док се не вратиш. Тада ћу да ти кажем шта треба да радиш.“ Послушао је, тако је рекла и тако га гледала да је морао.

Узе пушку и стави је на колена. — Толе, нек ти је пушка у приправности! Чујеш ли шта ти кажем? Налокао си се ракије, па спаваш. — деце ми моје, најбоље је кад немаш дуката. Кад немаш, ништа кад немаш!

— Можда је мени тако суђено. Шта могу против Бога? — немоћно подиже руке. Зар пред њом ово кажем? Окрену главу ка прозору и ухвати се за дрвене решетке. — А ти баш оцу Методију — шиљак у нос!

Ти водиш своју политику, а ја... (Важнија ти је радикалска демагогија од моје среће.) Истину да кажем, ја и нећу да следим твоју политику... (Кидај до краја!) Ја, оче, имам своја начела. — Нисам ти више отац!

Чекај, слушај ме прво. Баш то у вези са народним интересима хоћу да ти кажем. Ништа народ нема од тих ваших странака и ваше селачке слободе.

Живео сâм, као воденичко псето. Главу и срце си ми згњечио Вукашином.“ „Престани!“ „Све ћу да ти кажем. Памтиш ли колико си пута пред туђинима рекао да ми је нарав толико зла као да су ме Турци правили и кињио покојну

„Глас — обичан. Само, викао је кад говори. Као и сви воденичари. Нисам хтео да му кажем да је сиромах оглувео поред камена и витла. Цео свој век провео је у воденичкој буци.

Ноћ ми је истекла у празне приче и нисам стигао да га лепо посаветујем и кажем све што треба да зна о реду у туђој држави. Ех, боле сам мислио о његовој памети него што она заслужује. Устали су.

“ „А ако је лепа?“ Како сам могао да кажем, како сам могао да га терам да иде у Београд да је види? Загуши га тишина: звона су замрла у измаглицама сванућа, па

Меније таква нарав била. Окренем се и видим: година је таква да, ако буни понудим главу, могу и књаз постати. Па кажем себи: Никола, сад или господар или покојник! Знам да би ми и отац исто саветовао. Начујем да Тома Вучић спрема буну.

— Кажем ли ја вама, луди, да ће њега да пусте! — викну из угла најозлојеђенији Преровац. Аћим се трже, строго и упитно погледа

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Кога си видела? — мајка у чуду рашири очи. Девојчица пребледе. — Не могу да кажем! — прошапута. — Зар ниси малопре рекла да си видела Татагину децу, а знаш да она никога нема? Зар лажеш?

— Шта тражиш? — замрси му се једна од њих у косу. »Баш да јој не кажем!«— помисли мали чистач, а звезда се, као да му чује мисао, насмеја: — И немој, али пази!

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

мирисном цвету, Већ по земљам' што се српске звале; Где год нађем Српкињице мале, Да им паднем на те груди беле, Да им кажем: Благо теби, селе, Благо теби која имаш мајку, Имаш мајку, имаш и бабајку! Малена сам...

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Беше ту много пљеве, а тек по које зрнце правог знања“. „Та није могућно!“ „Истину ти кажем“. „А учења наших разних филозофских школа? - И са њима си се, сигурно, на свом путовању упознао“.

Знаш ли, синовче, шта је све то коштало?“ „Код оваквих недостижних уметнина не пита се за цену!“ „Добро, добро, не кажем да нису лепе; њихов пентеликонски мермер бели се као свежи снег, али се те паре могоше паметније употребити.

“ Аристотелу падне камен са срца. „А како стоји, синко, са твојим знањем геометрије?“, запита Платон. „Како да ти кажем, учитељу?

“ „Ако ми, краљу, дозвољаваш“, рече Еразистратос, „да ја, као одговорни чувар твога блага, кажем своје мишљење о процедури коју треба овде применити, предложио бих да, пре свега, конфискујемо правним поступком

„Искрено да ти кажем, не разумем што говориш“. „Свеједно. Иди мирно својој кући! Пре но што падне ноћ, доћи ћу до тебе и донети ову трубу

„Па нећу вам ваљда подвалити!“ „То не кажем, али не знам које књиге би мој брат највише желео. Морам да га предходно запитам о томе“.

“, упита га после овог лекарског прегледа. Пречасни оклеваше са одговором, па онда промуца: „Не бих могао то да кажем. Придржавам се свих црквених постова“. Он застаде, па се поправи: „...

„То је, Сер, дозволите да то кажем, скромност, према себи“. „Није, драги мој, није, бога ми! Што год даље корачаш на путу сазнања, изгледаш све

Прелиставам ту свеску, она је деловодни дневник свих опита великог хемичара. Обративши се њему, кажем: „Ваша супруга Вам, за чудо, дозвољава и трпи Вашу жарку љубав према госпођи Хемији!

Морам се добрано потрудити да оправдам тај свој прикачени научни глас“. Обративши се госпођи Лавоазије, кажем јој: „Ваш господин супруг ми је малочас на врло духовит начин објаснио по чему се познаје једна добра идеја.

„Другом животињом но што већ јесам“. „Не, не, нисам тако мислио, напротив хтео сам да кажем да бисте, и са снажнијим мишићима и тамнијом бојом, остали још увек отмени господин какав сте од главе до пете“.

„Сигурно!“ „Истина, кад се тим границама каткад приближим, бацам поглед и преко њих, али онда кажем: то није твоје поље, други ће га обделавати, као што је и право.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Сад напротив: малочас суморан и снужден мењам се за трен ока и ево ме веселог. Је л' те, просто невероватно? Зато и кажем: чудна и можда само за мене необјашњива нека нервна појава по којој моја расположења зависе, рецимо, од тога, на коју

Дакле скочим нагло, појурим у другу собу и кажем девојци: — Слушајте, Марија, спремите ме за пут... пет дана, вечерас, молим вас.

“ Он се насмејао. „Је л' од правих?“ „Па јест од правих, правцатих.“ „Ето, да кажем право, трећа.“ „И ти ме увераваш, да је она исто онако снажна, помамна и одана, као прва, коју нисам заборавио и која

„И то може бити и не чудим се, најзад, јер те познајем. „А зар је мене тешко упознати? Ја све кажем што ми је на срцу.

Ја све кажем што ми је на срцу. А ево ти по чему знам да сад волим исто онако, како да ти кажем, безумно као што сам волео кад сам био студент и још више...

А ти знаш, такав сам, да кажем, био и пре пет година кад сам са другога спрата старе Велике школе, опет једног јутра пред час кривичног права, то

— Ја бих му одговорио: — Човече божији, како да ти кажем, нико, нити је осетио нити ће кад осетити лепше среће од моје. — И вечерас ти то исто понављам.

А ја сам рекао: „Снајка, побратиме, да Бог да целога века били срећни као данас. Ето то је све што знам и могу да вам кажем“, па сам бацио празну чашу у траву.

Док сам био у резерви, имао сам један разговор с командантом пука и очекујем велике непријатности. Ја сам, да кажем, против ових излишних, делимичних напада... трпимо губитке, а резултати никакви, па поводом тога.

Такви смо сви, па такав сам и ја. И није ни чудо. Годинама нераздвојан живот па смо се, тако да кажем, познали под свима приликама. И кад се познајемо онда не вреди да се лажемо, је ли?

“ Што се мене тиче ја ништа не разумем. Ја ово кажем — а то је био интиман, другарски разговор и ја сам мислио да то могу рећи — ја ово кажем: пре ратова имао сам велики

Ја ово кажем — а то је био интиман, другарски разговор и ја сам мислио да то могу рећи — ја ово кажем: пре ратова имао сам велики број пријатеља, друго ва, сродника и сећам их се. Највећи број изгинуо је или помро.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

На концу, сасвим схватљиво. Опростиво је што људи воле себе управ онаквима какви јесу. У напасти сам готово да кажем да је то здраво, да то одаје изврсни смисао за реалност; претпостављати некаквог другог, иреалног, дочараваног ја

И, усуђујем се рећи, нешто много мање. А можда ни дан-данас не бих имао смјелости да то кажем кад ме читав досадашњи живот, са свим његовим искуствима бола и доживљајима патње, не би на то овлашћивао.

И за њеним проласком, куд је она помела својим црним скутом, остаје вир празнине... Кажем, дијете јој не зна имена ни славе, али у облачне и бесунчане дане оцјећа на лицу хладан дах вјетра за њеним проласком.

Тиме, наравно, не кажем да у њему није било и крутих сасвим опипљивих чињеница — о, и те како опипљивих! Само, сад ми се чини да су оне биле

Парбеници су ме водали по виноградима, у међусобном натезању и надвикивању, и тражили од мене да кажем гдје је била међа и докле је продано једноме а докле другоме.

Они су ми викали сваки у по једно ухо и потпуно ме проглушавали, а ја сам тетурао и спотицао се, и нисам умио да кажем ништа.

Али ако хоћете да кажем озбиљније, а уједно искреније, моју мисао, стари бог је мртав, бесповратно мртав. А, што је најгоре, изгледа да још

Кад год сам се у животу огорчено правдао, то је увијек било више из темперамента него из чврстоће увјерења; и кад то кажем, чини ми се да истичем нешто на своје оправдање.

Познајем те од дјетињства, волим те. Ти си, на концу конца, био мој ђак, могу слободно да кажем мој најмилији ђак. А и касније, кад си одлутао, пратио сам твој развој, твоје напредовање, поносио се тобом, ако хоћеш.

— Ти се шалиш, али то су за мене и превише болне и озбиљне ствари да бих се шалио... Кажем ти, ти си мислио осјећајем, ти си мислио сензибилношћу, ти си мислио ћутилима, ухом, ноктом, кожом — свиме, само не

Али што ћемо кад тако брзо престају бити истине! Кад истинитост, да тако кажем, тако брзо преципитира у стварима!... А можда је истина само младост идеја?

(Чини ми се да сам примијетио, само се никад не усуђујем да отворено кажем, да то мрдање обрвама, та натуштена чела, то одсуство осмијеха, то набирање чеоних кврга и чворуга, стоје на кудикамо

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Доле ту кустуру! — цикну кмет. Ђурица се само одмаче неколико корака. — Доле нож, кад ти кажем! — понови кмет и погледа Обрада значајно. — Ножа не дам, а ти гледај своја посла...

— Не знам, господине... — Добро, добро... — прекиде га капетан — сад ти то и не тражим. Звао сам те само да ти кажем: сутра ће доћи Трбушничани да познаду своје ствари, и ти ћеш одмах у окове.

— Ене де, одкуд ти то?.. Е јеси мајстор!... Ко би се тога сетио... — Кажем ја теби да код чиче има сваке згоде. Истина, ово је мање од оне твоје апсане, али ће се ту наћи лепших ствари но у

— Јок, море, деца га познају... познају га деца, кад ти кажем. — Сад ће уцена, сто дуката! — вели један кадровац. — Да ли ће баш стотина? — Спреми се да их добијеш.

— Вала и јесте јунак, јади га убили, да му равна нема. — Море чуће за њега сва Србија, ја ти кажем. ... А на великом студенцу сабрале се девојке, па ћеретају и причају једна другој новости, за које се знало.

Не убија се лако ’наки човек — прихвати друга.. — Вала и јесте одвојио од других. Само да није онаки... да кажем... тхе, па шта ћеш боље ? — одговори трећа. — А шта му манишеш? — поче опет Станка.

— То, вала, није... а баш ако хоћеш да ти кажем... — Немој, немој, знам шта ћеш. Кажи то Милеви — прекиде га она и обрте десно, к својој кући. ...

Да се нисте макли с места! — рече Ђурица осталима, па сиђе на пут с кметом. — Знаш... не могу пред онима да ти кажем, а моја ти је кућа отворена, кад год хоћеш, и ништа ти за то не тражим. Само и ти мене причувај — рече кмет.

— Море, оканите се... шала, кажем ви! — Причај, причај! — повикаше девојке. — Море ништа... здравља ми!... Срели се на путу, па ме пратио до Главице...

Пита за све.. После узе да комендија: »Доћи ћу, каже, на јесен да те просим или да те отмем«. А ја њему кажем: »Причекај да видимо шта ће бити с твојом главом до јесени«. — Их, болан, што си баш тако! — Ја што ћу?

— Чујеш, болан... хајдемо те малко овамо, имам нешто да ти кажем — и он показа главом на густо гложје, које се раширило подаље од стазе, на којој они стајаху. — Што ћу ти?

— Што ћу ти? — рече она, а глас јој веома задрхта. — Само да ти кажем, здравља ми!... — Па кажи ми овде. — Ама знаш... проћи ће ко...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Најпосле јој човек рече: — Ако ти кажем, ја ћу одмах умрети. Она опет, ни за то не марећи, једнако навали говопећи да друкчије не може бити него да јој каже.

наручи мртвачки сандук, и кад буде готов, метне га пред кућу, па каже жени: — Ево, сад ћу лећи у сандук, па да ти кажем зашто сам се насмејао; али како ти кажем, одмах ћу умрети.

метне га пред кућу, па каже жени: — Ево, сад ћу лећи у сандук, па да ти кажем зашто сам се насмејао; али како ти кажем, одмах ћу умрети.

Кад то човек чује, он устане из сандука, па узме батину и дозове жену у собу: — Ходи, жено, да ти кажем! — па све батином по њој: — Ето то је, жено! Ето то је, жено!

— А што ти то не каза својој матери циноћ, него те онако избих? — Ево ти кажем сад, него кажи ти мени јесмо ли се сад помирили. — Јесмо, сине, јесмо, — па га стаде грлити и љубити.

А слуга одговори: — Долазиле су, и она што је била пала теби на коња, рекла ми је да ти кажем да смакнеш горњи клин на доњи, па ћеш је онда наћи. Како он то чује, истргне сабљу те осече слузи главу.

одмах иду онамо те се развале око језера, али који год чобан тамо отиде, онај се више не враћа натраг; зато, синко, кажем ти, не дај овцама на вољу куд оне xоће, него држи куда ти хоћеш.

и с пута да га одврати, онда му извади једно перо па му га даде у руке, и овако му рече: — Добро слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика нужда и Баш—Челика нађеш, а ти запали ово перо моје, ја ћy онда у исто

Царевић стане се молити, и Баш-Челик му рече: — Ја ти сад и други живот поклањам, но ти кажем да се више не усудиш да се за жену вратиш, јер ти нећу више да поклањам живот, но ћу те на мјесту погубити.

Онда јој Баш-Челик одговори: — Кад ти моје јунаштво тако поштујеш, ја ћу ти истину да кажем ђе је моје јунаштво, — па онда стане казивати: — Далеко одавдје има једна висока планина, у оној планини једна лисица,

Само пази, то ти кажем, добро утуви, да не би ухватио за гвоздени штап, јер чим за њега ухватиш — пропао си. Стража ће те ухватити и одвести

Сад збогом ти. А на растанку да ти кажем још и ово: твоја су оба брата убита, а ти сад иди кући, али добро пази, нигдје на путу немој јести меса, јер чим

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Унапред вам кажем, с етикетом многом — А већ руци не дам да вас ишта вређа — Везаћу подвезу чим пред вашом ногом Пресавио будем колена и

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Касније у животу, имао сам обичај да кажем: “Бактерија славе је постојала у том старом граду. Други су се инфицирали али ја сам се извукао!

и дошао је до закључка да не познаје ниједну особу која би више заслужила да попије то пиће од мене. Ово је, могу да кажем, један од незаборавних догађаја којих се сећам.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Ово је била згодна прилика да кажем коју реч у прилог духовног утицаја који има Српкиња, описујући је онако како је она представљена у српским народним

- Имаш право - умешао се Кристијан - али мене треба кривити, јер сам немерно избегао да кажем Михајлу да дода то средство у боју којом је бојио пекарева кола. Хтео сам да од једног посла направим два.

Током 1879. поступно се преоријентисао на српску страну и ја ћу бити довољно смео да кажем да је то било мојом заслугом.

” Затим је Андрју Вајт, председник Корнек рекао: “Ограничићу се само на то да кажем нешто о доприносима политичком развитку који су потекли од духа и примера неких научних радника наших дана и нашег

Ништа ми не би било драже него да му кажем како је Максвел одговорио на питање: ”Шта је светлост?” Почетком августа био сам поново у Идвору.

године изговорио оне незаборавне речи које сам већ цитирао и које ћу опет цитирати: “Ограничићу се само на то да кажем нешто о доприносима политичком развитку који су потекли од духа и примера неких научних радника наших дана и нашег

Пре него се аплауз стишао председник, који је уједно био и градоначелник, приступио ми је и упитао не би ли желео да кажем коју реч овом великом скупу ученог света овог града. ”Не да бих само желео”, - рекао сам, - ”већ инсистирам на томе.

универзитета, чланови Српске краљевске академије, позвало ме је на неформалну конференцију, са молбом да им нешто кажем о америчкој науци и њеном националном одбору за истраживања у Вашингтону.

године? С тим изумом је у тесној вези делић историје науке, па ћу прво да кажем нешто о томе. Осцилаторно кретање електрицитета на једном крају дуге жице, простире се дуж ње на врло сличан начин,

Ћипико, Иво - Приповетке

—Иди! —Зар ћеш ме овако пустити од себе?... Растанимо се барем у миру! Чујеш ли звоно? —Иди кажем ти! —Кад хоћеш, идем... Али ми руку твоју дај!... Дај ми твоју руку.... Идем!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Такозвана криза критике и вредновања несумњиво је условљена и самим развојем поезије као језичке уметности. Намерно кажем да је поезија језичка уметност зато што верујем да међу читаоцима и критичарима ништа не изазива такву и толику

То треба, да одмах кажем, подразумева стилско подручје у језику, а поетска значења треба да се конституишу од стилскоемотивних сазначења, а не

издвоје такозвано комуникационо језгро у језичкоме систему и укажу на стилски слободне елементе који творе периферију. Кажем периферију зато што је стилско подручје, додуше, у језику потребно и неопходно, јер га имају сви природни језици, али

Изгледа парадоксално, односно на главу изврнуто, али ми се чини да је тачно ако кажем да је поезија поново почела да стиче моћ говора о битним, што значи елементарнијим и општим стварима наше људске

Забуна, известан, да тако кажем, комуникациони шок и мале експлозије чуђења овде су били неминовни. Сетимо се само како се о Попиној и о Матићевој

Обратићу вам пажњу, и покушаћу нешто о њој и да кажем, колико се то уопште може у неколико дозвољених ми минута, на једну књижевну област за коју држим да нам је мало знана.

Али српска култура није, да тако кажем, хомогена идући од једне до друге њене „регије“. При томе најпре имам у виду да се из појединих „регија“ јасно осећа

Мислим да неће бити спорно ако кажем да то подручје представља стара Србија, у нешто ширем и старијем значењу. Стара, по типу традиционална, па утолико и

Такву, недовољно дисциплиновану и, да тако кажем, разбокорелу реч, налазимо и у поеми Шева. Из разбокореле речи изашла је сва ратна поезија Куленовићева, и у томе је и

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

САВКА: Које оно? ЖИВКА: Па де, што се присећаш, за зајам? САВКА: А за то? Па како да ти кажем: волела бих да не дирам у те паре, али ако је нужда...

(Оде.) ВИИИ ЖИВКА, ЧЕДА ЧЕДА (припаљује цигарету): Бадава, овако више не иде! ЖИВКА: Па не иде, али, право да ти кажем, не би ти ни та једна класа много помогла. Не може једна класа да ти исплати дугове.

да министар сваки час зивка благајника и чим видим много згужваних хартија у корпи крај министровог стола, ја одмах кажем у себи: овај се спрема. ЧЕДА: А шта код вас значи кад вас пошљу за цилиндер?

(Одлази.) XВИИ ЖИВКА, ДАРА ЖИВКА (седа уморна на канабе): Ох, боже, не смем чисто ни да кажем; а знаш ли ти шта то значи кад се тражи цилиндер? ДАРА: Не знам! ЖИВКА: Зову га у Двор. ДАРА: Оца? А зашто га зову?

ДАРА (увређено): Боже, мајка, какав је то разговор! ЖИВКА: Па не, ал' кажем. ДАРА: Мени ни овако ништа не фали. ЖИВКА: Теби не фали, него њему. ДАРА: Њему? ЖИВКА: Па дабоме...

(Плаче.) А ти... ти ништа? ДАРА: Како ништа, забога, још како сам узбуђена; само, право да вам кажем, ја чисто не верујем у толику срећу. ЖИВКА: Слушај, обуци се па да идемо на Теразије да чекамо.

Ако буде оно, онда ћу свилени ауфпуц, а ако не буде оно, онда ћу сатински... ето ти!... ДЕВОЈЧИЦА: Шта да кажем госпођици?

ЧЕДА: Чекајте, забога!... ЖИВКА: Ако ми одмах не кажеш, пашћу у несвест! ЧЕДА: Али чекајте, да вам кажем све по реду. ЖИВКА: Па говори, не отежи! ЧЕДА: Дакле, враћајући се овамо, овако сам мислио...

ЖИВКА: Децо, децо, придржите ме! (Клоне, уморна од узбуђења, у столицу.) ЧЕДА: Дакле, кажем, то сам смислио: да отац мени изради из Класне лутрије један зајам од 12000 динара на привредне циљеве; И то да ми

) Ју, убио ме бог, чисто не верујем својим рођеним ушима. Кажи ми, Даро, ти! ДАРА: Шта да вам кажем? ЖИВКА: Па зови ме као што ће одсад цео свет да ме зове. ДАРА: Госпођо министарка! ЖИВКА (Чеди): 'Ајде, кажи и ти!

ЖИВКА: Пре свега, зет – то није ништа, а друго, право да ти кажем, ти некако и не личиш. ЧЕДА: Гле, молим те! А вама већ личи, као... ЖИВКА (унесе му се у лице): Као шта?

Не!... Како?... Па, право да вам кажем, ја не знам кад прима. – ... А, звала вас је? То је друга ствар. Па онда изволите у које доба желите, она ће, извесно,

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

у његовом нешколованом, некултивисаном и недисциплинованом духу”; „Стил је, углавном, његова главна мана; а он је, да кажем једно своје скорашње уверење, најглавнији елеменат једнога књижевног дела”.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Али га Сефер благо таче руком и изусти: — Поврати се, чича-Рујо, и остави оружје, вјере ти! — Виђи, да ти кажем! — узвикну овај ончас грановесно, устукну мало назад, метну подланицу над очи као да му сунчане зраке сметају да добро

А ти што си?!.. Потурњак!.. На мојем сабору, у мојој слободији, у мојем Колашину, пред ћивотом Светога Петра, да ти кажем, излази ми на пут да ме разоружа као женетину! И то ко? Иван Мојсилов из мртвога Воћника!.. Мене, Брњачанина?!..

!.. О, помози, Свети Петре, или данас Мени, или више нећеш имати кому!.. С пута, кујо потуричка!.. Виђи, да ти кажем!..

људи да су му се тад низ бледе образе скотрљале две крупне сузе, да је болно поновио Рујову узречицу „виђи, да ти кажем!“ па позвао сејмене и одмах отишао уз планину. Ни данас се не зна шта је с њиме даље било...

Па бјежи свако, јер н Циганка има образа!.. — А што не кажем теби, крајан ти зуб? — Али велиш другима, па би и мојим Колашинцима? — Никому ко је мушко, бре! — Вала? — Валаа!..

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Мислим, — а што мислим никоме не кажем. Кретô сам се штакрат секиром у руци: „У корен је удри, сруши је, утуци!“ Ја подигнем руку, рука клоне сама, —

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Какве су ти те руке, какав ти је образ испуцан и изгрђен, канда си од најгоре паорске фамилије. Опет ти кажем, девојко, ја оћу ноблес у мојој кући. ЕВИЦА: Али забога, мајко, није ли ме и покојни отац учио да није срамота радити?

ФЕМА: Шта твој отац, он је био, да ти кажем, простак, није разумевао ни шта је шпанцир, ни шта је журнал. Зато је бог створио пединтере да они раде, а ми да

ЕВИЦА: Али кад сам се тако научила. ФЕМА: То те је научио тај твој уја и други њему подобни; но ја теби кажем, девојко, учи се по моди говорити ако мислиш да останеш моја кћи. ЕВИЦА: Мени је уја... ФЕМА: Опет она уја?

ВАСИЛИЈЕ: Мајсторице, то није лепо од вас. ФЕМА (полети на њега, пак се опет тргне): Вуци се, кад ти кажем, из моје куће, или ћу таки пандуре дозвати. ВАСИЛИЈЕ: Нисам се надао да ћете ме с пандури терати.

Чујеш, Евице, да ти јошт једну кажем. (Узме је за руку.) Сад треба да се свега оставиш; на род да заборавиш, и само твоју срећу да гледаш.

Јесам ли обучена као фиршкиња? АНЧА: Па како оћете да вас зовем? ФЕМА: Ја да ти кажем, ти ниси служила код ноблеса? АНЧА: Опростите, ја нисам знала шта ви зактевате. ФЕМА: добро, нећу ни ја за вас знати.

ЈОВАН: Па добро, а што сам ја крив што ме је покојни мајстор тако научио? ФЕМА: Твој је мајстор био, да ти кажем, магарац; ти треба да будеш паметнији. ЈОВАН: Шегрт од мајстора? ФЕМА: Дакако, медведе!

ЈОВАН: Е слабо, да! Колико сте боја од мајстора изели! ФЕМА: То је инпретиненција! чујеш, сад ти последњи пут кажем да ми више не спомињеш што је било. Тако би ме безобразник и пред каквом страном персоном осрамотио.

Моја успаљеница, тако да јој кажем, мати истерала те је као најгорег бећара, и ја нисам смела да јој ништа рекнем. ВАСИЛИЈЕ: Ништа је то, Евице, само

ЕВИЦА: Ах, и он ми не да да за тебе пођем. ВАСИЛИЈЕ: То не може бити! ЕВИЦА: Цела истина што ти кажем, а сву ти ману налази што си сирома. (Плаче).

Као лежим ја на кревету, а ти си дошла, па ме питаш што ми је те сам тако невесео. Ја кажем да ми је жао што не могу да начиним јошт једну аљину, него све морам у старом јанклу да идем.

Али платићеш ти то. А теби, ниткове, посљедњи пут кажем, ако те јошт један пут затечем ш њоме, ишчупаћу ти сву косу. Слушкиње тражи, а не дирај у кћери ноблеса.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим тој речи чију поседујем моћ да је кажем. Њен пепео је заборав. Ако пред том речи скривим под челом ми поледица и дан поражен. Реч крв!

и смрти Волим све истине које нису обавезне Јер права истина је стидљива као мирис Ја волим јучерашње нежности Да кажем своме телу „доста“ и да сањам биље Прсте очи слух другачије распоређене У шуми неголи у телу КАП МАСТИЛА Шта све може

Петровић, Растко - АФРИКА

Као после какве буре, бели лик је разорен чежњама, бригама, апстракцијама. Не кажем да је зато белац гори од црнца, напротив. Али је јасно колико своју супериорност белац плаћа својом лепотом.

Наш начин живота, силом околности, није се нити разликовао од начина црначког живота. Кад кажем био сам црнац, хоћу да кажем да нисам осећао никакву разлику између себе и урођеника.

Кад кажем био сам црнац, хоћу да кажем да нисам осећао никакву разлику између себе и урођеника. А затим сам је одједном почео више осећати.

Хотел, туш, ледена пића. Неки трговац Швајцарац коме кажем да имам већ и боја; да је овај из Банфоре с Високе Волте; да се зове Самба; каже ми скоро победнички: „Самба,

„Хтело би ми се да слободније дишем!“ кажем Сен Калбру и заједно се смејемо. Погдегде избију на нас врло тамни, наги младићи, наоружани црним срповима и батинама.

Остављам да им то кажем тек ујутру, када сви будемо спремни за полазак. И смејем се у себи, праштајући се одмах за спавање, што знам колико би

Звечарка звечи на неколико корачаји од мене иза зила и хијена се дере из шуме. „Идем сутра у Ман!“ кажем себи и понова тонем у сан бескрајно срећан. Неколико сати раније ја сам први пут у животу чуо за Ман.

Сам Мури видео је пре три лета како се један фетишер претворио у пантера, и једва је успео да му побегне. Кажем му да имам револвер (у ствари био је увек у ковчегу); његово лице дотле смешно–уплашено, разведри се, и после тога ме

Дајем им новаца и кори, али како ђинђува немам код себе, кажем им да ми пошљу ког дерана по коме ћу им послати. Сељани изјављују да ће играчице доћи саме по поклоне, само не одмах,

Кад ага ударим он види да то није да бих га понизио, већ да га заболи; а ја знам место где га најјаче заболи. После, кажем вам, ја с црним говорим његовим наречјем, тако да белцу испред носа однесем посао.

се вратимо у колибу, да вечерамо, и да ме поново пита како сам задовољан овим виђењем са једним поглавицом, па да му кажем колико не желим да у очима било чијим изгледам нешто друго но што сам.

Н. већ спава. Он се за тренутак само пробуди кад уђем, и кад му кажем да сам видео целу свадбу, и да сам радостан што живим, он ми кратко одговара: „Утолико боље!“ и продужава да спава.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

СПАСЕНИЈА: Сироти! А брата мога јеси л’ видео? ИСАК: О, дивна жено! Да кажем: „Нисам“, ја бих лагао; А: „Видео сам“... О, госпо, госпо! Благо онима који не виде!...

РАДАК: На посô, кажем!... Тражи исполац! Испљускај чамац!... Песак напоље!... (Маша се за нож.) Сваки је тренут данас година.

Мене прођоше Смехова лепих дани весели; Сад плачем само. ПРВИ ТУРЧИН: За киме, бако? СТАНА: И то да кажем! За сином својим тужим, несрећна; За њега једног тврде прагове Пашина двора чепам страшљиво, Уклањајући просту

СУЛЕЈМАН: И опет кажем: Та бледа глава није сина твог!... СТАНА: Пашо, ти ниси бог! СУЛЕЈМАН: Алах ал алах!... Јемин алах!

ЋЕРИМ (опет се маша ножа, а гунђа): Ана сана, пезевенк! ИСАК (меће руку на пиштољ, а шапуће с Ћеримом): Настрану, кажем, сад ће планути, А досад јоште није слагао!... ЋЕРИМ (шкрипи зубима): Змијо погана!... Свуд си ми на путу!...

КОЛЕБАН (споља): Предај се, Станоје! ГЛАВАШ: Још мало чекај, Да збогом кажем трошној колиби Што је хајдуку главу чувала, Кравећи зими смрзле удове; А кад је, опет, жарка припека, Из планина

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Богме, брајко, ако си слаб на бежању, не би ти сметало да се и сам поткујеш; јер док навале Турци, биће трке; то ти ја кажем — одговори возар. — Оће, богме 'оће, много има проклете гадије — зачу се неки старачки глас из гомиле.

— Био сам на вису да посматрам борбу на Тешици. — Па види ли се што? Како стоји ствар? — Како да вам кажем, ваше превасходство!... мени се чини да не стоји зло. — Али не стоји ни добро, је л' те?

Да кажем овде коју о размештају наших положаја и шанчева око Алексинца. Алексинац је у дољи. Са источне стране, откуда су се при

командант алексиначких положаја, хтеде да ме пошље у Шуматовац да ја, који тако исто нити знам где је ни шта је мина, кажем како је ваља упалити.

Ствар се сврши на томе, што ме послаше да кажем једној батерији да не пуца више, јер се борба беше скоро сасвим прекратила. Спасени смо!

правилније да се ови чопори свиња по закону о реквизицији редовним путем реквирирају од становника; јер, право да вам кажем, ја не верујем да се овако међу војницима неће наћи доста и таквих, који ће од те ствари направити трговину, тј.

Док сам це ја устезао да му га дам, изађе ђенерал и упита шта је. Кажем му да се мајор Велимировић убио и да је ово писмо од његовога брата капетана Велимировића, управљено лично на ђенерала.

— Баците ту глупу пушку из руке. Шта ће вама пушка? — Зашто? Ја сам се овом пушком досад борио. — Али кад вам кажем баците је; баците је одмах ту на земљу.

Прво да вам кажем какви су нам односи са другим државама. Почнимо од државе која нам је најсроднија — од Црне Горе. Моја вам је влада

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Онај цветак — твоја слика, Онај мирис — душа ј’ чиста, — Не срди се, јање моје, Кад ти кажем: ти си иста. ато жмурим, зато гледам, Да ми каже ноћ ил’ дан, Ил’ је био санак јава, Ил’ је ова јава сан.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Па... није далеко. — Е, сад ја кажем: молим вас, то треба запамтити. — „Комисија“ је примила ваша опажања к знању и управљању — вели шалећи се капетан

Капетан Радојчић га прекиде: — Ето, видите. Сад ја, у име Дринаца, кажем: молим вас, то треба запамтити. — Наравно. То нико не спори.

У мојој свести је наш командант одреда био велики човек. Вредно је било погинути за тога човека. То, истина, кажем сада.

Ађутанту је диктирао заповест. — Их — рекох поднареднику кад смо изишли — заборавио сам да кажем да је погинуо каплар. — Не мари. Поред данашњих две стотине мртвих и рањених, овај нити нас множи, нити нас дели...

Тај камењар видећемо одмах... Сад, немам више шта да вам кажем. Остало знате. — Бојовић заћута један тренутак и погледа преко људских глава. — јесу ли сви овде?

— Шта ће вам он сада? Капетану се приклопише очни капци и глава клону на груди. Напрежући се, мрмљао је: — Да му кажем... ја нисам жандар... Ја сам командир митраљез... Ја жандаришем Бугаре... Нека иде... и... он, и његов... управник...

Можемо. Мислио сам, доста ми је и ово што сам видео. Али то не могу, и не смем да кажем командиру. Причало би се по целој Моглени како се артиљерац уплашио. Враћајући се, погледао сам у нашу позадину.

Страховита експлозија запара земљу, и камење прелете преко наших глава. Дах ми је стао. Дрхтим, па ми дође да му кажем: не могу више да глумим храброг човека. Доста ми је и ово што сам видео!

Грофе, ви сте митраљезац. — Тако „рекућ“, бароне. — Молим... Грофе, колико вам митраљез пуца у једној минути? — Ја кажем триста. А ако ваше господство, бароне, не верује, онда нека броји. — Усвајам разлоге уваженога грофа.

Уговорите то како знате. — Тада се окрете војницима. — Више немам ништа да вам кажем... Знате... Ко се чува и Бог га чува. — Обућа! — добаци Драган. — А јест.

могу ме ранити, па не бих желео да одем прљав у болницу. — Не треба чинити такве претпоставке — рекох, тек да нешто кажем. Онда сам легао на „кревет“. Драган ми ништа не одговори, већ извуче своју торбу и поче по њој да претура.

— Море Ђуро, да ја теби кажем... Не ратују старци већ деца од двадесет година... А ти не бирају. Кад сам био арслан од двадесет година, ја сам прво

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Дакле, ми покажи височајше благо, Кротко, њежно серце, серце серцу драго, Да ти кажем како њежно љубе људи Своју вјерну љубу, како њене груди Јесу олтар љубови њежноме јунаку Који уме живити срећно у

—, К'о на чудо, ил' од страха некаква ту лица. Довребам се, пронре око, — шта да ти сад кажем? Како л' да ти, што неможно, словами излажем!

— Да вам кажем шта им пос’о значи, Без да о том ви мислите дуго: Нису они ни једно ни друго, Већ дангубе и хазард-картачи... 1843.

Смртна ј’ рана преваром задана. Беж’ с очију, и опет ти кажем, Беж’ с очију, не видила света, Ласкање нам твоје додијало!

Но зла судба не да ми се маћи, не да ми се возвратити мајки, да јој кажем что је чеду мајка, и како је више всего љубим, више всего на овоме свјету!

манастир и ондје станем с њеким, у томе он отворивши прозор промоли главу из собе и смијешећи се запита ме шта оно ја кажем да чине хајдуци кад чују кукавицу гдје кука.

Тако је у ИИИ св. Славонских варошких песама Славољуба Славончевића, Загреб 1852, 97—9, штампана њена, да тако кажем, славонска верзија, са оваквим почетком: Ја сам млада Славонка Милка ме зову... итд. — и са сличним изменама скроз.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Једанпут баш у боју.... ЈЕЛИСАВЕТА: Дост’! Казуј што си дошао? ВУЈО: Дошâ сам... дошâ... ал’ право да ти кажем, свијетла госпођо!... Дошâ сам господару нешто казат... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Казуј шта је?

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Помогô би' му, Бог зна и моја напаћена душа, и друкчије кад би могô и знао... — Ја ти кажем, ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ћемо, 'ванђеља ми и часне трапезе, излетити пред владику, па ћемо питати

! — питô би га намргођено кнез. — Ама, моја слатка душо, ни суд не воли да му се за свашто тужака... — Ја ти кажем, Мијо, не мијешај се у моју службу, јер, овога ми царског мура, биће свашта! — Ама, кô ја велим...

— Што? — Не знаш ти, кажем ти, још какав је то створ! Можемо и настрадати. Истина, он мене не мрзи као оца, али... Што се више приближујемо,

Млого ме је, кажем ти — уђе у кућу, клекну на кољена и поче распиривати ватру. — Млого ме је, кажем ти, Џибо — диже се и пође у собу.

Млого ме је, кажем ти — уђе у кућу, клекну на кољена и поче распиривати ватру. — Млого ме је, кажем ти, Џибо — диже се и пође у собу. — Ђе ћу сад наћи ђезву, вилџане, шећер? А! Ево и'! — чује се из собе.

— Ђе ћу сад наћи ђезву, вилџане, шећер? А! Ево и'! — чује се из собе. — Млого ме је, кажем ти, — настави, излазећи — Џибо облагивô и код владике и код овог швапског суда.

Мићан му додаде пуну чашу. — Знаш што је, Мићане, ако још само кап... Знаш што је кап? Кажем ти, ако још само једна кап кане — слободно мореш цијелу пинту пролити: не ваља! Управ ти је сад под мјеру: десет гради.

Шта ће ми тај гад? И досад је свијет брез тог био, па је некако живио... Ја ти кажем, Мићане, ено ти царске мјере, па вали ли, штоно кажу, један драм од десет и по гради, горио ти ја кô ова што ће сад

Ниђе капи ракије! Шједе они мамурни. Шљива премакла, па се забринули. Кажем вам, ниђе капи ракије! У цијелој намастирској нурији само је те јесени у Гавре Брадаре пекô кот'о.

— додаде Симеун, а очи му сијевнуше кô у катила. Задркта' ја од главе до пете. Кажем вам, браћо, ко калуђера није служио — тај се не зна Богу молити! — Мићане, 'ајд опремај коње.

Давид: Моја је, велевлажни господине, па се бојим да ћеш помислити да је 'валим, а не 'валим је, већ ти по правди кажем: да се печем турски земан поврати, она би могла са својом памети насред Бање Луке кадија бити. Ја велим: кадија.

За турског суда: свачија, ничија шума, а данас царска шума. Па кажем вам, око те је њивице царска шума, те грунтовник вели: „Истина, Давиде, ти си је искрчио, али то је царска шума.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЈЕРОТИЈЕ: Отворио, дабоме. АНЂА: Боље да ниси: боље, бога ми, него овако што ми преседе. И како ћу да јој кажем да си јој отворио писмо? ЈЕРОТИЈЕ: Ето ти сад! Чудо божје! Отварао сам ја писма мало веће господе, па нећу Ђокино.

АНЂА: Право кажеш! ЈЕРОТРИЈЕ: А ниси ни погледала одакле је писмо? АНЂА (загледа): „Прокупље”. ЈЕРОТИЈЕ: Кажем ја теби, Анђо, не шаљи дете у госте тетки, али ти: нека, нека се дете проведе мало.

Па ето, нашла сам! АНЂА: Ама, како то „нашла сам”... И... није то ваљда... како да кажем... МАРИЦА: Јесте, јесте, свршено је, ако си то хтела да питаш! Ако не верујеш, ево да ти прочитам шта сам му писала.

ЈЕРОТИЈЕ: Па мени, дабоме! Уосталом ти, господине Вићо, и не мариш много за класу. Па јест, шта ће теби? ВИЋА: Не кажем да ми треба класа, али бих волео онако да се средим, да се одомаћим... ЈЕРОТИЈЕ: Знам шта хоћеш да кажеш.

ЈЕРОТИЈЕ: Оно јест, сумњиви су, зато што не мислиш да му платиш. А не мислим ни ја, ако хоћеш право да ти кажем. Доста он зарађује од овог народа, а ми смо, као власт, позвани да узмемо у заштиту народ од таквог глобаџије.

ЈЕРОТИЈЕ: Нисам. МАРИЦА (гледа): Нема никог? ЈЕРОТИЈЕ: Нисам сам кад ти кажем... заузет сам мислима... Врло важне бриге. МАРИЦА: Ја не знам какву бригу имаш, али ја морам говорити с тобом још сад.

(Љуби је.) АНЂА (изненађена): Да ме пољубиш? Шта је теби, дете? МАРИЦА: Једну реч да ти кажем само, па ћеш све разумети. АНЂА: Једну реч? МАРИЦА: Ђока! АНЋА: Па шта? МАРИЦА: То што сам ти казала — Ђока!

ЈЕРОТИЈЕ: Тако, тако и треба! Морамо сви вршити дужност, јер ствар је озбиљна... Ствар је, како да кажем... да, господо, ми смо се овде сабрали... управо, ја сам вас позвао, господо!...

ВИЋА: Па имао бих да вам кажем. ЈЕРОТИЈЕ: Шта? ВИЋА: Послао сам већ Алексу. ЈЕРОТИЈЕ: Ако, добро си учинио! Дакле, шта сам оно хтео да кажем?

ЈЕРОТИЈЕ: Шта? ВИЋА: Послао сам већ Алексу. ЈЕРОТИЈЕ: Ако, добро си учинио! Дакле, шта сам оно хтео да кажем? (Сети се.) Ах, да! Дедер, ти, Тасо прочитај ову депешу. (Да му.

ТАСА (чита): „Строго поверљиво”. ЈЕРОТИЈЕ: Чули сте, господо, „строго поверљиво”. Тасо, ево ти овде пред свима кажем: да ћу ти ноге пребити ако одавде зађеш по чаршији и истртљаш шта си прочитао. ТАСА: А!... Господин-капетане!...

Ал, ко ће у срез? Треба неко да иде у срез! ЖИКА (гунђа нешто). ЈЕРОТИЈЕ: Је л' кажеш нешто, господин-Жико? ЖИКА: Кажем... могла би роцпођа капетаница да иде у срез. ЈЕРОТИЈЕ: Ето ти сад. Како она може да иде у срез по званичној дужности?

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

: »Сушим уочи Ускрса, скинем капу, метанишем код лијеске и кажем све лијесци што сам згријешио ухвативши се за њу руком...

, потом кажем: опрости, лијеско, отргнем пуп с ње и изијем, те то ми је било причешће. На измаку године... ако се [л.

Ћипико, Иво - Пауци

гледа себе. Газда Јово није јој каел, а он је наше цркве тутор... Биће да је неко натрунио... Али да ти право кажем, не бије ме брига за њу! У дућан кад стигоше, нађоше силу људи.

! Дадох све за сијено. —Има их код вас, а имате се од шта наплатити. —Чисто ти кажем: немам. —Па се смисли: —Дођи послије, гледаћу. Људи са Васом пођоше да приме сијено.

Повише ње, у углу, паук разапео своју паучину... — Слушај ме! — трже га из мисли газда. — Примакни се ближе да ти кажем што треба да радиш! Купи сестрин дио, и онај дједа му и бабе по мајци. —Немам, господару, новаца... —Чекај, будало!

—И насмија се. — А да! Да вам право кажем: Петар купује мачка у врећи. Ја не бих, али свако је господар својих пара! Старци и сестра слушају.

Што не би чобанче урадило? —Охладно је, — опази жена. —Изић' ћемо одмах, али да ти кажем: овдје је моје царство! ...

— Кажи цијену, господару, — пита Илија, и не може никако да се сабере, да се безбрижним причини. —Да ти кажем цијену, — навлаш растеже бесједом газда, — а нијесам вољан продати.. . И диже се, приђе к прозору и гледа на улицу.

Прави соко! И сврнух с пута да ти то кажем ... —Што неће од оваквога оца! — насмија се Раде и дигавши се, стави држалицу на страну.

Ја карах што неће да својој мајци каже ... и питам је насами у четири ока, а она једнако одговара: „Не могу да кажем, — стид ме, мајко!

Али, ето, ја говорим што сам чуо ... —Што веле? — прекиде га неколицина њих. —Ето кад сте најашили да кажем, вала казаћу, иако...

—А би ли је, Павле, узео, кад се већ почела по хришћанску крстити? — нашали се Петар. — Бих, чисто ти кажем: волим јој! Вратила би се она на старо... као душа... А да, жена...

И канио се једне жене ради тебе.. —А она? —Смије се. —Биће штогођ рекла... —Јест, али нећу да вам кажем, биће вам жао .... —Реци! —Ја јој напоменух Раду... а она се издаде и вели: „Волим му као очима у глави...

Накупило се чудо, да ти кажем колико: око двије хиљаде талијера. Раде се чисто упроштио од чуда, и, прибравши се, увиди очито да газда на рачуну

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Јешће само корење, плодове купине и печурке. Збиља, отишао је тамо а да са собом није понео ни мрвицу хране. Кажем није га народ волео, можда и горе од тога, мрзео га је због његове хладне одбојне гордости.

Колебам се око једне ствари: да ли да му кажем све оно што сам дознао о властелину. Игуман мисли да само он зна. Простодушни старац.

свога господара и учествујући у скидању чини на овај или на онај начин, задржали према њему пређашње поштовање, да не кажем дивљење.

кроз јесењу тмору и маглуштину, сви смо носили, ушивене у појасе, амајлије које нам је Јања дала на растанку. Кажем амајлије а мислим на фину коврџаву длачицу одоздо, коју је сваки од нас лично оплевио с њенога густог руна.

Прохор Сви сумњају да ћу издржати. Али како Христос рече својим ученицима: „Заиста, кажем вам, ако будете имали вере колико горушичино зрно те рекнете овом брду: „Пређи одавде онамо, прећи ће и ништа вам неће

Човек изгуби вољу да с њом има посла. Док је ослободи оне љуске, жела га остави. Хтео сам да кажем: Па, забога, Кирча, данас је барем била лако обучена. Имала је на себи само танку хаљину.

“ „Зашто би то чинио?“ „Јер се плаши да неко од нас не учини оно што он не може.“ Хтео сам да кажем: Видели сте какво тело има та жена.

Богдан Никоме то нисам рекао, али не могу дуго трпети да не кажем. Видео сам сусрет Доротеја и Јелене. Онај скромни младић се готово саплео преко прага кад га је Јелена пресрела на

Могу да кажем како сам хтео да га као залуталу овцу у гори вратим на пут спасења, да га приведем Богу правом стазом, кроз доброту,

Живопис вратимљске цркве био је готов. Одмах да кажем: није ми се допадао. Волео сам Ћирјака и дивио сам му се као човеку, мада сам све време веровао да је лош живописац и

Богдан је глуп. Тако почињу и тако се завршавају разговори о мени. Све оно што кажем зачине они тиме, и сасвим је неважно да ли у ономе има или нема неке истине. То се поновило и данас.

) да то запрепашћује. Збиља не претерујем кад кажем „запрепашћује“. Све је ту складно: глава, труп, удови; све је у савршеној сразмери, као да је Прохору неком волшебном

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Кад стигнемо онамо, мораћемо, по нашем српском обичају, дете даривати, па ће зато бити добро да Вам кажем штогод о његовим родитељима и његовом рођењу. Ја сам о томе некад и писао, па могу тиме да се сада користим.

У то име потребно је да Вам, као што, уосталом, и сами желите, кажем још коју реч о Александријцима. При мојим студијама о александриском добу наишао сам у Плутарховим животописима на

био по своме васпитању, по својим везама и целокупном своме раду, Александринац од главе до пете, па зато смем да кажем да је Александрија одгајила три највећа геометричара старога света, па и четвртог, који долази одмах иза њих, Херона

Сада сам ја његов једини гост. Но ево, хвала Богу, Ви дођосте, драга пријатељице. Да ли је потребно да кажем колико сам Вам се обрадовао! Дозволите да Вам пољубим обе руке и косицу. Погледајте!

Ти знакови саопште мојим слушаоцима кратко и јасно све што хоћу да кажем, и за неколико часова предавања мој посао је завршен. Са каквим успехом, то дознам тек на испитима.

Право да Вам кажем: нису. Ја сам додуше недавно прочитао још једампут Свето Писмо, пошто ме је непосредно пре тога једно дело мог

у Вашем последњем писму, стављате, чудним случајем, оно исто питање које сам сам себи поставио, и преклињете ме да Вам кажем што о њему лично мислим, ја ћу да задовољим Вашу радозналост, и саопштити Вам резултат мојих размишљања у болесничкој

Сада, када сам Вам изложио, драга пријатељице, овај пример са грудом снега, могу да кажем ово. Ако и за нас постоје такви једнозначни природни закони који регулишу ток нашег живота, онда смо и ми из

Станковић, Борисав - ТАШАНА

(Сасвим бесно уноси се матери у лице): Чујеш, ти, ево ја теби сада кажем, а ти свима: оцу, хаџијама, и коме хоћеш, да ја више овако и овде нећу и не могу.

Не бој се ти мене. (Пауза.) Или не! Чекај! Имаш право! Не можеш ти мени ништа казати, док ја прво теби све не кажем. Треба! Откада ја мислим да треба све да ти кажем.

Имаш право! Не можеш ти мени ништа казати, док ја прво теби све не кажем. Треба! Откада ја мислим да треба све да ти кажем.

ТАШАНА (зарадовано): Ох, хвала, хвала, дедо! Хоћу све да ти кажем, само не знам како ћу. Знам само то да ми је тешко, да не могу више овако, и да ме је страх... страх...

Знам само то да ми је тешко, да не могу више овако, и да ме је страх... страх... Ох, чекај, дедо... Не знам како да кажем. Само то, дедо, ево, не једна година, већ две, три, увек све једнако тако. И то како, дедо? Ни жива ни мртва!

Али доста! (Уморна, сустала, таре чело.) Не знам да ли сам и ово до сад могла и знала како треба да ти кажем. Ох, не знам како треба још да кажем. МИРОН (одобравајући): Јеси, јеси. Знала си да кажеш. Казала си ми све.

) Не знам да ли сам и ово до сад могла и знала како треба да ти кажем. Ох, не знам како треба још да кажем. МИРОН (одобравајући): Јеси, јеси. Знала си да кажеш. Казала си ми све. Знам сада све, разумем...

А ја, сама за себе? Ништа! Могу да живим, мрем. МИРОН (плане увређен): Зар ништа више? ТАШАНА Ох, да! Нећу да кажем да ми когод што рече; али тако је: за све њих ја нисам ништа, мртва сам.

Јер кажем: Вера и Бог није за мртве већ за вас живе. да вама, живима, живот олакша: да што вас снађе у животу, особито смрт, веру

Али, зато молим те, преклињем те: да ми долазиш сваког дана. Јер, право да ти кажем, све ово што ће бити после овога, што ћу кадгод можда бити радосна, весела, и што ћу можда слатко дисати, спавати, све

ТАШАНА (у забуни постиђена): И знаш, дедо, срамота ме. Али морам да ти кажем, сад ми већ и ти ниси онако страшан. И тек сада, из лица ти и гласа, све више видим у теби оно што сам сасвим

сигуран да нећу на њен образ ударити; али, од кад је остала удовица, сама, слободна, не бих могао одолети да јој не кажем колико је волим. И сад, све изгубих.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

„Мајка ми је била тамо однекуд из Санџака, па ето тако понешто још кажем као она, мада сам сасвим мала остала сироче.” Мајстор Коста осети да му нешто расте из срца.

Раскрстио сам за срећу пре две године с оном Мађаричетином; овај, више волем сам да кажем... И тако је Нола расмејала још последњи пут свог оца. Храбро се држала и ту.

— Гос-Тоша, доста спор, тек заустио, а госпа Нола га брже прекинула. — Е, кад вас господар штеди, ја ћу да вам кажем. Кола су јака, а возе вас коњи, а не кола, а коњи су наши и млади и јаки.

Али ако је стало до нових и млађих кола, онда, господин надзорниче, ево да вам кажем како се шале људи у мом крају: посади руду у земљу, па ће нићи нова кола.

Ни сад, ни после. Добро ће бити ако сачувамо што имамо. Јер је тешко сачувати, мој Тодоре, да ти ја, млађа од тебе, кажем.

Ћути и трпи. Ако су теби Швабе додијале, мени су више. Право да ти кажем, душу грешим, али им ни децу не волим. — Свршило се све договарање гос-Тошино као обично, он је гласао са својом женом

Једне вечери, с леђа је ословила опет нека свежа удовица: — Не видим, кажем, Лазарићку на гробљу баш никако, а тако бих волела да се нађемо и поразговарамо.

— Како да вам кажем, госпа протинице. Увек вам је у кући „разни свет”. Док смо били сами Тодор и ја у кући, опет је то био ”разни свет”...

— Госпа Нола сад уздахну, и мало стаде. — Пријатељ сте нам стари, па могу да кажем све што мислим. Без моје дозволе, и против моје забране, нађе начина да се облачи у чираке, иде с пратњама, и узима

Не ваља то... А мали Лука, верујте да ми баш није мило да то за Швапче кажем, али морам истину говорити: на том је детету Божји благослов.

Понекад мислим: прснућу... А глава ме сваки час боли... Чини ми се, душе ми, да сам слуга, или боље да кажем, роб. Роб имања. Изгибох због оних њиветина за које се нисам родила, и које не знам чије ће бити!

Како ме баш то питаш? — Госпа Нола разрогачи очи. Има два дана по два сата апса у гимназији... Молио ме да ти не кажем. Већ знаш. како он моли, Јулице, вилице, и вилина косице, немој рећи Нани, док не оздрави, моја Нáна, моја брáна.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Да ја до конца живота мога, или боље да кажем, док не ослепим, списатељ остајем, то је извесно, и читатељи нек се ни најмање не ужасну што претим да ћу и више књига

Изволте да вам на уво кажем; том приликом моћи ћу вас, ако ме удостојите, једанпут и пољубити. — Само ником — Но, но, молим, господичне и

Како би га ми описали за оне који немају среће видити га! Да кажем да је леп, је л’ то довољно? Тко не зна шта је лепота? Роман, па само леп, и више ништа!

Иако ме и мрзи мислити и мудровати, опет вам кажем, браћо, да ништа бољег на свету не има од задовољства. Оклопиш уши, пак лепо грискаш твоју твравчицу или сламу, а свет

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Тако и моје прве изразе: „ду, му, гу, до, по“ итд. моја је мајка преводила и тумачила као да тим хоћу да кажем: тата, мама итд. Стога ја и не бележим та крештања као прве речи.

Ако ви захтевате од мене да вам кажем и то: како сам ја могао положити матуру, онда знајте да ми постављате питање на које је немогуће одговорити, онако као

нашега комшију, пошто сам му претходно објаснио да се петим падежом зове, и он ми рече: — Ја кад вабим куче, ја му кажем: куц, куц, куц! а кад га терам, ја му кажем: шибе! А бог ће га свети знати који је то падеж!

а кад га терам, ја му кажем: шибе! А бог ће га свети знати који је то падеж! Питао сам најзад и господина проту, једном приликом када је био на

Он је одлучно тражио од мене да му кажем пети падеж од именице пас, чему сам се ја одлучно одупрео једним бескрајним ћутањем, једном од оних мојих особина

— Немој да ћутиш, него реци шта је то? — Квадрат од хипотенузе раван је збиру квадрата од оба катета! — Ето, ето, кажем ја да је то нека стонога!

“ И ја сам, право да вам кажем, то донекле и искусио. Био сам озбиљно болестан и моји су се необично забринули. Наш кућни лекар преписивао ми је неке

који пут и ја умешао у разговор, за који случај практикант је имао спремне бонбоне у џепу, те чим бих ја зинуо да што кажем, он би ми стрпао шећер у уста, иако нисам ја већ он имао намеру да говори слатке речи.

Човек ме узе саветовати да се просто одречем песме, да кажем да није моја већ сам је од другог чуо, рецимо од моје најстарије тетке, и да изјавим своју одвратност према тако

— А откуд ћу ја то знати? — Морали би знати, јер ја извесно нисам пропустио да вам то кажем. — Нисте ми никад казали. — Штета!

— Госпо, ја бих имао са вама нешто да говорим, имао бих много да вам кажем, — отпочео сам ја узбуђено. — Тако? — учини она. — Да...

— Да, познато ми је, то сам хтео и да вам кажем... — Ево дакле какав је мој план. Ви ћете доћи к мени једнога дана и часа који вам будем одредила.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Руке су ми још дрхтале од страха, да једва дохватих цигарету. Заустих, у наивној искрености, да кажем командиру како се никад нисам оволико препао.

— Биће боље, биће боље — рекох, тек да нешто кажем. — Ама, је л’те, молим вас — убрза пешак — докле ћемо овако?... Дотерасмо цара до дувара!

— Ама, је л’те, молим вас — убрза пешак — докле ћемо овако?... Дотерасмо цара до дувара! Кажем му да ћемо сигурно наићи на савезнике, и да ће нас они одменити. Говорим то, иако знам да нам помоћ неће стићи.

— Тако је... И после изласка из земље, наша држава ту суверену власт и даље има... — То исто и ја кажем — упаде капетан Веља. — Ама, откуда ви знате правне ствари? — нервира се Живадин.

— Ма ја сам, збори, чоче! Ја заузех став „мирно“. — Господине... — Ела, бога ти, кад ти кажем — поче опет онај са вином. — Шједи до мене, па ћеш ми приповједат.

Он стаде испред свештеника. — Господине попо, зове вас командант. — Шта кажете?! — запита Момчило згранут. — Кажем ја, а ти мени ово, оно! — говори Душан. — Људи, ја све мислим, ви терате шалу...

Посилни, баци које дрво на ватру! Лука приђе Момчилу и поверљиво му рече: — Озбиљно ти кажем, узми... нема смисла да идеш у шињелу и шајкачи. Уосталом, не кошта те ништа. — У сандуку ми је... — Па шта је с тим.

Али Мића се намршти и приби се на моје груди. Ја га умирујем и кажем како је чика добар човек. Осетих неку топлину у души, што се ово нејако дете са поверењем предаје мени, па га

У овом моменту, ја не могу ничим да вам се одужим до тиме, да вам, као часним људима, пружим руку, и кажем: хвала, господо! Онда смо изишли одмах на положај, где је командир одредио просторе које треба тући.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Као и много чему другом, и откровењу је нужна нарочита атмосфера: атмосфера откровења. Хоћу да кажем да оно што се зове животом унутарњим и животом спољашњим, или духовним И телесним, једног човека, само су две

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Усправи се дечакова мајка. — Где је тај извор? — упита, а Смрт се гласно насмеја. — Шта ћеш ми дати, ако кажем? — рече. — Све што тражиш! — обећа жена. Смрт никада скромна није.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Према Константину Филозофу, Марко је пред своју погибију рекао: „Ја кажем и молим господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату“.

Ја сам, Доре драга, драго твоје, драго твоје, Перазовић кнеже. Ал' не лудуј, драга душо моја, од Удбине да ти кажем гласе! Да су живе од горице стине, још би живе стине попуцале, ма да не би сарце дивојачко!

Кад ме питаш, право да ти кажем: није мене коњиц олошао, нити ми је рухо остарило, нит' је мало голијемна блага; свега доста у двору твојему.

Вољан буди, царе, на бесједи! Кад ме питаш, право да ти кажем: које слуге послије дођоше, све се тебе слуге удворише, све си слуге, царе, иженио, а ја ти се удворит не могох, мене,

Шта т' је мало у двору мојему?“ Њему вели вјеран слуга Лазо: „Вољан буди, царе, на бесједи! Кад ме питаш, право да ти кажем: није мене коњиц олошао, нити ми је рухо остарило, нит' је мало голијемна блага; свега доста у двору твојему.

Вољан буди, царе, на бесједи! Кад ме питаш, право да ти кажем: које слуге послије дођоше, све се тебе слуге удворише, све си слуге, царе, иженио, а ја ти се удворит не могох, мене,

се се хоће да поморе, злаћенима да пободу ножи, а не знаду на коме је царство; мене зову на поље Косово, да им кажем на коме је царство“.

делија: једеци се царски покидаше, у ордију турску побјегоше, све делије хитро потрчаше да једеке цару пофатамо; ако кажем цару, ја везиру, коју си ми ријеч бесједио, хоћеш, стари, јада допанути“.

Да ви кажем ко ме обранио, од кога сам ране допануо: кад дијелих мегдан са Турчином, о мој тасте, стари Југ-Богдане, онда мене

Мој ујаче, Црнојевић-Иво, да ја тебе једне јаде кажем: синоћ пољу легох под чадором, допадоше двије моје слуге, на перо ме ћурком покриваше и господски лице завијаше; очи

“ Вели њему Старина Новаче: „Побратиме, кнеже Богосаве, кад ме питаш, право да ти кажем: јест ми било за невољу љуту!

млого војевода по нашијем редом градовима; па ме чекај, Маргита ђевојко, стани мало на Камену Слану, стани мало да ти кажем право све војводе и градове редом.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

“!“Опали ми двије вруће, па ће опет: „Дедер сад, гдје се улива Дунав?“ — А шта ти? — А ја: не улива се, кажем, нигдје. „Како нигдје?“— избечи се он. — Лијепо, велим, понире под земљу као онај поточић у Прокином гају.

— Куд си пошао? — окоси се Стриц. — За тобом. — Враћај се одмах. — Нећу! — Враћај се кад ти кажем јер ако те... Стриц попријети шаком и пожури кроз Гај, али мали опет крену за њим. — Марш натраг, чујеш ли!

— Ајој, брате Јованче, јави се! — повика Мачак скоро кроз плач. — Само се јави! — Аха, јеси ли се уплашио, кажем ли ја! — јекну Јованчетов глас крај самог његовог ува и лампа поново сину. — Не бој се, ево мене.

— Иди бестрага! — одахну Стриц. — Ниси га видјела, а ту је, како то? — Ни сама не знам да ти кажем откуда то, али сам сигурна да ћу брзо видјети или чути онога који се тајно навија око нас.

Сви се забринуто наређаше око Жујина проваљена скровишта. — Кажем ли ја да се неко шуља око нашег логора — рече тихо Луња. — Одмах ја то осјетим.

— Све је то од једне кугле: овдје је ушла, а овдје изишла. — Усташе иду у твој заселак, то сам пошао да ти кажем — тек се сад сјети дјечак, али Николетина сасвим мирно одговори: — Већ сам ја видио дим с Лисине и с Голог брда и за

— Ово ће бити мој насљедник, пазите што вам кажем. Једина Мачкова мана била је та што је почео мало с висока гледати своје старе другове, све сем Јованчета, вође

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Како оно лепо расте; нит се труди ни мучи, нити преде да прави себи одела! И кажем вам, да се није никад тако лепо могао одети ни Соломон у свој својој слави и тафри, како један од тих цветова што се

До седамнаист година и повише што сам незабрањено у томе проводила свој живот, ни од кога, право ти кажем, ништа нисам за то искала, ни гледала да ми ко што да.

Куд се подео, да се подео. Да ти много не књижим, него просто по србски да ти кажем. Клин с клином на крај се избије. Тешко томе ко правда злога дара рад.

Не бој се, Марије! Не наносим ти тога умља кано враг Еви равнити се с Богом, него мати му кажем ти хоћеш му бити до мало дана. Не устручај се со тога, Марије, весео глас ти донео сам, а не коју шалу ни лажу.

Гаврил Но велим ти да кад се изврше моје ове речи што ти кажем у своје им томе време, онда ћеш се сетити и прознати томе недознаном заподелу указ...

Гаврил Та ако и лепота мога промењивата зрака лична и глас ми што плаши те, — ал' то ти кажем да ове моје избесеђене к теби речи за велику хвајду хоће теби изаћи.

Ја што ме брже тераш од себе? Кад сам ја удиљ код тебе ако ме и не видиш свакад очима. Од сад ево право ти то кажем, јер из тебе хоће се родити цар царем што ће царовати над Јаковљевим домом увек и његовим царовању нејма конца.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

„колеснице“ из библијских слика, које су с њим заједно пропале онога фаталнога дана у Црвеном мору; али тек кад вам кажем да је још само паша имао такав „пајтон“.

иако је поносит и силан у чаршији и међу Турцима и међу Србима, овде међу њима је благ, гледа на њих онако, како да кажем, као на децу.

“ — „Здравља ти? То баш каже?“ — „Ама, молим те, ни речи!“ вели онај тајанствено. „Молила ме да ти ништа о томе не кажем!“ — „Их, болан брате!“ вели онај и сада само мисли о томе и ни о чему другом.

Ела, испеци ни две кафе!... А газда Таче седе и поче: — Ете саг ми, Јевдо, дође ништо у памет и присети’ се да ти кажем... Њекња си зборим ништо сас онога мојега комшију, чорбаџи-Петракија.

А, рече, твој ’леб једо’, ти ме изведе на селамет, — па адет је да ти кажем; зашто, рече, може ласно гуја да те изеде“.

па... ете... несу, рече, обучене, веће, ете, како саг да ти кажем... ете, како да се бањају; ама, брез пештимаљ, ели на Ђурђовдан у зору, кад си фаћају мају, да прошћаваш!...

Кад си подиго’ капци, — леле мајке, што ће да видим у сандаци! Срам ме и да ти кажем; а њег’, рече, не било срам да збере и скута све тој!

— а он си — ешек ниједан! ожени сас белосветску и изгуби душу сас другу веру, сас туј, што ти гу кажем, фрајлицу Швабицу Кермину! Тој ли је ред?!... А татко што да праји?!

поред већ познате карактерне црте Зонине — природна и логична последица још и карактера његовог, и ашиклијске, тако да кажем, тактике његове, — као што ће се већ све то лепо, јасно и очигледно доцније из пажљивог читања увидети.

лутао тако до мрака, и тада се тек вратио кући; а да тога дана ништа није уловио, чак ни пуцао, није ваљда нужно ни да кажем!... Целога дана је само на то мислио, и једнако му у памети зујале и звониле Васкине речи: „Поздравила ти се Зоне!

— Па и поје... — Е, што си поје? — Па песне си поје... — Ех, песне! Ама, које песне? — Срамујем се да ти, ете, кажем! — вели Васка намештајући у уши добивене минђуше. — Ама какво срамување! — храбри је Мане.

ГЛАВА СЕДАМНАЕСТА Мишљење неког Милисава Јекономије о тој, тако да кажем, „крађи и прекрађи” Зоне, које је, управо, било мишљење интелигентнијег и слободоумнијег дела публике; или краће: како