Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Ови се залети на њу, а она га почне молити да не дипа у њу бедну, стару, која нејма ништа него кожу и кости. „Ако ми кажеш три истине”, — рече јој курјак — „које ћу морати веровати, пустићу те.
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Преко прага гледаш ко преко границе! Али њима ни то није доста, а тебе ни то није отрезнило! Како можеш да ми кажеш да јесте? даскама цоловачама, попреко и унакрст, даскама као дрвеним путачама, споља ти закивају прозоре и врата!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Затим зовне мога оца: „Ја знам, али хоћу да ми и ти право кажеш колико си Хаџи-Муста-паши доводио српске војске, кад сте нас јаничаре тукли?
на вас; напослетку ја ћу вас као преко воље послушати, да не идемо преко Дрине; али у твоју главу, ако коме Турчину кажеш да сам ти ја повладио”.
” — Онда сви они ђипе и весело повичу: „Еј јуначе, зашто одавно не кажеш него нас плашиш?” Ту се наново ижљубимо и у̓ватимо веру, да ћемо се тући, и одма се договоримо да они сву Посавину
— Ја се побојим да не чује ова војска и кажем: „Весо, о томе ћути, ником да ниси казао; јер, једном ако кажеш, тврда је вера: ти ћеш погинути”. Затим га запитам: „А где је Живан буљубаша, Раонић и Живко Дабић?” — „Отишли кућама”.
Зовну га Никола напоље и он изађе. Онда Протић и Чардаклија рекну ми: „Ако га познајеш, зашто се не кажеш? Може се човек ражљутити, пак нам пакости учинити”.
Вели Чардаклија: „Прођи се, човече, вина. Видиш да кажеш да је новаца готово нестало: а знаш куд си се занео и где си”. Повика Јова Протић: „Где смо да смо, дај донесите!
одма рече: „̓Ајде, момче, и моли Бога што си брат кнеза Пеје, који ми је ушао у вољу на Пожаревцу, а млад си и кажеш да ти се сама пушка оборила, а ја би̓ тебе научио како се своје оружје чува, а не би ти помогао ни овај чича-прота.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— подвикну Стеван и унесе се преда њ. — Хоћу, брате, да ми се потра осече... Оно је пропаст! — Па што љуцки не кажеш, него си се ту распомамио као бесан!? Потра, потра, — добро! Ето, осећи ћемо и ту потру. Не бој се, неће ти пропасти.
— рече Стеван мало тише да не чује газда Рака ко ће га носити. — Нек се зајази! Само нека то легне једанпут. — Право кажеш, Стеване — прихвати потричар Срећко — нека му да две вреће, па збогом!
Нити се ко ту богу моли, нити иде у цркву... — Јес̓, богме, господине, право кажеш! — гракну они око њега. — Ено, знам ја пре... Дође ти на сабор код цркве сваког празника тушта света.
— Немој да се претргнеш, ћато! — рече момче заједљиво. — Ви'ш ти безобразника! Не кажеш хвала и на том! — обредну се писар. — О, о, гле ти шта је овај накупио! — зачуди се газда Милун и махну главом.
Смотри га ћир Трпко, па истрча на врата и још чак одовуд узвикну: — Шта је, бре! а? — Врлике! — Шта кажеш? — Ни'една врлика немат на чајир! — једва изговори момак колико се задувао. — Ама шта рече ти, шта?
Много паметнији од тебе... А што ће ти? — Та треба ми. Ако имаш дај — немам кад чекати! — Не дам док ми не кажеш што ће ти. Марјан, нема се куд, исприча Сави све — и што ће му и куд се спрема ноћас са Симицом.
Кмет и Страхиња изосташе мало и затурише разговор. — Вере ти, Страхиња, да ми право кажеш што ћу те питати! — Вала, Пурко, хоћу, само ако буде за казивање. — Право ми кажи, шта је то тебе отерало од куће?...
Волим те као сина... Сви те волимо овде у селу... Баш бих волео да ми кажеш ако те снашла каква невоља. Страхиња поћута мало, па рече: — Вала, Пурко, могу ти казати; али мучно ћеш ми помоћи...
— Неће. — А што? — Отишао је с воловима и ралом.... — Е! — чисто ускликну Миона, — Па што ми одмах не кажеш, весела била? Дај мени ту торбицу! Ја ћу му однети... — Нека, нано, ти си уморна... Однећу му ја... Па, онда...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Море, мани! — рече опет Иван. — Што мани?... Што ми, болан, не кажеш? Иван је ћутао. Њега опет стаде гристи савест. Кад виде Маринко да Иван неће да каже, онда се реши да напомене.
Њега опет стаде гристи савест. Кад виде Маринко да Иван неће да каже, онда се реши да напомене. — Баш нећеш да кажеш? — Али... — поче Иван. Не мораш... Ја знам и сам. Хоћеш да ти кажем?... Је ли, то су поп и кмет, а?...
— Је ли, море? Лазар не одговара. — Хоћеш ли да видиш ко је у кући Алексића, је л̓?... Па што ћутиш?... Што не кажеш?... Је ли?... Лазар заусти да нешто рекне, али му реч умре на уснама. — Кад си баш зато дошао, онда ходи овамо!
Само много слано. — Сува риба... али ништа... Алекса је јео. — Је ли, Алекса? — Шта је? — Што ти мени, болан, не кажеш за твога Станка. Кад сам ја то кога упропастио?... Алекса је ћутао. — Ја њега волим као да је на мом срцу одрастао.
— Турчин? — Он... — А што? — Не знам... Ни данас не знам. — Дај ми мало воде! — рече Алекса. — Даћу, али да ми кажеш нешто. — Шта? — Где је Станко и дружина? Алекса пусти кашику у лонац и погледа га страшним погледом.
— Па лепо!... Ако нећу дознати, и не морам!... Дај то овамо! Па му оте лонац из руку и пође. — А воде? — Кад кажеш где је Станко! — рече и затвори врата. Горило је грло Алексино од оне слане рибе и пасуља. Као да је неко жара насуо.
И не умеде ништа одговорити. — Је ли, болан!... Што ми не кажеш? И примаче јој се још ближе, па јој обави своју снажну, мушку руку око паса... А девојка изгуби памет...
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
’Ајд’, иди сад. Стој! Ти ћеш то заборавити к’о и запушач. Дакле, шта сам све казала? Шта ћеш да кажеш? — запита је гђа Перса и формално је преслиша.
Та док је видим, знам је и шта мисли! Гледам је к’о да је од стакла... Дакле шта кажеш: фини блед младић! Зар је то прилика за ону њену цвеклу?!
— Ниси се ти, ћерко, још удавала, па зато тако и говориш. Данашње су младожење к’о чикови; таман га упецаш и да кажеш: фала Богу! а он исклизи к’о чиков.
— Меланија је била мало сањалица и сентиментална; а Јула онако, не знаш ни сам како да кажеш, онако обична. — Јула је певала најрадије: »Ничи, ничи, крине бели«, а Меланија од српских: »Ко је срце у те дирн’о«,
— Па шта су ти се завезала уста кад их имаш, фала богу, па да им кажеш да ваљда још неко седи у овом сокаку? — А да шта сам него то урадила! Па мислиш да ми је штогођ помогло?
— теши је гђа Сида, а после наставља мирнијим гласом: — А, кажеш,... он је богате фамилије... може да сврши и хирургију? — Може, каже, врло лако — вели Јула, умирујући се мало помало.
Не попуштај што зацениш. Сад је твоја берба. Само..., — опомиње га Нића прстом, — ћуткац! Ником да се ниси шалио да кажеш да сам те ја научио. Знаш, оба господина су управо у мојој боктерској парокији, па... знаш... нисам рад да се зна.
патријарка и петога рим-папу, па ништ’ не треба да се плашиш, Ћиро, кад знаш да си у резону, него треба да им кажеш све што ти је на срцу, што те једе и пече. Ћиро, кад мрзиш, мрзи! И бркове му немој опростити, све доле, све! Све!...
— Та нисам, сунца ми! Нисам бога ми! Нисам се ни мак’о а камол’ точио и пио. ’Ајде бар да је каква шљивовица, па да кажеш намамио сам се на њу, — него ника ординарна и комисна бећаруша! — Пио би ти и »шајтвосера«!
Баш не би шкодило да се чимгођ мало угрејем изнутра... — Па ти си пре рек’о да те ’лади, а сад опет кажеш да те греје? — Е, па кад је човек добар, к’о ја што сам, па све му на добро излази...
— Ех, манимо се тога! Било па прошло! — Право кажеш! Боже, кад прексутра сретнем у порти Персу, — но, та ће ме, знам, појести од једа и пакости.
— Нећу — смеје се Рада, који се, сем оџачара, никог на свету није бојао. — Шта кажеш? — вели Јула, а дигла обрве и направила се озбиљна и строга. — Нé—ћу! — Но, леп си ми и ти Бечлија!... Ти си салашар!
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Видиш га како је здрав и једар — тај јектику добити неће. — Види му се по рукама да ради. — Па баш зато! А што кажеш да није од најновијег света, пролупаће се поред тебе. Дакле, кажи, ако хоћеш. — Не браним. Ја ћу поћи за њега.
Кад то Мица изрече, настаде кратка почивка; Алка се смеши па одгонетне: — Јест, право кажеш, Мицо. Свилокосић је ердељски тањир.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Мислим да ли си ти то заиста. И наједанпут његов тужно-милостиви поглед поста чврст и одлучан. — Шта би хтео да кажеш? Јуришић се окрете, седе на траву и загледа се у Христића, чији доглед окачен о прст паде доле.
Па се онда у пола подиже, привлачи је и обгрли: — Је ли, пита је он, право да ми кажеш: шта би радила да сам погинуо? Рецимо чујеш или дође овака депеша преко општине: капетан друге класе Ђорђе В.
Она се засмеја сатански: — Вараш се, рањен кроз сред груди, зато је овде, није као ти. — А ја шта? Шта кажеш? — Ти? Ти два пуна месеца лечиш једну огреботину.
ункаша, запалио дуван и пита пандура: „Је ли, вели, Миле (а звали су га „мали“ Миле), је ли, вели, Миле, право да ми кажеш, али право да ми кажеш ово што те питам Кад смо ишли овамо, па јашим ја овако испред, а ти позади мене, је си ли који
и пита пандура: „Је ли, вели, Миле (а звали су га „мали“ Миле), је ли, вели, Миле, право да ми кажеш, али право да ми кажеш ово што те питам Кад смо ишли овамо, па јашим ја овако испред, а ти позади мене, је си ли који год пут помислио, али
питам Кад смо ишли овамо, па јашим ја овако испред, а ти позади мене, је си ли који год пут помислио, али право да ми кажеш, је си ли који год пут помислио да ме убијеш, па да узмеш овај арач и ове паретине из бисага?
Право да ми кажеш, поштења ти.“ А пандур га право гледа у очи: „Јесам, вели, господине, Бога ми мога. Баш кад смо били иза Острвице.
Нисам ја ћакнут, господине, све ја радим по паметима. Кад дође друга: лепо, вели, Миле, ти кажеш. нико видети неће, а Бог? А шта је Бог, а? Па после, сећаш се кад оно ја запевам, да се све тресе, сећаш ли се?
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
Али ништа! Ја видим моје добро јутро. Него дај ми бар да једем штогод. ЈУЦА: Право кажеш. Да попијем и ја кафу, док се није вратио. (Оду.) ПОЗОРИЈЕ 4. МИШИЋ (ступи) МИШИЋ: Е, кир Јања, сад сам те уватио!
Црњански, Милош - Сеобе 2
Тамо одоше толики. Боље да овде све распродамо, него да се срамотимо и да нас срамоте. А што кажеш за Павла, а откад је то срамота брата волети? И ја ћу, куд Павле каже.
Да те не окара Ђура, па ћеш да кажеш: гле!“ А отргнувши се, додаде: „Није мене ни мој покојни хватао за руку!“ Ана се препаде и покри лице рукама.
“ Варвара, сад задовољна, на руци свога мужа, вукла је за рукав Павла: „Бијежаћеш, кажеш, а од тог ми се сердце ципа! Бојим се, убит ће те! Невишт си, Павле, у животу, јер си удов.
Док се само небо оспе звезда коњокрадица. Ја сам човек сеновит, Шокице, не бој се, али што кажеш за женидбу, ко ће мене за женика? Несрећа се за мене привезала. То би била моја женидбина.
Она се на то још више беше помамила. Поче да виче, тако, да се надалеко чула: Уби га, кажеш? Уби им чоека? Еј хеј, Пајо! А колико они убише нашијех, па никим ништа. Уби, велиш? А они?
Урликали су те зиме као никад дотле. Е то ти је, видиш, тај мој понизни, нежни, стриц, што кажеш да ти је љубио руку. Лажеш ти то, Гарсули! Памти то, Гарсули!
Сви желе мир! Сви су уморни! „Јес, што кажеш!“ чуо се Ђурђе, снуждено. „Сви су болесни осим килавога браје. То смо ми!
Колико нас је у аресту? Број, дебели, број – колико нас је сахрањено? Можеш ли да ми кажеш главе дечице наше, поклане, које нико у твом хришћанству није оплакао, а којима би могао на начиниш пут, да се бели,
Да има снажно тело, а још јачу вољу. Она, каже, стално понавља, његовој супрузи: „Како ти, Јулијана, кажеш! Како ти, Јулијана, решиш!“ Међутим, бива онако, како госпожица Дунда каже, како госпожица Дунда реши.
Теодосије - ЖИТИЈА
се к Богу на молитву и призивајући пречисту његову Матер у помоћ, рече: „Многомилостиви и сведарежљиви Господе, који кажеш — ,Све што год молите верујући, примићете̓, и ја недостојни, у ову се твоју реч уздајући, знам да је све могуће твојој
А ја слуга твој у сваком добру ка Господу, што хоћеш и што кажеш, бићу благопослушан господину мојему. Јер ако би могао у Господу помоћи нам да нас приведеш ка Христу, и због лености
обузет, помисли да је нека утвара и укрепивши се крсним знаком рече к њему: — Ако си ти грбави Неофит, као што кажеш, како си прав и како сада идеш са пуном снагом? А он рече: — Не знам, оче. Бог зна!
А парамонар, чувши ово од њега, дивљењем чуду страх измени и рече к њему: — Ако је тако као што кажеш, xоћy да видим штаке на којима си страдао опирући се по земљи, и дасе њима уверим.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
— Ено још једнога који је у невољи — прошапута Миш пророк. — Колико чујем, то је неки пас. — Шта кажеш, зар да псу помоћ указујем?! — зачуди се Тошо. — Кад си ти још чуо да мачак помаже псу?
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
кошуљом Чујеш ти претворнице Скини ту мараму белу Шта да се лажемо 3 Неђу те упртити на кркаче Нећу те однети куд ми кажеш Нећу ни златом поткован Ни у кола ветра на три точка упрегнут Ни дугином уздом зауздан Немој да ме купујеш Нећу ни
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
СПАСОЈЕ: Ама, остави се ти тога наследства, већ реци ти мени... Уосталом, нема шта да ми кажеш, немам шта да те питам. Рећи ћеш ми глупост која је немогућа.
СПАСОЈЕ: Па шта хоћеш тим да кажеш? АНТА: Та кривоклетства, седам лажних уверења, четири адвоката и наследство. Погледај ти у та твоја упутства, па види
АГНИЈА: Немој да кажеш, Спасоје, има и то своје дражи. Уђем у радњу и упутим се најстаријем помоћнику: Господине, ја бих желела да ми
Збогом! (Оде.) ИX ВУКИЦА, СПАСОЈЕ ВУКИЦА (пошто је испратила Агнију, клоне у фотељу уморна): Ух! СПАСОЈЕ: Право кажеш: ух! ВУКИЦА: Не могу да издржим, па то ти је. СПАСОЈЕ: Ни мени није лако, али шта ћеш...
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Ћути! Ћути! - рекох себи. - Ако нешто кажеш, он ће остатак недеље провести пребацујући јој то. Ћути. Драгана и Јасмина су разговарале нешто, сваки час упирући
- говорио сам себи, али то је било чисто лицемерство. Наћи ћеш је само да јој кажеш за посету Бароници. Отрчаћеш до рампе и рећи ћеш јој то. Ништа више. То.
Затим звук пољубаца, нешто као пригушен кикот, па онда: то ти није први пут? Није брат зевзек, другом ти то! Шта, шта кажеш? Вечита љубав? А, да! То си сигурно негде прочитао? Зашто прочитао? Зар је већ све записано у књигама?
- загрлио сам је кикоћући се као идиот... - Зашто сада не кажеш? - држао сам је за рамена а она, спустивши главу, одговорила је да се баш све не извикује с крова куће.
Дечак се за тренутак заустави, а затим продужи даље као да ме није ни чуо. Даћу ти две стотине динара, Суљо, ако кажеш где ти је сестра! - смешио сам му се, иако смо обојица знали да бих му најрадије заврнуо шију.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Само, Софро, немој да мудријаш; само онако учини како ти ја кажем, па ће све добро бити; немој да ми кажеш: ја то нећу, ја то не могу. — Само нек испадне добро.
— Има економију, па се може онде напутити, право кажеш; но није католик. — То ништ’ не чини. — То ти кажеш. Питај твог стрица шта ће он казати.
— Има економију, па се може онде напутити, право кажеш; но није католик. — То ништ’ не чини. — То ти кажеш. Питај твог стрица шта ће он казати. Стриц тај, брат старог Полачека, у другом селу је свећеник и богат.
— А ти узми каквог појачег калфу, добро му плати, дај му оружје, па нек’ пуца на лопове. — Право кажеш, тога ћу се држати. — Ето баш је без службе Марко Ћебетаров; тај ће одма’ доћи, сад је без службе.
— Право кажеш, Јово, све ће бити, само нас неће бити. — Опет ти кажем, Софро, да су наши дани избројани. Кречар дигне чашу и куца
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Ех, Жужи! Казала си му сигурно да губиш време с њим, кад стигосте до пите од јабука. Ниси то смела да му кажеш! – А шта би са тим временом'? – Могла бих да се удам. – Па, што се не удаш'?
Али више нећу... – Чекај само да је завршимо: онда ћеш да уживаш! – Да је завршимо? Да је само завршимо, кажеш? Па, завршавамо је већ седам година! – Има их који су почели пре нас, па су мање одмакли.
Претворио си ме у грађевинску радницу. Бетон. Бетон. Бетон. Бетон. И бетон. И то се зове викенд! – Не можеш да кажеш... Била си на свежем ваздуху. – Ти то зовеш свежим ваздухом? Нисам изишла из кухиње!
– Чиме? – Знаш, те ствари не зависе само од мушкарца него и од женског партнера... – Шта хоћеш тиме да кажеш? Са мном је све у реду, али плашим се да није с тобом... Што се смејеш? Шта је ту смешно?
Са мном је све у реду, али плашим се да није с тобом... Што се смејеш? Шта је ту смешно? Хоћеш да кажеш да имаш успеха код оних курвица у фирми, је ли? То бих волела да видим! Спавају с тобом јер си им шеф.
Погледај само, молим те, како је неко пролио црно вино на тепих! Е ово је стварно... Ти ништа не кажеш? – Шта да кажем? – И тако ћемо лепо — настави он — измењивати вечере све док не поцркамо!
– То је због тога што много спаваш после ручка! – Јесте —рече он, окрећући педале у тами. — Тако је као што ти кажеш! Увек је тако као што ти кажеш... – Немам намеру да се свађам у три сата по поноћи! – рече жена.
– Јесте —рече он, окрећући педале у тами. — Тако је као што ти кажеш! Увек је тако као што ти кажеш... – Немам намеру да се свађам у три сата по поноћи! – рече жена.
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Ја мним не би ни једна пошла за њега! — дода њеко. — Е, да! — прихвати Милица. — Ти то кажеш! А онамо све се грабе око њега. Али је он изабрао! Је ли да си?
Пристајете ли? — Пристајемо — гракнуше сви. — А ти, Јанко, шта на то кажеш? — запита га кнез. Јанко, блијед од узрујаности, устаде, приђе Мргуду, узе његову тврду, разграпљену руку и пољуби је.
— пита Крцун. — Ја, занаго, нећу, јер ја вјерујем да ће ме надгорњати! А-ну, ти, Лабуде, који кажеш да та вјештина не помаже! — Ја, ваистину и хоћу! — рече Лабуд. Рако изједначи палице и предаде их мегданџијама.
Остали се примакоше да све чују: „Које добро, синко?“ — пита Свети. — „Молим те, свети владико, да ми кажеш шта сад ради бог?“ — „Ев’ ово ради бог!“ рече владика, једнако пребацујући кутију.
Је ли право, браћо? — Јесте, ваистину, као и све што ти кажеш и учиниш — рече брат владичин, Стијепо. — А теби, кнеже Драго, настави владика, хвала велика, што си овога чојковића
А од какве је тице?“ — „Ма није, брате, ни од какве тице, него од мазге, од праве талијанске мазге!“ — „Ма, што кажеш, побогу брате? Зар се мазге легу? То нијесам знао!“ — „Ето, знај сад!“ — „А како се излеже?“ — „Лако!
Јанко га опет прекиде: — Колико ђе бити сватова Анђи? — Углављено је шездесет. — Шта кажеш!? — рече Јанко изненађен. — То је премного! То је велики трошак! Крцун се осмјехну.
? Зашто ме тако гледаш!? Зашто мислиш да сам крива? Шта хоћеш од мене? — Хоћу чисту истину! Хоћу да ми нâ ови час кажеш: је ли истина да се он у тебе загледао и ти у њега?
— А што да ти кажеш! Мазиш ту дјевојчину и тражиш јој домазета из бијелога свијета! Њему преврије, те је свом снагом стиште иза шаке и
њешто, али му Јанко даде знак да не говори и додаде: — У повратку никоме ни ријечи не збори, докле мени насамо не кажеш одговор.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
КУМАЧА: Ваљда нас нећеш ни у сватове звати. ДЕВОЈКА Е, нећу да! КУМАЧА: Море, па после да нам кажеш како се с мужем живи. ДЕВОЈКА: Чекај док се и ти удаш, пак ћеш видити. КУМАЧА: Ја потрчала да ти помогнем.
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
Кад њега трпе у Сербији, зашто га не би трпили у војводини? Ми ваљда нисмо бољи од Сербијанаца? НАНЧИКА: Право кажеш. Та ми смо боље живили с Маџарима него и са Србљима. ЖУТИЛОВ: Гледај ти само да девојка пође.
Милићевић, Вук - Беспуће
— Немој, рече и пружи руку, као да моли или као да се брани. — Немој да ме кориш. Ја знам што ти хоћеш да кажеш. Опрости што сам ти говорио о стварима које не волиш. Заборавио сам. Опрости. И погледа га благим погледом који моли.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
— вели Јова. — Ама верујем, де... — Ама, јок, нећу ја да ми после те ово те оно кажеш... Шта ће прика, стаде тражити ту рану на глави, али је никако не нађе. — Нема, прико.
— Него доста је било комендије! вели газда Радисав. — А сад одмах да ми кажеш људски: где те оћопавише и како? Где си се и с ким си се тук’о? Говори! — грмео је отац. — Нисам се тук’о! — Јеси!
— Нисам се тук’о! — Јеси! — Нисам! — Шта велиш, ниси?! — викну и извуче из мрака свеж, окресан прут! — Нећеш да кажеш? — ’Оћу... казаћу... Казаћу одмах!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
чак и оних прастарих смирених богоугодника којима се одвајкада зна годишње доба и дан када ће доћи, а шта тек да кажеш за једног оваквог коме нико не зна ћуди и навике?
— Па и би, вала, право кажеш. Већ ми додијало да у кући имам божијег шпијуна. — А шта ћеш са светим Јованом, бог те не убио?
Рожљика се избечи као да је срео медвједа. — Шта кажеш! Ово без хиљадарке не иде из мојих руку. — Та није то бакар, бог те видио! — зину Мулић.
Сељак опет врдну постранце. — Друже мој мили, јесу нас опљачкали ови доље душмани, право ти кажеш. Нећемо им вратити да сто руку имамо. Вачкоња се сумњичаво загледа у безимена ноћника.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
И овакав живот, и злостављање! Не вреди да пожелиш, ако он није пожелео! Не вреди да кажеш, ако он није казао! ХУСО: И баш разјурио? СУЉО: Ма, као кокоши!
И увек му је било мало! А ово што кажеш, ово је велика промена! Шта мислиш, да није на нешто нагазио? Неко му нешто замесио и смутио?
ХАСАНАГА: Е, ништа теже, него да човек мудар и школован, када му кажеш „попара”, то схвати тако како и јесте: „попара”! ЈУСУФ: Молим те, да се разумемо!
Е, па, ево јој садево! Има одма д идеш, да кажеш да ми се губи из куће! За свагда! Па сад нек види колко ће је коштати њена госпоштина!
Е, мој ефендијо! Ко са агама тикве сади, аге му се о главу лупају! ЈУСУФ: У реду, аго, како ти кажеш; спремићу коње. АХМЕД: Мудар човек! Брзо научио да су речи мишеви, па сад говори са мишоловком у устима!
Ал што му је они више оспоравају, то је он суровије доказује. ХАСАНАГИНИЦА: Разумем шта хоћеш да кажеш; ал злом се ништа не доказује. Зар се снага није доказала ако се није злом доказала?
Ево и потписа. ХАСАНАГИНИЦА: Шта кажеш? Нема мога брака са Хасанагом, не постоји? Избрисан? Ни оних седам година не постоје, ни моје дете не постоји?
Ја, будала, патим и плачем, а ти уредио да не постоји! И Хасанага, кажеш, потписао? И сад је све у реду, можемо и да певамо, имамо илми-хабер? А шта ћу с њим?
Ко зна шта је све однела вода Док је и ово испливало на видело! Пази шта сам ти казао. ХУСО: Можеш ли ти мени да кажеш хоће ли стићи вечера? То ти мени кажи! МУСА: Па ето видиш, и то је неки знак! Ни храна не стиже редовно!
Сад нек извлачи консеквенце! Зна се шта се зашта добија. Што кажеш, то ће и да ти одјекне. ЈУСУФ: Никад се не зна. Колко пута мислиш да видиш све, а оно испадне да ниси видео ништа.
МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Кажеш у концу? У чешљу? Какав ти је то Алах? ХАСАНАГИНИЦА: Онај једини. Бог муслимана, хришћана и птица...
Није то неки прирепак, него фактор! Саш тек да видиш праву госпоштину! ХАСАНАГИНИЦА: Што једноставно не кажеш ко долази? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Седи да чујеш. Има да се изненадиш. Никад ти не би пало на памет!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Немој, Цвето — викну он кад осети како јој на плач глас задрхта. — Идем, ево одмах, сад. Истина што кажеш, али ја. Знаш ти мене. Ја само онако... дођох да те видим. А ти, ето, баш кад хоћеш, нећу више, нећу... збогом!
— Та не плачи! Што не кажеш, па да те оставим дома. Чекај! — рече он меко и саже се, узе је у наручје, однесе до међе, положи, скину са себе гуњ и
— Такве понуде — поче Аритон још љуће. — Понуде што је мој чирак донео: крушке. — А, крушке... Ту су. Што тако не кажеш?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
А он вели: — То не може бити. Онда му жена одговори: — Бога ти, што те питам да ми право кажеш: би ли ти штогођ мојој браћи да сад који од њих овамо дође?
силом да идеш, а ти немој одмах жену да водиш, него јој кажи да пита БашЧелика ђе му је јунаштво, па онда дођи да нам кажеш, ми ћемо ти помоћи да га освојимо.
Кад дође аждаја, стане је баба питати: — Та где си забога? Куда тако далеко идеш? Никад нећеш да ми кажеш куда идеш. А аждаја јој одговори: — Е, моја бако, далеко ја идем.
Царев син узме голуба те га распори, а то у голубу врабац, а он држ' врапца. Кад ухвати врапца, рече му: — Сад да ми кажеш где су моја браћа? А врабац му одговори: — Хоћу, само ми немој ништа учинити.
А цар му рече: — Знаш ле ти ко сам ја, н да сам ја цар, па ако мени не кажеш ја ћу те објесити. А јуноша му одговори: — Вала ако си баш и цар, ја ти опет нећу казати.
Не назову јој ни помоз-бог, већ одма повичу: — Ево нас к теби, послала нас ветрова мати да нам кажеш чија је девојка! — па јој онда кажу како је било и зашто је ко себи иште.
Не назову јој ни помоз-бог, него одма проговоре јој: — Послала нас месечева мати да нам кажеш чија је девојка — па и њој кажу све како је било и како се препираше.
А цар рече: — Није то за тебе, јер да ти то дам, па да коме кажеш ти би одмах умро; него ишти друго штогод хоћеш, даћу ти.
Иди збогом, али за главу своју ником не казуј, јер ако кажеш коме год, одмах ћеш умрети. Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше и разумеваше све што говоре тице и траве и све што
— Брате, ако имаш таку зверку, дај је овамо, ја ћу ти напунити галију самога сребра и злата, само ако је истина што кажеш.
му одговори: — Зато нема што није човека никад удавила; али не шали се, не казуј јој док те не пренесе, јер ако јој кажеш одмах ће те удавити. Онда он захвали Усуду, па пође кући. Кад дође на ону воду, вода га запита: — Шта је код Усуда?
— Ђе си ти био од јуче, а? — запита га цар срдито. — Ако кажеш истину, опростићу ти, слажеш ли ме, посијећи ћу те. Војник му поче причати све онако како се што догађало...
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
То није могло бити из почетка, него да се опет дангуби. СОФИЈА: За бога, кад не кажеш управо како ти је воља; него час овако, час онако. МАКСИМ: Сад сам ја крив што ти не ваљаш. Шта сте дирали у оно буре?
МАКСИМ: Да Бог да, ал не верујем. Мој куме, најбоље би било, да се нисмо ни женили. КУМ: То право кажеш; али што ћу, живио сам као нико, нити има ко да растреби, нити да скува.
МАКСИМ: Знате ли, шта је. Ви држите да је моја Сока добра, јелте? НИКОЛА: Она је заиста добра. МАКСИМ: Кажеш ли и ти тако, куме. КУМ: Тако и ја судим. МАКСИМ: Е добро, метнућу је на пробу, па ако буде као Грезилда...
Научен је, што ће. СОФИЈА: Па кад сте научени, а ви ћутите. НИКОЛА: Право кажеш, снао. Него, Маго, гледај да те види писар овако обучену, не би ли ми коју кукавицу и ти привредила.
Ви треба да одговарате. ИСАЈЛО: Ако је баш до тога, ми ћемо платити. Бог зна, ваљда ништа и не вреди. ДОКТОР: То ти кажеш. ИСАЈЛО: Ево да вам ја дам мој разум, кад вам је баш тако од потребе. ДОКТОР: Твој разум не може мој заменити.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
ТРИФИЋ: Ти си право дете. СУЛТАНА: Дете? (Плаче.) Право кажеш да сам као дете, зашто би иначе морала кућу упалити од толики секатура! Ах, Боже!
(Удари је.) Оћеш ли ти мене одсад слушати? СУЛТАНА: Тако ти имена божија, немој више! Што год кажеш, све ћу урадити. СРЕТА:... Оћеш ићи на бал? СУЛТАНА: Куд год ти рекнеш, само не удри више.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
3 Када те питам шта си снила ноћас, Кажеш да не знаш, или се насмешиш; Да л збила снито заборавиш очас, Ил загонетку не желиш да решиш?
у блеску, тишини Паслике звучне слеђене у слуху После олује; и не можеш знати Ни право, тајно име тој модрини, Па кажеш: море, а мислиш на свашта, На летњи дан, на бродовље, на луке — Поступком уходаним, којим машта Претвара слутњу у
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
како оно кажеш? — Фалш ... — Јесте, фалш! А сада, добро слушај и ако је могуће, без упадица, молим! Ти, претпостављам, познајеш
А шта је то тридесетак речи, питам ја вас? Па то се заборави док кажеш — бритва! — Јел ова куца у питању? — упитах, мања од маковог зрна, поучена искуством претходног дана.
— Тип о коме говорим већ је ожењен! — Па нек се разведе! Чудна ми чуда! Хоћу да кажем: ожењен је са мном! — Ма шта кажеш? — запањи се матори. — Права штета што се такви момци више не рађају! Заиста, штета.
Прва страна, сва у сликама. — Опет буљиш у празно? — зацвиле још с врата. Она опет буљи у празно ... Сине, зашто не кажеш мамици шта те мучи? — Ако већ хоћеш да знаш мучи ме највише то што непрестано упадаш у моју собу без куцања...
— Без мене…— каже матори.— Морам да медитирам! — Молим? — љупко ће она. — Хоћеш да кажеш да макар једанпут недељно нећеш издржати цео дан у нашем друштву? — Издржао сам већ двадесет година!
“ Ако кажеш да нећеш нигде, они ти на брзака уфуринђеле још чувенију реченицу од које ми се коса диже на глави: — Фино!
И док кажеш бритва, док мазнеш пивчугу, склањај округли сто на тему „Дезалијенизација као комплементарни фактор феноменолошке субје
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
— Можда. Ево један наш пријатељ иде да види Пипа. Здраво, пријатељи! — Отиди, Пабло, напред, да кажеш да долазимо. Овуда, кроз ходничић, драги господине. Уђосмо у собу доста пространу и светлу, скоро у собу нове куће.
Послала сам их по уље, — рече жена а њене очи говораху: „Знам да је то немогуће, али, када би се могло, да кажеш моме мужу да ја нисам низашта крива и да треба да ме воли. Не иди још!
Довиђења, Пипо! — Баш журите! Очи женине су говориле: „Зашто још не останеш; зашто му не кажеш да нисам крива; да треба да ме воли?“ — Довиђења, господине!
Не знам што је била таква. — Као што кажеш. Налазим да је то уопште глупо. — Шта? — Налазим да је глупо живети; ето то.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
човек сања отвара се још једна провалија сиви амбис знања кажем ти то пре но што падне киша иди па се трезни ти кажеш да си бегунац Београда али овде усред подне може да почне помор.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ТАНАСИЈЕ: Тај је знао зашто је живео. САРКА: Ах, онај сребрни будилник! СИМКА: А чираци, шта кажеш за оне сребрне чираке? САРКА: Мени се будилник допада. Навикла сам; никада га нисам имала у кући, али навикла сам.
ТРИФУН: Знам ја ако ви не знате. САРКА: Па реци и нама. ТРИФУН: Одоше да се спреме па да се уселе овде. ГИНА: Шта кажеш? ТРИФУН: То што ти кажем! ПРОКА: Има право Трифун, то је и ништа друго. Ево главе да ће се Агатон уселити.
Док ти плачеш, Агатон ће да заузме све собе. ГИНА: Право кажеш! 'Ајде, Проко! (Пође.) А ти, Сарка? САРКА: Ја нећу да се натурам.
Немам шта да бринем кад сте ви толики ту. ГИНА: Па јес', право кажеш. Збогом, Сарка. САРКА: Збогом пошла! ГИНА (са Проком оде).
Изгледа као да је кутија. САРКА: Није кутија, него сребрн сервис, Гино! ГИНА: Биће, веруј, биће сервис, кад ти тако кажеш. САРКА (отвори кутију): Па сервис, дабоме! ГИНА: Ију, ију, ију, ко би то рекао? САРКА: Ама, шта: ко би рекао?
САРКА: Баш у његовој. ГИНА: Е, онда да знаш, тај будилник је већ у његовом коферу. САРКА: Шта кажеш? ГИНА: То што ти кажем! САРКА: Вала, неће ми га мајци отети па макар се рвали.
СИМКА: Па истина, дабоме, и не знам само, шта имаш у мојој соби да тражиш папуче? САРКА: Боже, Симка, па нисмо, да кажеш, туђини па да не могу да ти дођем. Толико ваљда могу да ти уђем у собу и да ми уђеш у собу.
САРКА: Па јест, што кажеш. АГАТОН: Пођемо ја и Симка мало у башту да узберемо који цветић, па тако пођемо у башту па свратимо у трпезарију и ја
И ово што сам ја узео овај служавник, може се рећи да сам га спасао. САРКА: Па јест што кажеш, и ја сам будилник спасла. АГАТОН: Па добро, де, нека ти буде.
АГАТОН: Право кажеш! (Метне шаке на уста и раздере се.) Ој народе! Проко, о, Проко, Трифуне, Танасије, Мићо! Ој! ој! (Јављају се један по
Ако ти пустиш жене да се објашњавају, онда никад нећемо доћи до споразума. АГАТОН: Право кажеш, запеле као да је ово скупштина каквог женског удружења. Да наставимо ми; где оно бесмо стали?
Друкчије су, на пример, твоје потребе, а друкчије су моје. САРКА: Гле, молим те! АГАТОН: Да кажеш да јој треба спрема за удају, па 'ајд, 'ајд'! Али то јој не треба. Двапут се удавала, па доста јој је то.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
па се мало одмакнемо. А он каже: — Није ја, него ти кажеш! — Ама сад свеједно — упаде потпоручник Александар. — Како нађосте село? — По кучићи... Насмејасмо се.
ја сам је прегледао... — Шта, прегледао?... Испипао! — добаци љутито Милутин. — Учо, и ти нешто паметно да кажеш. Дакле, молим... Ја сам је... како ти оно рече: испипао. Е, да! Дакле, испипавши је, дођем у батерију.
— иде Александар за својом логиком. — Види га сад! — љутну се Милутин. Затим поче живо: — Е, молим лепо. Ти кажеш, сви ћемо умрети. И ти ћеш умрети. Је ли тако?...
— Шта кажеш? — запита командир, готово пренеражен. — Јест, богами!... Нисам веровао својим очима. — А где је? — Код командира
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Ви сте ми тако познати. — Учили смо гимназију заједно.. Ви после одосте некуд... у полицију. — Ха, па што се не кажеш, брате!... Другови из гимназије, па се чине да се не познају.
И као кроз сан чује познати глас: — Болан, па нећеш да ми кажеш ни хвала. Ја за тебе толико... све ти чиним... и тек сад ћу да ти чиним... Хоћеш сутра да ти донесем златан часовник...
— Како хоћеш... како год ти хоћеш. Ако ти рекнеш, нећу ни ја ићи... Како год ти кажеш !... — Ама не питам те ја за одобрење да идем, него за мишљење, рече она, смешећи се. Како ће то изгледати?...
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ДАРА: Засад ништа! Ништа, док другови не изврше планирану акцију! ТОМАНИЈА: Што нећеш да ми кажеш какву акцију? ДАРА: Што мање питаш, мање знаш, а што мање знаш, мирније живиш!
На зиду мапе света, Европе, Дринске бановине и округа ужичког.) МАЈЦЕН: Ти, дакле, кажеш да си вођа трупе? ВАСИЛИЈЕ: Да, господине. И молим вас да објасним... МАЈЦЕН: Доћи ће и то на ред, прво податке.
Идемо редом. Име? ВАСИЛИЈЕ: Василије, господине! МИЛУН: Лаже, овај га зове Стефан! МАЈЦЕН: Сад питам њега. Кажеш, Василије? ВАСИЛИЈЕ: Да, господине, Василије. Василије Шòпаловић. МАЈЦЕН: Престани с тим „господине”! Име оца?
ФИЛИП: И ви за себе кажете да сте глумци! СОФИЈА: А да ти можда нећеш да кажеш да нисмо? ВАСИЛИЈЕ: Господине, молим вас, не узимајте Филипа озбиљно!
Овог господина, овог поднаредника, Јелисавете, Софије, мене! ФИЛИП: Да то ти, можда, нећеш да кажеш да сте ви — стварност? ВАСИЛИЈЕ: А да ти, можда, нећеш да кажеш да нисмо?
ФИЛИП: Да то ти, можда, нећеш да кажеш да сте ви — стварност? ВАСИЛИЈЕ: А да ти, можда, нећеш да кажеш да нисмо? ФИЛИП: Ви сте мој ружан сан, и ништа више! ВАСИЛИЈЕ: Јесте га чули?
И немојте да ми седите на асталу! То је друго! ЈЕЛИСАВЕТА: После немој да кажеш да ниси упозорен! МАЈЦЕН: И угасите ту цигарету у канцеларији!
ТОМАНИЈА: Па зар ти не знаш? Да јој кажем? ДАРА: Секула ти је ухапшен! ГИНА: Шта кажеш? ДАРА: А ја сам мислила да си ти то већ чула! Сумњају на њега да је пуцао! БЛАГОЈЕ: Зар Секула?
Прилази јој Софија, као Амалија. Василије игра улогу редитеља.) ЈЕЛИСАВЕТА: „Сине мој!” ВАСИЛИЈЕ: То треба да кажеш три пута! ЈЕЛИСАВЕТА: „Сине мој! Сине мој! Сине мој!” ВАСИЛИЈЕ: Ти му притрчаваш! Тако! И хваташ га за руку!
” ЈЕЛИСАВЕТА: „Не гледај ме тим погледом пуним туге, сувише сам несрећна и без тога!” ВАСИЛИЈЕ: Не кажеш „несрећна”, него „несрећан”! За име Бога, Јелисавета, говори као мушкарац!
Саберите се!” ЈЕЛИСАВЕТА: „Зар он није био овде? Зар му нисам стиснула руку?” ВАСИЛИЈЕ: Опет исто! Не кажеш „стиснула”, него „стиснуо”! Зар не можеш ни толико да се уживиш, да утувиш да ти играш грофа, а не грофицу?
ЈЕЛИСАВЕТА: И мом темпераменту уопште не одговара да играм мушкарца! ВАСИЛИЈЕ: И то ми кажеш сада, пред премијеру!... Прави глумац треба да уме да игра и клупу, и метлу, ако треба!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Само кад ме прошлости сећаш, и нешто ново и боље обећаш, рајске ми тајне непознате кажеш: да хоћеш ко сестра брату да ми помогнеш...
О, не воли, не воли ништа, ни књиге, ни позоришта, ко учени. Кажеш ли некад, изненада, у добром друштву, још и сада, на чијој страни си?
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— Шта ће на то влада одговорити? — Влада ће рећи да је то због оскудице у новцу. — Шта ти имаш на то да кажеш? — Ја на то имам да кажем да сам са одговором владе потпуно задовољан и да молим десеторицу посланика да ме
Мани, молим те, вазда је он бунцао којешта! — Па шта му ти кажеш? — Ништа! Шта да му кажем? Гледам га, па се смејем. Знам њега; нема хлеба честито да једе, а знам му оца и фамилију.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Јес', вала, па питај ког' 'оћеш. — А што сте шапутале пред тим? — Е, па, јес', тебе смо, кад нећеш да нам кажеш име твоје девојке. — Па 'ајде, баш, да ви кажем. Име јој Милица. — Нека баш. — Сад шта ћу ти, кад ми не верујеш.
Баш сам видела како те погледао... А Марице нема. — Добро ... Кад ја лажем, онда... — Јесте! ... Све како ти кажеш... слатка !... »А баш сам добро видела !« мисли Коса. »Што ли то тета крије од мене? Да ли ме више не воле?
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Није него још нешто! Што се мени не учини да је пала саксија! ДАНИЦА: (гунђа): А, већ... ПАВКА: Шта кажеш? ДАНИЦА: Ништа! ПАВКА: Слушај ти!
Опет се удала! ПАВКА: Нећу ја тебе с репом да удајем, разумеш ли? И не нађе другу да ми кажеш него Мицу Антићеву. Што ми не кажеш за Росу Јањићеву? Ето, баш красна девојка, па како је прошла?
ПАВКА: Нећу ја тебе с репом да удајем, разумеш ли? И не нађе другу да ми кажеш него Мицу Антићеву. Што ми не кажеш за Росу Јањићеву? Ето, баш красна девојка, па како је прошла? Узе је свет у уста па: а-у, а-у, а-у...
а он млад човек! ДАНИЦА: Знам, ал' ово је друго! ПАВКА: По чему друго? Ни по чему. Није да кажеш да је човек отворено казао, него тако: била његова тетка два-трипут, проговорила о томе, распитивала колико носиш и...
Јест, дигао сам руку, није да нисам! Ал' онако два-трипут, као што и приличи мужу; ал' није, да кажеш, душмански. Па она сад каже: досадило јој, и отишла од мене, као да ће негде наћи боље. Него тако, женска памет!
ИВКОВИЋ (смешећи се): Не знам, ал' то ће већ знати господин начелник! ЈЕВРЕМ: Па јесте што кажеш, он ће знати! А ти баш мислиш: неће Илић бити биран?
Друго си ти дошао, ниси за коже. ЈОВИЦА: Ништа друго, него за коже! ЈЕВРЕМ: Е, па, дедер сад, немој да му кажеш! Па јеси ли Ти, бре, пио алвалук кад сам их продао? ЈОВИЦА (као бајаги досећа се): Па је л' то за коже било?
ЈЕВРЕМ (пренерази се): Посланик да будеш? ЈОВИЦА: Па велим, Јевреме, нисам, да кажеш, човек везан. Умем да се разговарам, умем да се нађем, имао сам, хвала богу, посла и са властима, па знаш, нисам баш
Посао ми, хвала богу, добро иде, па што да тражим преко хлеба погаче. ЈОВИЦА: Па јесте, право кажеш. ЈЕВРЕМ: Друго ти! После, што кажеш, ти умеш и да се нађеш, умеш да говориш... ЈОВИЦА: Јест!
ЈОВИЦА: Па јесте, право кажеш. ЈЕВРЕМ: Друго ти! После, што кажеш, ти умеш и да се нађеш, умеш да говориш... ЈОВИЦА: Јест! ЈЕВРЕМ: И ако ме само послушаш. ЈОВИЦА: Шта да те послушам?
Никоме ни речи о томе. И ако те припита ко: шта мислиш, ко да буде посланик, а ти да му кажеш: шта се то мене тиче, ја гледам своја посла а ког народ хоће тај нека иде! Је л' тако? ЈОВИЦА: Тако је!
Је л' тако? ЈОВИЦА: Тако је! ЈЕВРЕМ: И тако ћеш да радиш? ЈОВИЦА (дижући се): Па тако, кад ти кажеш да је тако боље. ЈЕВРЕМ: А за даље је моја брига. Ти само накриви капу па чекај мандат!
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
леп, хубав, красан; хе, па од тај реч ете, — тврђаше ћир-Ђорђе, — долази му саг име: Ђузела, Лепосава, ели Убавка да кажеш«. Тако је филологисао газда Ђорђе, имајући ту страст као већ и сви његови земљаци.
Мој мал, учо, јакако! — Твоја »својина«, хоћеш ваљда да ми кажеш?! — рече Срета саркастично. — Е, ако у том смислу мислиш, — онда је то, наравно, твој мал! — А, јакако, учо!
Виде ли како је село пренуло из дремежа и постало будан чувар својих права. Дед’ сад шта ће Милисав! А ти кажеш: не може! Може, само треба бити мушко.
Можеш се одрати питајући за Мићу Илића, мало ће ко да ти каже да га зна, али кад кажеш: Мића »Официр«, свак зна. То име носи поодавно, још како се из војске вратио.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
ништи ко хала Све друге мисли, и наде, и снове; Па ипак, да си само каткад хтела У заносу, и сличну мекој свили, Да кажеш нежну реч из срца врела — Ми бисмо можда дуго срећни били!
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Ђе издајник бољи од витеза? Какву сабљу кажеш и Косово? Да л' на њему заједно не бјесмо, па ја рвâ и тада и сада? Ти издао пријед и послијед, обрљао образ пред
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ запиташе, скоро сви. Јан протра брчиће, насмија се, па махну главом. „А шта, нећеш да нам кажеш!“ „Ја, вјерујте ми, не знам у сну што зборим нити шта је то вира!
Тако се не би сасвим вјера погазила нити обичај утр’о, ја мним, а ти како наредиш, Господару!“ „Мој синко, сам кажеш да Пејова кћи не може поћи за Кићуна. То је њу везивало, а мимо то ништа друго.
Какав, дакле зазор, рашта?... Није, богами, но част, јер ћемо имати зета с којим ћемо се поносити... Да-ну, шта кажеш на то!“ Јоке не одговори, но се погнула, не зна се да ли под теретом јада, или тијех домаћиновијех разлога.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
ј. Соломуну), он ће ти знати казати, шта је боље; па дођи послије, да ми кажеш, шта ти је рекао.“ Онда човек отиде к Соломунову двору.
” А цар рече: „Није то за тебе, јер да ти то дам, па да коме кажеш, ти би одмах умро, него ишти друго штагод хоћеш даћу ти.
Иди с Богом, али за главу своју ником не казуј, јер ако кажеш комегод, одмах ћеш умрети.” | Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше и разумеваше све што говоре тице и траве и све што
„Брате, ако имаш таку зверку, дај је овамо, ја ћу ти напунити галију самога сребра и злата, само ако је истина што кажеш.
Кад дође аждаја, стане је баба питати: „Та где си за Бога? Куда тако далеко идеш? Никад не ћеш да ми кажеш куда идеш.” А аждаја Јој одговори: „Е моја бако, далеко ја идем.
Царев син узме голуба те га распори, а то у голубу врабац, а он држ' врапца. Кад ухвати врапца, рече му: „Сад да ми кажеш где су моја браћа.” А врабац му одговори: „Хоћу, само ми немој ништа учинити.
му одговори: „За то нема што није човека никад удавила; али не шали се, не казуј јој док те не пренесе, јер ако јој кажеш, одмах ће те удавити.” Онда он захвали Усуду, па пође кући. Кад дође на ону воду, вода га запита: „Шта је код Усуда?
” Па онда седну за трпезу и стану вечерати. За вечером рече му старац: „Сад да ми кажеш шта си видео?” А он му одговори: „О мој зете, исказати се не може шта сам видео.
| твоје ни моје благо ово, ма са свијем тијем, ако пребројиш све изворе колико их има у овој планини и да ми дођеш да кажеш, макнућу ти се с мјеста, а друкчије никако.
” Чоек му пружи златни цекин говорећи: „Ево ти за њих ови цекин, а ево ти ови други да ми кажеш отклен ти ова јаја.” Он му све каже, и кад га онај чоек запита би ли му и тицу продао, он одговори да би за добру
ј. Соломуну), он ће ти знати казати шта је боље: па дођи послије да ми кажеш шта ти је рекао.” Онда чоек отиде Соломунову двору.
” А чобан прихвати: „Није ово добро, него је зло.” А краљ му рече: „Окле може бити зло кад ти кажеш толико добро?” Онда чобан одговори: „Е, вас ми се поштети смок, и учини се гној.” Онда краљ рече: „Јазук!
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
ИКОНИЈА: Не липши магарче до зелене траве! ГОСПАВА: Боље мало погледни ову бразлетну! Шта кажеш, а? Он ми купио! ЦМИЉА: Стварно је прекрасна! ГОСПАВА: Платио седам иљада!
Је л би то могло ђутуре, а плаћање да буде у натури? ПРОСЈАК: Није да не би могло... ИКОНИЈА: Шта кажеш, да ти дадем вечеру, имам пасуљ са свињским ушима, савршен, и парадајсалату, плус једно ладно јагодинско?
Нигде не могу без штапа. Дао би ђаволу душу да ме престане! ИКОНИЈА: Немој двапут да кажеш! Шта ти је реко доктор у капезеу? АНЂЕЛКО: Шта да ми каже кад није ни видо! Ја сам ти ово крио ко гуја ноге!
ИКОНИЈА: Где рече цревца, да л би ти нешто да можда презалогајиш? АНЂЕЛКО: А шта кажеш за једна јаја, са сланином? ИКОНИЈА: Јаја имам одлична, и то сељачка! Спремиде, Цмиљо!
ИКОНИЈА: Друг Вилотијевић! МИЛЕ: Мој, због чега мој? Шта тим оћеш да кажеш? СТАВРА: Сам си се фалио да ти је школски друг! МИЛЕ: Онај фракционаш и вербалиста?
Оћеш нешто да појдеш? СКИТНИЦА: Немам кад, воз ми иде у десет и триес. ИКОНИЈА: А што кажеш да дижеш руке? СКИТНИЦА: Од Вукосаве? А и то ти је посебна прича! МИЛЕ: Оће ли скоро та ракија, мајку му?
Требало би их позвати унутра! ИКОНИЈА: Ставро, овај је луд! Изводи га одавде, како знаш! СТАВРА: Где си, кажеш, видео те војнике? ВИЛОТИЈЕВИЋ: Ено тамо, видите? СТАВРА: Бога ми, не видим!
Они зградилишта чекали, чекали, па на крају опсовали и отишли! Ред је да бар кажеш што си закаснила. ГОСПАВА: Не улази ми се у ову мишју рупу! Кад ме баш питаш!
Мени се, ко ноћас, слично десило, ако није и горе... ИКОНИЈА: А та његова стрина, швалерка, кажеш, Држи радњу за отварање рупица? ЈАГОДА: То сам тек синоћ открила, кад сам отишла.
ИСЛЕДНИК: Колко је мени познато, зајдно сте вршили недозвољене радње. А сад кажеш: вашка! Чудна ствар! Јесте се нешто можда покарабасили? АНЂЕЛКО: Покарабасили? Лопужа!
ИСЛЕДНИК: Па и нађен је јутрос у својој соби. А и глава му расцопана. Шта на то кажеш? ЈАГОДА: Каште ми где је, дајте адресу, зовте га, водите ме! ИКОНИЈА: Сад ти не вреди.
Сам је реко не пије, има јетру. ЈАГОДА: Шта сад, црнā, да радим? По чему да га познам? АНЂЕЛКО: Кажеш, убица ушо преко крова? ИСЛЕДНИК: Од гараже. Па после уз олук, па на веранду.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
је стајала доле на кујинским вратима и слушала, дочекује га прекорно, пригушено): Ниси требао баш толико и све сада да кажеш Јовчи. Ниси требао, јер (показује на Анђу горе) сад, од оволиког срама, шта јој још остаје?
ЈОВЧА Ех, било то. ВЛАДИКА Ако је било. И нека је било. За тебе је, Јовчо, све, и алал ти вера! Не да кажеш да ти сад ово у очи ласкам, или ма шта... Али, и кад ниси овде, колико те пута спомињем и хвалим Бога што си ти.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
А ти отуда, стари Маленица,јадан, што си умукао? Не болу ли те већ уста од толиког ћутања? Ти сам кажеш да би волио цели дан не јести, него један сат не говорити. А кад се беседе већма рађају него при вину?
” Мој би одговор био: „А како су у старо време свети оци много и читали и постили?” А он би на то: „Све ти мени кажеш шта је пре хиљаду година било. Онда су други обичаји били, а сад су други.
Свештенство да ти узму — и тако кажеш да у твом отечеству не примају те за попа, јербо си се у Црној Гори запопио. Шта ће ти друго узети ван да те
А што сам повише рекао, да ваља да се бојиш твоји[х] Србаља, ја сам из шале то рекао, јер, како кажеш да намераваш одавде поћи у Париз и Лондон, мучно ће те кад твоје отечество видити.
” Ја: „Све ја то знам, брате | Зилотије, и све то што кажеш очима мојима сам гледао на калавритском и триполицком пазару у Мореји.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Однија ти памет, бештијо мушка! — рече тихо Осињача. — Зар се канделорица придаје врагу? — Право кажеш, невисто! — рече гласно Ркалина.
— Е, а ти Иве зар јопет дошâ кући? — Ја јево дошâ да се с тобом разговорим. — Са мнокарце? — Јест, да ми кажеш ди је стричев кулаш — рече Бакоња, гледајући га добро у очи. Кнез и Осињача скочише са столица.
Дреждâ сам напољу по ноћи, киснуја, одија пишице по десет ура на дан, па никада ни да сам се наладија. А он... што ти кажеш... бриљузак, дође на свит без дуа!
— вели Дувало, пропињући се, те промоли главу кроз прозор. — А јест, душе ми, све како ти кажеш! Јено решетке циле цилцате, а три се прага држе заједно, а четврти се разбија на два комада.
— Али ја нисам никада млого пија. — Ниси пија, али млого се раниш и млого лежиш! А сам кажеш да те од никога вримена штипље за палце од ногу. То може бити подагра, кâ покојном фра-Фелицијану.
— вели Дундак. Бељан се наљути. — То је истина, то ми знамо, али шта кажеш за Дувалину, за Блитвара, за вра-Ћука и многе остале, који позајмљују и по двадесет посто?
Липо ћу обрадовати Барицу и сестру Криву, која се удаје... — Шта? Удаје се Антица? За кога? Па шта то одма не кажеш? — рече Бакоња сједајући поново. — Јето са срећом испросија је онај старији Јурићев. — Је ли Шимета? Шимета Ошкопица?
— Ма зашта си чинија та крвна дила, не кажеш ми? — Зашта? — понови Пивалица спустивши руке низа се. — Зашта? — Да, зашта?
Ти си се на први поглед у Цвиту смртно заљубија, ти си се све до сад отимâ, ти си јутрос дошâ да ми кажеш да си готов изаћи из манастира, ако ти је дам за жену! (И она је о томе бунцала!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Јесте. Али ћерка није што и отац. — После толико година дошао си кући то да ми кажеш? Аћимов син — Тошићев зет! Ђорђе, гаси свећу да се не гледамо више! Хајдучко позориште...
Моја је То крв... Европа ми упропасти дете... Несрећник. Аћим засузи. — Имаш ли још нешто да кажеш? — оштро упита. Тражиће имање. Свађа је само изговор. Бездушник. Одавно си ти појео свој део. Ја сам ово зарадио.
Он је у наследству равноправан са мном. Ти ми ниси донела мираз па да имаш право да се испречиш пред мојим братом и кажеш: „Ја не дам!“ Ништа ми ниси донела, дошла си гола као леска, кошуљу ниси имала...
Постидео се због очевог прекора, опанака и гуња. „Газди да пољубиш руку, и све што кажеш, да је паметно“, опоменуо га отац пред великом магазом у Савамали.
„Родио си газди слугу... Мени си родио слугу!“ Теби, Ђорђе Катићу, ја нисам родио слугу. Ниси морао то да ми кажеш. Неће они бити твоје слуге. Јок. Свет је широк. Србија ће бити мала мојим синовима.
Сама рука извуче хартију из џепа. „Политика је много покварена ствар“, потврдио је главом. „Шта имаш да ми кажеш?“ Он скиде лампу са зида, принесе је оцу и пружи му летак у коме су либерали исмевали Аћима због Вукашинове женидбе.
Лепо те поздравља.“ „Рекао сам ти: нећу да читам! Остави ме!“ викну. „Тражи још сто дуката. Ако ти кажеш, послаћу“, настављао је да изазива Ђорђе, да куша судбину.
„Кад некад сретнеш луде који су мене оставили на киши, ти ћеш знати да су они. Немој да им кажеш да си од мене. Ништа. Ни за мене.
Ти да ми то кажеш? Почело је тако, а све остало се догодило у бунилу. А дуго је трајало док се она, јечећи, није извукла на пут.
Ти ми ниси дао.“ „Лепо кажи, шта си чула?“ „Убиј ме, ништа нисам чула.“ „Убићу те ако не кажеш.“ „Нисам чула!“ јекнула је соба. „Ниси?“ прошапутао је. „Сигурно ниси? Закуни ми се да ниси.
— Нож лако и дубоко засече кромпир. Зато јој не можемо... што је истина! Ђорђе јекну од радости. — Па што ми не кажеш! — устаде и наднесе се над њу. — Што ми одмах ниси рекла? Кажи ми још једаред. Кажи ми опет... — Родићу ти!
— За тебе нема ничег рђавог, па би могла да кажеш. Деде, кажи ми сада шта сам ти говорио оне ноћи. — Примаче јој се да је боле види и чује. У ушима поток. Једва је види.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Хм, хм! — промрмља сом кроз бркове. — Кажеш да река не може без цвећа? Па, буди ти цвет! Једном у години буди цвет!
Ни птице ни облаци нису знали где је њен сјајнооки. Тек Источни ветар замишљено набра обрве: — Нестао, кажеш? Како би неко тек тако могао нестати без трага?
Онда најстарији скупи храброст, па рече: — Не причајте којешта! Погледајте колики сте! — Шта кажеш? — насмеја се румени. — Погледај мало боље!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
ништи к'о хала Све друге мисли и наде и снове; Па ипак - да си само каткад хтела У заносу, и сличну мекој свили, Да кажеш нежну реч из срца врела И ми би можда дуго срећни били!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Заиста чудан али даровит свет, далеко просвећенији но ми што смо“. „Шта кажеш? - Просвећенији од нас Македонаца!“ „Што јесте, јесте - крити се не може!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
“ „Право кажеш, и ја никога не молим.“ „А твоји родитељи, шта ови кажу?“ Он се мало замисли: „Ови моји? Стари су, задовољни да ме
— Па, ево — рече он — прво: отац ми је обешен. — Јадни Никола — крикнух изненађен и зграбих га за руку. — Шта ми кажеш? — Јесте, још у мају прошле године. Има више од године дана.
Нећемо га тамо наћи. — Како? зашто? — Не иде он тако рано кући, господине. Његова кућа је „Лаф“. — Шта кажеш? — Много се пропио — одговори носач — мно-го. — Шта булазниш, човече?
Они живе у мору. — Е реци ми сад: што су се једне Швабе удружиле с нама против других Шваба? — Како кажеш, што су се... — Кажем шта ће те Швабе с нама противу ови' наших Шваба? — Шта ће, велиш, с нама?
Млека! — Млека нема, господине мајоре. — Млека! — А... а... а нема млека; а... господине мајоре. — Шта кажеш? — Појела „Ружа“... — Млека, сунце ти божије! Четири кутије конзервираног млека што сам ти дао на чување?! — А... а.
Рекао би човек: све се бојиш да не дође крај овом рату. И ти ми нешто причаш, ти ми кажеш да мислиш. Иди, молим те. А ко те је кадгод видео да се забринеш, да се снуждиш, да си озбиљан као што приликује
— Ех, немамо суза, нисмо патриоти... — Шта кажеш? Нисмо дабогме, то јест ја нисам, ја знам о себи и о себи говорим. А ти се сећаш како је онај немачки официр што је
“ Сећаш ли се?... Пита се човек, него шта! Нема ту само: дај живот. Хоћу да ми кажеш зашто да ти га дам, јест, зашто да ти га дам, чиме си ме то задужила, ти бездушна отаџбино?
положај очувају и своје напредовање ипак наставе, има друга ствар коју ја истичем, а то је: да је онај, као што ти кажеш, убризгани патриотизам нешто вештачко, и да је као такав омео природно развијање осећања поданика.
— Гле, а ти баш сигурна у то? — Сигурна, да. Ти си ми рекао а ја ти верујем све, све је свето што ти кажеш. Он је загрли и сакри лице. Онда се насмеја: — Добро, лепо, добро.
Може ли се том човеку опростити? — Опростити таком човеку? Боже, никад, никад! — Добро, ти кажеш, тако ти кажеш, добро, али друга категорија, ево, други пример, овакав рецимо: до брака буран, пуст, рђав живот.
Може ли се том човеку опростити? — Опростити таком човеку? Боже, никад, никад! — Добро, ти кажеш, тако ти кажеш, добро, али друга категорија, ево, други пример, овакав рецимо: до брака буран, пуст, рђав живот.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Поштујем га, јер је, на концу, и он саздан од људске муке и патње, „од крви и меса оних који му служе”, као што ти кажеш. Добар је, дакле, и он. Али само уз један услов: да ти потраје до краја.
Код сваке нове Петар је узвикивао: — Покушај! Какво је тек ово!... Што кажеш? Пиљио је у мене исљедничким погледом. С одмјереним достојанством приносио сам чашу устима.
Овоме свака част! Ово се зове вино! — Је ли?... Је ли?... — притискао је Петар. — Што кажеш, а?... — Нема шта! Одлично!... На махове би наша раздраганост запријетила да ће пробудити жене.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Па ја погибох, брате, мислећи, али знаш да без тебе не могу ништа. Чекô сам те кô озебô сунце, па сад што ми ти кажеш, тако ће и бити. — Оно знаш... мука је то. Ствари су код тебе нађене, ту ти не поможе нико.
— Чусте ли за Ђурицу? — рече једна. — Ја, болан; он баш оде у хајдуке. — Шта кажеш? — викну Станка, тргнувши руку испод млаза. — Зар писи чула?
— Јест, кад би се он дао. Тако могу написати и за мене, али нека дође ко да ме убије. Чик му га !... — Право кажеш: мари ти он за њине претње. Не убија се лако ’наки човек — прихвати друга.. — Вала и јесте одвојио од других.
А он је гледаше пуним жудње погледом, и очекиваше одговор не дишући. — Како ти кажеш... — прошапта она и погледа га мило, својим великим и сјајним очима.
То добро упамти, ако ти је мила глава... — Ама, реци ми, болан, штогод... ти нешто знаш, па нећеш да ми кажеш, а видим да се то тиче главе. — Добро видиш, и то ти је засад доста. А кад дође вријеме, знаћеш све.
— запита га она неким радозналим и притворновеселим гласом. — Знаш... они наши. — А ти мени не кажеш да се ви тамо частите са некаквим девојкама?
— Море, докле ћемо ми овако? — поче Маца, пошто испи са њим неколико чаша. — Што ти мени не кажеш како живиш, имаш ли добре зараде, па да се узмемо, да ме водиш одавде... да живимо заједно..
Сад нам свима треба.... — Треба, истина је. Али како ти мислиш... као пре? — Сви бисмо најволели да ти кажеш шта је твоје, па да се зна чисто. Оно бих друго ја разделио — рече Ђурица. — Да кажем, ја...
— Ама, среће ти хајдучке, кажи ми право! — Пустићу те, ако ми све право кажеш... Ја све знам, али хоћу да ми ти то потврдиш и да ми све испричаш што ти је он говорио.
Стаде да се облачи и уједно хтеде да покуша неће ли још што дознати. — Видиш, ти све треба мени да кажеш... Ти ниси извршила са њим ниједно злочинство, па ћу ти ја помоћи на суду да не будеш осуђена, израдићу ти помиловање..
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад му то кажеш, онда му реци нека ништа не узима за плату осим нека му враг даде ону стару кабаницу иза врата, па кад пође од њега,
А цар рече: — Није то за тебе, јер да ти то дам, па да коме кажеш, ти би одмах умро, него ишти друго шта год хоћеш, даћу ти.
Иди збогом, али за главу своју ником не казуј, јер ако кажеш коме год, одмах ћеш умрети. Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше и разумеваше све што говоре тице и траве и све што
Кад дође аждаја, стане је баба питати: — Та где си забога? Куда тако далеко идеш? Никад нећеш да ми кажеш куда идеш. А аждаја јој одговори: — Е, моја бако, далеко ја идем.
Царев син узме голуба те га распори, а то у голубу врабац, а он држ̓ врапца. Кад ухвати врапца, рече му: — Сад да ми кажеш где су моја браћа. А врабац му одговори: — Хоћу, само ми немој ништа учинити.
А он вели: — То не може бити. Онда му жена одговори: Бога ти, што те питам да ми право кажеш: би ли ти штогођ мојој браћи да сад који од њих овамо дође?
силом да идеш, а ти немој одмах жену да водиш, него јој кажи да пита Баш-Челика ђе му је јунаштво, па онда дођи да нам кажеш, ми ћемо ти помоћи да га освојимо.
А цар му рече: — Знаш ли ти ко сам ја, и да сам ја цар, па ако мени не кажеш, ја ћу те објесити. А јуноша му одговори: — Вала ако си баш и цар, ја ти опет нећу казати.
Па онда седну за трпезу и стану вечерати. За вечером рече му старац: — Сад да ми кажеш шта си видео. А он му одговори: — О мој зете, исказати се не може шта сам видео.
му одговори: — Зато нема што није човека никад удавила; али не шали се, не казуј јој док те не пренесе, јер ако јој кажеш, одмах ће те удавити. Онда он захвали усуду, па пође кући. Кад дође на ону воду, вода га запита: — Шта је код усуда?
— А сад, јазо, што ћу од живота? — запита лисица јазавца. Јазавац јој одговори: — Ти кажеш да имаш седамдесет и седам вјештина, па само једну употреби, избавићеш се.
А чобан прихвати: — Није ово добро, него је зло. А краљ му рече: — Окле може бити зло кад ти кажеш толико добро? Онда чобан одговори: — Е, вас ми се поштети смок, и учини се гној.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
то ствара иста небеска сила која разбацује муње из тамних летњих облака бременитим кишом, а исто тако преноси, као што кажеш, слаби човечји глас преко жица на велике удаљености, онда ја у томе видим само нови доказ божје бесконачне мудрости
Одмах сам био свестан значаја овог открића. Покушао сам да уверим жену у то, али ми је она рекла: “Верујем ти што кажеш и са задовољством ћу ти честитати ако ми обећаш да нећеш бити духовно одсутан док не завршимо наше путовање.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ЧЕДА: Па ако су министри збуњени, шта имају ту министарке да се збуњују? ЖИВКА: Е, немој тако да кажеш. Знам, причала ми је госпа Ната, каже: криза, а мој муж министар, па ништа, миран, убио га бог, као да није криза, а
ДАРА: Али, забога, мајко, то не иде! ЖИВКА: Па јесте да не иде, право кажеш; јер ако је он већ министар, онда нема смисла да ја идем пешке. ДАРА: Ама није то, него због света.
ДАРА: Боже, мама, па покриј оца, јер главно је питање хоће ли он бити министар... ЖИВКА: Право кажеш! Десетка херц... велика радост. Бога ми, кћерко... ако је по картама...
ЖИВКА: Реци јој: ако буде оно, онда ћу свилени ауфпуц, ДАРА (прекида је): Немој ништа да кажеш госпођици, него донеси после подне халину. ДЕВОЈЧИЦА (оде). АНКА (оде за девојчицом).
ЧЕДА: Чекајте, забога!... ЖИВКА: Ако ми одмах не кажеш, пашћу у несвест! ЧЕДА: Али чекајте, да вам кажем све по реду. ЖИВКА: Па говори, не отежи!
Нити имаш школе, нити знаш језике; трипут си досад отпуштан из службе. Зар није? ЧЕДА: Дозволите... ЖИВКА: Хоћеш да кажеш: кад си такав, што смо дали дете за тебе?
ДАРА: Рекла сам јој да сам удата, да имам мужа, и да га не мислим напуштати. ЧЕДА: А шта ћеш да кажеш њему? ДАРА: Коме њему? ЧЕДА: Па Никарагуи? ДАРА: Рећи ћу му то исто. ЧЕДА: Сасвим!
Кад зрело размислиш, видећеш и сам да ти то није тако потребна ствар. Разумем да кажеш: треба ми кућа – добро; или рецимо: треба ми зимски капут.
Не треба ти жена, је ли – то и сам кажеш; е, па кад ти не треба, ти је остави. Ето, видиш, то сам имао, у име Живкино, да те питам: хоћеш ли да је оставиш или
ЖИВКА: Шта кажеш?!...Ју, ју, ју, шлаг ће ме стрефити. Анка, Анка, брзо чашу воде. АНКА (отрчи). ЖИВКА: Разбио му нос, псовао му оца...
ДАЦА (пакосно и више за себе): Нико никог не олајава ако нема зашто. СОЈА (узбуди се): Па јест што кажеш, тетка-Дацо, ето зар би твоју кућу олајавали да нису имали зашто. ДАЦА: Олајавале су је такве као што си ти!
Рако!. РАКА (долази споља): Шта је? О, зете, што си се тако обукао? ЧЕДА: Казаћу ти, али да никоме не кажеш. Ево, даћу ти динар да никоме не кажеш. Идем код Анке у собу. (Даје му динар.) Ником, разумеш ли?
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— А што ти рече најзад? Мисли убаво, па да ми кажеш! — Рече ми: „Бог турска душа“... — Не, не!... Ваке: ,,Бог потурска душа“...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ А ја сам луду гледô: Чело му било бледо, Врх њега иње седо. Кад велиш да је тако, И кад ми кажеш: брате, Јурнућу прво на те. Ударих силно, снажно... Рука ми сва у крви; Огледало се смрви. Ха, неста луде!
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ЕВИЦА: Ја не знам шта си ти полудио. ВАСИЛИЈЕ: Полудио. (Плаче.) Да, полудио, право кажеш, луд сам и био што сам такву омиловао. То је лепо да убијеш сиромâ момка...
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
ГЛАВАШ: Бошко ти јесте син, Ал’ Спаса кије кћи! СТАНА: Није ми кћи? Ти кажеш то, горска прокудо, Лажљиве мајке подло копиле! А да из санка заношљивога Ко ме је својом писком будно?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— вели Пера. — Наравно! — добацује озбиљно капетан „Фикус“. — „Сами себе и друг друга“... Слушај, да ми право кажеш: шта би радио оној црнки, да ти некако падне шака? — пита Перу „Ђеврека“ и погледа га искоса поднадулим очима. — Оној?
Или је то проклетство Творца, ако је живот, или еволуција, како то ти, Љубисаве, кажеш, пошло другим током од његове замисли. — То не знам... Али знам једно.
Уплашио се... Ха!... Знам ја, иако м-мислиш да сам пијан — он се унесе у лице ветеринару. — Јес’... А, ш’а кажеш... невини људи страдали... — Ја нисам ништа казао... — Боро, молим те, не говори.
Исајло, кувај каве! — нареди Лука и припали цигарету. — Дакле, спустим се ја... — Заборавио си да кажеш: кад ништа... — упаде Војин. — Е па, немој да ме „зафркаваш“... Лука се обрати Војину: — Остави га сад.
— запита Војин. — Не знам тачно... али, рекао бих, око хиљаду километара. — Шта кажеш!... Хиљаду километара! — чуди се Лука. — Бре! — он тресну кутију са палидрвцима о сто.
— Чуо си ваљда да је пре месец дана погинуо поручник Протић — запита Лука. — Шта кажеш! — устукну Драгиша. — Како? — Преко дана вршио је реглажно гађање, помоћу аероплана.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
— Ја не намећем, — рече ми друга, — Бирај, па који се допадне; жита без кукоља нигди. — Бирај, пиљарице, кажеш? Ал’ су ми везане очи, Нос затворен ми је: сама по души избери, поштену Плату за цвет дајем.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Убиј ме сад!... ЈЕЛИСАВЕТА: Та још си млад. КАП. ЂУРАШКО: Кад тако кажеш — ја ћу живети. ЈЕЛИСАВЕТА: Живи! Али сад даље, одлази! Јер тако ми се чини, Ђурашко, Да са Станишом Ђурђе долази.
МИРА: Немој да кажеш, звездо, „дивије“, Та питомије, реци: тужније — Кад туга само тугу доноси. СТАНИША: А увреда? МИРА: Мене ражали....
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Теби је, Симеуне, увијек, до некакве бреспослице! Глава, болан, игра. — У тебе игра, видим ја, да ми и не кажеш. Препô се Исаија, замислио се, док се нешто не дошјети: — Да зовнемо, вели, капетана и солдате с Кадине Воде да нас
— Није доста, болан Асан-беже! Још једно двије-три 'иљаде пута, па ће бити доста да ти и не кажеш... Сјаши, узјаши! Узјаши, сјаши! Узјаши, сјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Срце му препуче.
Давид (смије се): Ама, чекајте, људи, да се мало приберем! Ја сам тебе питô: „Изволи, господине?“ Ти кажеш: „Изволим, изволим, Давиде.“ Е, ко је сад крив? Ја бели нијесам, јер слушам што старији изволи и нареди.
Жао ми је. Нешто би ти казô, ама ме је срамота... Судац: Ништа се ти не стиди. Давид: Ти кажеш да је оћерам. Како ћу је оћерати кад ми је, да простиш, слатка и драга, Бог је не убио!
Судац: Па ти кажеш, Давиде, да сте ви сељаци задовољни? Давид: О, ми смо задовољни! Притиснуло нас добро са свију страна; од некакве
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
Ту је муж, па ако му се једу пуслице, а он нека прочита жени како се праве. АНЂА: Право кажеш! ЈЕРОТРИЈЕ: А ниси ни погледала одакле је писмо? АНЂА (загледа): „Прокупље”.
Чим ми га поменеш, разбићу што год дочепам. АНЂА (крсти се): Будибокснама, а да кажеш бар да је рђав човек. Ето баш малопре разговарамо ја и отац; вели има пара, а и воли те човек, казао је оцу да те воли.
Одлучно): О чему? О коме? АНЂА: О... Ђоки! МАРИЦА (остави флашу): Ша да говоримо? АНЂА: Па тако, да ми кажеш ко је то, шта је, какав је...? МАРИЦА: Какав је да је, ја га волим, па то ти је!
ВИЋА: Не кажем да ми треба класа, али бих волео онако да се средим, да се одомаћим... ЈЕРОТИЈЕ: Знам шта хоћеш да кажеш. Не брини, господине Вићо; ако овај посао свршимо, мени класа, а теби невеста у кућу.
управо, ја сам вас позвао, господо!... Господин-Вићо, брате, ти тако гледаш човека у очи као да имаш нешто да му кажеш, а то може збунити и највећег говорника. ВИЋА: Па имао бих да вам кажем. ЈЕРОТИЈЕ: Шта? ВИЋА: Послао сам већ Алексу.
И то због једног полића ракије. Ја, видиш, још нисам казао ову тајну својој жени, а ти је кажеш чаршији. Ако те почем сврби језик, а ти узми четку од ципела па га прочеши, а немој га чешати на државни рачун.
Добро! Ал, ко ће у срез? Треба неко да иде у срез! ЖИКА (гунђа нешто). ЈЕРОТИЈЕ: Је л' кажеш нешто, господин-Жико? ЖИКА: Кажем... могла би роцпођа капетаница да иде у срез. ЈЕРОТИЈЕ: Ето ти сад.
” „Онај што га тражимо!”... Па зар ти, мајку му, у овако озбиљним моментима, не умеш ништа више да кажеш? АЛЕКСА: Па ето то, шта имам друго да кажем? ЈЕРОТИЈЕ: Где је? АЛЕКСА: У кафани Европа, јутрос је стигао!
АЛЕКСА: Ево, ако хоћете, све по реду да вам кажем. ЈЕРОТИЈЕ: Па тако, брате! Разуме се да треба све по реду да нам кажеш. Ја не знам и шта сте га окупили са тим питањима па само збуњујете човека. АЛЕКСА: Пробудим се ја јутрос рано.
” Нама заигра срце... ЖИКА: И сиђе у панталоне! МИЛИСАВ: Сиђе, боме! Није да кажеш да ме је страх, ал'... опет знаш, нисам рад да погинем.
СПАСА: У брзини, господин-Жико, знаш како је, у брзини! ЖИКА: Па јес', што кажеш, у брзини. У брзини га примиш, у брзини га и даш! СПАСА: Јес'! ЖИКА: Знам, де!
ЖИКА: А ти њему оку рђавог вина, а он теби рђав динар. СПАСА: Јес', господин-Жико, тако је како ти кажеш. ЖИКА: Ништа, ништа, за овај пут ће да те прође.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
' Пилат га запита: 'Јеси ли ти јудејски краљ?' 'Ти кажеш' одговори му. Тада Пилат рече свештеничким главарима и светини: 'Никакве кривице не видим на овоме човеку.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
“ - „Не верујем.“ - „Не верујеш! Како се усуђујеш да тако што кажеш?“ - „Шта друго да речем, но да на постављено питање поштено и отворено одговорим: Не верујем!
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Ох, не знам како треба још да кажем. МИРОН (одобравајући): Јеси, јеси. Знала си да кажеш. Казала си ми све. Знам сада све, разумем... И зар до сада нико да не види како се ти мучиш И патиш због тога?
Зашто, кад ти је било толико тешко, толико мучно, а ти мени прво да се не потужиш, мени не кажеш; јер ја наместо мога побратима, други сам ти свекар, други отац.
ТАШАНА (разнежено, готово да заплаче): Па зашто, дедо, зашто да нема кога, да неће бити кога? Зашто ти то не кажеш? Ево ја те жалим! И увек, кад год хоћеш, у које доба хоћеш, дођи. И ја, и деца, и моја кућа, сви ћемо бити срећни.
) САРОШ (потресено): Зашто, Ташана, зашто није требало да ми ово кажеш, да ми се изјадаш? А не знаш колико си се тиме подигла. Ох, Ташана, па ти си била исто тако, као и ја, сиромашче.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Господин Јоксим је тврдио — Кад Тоши кажеш идеја, он неизоставно види нешто округло или на четири ћошка. — Гос-Тоша је доиста волео неки очигледан култ, неко
Веруј мени, која сам ти из теготиње дошла, није сиромах онај који нема, него онај који је имао па изгубио... А што кажеш за Швабу: да буде један мање, па Шваба ти и здесна и слева.
Ал' што кажеш, сече! И уфати те на месту ди си нешто таман мислио да прошверцујеш. Ја, овај, јутрос заборавио мало коње да истимарим.
иди код њега да видиш колико је књига тамо, и слика, и разговарај мало с њим, па ћеш чути да није истина, како ти кажеш: да је Аустрија у Бечу.
Ништа тако породичну слогу не разбија као сиротиња. Једна плата, а сто потреба. То је оно што ти лепо кажеш: човек човеку смета... Па, ипак, Павле, — то је опет оно што ти не знаш — сви живимо, и свако живи свој живот!
Ако је пустиш, по калуђерски, па ти по раменима падне, богами ће бити греха због тебе. — Јесте, што кажеш, биће греха можда због мене, а и од мене.
Хајде, ништа није било... Али ти си већ јутрос била тужна; хоћеш ли да кажеш, зашто? — Сока ћути. Ћути — учитељ је добро разликовао Сокина ћутања — тврдоглаво ћути.
У цркви, ми једва имамо венчање и крштење, имамо опела и парастосе... Кажеш за младога Замфира. Он је из Карловаца, познајем га добро.
— Држаће нас новац, као и до сада што је... останемо људи, а ако смо људи, увек је... — Новац?! Зар то ти кажеш, Стефане? Дукат је бесмртан, Стефане, и котрља тамо где има младости и живота.
— Ванбрачна деца? то мислиш? — Ти одмах у грчки специјалитет, иако младић, кажеш, није Грк... Не знам ништа о ванбрачном детету, али слутим ванбрачне жене, ванбрачне, рецимо, тастове, и можда
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
И што је најглавније, када као муштерија одеш адвокату, ти немаш права ни да пипнеш савет па да кажеш: „Имате ли ви на лагеру какав бољи квалитет?
“ Немаш право ни да му вратиш савет па да му кажеш: „Слушајте, господине, овај вам је савет нешто прокисао и заудара на буђу!
— Песму? — насмеја се кесарош. — Причај ти то, пријатељу, другоме коме. — Одиста ти кажем. — Чудо не кажеш, осуђен си што си ишао у цркву на службу божју. — Ако хоћеш, веруј ми. — О, мај, то сад први пут чујем.
“ Е, тако, видиш, и овај Нушић, иде од капију до капију и све нас посахрани и то није да кажеш једну, него сахрани неколико генерација, целу нову књижевност. Е, па, брате, што не бива, не бива!
– гунђа опет Бора. – Досади ми там' на земљи са твоји Зелени вајати, па хоћеш сад ваљда да ми кажеш да је Нушић Адамско колено? – Има реч Војислав Илић! – прекида Борино гунђање председник.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— љути се Лука. — Побратиме, заборавио си да кажеш „кипислцауф“ — дира га капетан Душан „резервни адвокат“. — Молим те, немој други пут то да заборавиш.
— А јеси ли питао кога? — и Лука му се приближи. — Господине поручниче, питао сам своју стражњицу... — Шта кажеш? — грмну Лука. — Питао сам стражњицу да ли може да издржи двајест пет батина. Она ми казала да може. И ја одо...
“ Него да вам ја објасним. Ти си, кажеш, био на Кожуху? — Јест. — Ти си Тимочанин? — Тако је! Он се обрати потпоручнику Светиславу.
— Сад ми је донекле јасно — вели поручник Мишић. — А на ком делу крста тебе разапеше? — Чекајте, молим вас. Ти кажеш да си био у комитском одреду? — запита капетан Радојчић. — Био сам... — Откуда ви на Кајмакчалану?...
— Молим те, извини што те прекидам — упаде опет Мишић. — Ти рече да су четници заузели Кајмакчалан, а међутим сам кажеш да су се око врха крвавили Дринци. Потпоручник Светислав згрчи лице, мучећи се да помери ногу. — Јој!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Та ти ли си, мој мили нећаче! Благо мајци која те родила и ујаку који те имаде! Зашто ми се отприје не кажеш, него сам те путем намучио: и конаком, и глади, и жеђу?“ Тешко свуда своме без својега!
Царе пита вјерна слугу Лаза: „Ој, бога ти, вјеран слуго Лазо, што те питам, право да ми кажеш! Што ти мене чашу преслужујеш? Што л' на мене криво погледујеш? Али ти је коњиц олошао? Али ти је рухо остарило?
плетене канџије, ударају протопоп-Недељка: „Брже хајде, протопоп-Недељко, брже хајде на Косово равно, да ти кажеш на коме је царство; ти си св'јетла цара причестио, причестио и исповједио, у тебе су књиге староставне; јал' ћеш сада
се се хоће да поморе, злаћенима да пободу ножи, а не знаду на коме је царство; тебе зову на Косово равно, да им кажеш на коме је царство“.
Ал’ беседи беже Костадине: „Побратиме, Краљевићу Марко, та каква ми нечовештва кажеш?“ Вели њему Краљевићу Марко: „Прво ти је, брате, нечовештво: дођоше ти до две сиротице да ј’ нараниш леба бијелога и
“ Па ме јунак јесте упитао: „О, бога ти, незнана делијо, од кога си града и племена? Како ли се по имену кажеш? Нека знадем ког сам погубио“.
Али вели Старина Новаче: „О мој брате, дели-Радивоје, што те питам, право да ми кажеш: ал̓ је боље тридесет хајдука, али старац Старина Новаче?
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Учитељ се трже, затрепта и не вјерујући да је добро чуо, нахери главу и заклони уво дланом. — Шта кажеш, понови! Шта си то рекла? — Хоћу да ме истучете, батине да добијем! — гласније понови Луња.
— обрадова се Стриц. — А ко је то упао доље код тебе? Умјесто било каква одговора Жуја раздрагано закевта. — Шта кажеш? Не разумијем те! — повика Стриц. Опет весело кевтање као да се куја налази у потјери за зецом. Стриц надиже обрве.
— повика Стриц. Опет весело кевтање као да се куја налази у потјери за зецом. Стриц надиже обрве. — Та шта кажеш?! Није могуће да је зец. Продор је толики као да је доље упала у најмању руку овца или дивља свиња.
Је ли кад наша школа видјела ово чудо од учитеља, кажите? — Богами, право кажеш — дочека дјед Алекса. — Мени је сваки учитељ досад недјељом читао новине, а овај буљи у мене као рак и пита: „Хоћемо
Одједном се Луња узнемирено промешкољи, сједе и забринуто рече: — Неко има у шуми. — Шта кажеш? — прену се Стриц и узе преплашено да звјера око себе.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
И твоје ће се име увек зато благо сивљати! Девојка Те кога ми то спаситеља кажеш момче? Очито ми га укажи јер доиста и чуда ми о томе нестаје, тако да и ангелску сву красоту, пламените многоокате
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— рекао му адвокат пружајући келнеру чашу и питајући га која је. — Ти памти... Је л’ седма? Добро... Кад ти кажеш, верујем. Ја ћу да пијем, а ти памти, па наплати! Наплати, брате!
— Ја што сам ти? Тетка ли сам ти, што ли сам?! Што си ћутиш како нèмâк? Род смо си... Кому ће да кажеш муке и дертови ако на тетку си нећеш да кажеш?!... — Ама што да си зборим? Што да казујем? — викну љуТито Мане.
! Што си ћутиш како нèмâк? Род смо си... Кому ће да кажеш муке и дертови ако на тетку си нећеш да кажеш?!... — Ама што да си зборим? Што да казујем? — викну љуТито Мане. — За кога да ти казујем?...
— Ћу те питујем, ако, демек, знаш да ми кажеш ништо... Ели се, Мичо, девојке воде преди свадбу у амам, ели после свадбу?...
Без теб’, рече, живот си нема... — Кол’ко ће пут па тија исти речи да ми кажеш и збориш?... — Што, не верујеш, бата-Мане? — Да се неси посмешила, невесто?...
— Ама саг право да ми кажеш што ћу те, ете, питујем, — запита трећега дана Замфир зета Ману — ама ти га напраји сав онај џумбус?!
! Ете, жив ти ја, тој право да ми кажеш! — Хехе! — снебива се Мане. — Несам, несам, ловачке ми среће, несам! Куд па смем ја тој да напрајим?! — куне се Мане.