Употреба речи кажу у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео... Кажу: бог! Божја воља... А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...

Осећаш ли како липа мирише?... Чујеш ли песму славуја?... Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... — Ох, Милисаве! — рече зажарено девојче.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

у силу своју, ибо „Еστίν Δίκης ορθαλμός, оς τа πάνθ΄ ορά”: „Ј е с т с у д б и н е о к о к о ј е с в е в и д и”. Кажу да се чуде Турци што им много ишту, но ако им се све стане искати шта су они од других отели, мало ће им што остати.

Људи пакосни и неправедни што не могу с силом и снагом, то с хитростију, лукавством и с при|творностију чине. Кажу за онога искуснога политика папу Ксиста да је, пре него папом постане, све погрбљен ходио и на чаршаву од мреже ручао;

Ако ли се пак плаше да што у мраку не виде, лудо мисле: шта ће видити кад се у помрчини не види? Али старе баке кажу то и то, и друго. Наше се баке у том љуто варају, и боље је нек ћуте.

Мусулмански закон њих учи да се моле богу да бог не соједини крштене царе и краље. Молим их нек ми кажу каквога бога они себи представљају од кога просе вражду, несоједињеније и неслогу међу људе?

О| туђој муки умети живиш, то је врло ласно, нити изискује много памети и науке. Кажу Филипу, македонском цару, да се находи један човек који једе за шесторицу: „А може ли он и радити за шесторицу?

А неразуман и нерасудан то не може. Кажу за некаква ђака самоука да га нико није могао надговорити. То се ласно може веровати, јер ко ће луда надговорити!

Радо и весело оне чују то и пођу, кад ето ти петла. Пита их: далеко ли мисле. Кажу му ове све што су чуле. „Видиш да сте луде, праве кокошке без мома!

Морнари се спасу пливајући, а мајмун почне утопавати се. За делфина кажу да је риба к људма милосердна, и млогога од потопљенија избави.

Ти си божји човек! Ти си столп царства мога!” 71 Мрав Кажу да је у древње време мрав био човек земљеделац, који, не доволствујуићи се са својим трудом, лакомљаше се на туђе, и

Далматинци знаду различне веселе преповетчице сврх ове материје. Кажу да један старац спреми се да пређе преко планине Вучјака, чујући да тамо негде има место гди ниједан старац не може

а весма су радо и весело с чим су могли, „јакоже и прочи человјеци”, тело своје грејали, упокојавали и наслаждавали. Кажу да су се својих ствари за љубов божју одрекли, пак за исту љубов божју туђе искали и узимали.

и 30 к., зашто се то мучно трпи. Наше жене за сваку новину што у цркви једна другој кажу, само по грошић ако ставе у кутију, биће сила новаца.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ПРОРОЦИ НА КОСОВУ ПОЉУ Кажу нам не бојте се, кажу нам смирите се, кажу нам слободно отворите прозоре, врата, увуците конац у иглу, укључите

ПРОРОЦИ НА КОСОВУ ПОЉУ Кажу нам не бојте се, кажу нам смирите се, кажу нам слободно отворите прозоре, врата, увуците конац у иглу, укључите мотор, умочите четку у

ПРОРОЦИ НА КОСОВУ ПОЉУ Кажу нам не бојте се, кажу нам смирите се, кажу нам слободно отворите прозоре, врата, увуците конац у иглу, укључите мотор, умочите четку у боју, наложите ватру,

увуците конац у иглу, укључите мотор, умочите четку у боју, наложите ватру, посолите месо, узмите дете у крило! Кажу нам будите потпуно спокојни, чуде нам се зашто се забога плашите, кажу нам да то нипокоју цену, кажу да то неће, да

Кажу нам будите потпуно спокојни, чуде нам се зашто се забога плашите, кажу нам да то нипокоју цену, кажу да то неће, да не сме, да не може бити! Кажу нама, који знамо да је већ било.

Кажу нам будите потпуно спокојни, чуде нам се зашто се забога плашите, кажу нам да то нипокоју цену, кажу да то неће, да не сме, да не може бити! Кажу нама, који знамо да је већ било.

чуде нам се зашто се забога плашите, кажу нам да то нипокоју цену, кажу да то неће, да не сме, да не може бити! Кажу нама, који знамо да је већ било.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

године пређе Кићан, Исаило, Иван и са њима некакав господин Мијушко, донесу нешто барута и један добош, и кажу ми да и’ је цар послао да се дижемо на Турке, да и’ тучемо и гонимо, док и велика војска не пређе.

— Овај Игњат Сабов, кажу, учио је у Руми, и као што се говорило, за време његовог учења ту у Руми била је најбоља школа.

Митрополит Стратимировић, кажу, да је први добре школе за Србе у Карловцима уредио. Седећи ја беспослен недељу дана, мислио сам, да ми ништа више не

пожале се како је везир преко хатишерифа подигао порез и како већ сиротиња не може да даје, нити има откуд, и кажу да је и њему познато, ̓одајући по епархији, како и он своју димницу једва може покупити.

Запита везир: „Камо војска?” — Кажу му они, да је сва војска готова у Грабовцу, но не могу ући у град, јер су Видинлије капије затворили.

Зато једанпут код наше цркве у Бранковини начине скупштину, дозову мога оца и кажу му: „̓Оћемо да опет будеш наш кнез.

а кад се напуни џамија, а они проспу пушке у пашине сараје, капију отворе, и тако Хаџи-Муста-пашу жива у̓вате, и кажу му: „Ми знамо да твој син иде оздо с војском од Видина, а Алекса озго од Ваљева, и други кнезови с други̓ страна, но

) Сад оне четири да̓ије искупе кнезове, пошто су Београд јаничари освојили 1799. године, и дозову мог оца и кажу му: ,,Алекса, већ се ми с царем завадисмо, него смо начинили један мизар (прошеније), да цару пошљемо, него да и ви

увече све дати; али кад дознаду да ће Фочић и новце узети и опет кнезове посећи, онда Турци моме стрицу то неће да кажу, али узме се сваки извињавати, да нема код себе новаца но да ће до неки дан набавити и дати.

Оду његови момци у Зеоке и нађу кнеза Станоја код куће, кажу му да иду у Београд, и да и̓ је ага послао, и хоће онде да ручају. Кнез и̓ дочека.

јануара 1804. године) ето ти нашега зета Живка Дабића и јошт два Турчина, пријатеља мога оца, са јоште три кмета, и кажу Турци: „Хајде, Јакове, послао нас Мехмед-ага Фочић; хоће тебе да окнежи”.

Мој стриц каже им, да он не сме међу Турке више ићи, и да неће кнез да буде. — Турци кажу: „Слободно, тврда је вера. Фочић хоће опет кнеза од вашег оџака, и неће да иде, докле из ваше родбине кога не окнежи”.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Псује газда Рака, псује — ама не оставља, што кажу, ни миша у дувару. Разлеже му се псовка по свем селу. Људи, неки на раду, неки код своје куће, тек се само довикују:

Казују да је онда ветар извалио један грм крај пута — било му је ваљда више од триста година. Лепо га, кажу, понесе у облак као перце, а у жиљу му заплетен човек, црн као угарак, а закачене му на уста, па кроз образ и леви и

То је, кажу био некаква што је криво мерио, па га је бог тако наказио... — Ала је то била хала и ветар, мој брате! — зачуди се

Капетан Вучета јако је волео Страхињу, мада се није умногоме с њим слагао. Страхиња му је био, штоно кажу, десна рука и кад се год деси кака заплетенија и потежа ствар, Страхиња је раскрсти.

Милунова и Срејина погодба и парница ушла је већ у причу по околним селима. И сад, кад људи хоће да кажу какав крајњи каишарлук — рећи ће: »Најмио Милун свирача!

— Хоће један, веле, унутра, а није пристојно обучен. — Је ли овдашњи? — Чини ми се није, како момци кажу. — Па нек уђе — рече Никола и настави свој политички разговор.

За другог кажу да је волео јести бифтеке на лађи, па се читаво по године возио преко Темзе тамо и амо, само да се наједе бифтека.

дању и ноћу. Нико се више није жалио да је гладан и да нема брашно. Онај лептирак дуго је, кажу, још морио малу децу по Зарожју и по Овчини, па је и њега нестало.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

отоци, Старачи, која изнад села тече, удавила девојка, јединица у мајке, која беше с мајком дошла у Јордан, у госте. Кажу да је мајка тако тужно нарицала да нико ко ју је чуо не могаше заборавити њене запевке.

Момчадија!... Трице и кучине!... Само пиљи девојкама у зубе!... Не знам какве су и те девојке! Што им не кажу: идите, море, кући! — викао је старац. — Све се искварило!... Нема ту момка па да га свећом тражиш!... Маро!...

Ледени зној проби чело Алексино. Срце му је стрепило од слутње, која му се баш тад јави... И кажу људи да не може срце потеглити!... Педесет домаћина стајаху бледи и неми пред овим призором...

О њему су причали страшне приче. Кажу да он има једну лађицу. На тој лађици он превози, махом Турке, преко Дрине... Возио је само ноћу.

Ако ти, дакле, хајдуци требају потражи их у гори!... — Али где ћу их наћи? — Откуд ја знам? — Људи кажу да знаш. — Људи кажу!... Људи кажу!... Откуд ја све знам?... Бог само све зна!... Иди у гору!... Станко саже главу...

— Али где ћу их наћи? — Откуд ја знам? — Људи кажу да знаш. — Људи кажу!... Људи кажу!... Откуд ја све знам?... Бог само све зна!... Иди у гору!... Станко саже главу...

— Али где ћу их наћи? — Откуд ја знам? — Људи кажу да знаш. — Људи кажу!... Људи кажу!... Откуд ја све знам?... Бог само све зна!... Иди у гору!... Станко саже главу...

И... ја сам ти муке мучио! Ако сам хтео што сазнати, хватао сам жене и децу да ми кажу... Турчин поста нестрпљив. Он махну руком И пресече га: — Добро, добро! Немој ми причати!

— Јуче су се спремали у потеру за вама — рече му брат. — Знамо ми то... али су отишли покуњене главе... — Кажу, због неких Турака, што сте их побили на Журави... — А... јест!... Па ако, нека нас терају!...

— упита Ногић Деву. — Ех, како!... Ја морам знати!... Чуо сам!... Све на белом свету, све што ова моја уста кажу, ја или чујем или видим!...

И сад како да иде у кућу Алексину?... Он је једаред пљунуо на њу и окренуо јој леђа. Шта ће да му кажу комшије, па Иван?... А овамо... мора ићи!... У Турчина шале нема.

Ама овако... нека опрости Господ!... Станко, сине!... Иако божански закони кажу да си грешник, земаљска правда и ми, грешни људи, велимо ти: „Ко се не освети, тај се не посвети!...” — Тако је!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

— Пучанин, син шваље, Поста племић умом, а кнезом за новац. Летописи кажу: Беше мудрост сама... Сто годишта живље за музе и паре... Но сласт женског тела не позна, од срама Умре...

Гомила је ишла радосно зато што су многи хтели да дограбе доцније по комадић конопца којим је задављен кривац, јер кажу да такав комадић доноси другима срећу.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Он се окрете упола њојзи: — Ама што ти плачеш, што срдиш бога? Ето господина доктора, па и господина Јоце. Је ли они кажу, они ваљда боље знају од тебе.. Кажу... дабогме... Немој плакати! Леви крај усне задркта му.

Ето господина доктора, па и господина Јоце. Је ли они кажу, они ваљда боље знају од тебе.. Кажу... дабогме... Немој плакати! Леви крај усне задркта му.

Кажу... дабогме... Немој плакати! Леви крај усне задркта му. Он не рече шта кажу Јоца и његов помоћник: али је мени било исувише јасно да је мишљење Јоцино и његовог помоћника требало да буде

— Кога са штаком? — Са штаком! Онога што су му доктори одсекли ногу? — А што су му одсекли? — Па, кажу, хтео је да умре од ране, што је добио на Јавору, па му онда одсекли ногу, па сад иде без ноге...

— Па мора да једе! — Знам! Али он кад је у рату изгубио ногу, треба да му се плати! Лепо да му кажу: Нâ ти, брате! Хвала теби који си за нас пролевао крв, и таке ствари...

Извади двојнице иза појаса, па све ћурличе покрај Бурмазовићеве куће. А у Бурмаза је кћи — кћи и по! Да пројашеш, што кажу, поред ње, па да она превали оним пустим очима, очас ти мркне свест, и једва се држиш на коњу.

— И Велинци да је родила копиле! И тешко би се жене и опет одважиле да кажу, да Радојка све то већ изодавно и не слуша и не гледа, и да није сам Арсен сутрадан, кад је она свој нов новцат јелек

Арсен је тих човек. Од детињства научио само слушати. Ни дрва он не уме продати док му код куће не кажу: колико да иште и пошто да дâ. Ђеда, кад Арсен уђе код њега, сеђаше сам у соби.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Кад она направи то Саће од зоље од квасца, могла је, што кажу, и самог цара послужити!! Господин Јеротеј Драгановић кад је написао онај Кохбух, хтео га је њој посветити, да шта!

Него и јесте чудан био тај дуварски сахат. Права антика, што наши кажу. Био је мало мањи од иконе св. Ђурђа (крсно име поп-Ћирино) са облигатним ружама између цифара, које су арапске биле а

А они му само кажу: »Хоћемо (на пример) томе и томе у Галицију или у Талијанску«; па се онда онај што наручује писмо, наслони преко стола

— Е, сад, моје је да чекам — вели г. Пера — а остало је, што кажу, у божјој руци! — Наравно, наравно! Све је у божјој руци. Али опет... — вели поп Спира.

— Наравно, наравно! Све је у божјој руци. Али опет... — вели поп Спира. — Знате како оно кажу кад се онај давио па викао: »Помози, свети Никола!

! То ти је све што на земљи учиниш! »Безумни, вели евангелист, још ову ноћ узећу ти душу...« А човек, што кажу, »ништа собом не понесе већ скрштене беле руке и праведна дела своја!

Краву је музла Жужа слушкиња, здрава једна дунда једрих образа, што кажу: да удариш по једном, прснуо би онај други!

То кажу, али нико јој није то урадио; сваки је више волео да је уштине за образ или чак и пољуби, и пошто се она није никад оти

Шта да се потуца којегде? Ваљда код оног Швабе да руча што му је куварица Чифутка, како кажу! Што баш у нашу недељу да тамо руча, да једе леб с кимом и друга чифуцка јела?!

Тада би обукао и сомотски капут и лаковане ципеле, а косу очешљао онако, што кажу, »на ларму«, па би се шетао по селу, певуцао »Седам шори, седам дика моји’« и погледом унесрећавао све девојке и лево

других, али не говоре ништа него се само поглéдају крадом испод очију, само се поглéдају, али ти погледи много више кажу него најдебље књиге и најбрбљавији језици. Још мало па порта остаде скоро празна.

За часак покуса из тањира. — Ево вам и ноге... да вас воли пуница, што кажу! — смеје се гђа Сида и сипа му у тањир. — Благодарим — клања се г. Пера. — Изредна, чрезвичајна чорба!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Ограђено зидовима, са црквом у среди од које се само њен угнут кров и крст види. Велико је и пространо гробље! Кажу: да се четрнаест колена луди ту испосарањивало. А ово, сада, петнаесто је колено које почело да се сарањује!

А гробље? Пуно. Што кажу: читава гора од гробова. Нарочито око цркве, једно до друго, па и преко друго — као да желе да пробију зидове и уђу у

Такав, занесен у томе говору, свагда се виђао. Нестане га, и то целе зиме. Кажу да је тада обично у своме селу и да тамо ради, као да се смирио, дошао к себи.

XВИ МАРКО Кажу да је услед нађених неких у земљи старих пара померио памећу. Био крупан, кошчат. А мрачан. Никад не говорио, нити се

Па кад тако накупи, онда све одвуче и нанесе где је била црква. И сад, кажу, да је путања која води од порте до цркве од тога његовог камења начињена.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Онда је човек као луд, не зна шта ради, а то нисам рад. — А јесте л' ви коју залудили? — Кажу. — Па је л' жива? — Јесте. — Па шта сад ради? — И сад лудује, ал' ја јој помоћи не могу, сирота је.

Сирота, сад се начита, кад јој отац није код куће, јер се он једи на много читање, а овамо опет му се допада кад кажу да му је кћи васпитана, — рече мати. — Господар отац, као што сам чуо, у Пешти је на вашару?

Држе да је Љуба отпутовао. Пре подне ето Љубе опет у кућу Милеуснића. Пита за фрајлу. Кажу му да није код куће, отпутовала је у Н. Моле га да чека до сутра, Милева ће се дотле вратити.

Љуба послуша, но засад се препоручи и оде. — Он распитује по вароши за Милеву. Кажу му да је са једним капетаном отишла у Н. да види илуминацију. Начује још и то да мираз није баш сигуран.

Јулка и Милка немају оца, само матер. Јулка осећа велику наклоност према Ружичићу, али кажу да овај има врло слабу штацију; ако би који бољи дошао, не би га се одрекла. Дође Љуба са чика-Гавром у Г.

— Хајд’мо! — Али рад сам да нико не зна куда идемо. Знате, чика-Гавро, да идемо онако — како кажу оно — кад велика господа кудгод иду па неће да свет зна? — Још ни то не знаш! Инкогнито! — Да, инкогнито!

била у Бечу код мадам, па кад идем па променаду, а мене барони са лорњет гледају; а кад се са мадам разговарају, они кажу: Тоз ис а хибше грихин! А тај крајзлер имао кураж са мном се разговарати?

Ја кад би’ имао кћер, васпитао би’ је по свом реду, да може и за мањег човека поћи. — Ал’ кажу да се у инштитуту тако изуче да после никад пропасти не може. Кад су изучене, у нужди могу и учитељке бити.

једна стара удовица, госпођа Калајићка, има јединицу кћер Варвару, тако око триест година, премда има сплеткаша који кажу да је и преко четрдесет, али то није истина. Та је богата. Да видиш само како је шмукирана! У Ш.

— Ујутру први устане чика-Гавра, па буди Чекмеџијића. — Море, Љубо, устај! Знаш, да не кажу: „Гле младожења, па како доцне устаје!” Љуба се буди, тре очи. — Ала ми је тешко устати!

Ћирковић се, опет, заљуби у Алку, а Алка неће за то да зна. Марко Рогозић кажу да је зјело учен, али је горд, охол, па ситније људе презире.

— Сам себи сам проводаџија; хоћете ли ми Мицу дати? Мати тобоже као изненађена. — Све би лепо било, сви кажу да имате таленат; но ја моју Мицу не могу на несигурно дати. — Како несигурно? — запита Марко.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Ама јел'те молим вас лепо, зар је барон Гизел збиља с оне стране? — Киднуо, киднуо мало пре, тако кажу. — Киднуо, па кад пре? — Па лепо, а ко каже да је киднуо? — Овај овде господин видео га лично.

па је наговарају да мало и на себе помисли и по некад, као друге што чине, изађе; само што се она на то и не обзире. Кажу јој да је луда и да се она вара.. ако мисли да су мужеви тамо на фронту свеци.

оном књижурином и сушио се и кашљао па кад је ону књигу превео он умро и није ни дочекао да је види оштампану и да му кажу хвала, само што су га другови честито ожалили.

А сви кажу: ето то је та унутрашња снага и сва је игра ствари у мењану оне покретачке снаге; и док васиону не пождре и не спржи

— Нема твоје сенке, Ето, гледај сам, нема нигде твоје сенке, нигде.. — Што? Како? — Рђав је знак, кажу. Чије нема неогодини, не састави годину. Он се укочи, најежи, згури, па дрекну: — Где је моја сенка?

Имао је, кажу, само једну, чудну и сталну, особину. По цео боговетни дан руковао би се с људима, пушио или писао Наташи. КРАЈ.

Африка

Не зна се колико ће требати броду да искрца и укрца робу. Гужва. Чим нам кажу да ће брод остати до поноћи, ја и још два млада познаника са брода силазимо у већ препуну шалупу која полази обали.

“ На броду нам кажу да га је требало ошамарити; то је, веле, једини начин да се објасни нешто црнцу кога је узбуђење заслепило.

Између стабала је шећерна трска. „И ви се чудите, кажу ми, што су црнци тако весели. Ево да не морају ни прстом мрднути да би помогли да ове рађају, гране им дају хлеб,

Хтео бих да се купам, али ми не дају. Кажу ми да је пристаниште као и цело афричко море пуно ајкула, о чему црнци ни не воде рачуна.

Овде прашума почиње већ од обале. Местимично је крај друмова раскрчена за плантаже а за сто година је, кажу, неће уопште бити. Палме свих врста, фромажеи, акажу, лијане, папрати.

Цео овај млади свет ради, одушевљено, стиче ново богатство. Сами за себе кажу: „Богати смо!“ Пирога наставља брзаком до Монге.

Мој је план да напустим Сен Калбра па да се придружим овој другој двојици путника који иду у Ман, кажу, међ праве људождере на граници Либерије. Потребно је да ме ова друга двојица приме као свога сапутника тј.

изгледам млад; у ствари ја сам за годину дана имао три аутомобилске несреће, ја имам на себи рана за које доктори кажу да можда никада неће зарасти. „И затим то још није најгоре: хтео бих саградити дом.

“ Кад стижемо пред колибе, пола дванаест је. Там–там, који је на високим штулама играо ради нас, разилазио се: кажу нам да у другом крају успаванога села Бауле ипак играју под маскама: вечерас је њихово вече.

Никакав одговор. „Мачка!“ кажу црнци који не смеју чак ни реч „пантер“ да изговоре, како га тим не би привукли на себе.

Кошуте. Одједном у даљини сиви купасти брегови који се лелујају: слонови. Ово је крај за који кажу да је пун лавова.

Покрет руке овога младића да се заштити урезао ми се у сећање, и док ручамо питам Н–а шта је имао да значи. „Кажу да се белеге које носе губавци по телу отварају од најмање позледе или удара, и да се после више не могу залечити.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈАЊА: Пи, пи, пи! То је мајсторско план! Тако може и да си носи за мене једно тас по цркви. да кажу људи: „Пострадо кир Јања, ајде да го помогнимо!“ душо Јуцо, ти имаш грчко памет у глава, ти ниси од сербско род.

Ви сте човек јошт млад, особито у снаги, и лепи. Ко може кир Диму с вами сравнити? Ви и он... знате, како кажу Грци... као Аполо и Вулкан! ЈАЊА: Пи, пи, пи, пи! Какво лепо реч, право елинско!

Црњански, Милош - Сеобе 2

Била је лепа, али су њене пријатељице имале обичај да кажу да, због оштрог носа, личи на тицу. То је, донекле, било тачно – та млада, плаха жена личила је на тицу, која је тек

Кад се коцка, кад части, кад пијанчи, сви му кажу да су његови рођаци, сви би да се побратиме, сви га љубе, а брци су им од вина влажни.

Павле му онда каза да је већ раније послао у Беч своје талире. Да му кажу, сад, отворено, и једном занавек, хоће ли да се селе.

Аха! Неимање, што но кажу, немир је од свијета. Ти си, Павле, утањио, ал’ ако те немаштина вуче у Росију, махни се тога!

Док се само дохватим коња, тркаћу се са њима све до Бачке. Све у круг, да излуде по барама. Неће знати да кажу јесам ли спреда, здесна, слева. Док се само небо оспе звезда коњокрадица.

А ако их Темишварци потерају, они ће, кажу, наћи праха и олова, па ком опанци, ком обојци. Немају шта да губе сем живота, који им је и тако досадио.

Смејао се капетану, који од стида црвени, а викао је да нагоне тела треба задовољити. То кажу и францески философи! Божич је понављао, како је тешко погодити године жена, а лако у коња.

Нико не воли да га везују. Она се, као мати, нада више од капетана, него од ћерке. Ћерке матери, све, не кажу. Ћерка јој је, међутим, све испричала, шта би, на оном пропланку. Она је то опростила и није рекла, ништа, Божичу.

Да је у питању његов пријатељ, мудри и просвећени ди Ронкали, не би питао. Њега су, кажу, у детињству ушкопили, али капетан је задриго.

Домаћин и домаћица, међутим, почеше тад и његово име да вичу! У игри, кажу, сви треба да будемо једнаки. Нема изузетака у игри! И капетан има да отима лопту! Он ће са госпожом Божич да игра!

Па нас испуњава неким шапатом и звуцима, за које човек не зна, ни шта кажу, ни зашто нас покривају белим цветом багрења, ни откуд долазе. Да ли са звезда?

Каже да је за собом оставио много народа у Тријесту, а неке његове рођаке задржале су аустријске власти, овде, у Бечу. Кажу да их има свуд, по Адријанском приморју. А сви се селе у Росију.

Теодосије - ЖИТИЈА

Молили су га да се моли за њих: „Дом наш је у твојим рукама, душе наше и ми сви смо“, кажу, „у твојој вољи.“ Јер његове добродетељи и родитеље задивљују, и много га мољаху и говораху да ће велики пламен бола

по имену, ако и злоуман, бејаше благородан, од бугарске стране царскога рода, рођак Калојана цара загорскога, кога, кажу, уби свети Димитрије.

људи по кућама и они што по горама чувају стада када помузу млеко не требаху сиришта већ је било довољно само да кажу: „Савина те молитва ускисла!“ — па да се одмах на ту реч сирене сирило, а млеко бивало кисело и веома добро.

Не предај ме у руке непријтељима који ми завиде, да се не попадују и да не кажу за мене: Одлично, одлично, прогутасмо га“.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Махом врло импулзивни који одмах и често без дужег размишљања раде: „зебу од многог мишљења“, и који кажу: „ко разгађа, у нас не погађа“, и погоде истину и најбољи пут.

Огромну већину чине досељеници из Босне и Херцеговине. Многи се од ових последњих називају Буњевцима и кажу да су из Херцеговине, од реке Буне.

Има људи „који умеју буву потковати и длаку на деветоро расцијепити“. Кажу да је „шалу Бог оставио“. Нашалиће се и на рачун „светог владике“.

типу, они што врло мало говоре и у говору кратко секу, чисто се дусну кад их питате о причама и песмама, и тим кажу како су то беспослице и залуднице, јер то није „работа“, право занимање човеково.

Ове последње презриво зову Улуфима или Кецкарима (козарима), и за њих кажу да имају простачке и дивљачке обичаје. Чини ми се да ниједно друго становништво централног типа нема више поноса и

Дакле је моравска женска ношња, кад се упореди са косовском, проста и доста неукусна. Моравске жене кажу да су заузете зими пословима око стоке, те не могу као беспослене Косовке (чије је занимање земљорадња) провести целу

Жене носе преко дуге, тешке кошуље црно зубунче, а потпасују се дугачким појасима од вуненог дебелог гајтана и кажу да је то потребно због послова и сагибања.

Кадшто им то изгледа и неозбиљно и „срамују се“ да о томе причају. Често кажу: паметније је да говоримо о „работи“. Али као што им је језик српски, тако имају и само трагова српске историјске

Нашао сам понеку жену и човека и у Средској који избегавају да кажу да су Срби и да им је језик српски, него веле да су хришћани и да им је такав говор из старине.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Лакомислени врапци узеше се клети да никад у животу нису видјели џак с мачком, а да су га, кажу, и видјели, они би му, богме, показали пошто је ока проса. — Ех, то вам знам и ја — рече чича.

Сироти пас, добро избубетан, само је цвилио: — Ето, неком смијех изиђе, кажу, на нос, а мени се, како видиш, просу по леђима. У кукурузима је шапутао повјетарац јављајући да се примиче зора.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

дохвате И вуку га вуку Ваде га из патоса Обично му само главу откину Тешко је извадити из патоса клин Мајстори онда кажу Не ваљају клешта Развале им вилице поломе им руке И баце их кроз прозор Неко други затим буде клин Неко други

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

ЈЕДНОГ ЗМАЈА Умоме целом змајевском веку људи ме гоне и главу ми секу, а ја чим њупнем царску кћер одмах ми кажу да сам звер!

КАД УВЕЧЕ ДОТЕРА КОЛА У ГАРАЖУ КОЛЕГЕ О ЊЕМУ ПРИЧАЈУ СВЕ НАЈ, НАЈ, АЛИ МУ ЈЕ НАЈДРАЖЕ КАДА КАЖУ: — Е ДАНАС СИ ВОЗИО КАО ПРАВИ ЗМАЈ!

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Је ли устао из гроба!! Је ли васкрсао? Је ли побегао; с чега је пао: с дрвета, с Месеца или са Марса? НОВАКОВИЋ: Кажу да је допутовао. СПАСОЈЕ: Шта има да допутује од гробља довде и којим то возом?

РИНА (узнемирена, Милану): Је ли то могуће? АНТА: Кажу, тако је по закону. НОВАКОВИЋ (хтео би да утеши Рину): Ја не верујем да би један закон могао служити насиљу, јер то

РИНА (буни се и крије иза Милана). ПАВЛЕ (Спасоју): Или ви, на пример, као најближи рођак? Кажу, ви сте на суду доказали да сте мој најближи рођак, а видим (вади из џепа своју посмртну листу) и на посмртној листи

Пише, знаш, онако, испод руке. СПАСОЈЕ: Па такав нам и треба. Знаш ли му бар име? АНТА: Да, знам! Младен Ђаковић. Кажу, нико као он не зна написати тако оштро и страшно да се ономе кога нападне преврћу и дедине кости у гробу.

Нико као он, кажу, не уме тако од црнога да направи бело, а од белога црно. СПАСОЈЕ: Хоће ли доћи? АНТА: Доћи ће још данас пре подне.

ЂАКОВИЋ: Молим! СПАСОЈЕ: Кажу да сте ви у полемици кадри доказати да је црно у ствари бело, а бело да је црно. ЂАКОВИЋ: Све се може оспорити и

Све зависи од моћи логике. СПАСОЈЕ: Па ви то имате, кажу. ЂАКОВИЋ: Да, логика, то је моја моћ! Бог, видите, сваком човеку дарује по нешто; вама је, на пример, дао паре, мени

СПАСОЈЕ: Оставићете их да вечито стрепе за свој срећни брак. ПАВЛЕ: А срећни су заиста? СПАСОЈЕ: Тако они кажу. ПАВЛЕ: Но, па зашто бих ја то кварио? СПАСОЈЕ: А што се тиче онога са десет хиљада динара?

!... АГНИЈА: У шољу од кафе! Слушај ти што ти ја кажем: та госпа-Наста гледала је и самим министрима, и казала им, кажу, тачно кад ће да постану бивши. Кажем јој: велика невоља, велика брига. И знаш ли шта ми каже кад је погледала у шољу?

Извините што вас узнемиравам, али ствар изгледа врло озбиљна. Чули сте, је л' те, и ви сте чули? Кажу, његов адвокат већ спрема тужбу за суд. То сам поуздано чуо, а спрема и кампању преко новина.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

како Рашида личи на њу: исте светле, непокорне очи, иста златна коса, нешто лако, мачкасто и тврдоглаво у покретима. Кажу да синови обично личе на мајку. Ја немам ничег њеног, споља не, иако смо изнутра исти.

Пред очима ми је још био њен отац са секиром у рукама. Тај би ме исекао на комаде или би ме набио на колац. Кажу да су Турци у давна времена то радили. Не би било ништа ново да он то уради са мном.

у трку, окренула се као да не зна куда ће, опет се вратила на скелу, и лепршајући светлом хаљином скочила у Тису. Кажу да човек у таквим тренуцима обично ништа не памти, али ја сам запамтио и лепршање њене хаљине, и мајмунску збуњеност

Лица су им била као лица сова кад их убаците под рефлекторе. Кад су вратиле главе унутра, чуо сам како кажу да неко заиста лежи на леји краставаца. — Нека лежи! — глас Старог био је дестилисана неверица.

Један, четири, сто четири! Кажу да бројање помаже да се ствари забораве. Бројао сам до хиљаду и седам стотина. Није помогло. - Хајде, Грета!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Моји су дани избројани, а ти што имаш чини зарана, јер знаш како кажу: „Додна женидба, деца сирочад”. Дакле, опет ти кажем, не оклевај, спреми се. Јеси л ме разумео? — Јесам.

Ја се сад баш у мору купам; то је врло здраво, тако овде кажу. Млого људи сам овде видио, све вам сад не могу казати, но кад се вратим, исприповедаћу вам.

— Само ћу вас још и то молити да што простије се обучете, да не кажу: „Гле, какав је то луксус!” И ја нећу обући фрак, нег’ друго што, ал’ зато ћемо се добро провести.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Па онда, да је она видела у Венецији не само кошуље што допиру тек до колена, као што кажу да их је из Беча донела кћи Николе Панајота, него и хаљине, истина само спреда, док остраг и допиру до земље и чак се

Нек то кажу патријарху. Тако, загледан у звоник дрвени, у ком је непомично висило звоно, у воћњак, у ком су непомично висиле безбро

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

“ Онда ће јој се, кажу, сигурно јавити суђеник у сну.⁹ У Поповцу девојке уочи Ђурђевдана наберу разне траве: зановети, зверице, рибице,

“¹⁰ На Кордуну девојка уочи Видовдана треба да метне под јастук цвет видић, па ће, кажу, сањати онога за кога ће се удати.

се да девојка скине прстен мртвацу с руке, и то устима, а онда кроз њега да погледа момка кога је изабрала. Кажу, да ће се он одмах силно у њу заљубити и узвратити јој љубав.

³⁹ У Левчу и Темнићу кажу „ваља се“ да свадбени колач умеси трудна жена, да би младенци имали порода.⁴⁰ Неке нероткиње у околини Шапца оду на

Жена која жели да роди сина ваља да закоље петла и да поједе пресну покожицу његовог желуца, па ће јој, кажу, жеља бити испуњена.

Постоји још једна занимљива забрана везана за пол будућег детета. Не ваља се, кажу у Црној Гори, „да жена сједи на праг од куће а човјек поред ње улази у кућу, док се она не дигне с врата, јер му се не

Неке жене после порођаја узму мућак, метну га у лист тополе, закопају га и кажу: „Кад се ово јаје извело, тад и ја родила!

¹⁴ У Шумадији невеста, кад оде у прву посету родитељској кући, треба да седне код огњишта на врећу, па ће, кажу, лако рађати — „као из вреће“¹⁵.

²² У Црној Гори верују да „која жена кад је бређа поружни родиће дјетића“. А у Бољевцу кажу да ако је трудница пегава у лицу, родиће мушко, а ако није — женско дете.

“ У ђевђелијској кази детету ставе у зубе прутић (који испадне кад жена дотка платно) и кажу му да жмурећи изађе напоље, и да тек тамо прогледа.

⁴⁹ Не ваља се, кажу у Скопској Црној Гори, да трудница удари мачку или псето да не би дете маукало као мачка, односно лајало као псето.

„Не ваља се“, кажу у срезу бољевачком, да трудница вретеном чачка уши, јер ће дете болети уши и цуриће му из ушију; не ваља, такође, да

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

кривцу саучесник, да је бабун кад помилује бабуна, само кад он подиже свргнуте и мртве васкрсава, клеветници ћуте, не кажу да је занесењак или песник.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

такве жене: оне које су у стању да због вас играју споро или брзо, да изводе различите фигуре, а да вам никада не кажу: дај мало слушалице да и ја слушам! Док су са вама, оне чују и без слушалица најдивнију музику.

Господе, шта све нисам чинио само да се домогнем Европе! Колико мука, низашта! И ево, сад сам овде, а Европа је, кажу, на умору.

Па је после скратио презиме, да га не ломе, јер се љуте кад морају да га ломе. Французи! — Да прошетамо? — кажу успели момци. Зашто да не?

Њихове жене климају главом и гледају ме опет кроз онај двоглед, наопачке. Хелен, Лу или Меги кажу да треба свакако послати неку причу. Не могу ништа да обећају док не виде о чему се ради. Пошаљи свакако!

Наставиће да живе без љубави дан, два, три недеље, а онда ће се поново наћи у »Хунгарији« да кажу једно другом да њихова веза не води ничему. Док си излазила, погледала си ме расејано, Жужи.

— О, кога то видим! — поздравио га је шеф Терасе. Сјајно изгледате! »Значи, већ је време да ми кажу како сјајно изгледам« помислио је. »Некада се то подразумевало...« – Хвала! — рекао је. — Што има код вас?

Тренутак филозофије: – Зашто су девојке тако глупе? – Зашто су глупе? – Зашто не приђу једноставно и кажу: »Хајдемо негде!« Схваташ? – Оне држе до себе! – Глупаче! - Пуфку се учини да то није довољно: – Будале!

у врелу пару, која се дизала из располућеног плода земље и ватре на чијој су се кори цаклили кристали спечене соли. Кажу да су професора познавали старији људи и жене још из последњег рата, и да су удовице стизале чак преко брда газећи два

без игде иког свог, а професор их је све слушао пушећи под каквом мурвом или у хладу неког зида полуизгореле куће. Кажу још да је био строг и ћутљив човек и да нису смели да га питају куда их то води, а он их је водио све дубље у планине,

Били су уморни и жедни од тог тако светлог, а толико суморног предела из сна. Кажу да је баш ту, на том месту где је камење било веома ситно, а чудног облика, професора ујела змија!

Нису више знали иду ли право или се, заведени каменим лавиринтом, врте у кругу. А онда, кажу, професор више није могао даље; најпре му се укочи рука, па онда цела лева страна тела, а затим му се одузеше и ноге;

са љубављу и са пажњом, да их гњечи прстима и ваља длановима, правећи од њих некакву куглицу, а што је најзанимљивије, кажу, све те травке брао је баш око места на коме је професор лежао без свести, и кад је куглица била као орах, старац

Матавуљ, Симо - УСКОК

Сад, је ли тај Вучетић тражио дио од тога, или бјеше што друго увртио у главу, не знам, тек он, а кажу и гувернадур обиједише и владику у Русији да не мари за цркву, да је по наговору свога писара Долћија наумио продати

— А ко бјеше тај писар? — Бјеше, брате, човјек из свијета, њеки веле из Дубровника, латински поп, кажу врло учеван и поштен и предан владици. Они се познаше и спријатељише кад је владика први пут ишао у Русију...

Тада је у Русији владала Јекатерина царица, која је, кажу, само оно радила, што је желио књаз Потемкин. Тај је књаз мрзио на Зорића, а због њега и на све Србе!

Је ли да је то вјештина? — Још каква! — одговори Јанко смијући се. — Е, а њеки од овијех кажу да та вјештина не помаже ништа, јер, веле, није помогла ономе што га посјече Стијепо Мрков и оној двојици што их

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МАТИ: Забога, девојко, људи нам кажу да врло добро стоји. А друго, богме ћерко, и ти не можеш млого пробирати; мало ти је време прошло, а други траже и

Видиш како и мени добро стоји. ДЕВОЈКА: Само да се сврши. ТЕТКА: Ево, карте кажу зацело. МАТИ: Како би било да одемо каквој врачари? ДЕВОЈКА: То, мамо, то!

МАТИ: Е, да видиш како карте кажу. ОТАЦ: А, карте су вама завртиле мозак? Немој ти гледати што је прилика него што карте кажу, пак ћеш добро проћи.

ОТАЦ: А, карте су вама завртиле мозак? Немој ти гледати што је прилика него што карте кажу, пак ћеш добро проћи. ТЕТКА: Јесте, Јово! ОТАЦ: Но, сад мир, јер ако спопаднем тољагу биће вама обадвема доста.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Ноћас касно двоје родитеља читали песму о зецу и одгонетали — шта је писац тиме хтео да каже. Да они кажу детету, да дете каже наставници. Такву поруку нису могли наћи у песми о зецу. Нису знали где је.

тај нас је свет Змај први провео: чворак је Змајев чворак, и сви цигански коњи јесу потомци Змајева циганског коња. Кажу даје она прпошна, несташна Веверица препев неког мање познатог немачког песника.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ЛЕПРШИЋ: Сад је дошло време да им за све неправде платимо. ГАВРИЛОВИЋ: Само да можемо. ЛЕПРШИЋ: Хе, хе! А шта кажу граничари и браћа наша Хрвати? Разнеће и у воздуху.

ГАВРИЛОВИЋ: Мени се допада како он говори. ШЕРБУЛИЋ: Вама се увек допада што Маџари кажу. ГАВРИЛОВИЋ: Но нисам им обећао ни краву ни вина. ШЕРБУЛИЋ: То је ништа.

Србљи то дочују и нападну ноћу на њи. Шта је Маџара ту изгинуло, кажу да је за преповест. Све су им топове били отели.

Но како се то догоди, догоди, тек наши ретерирају и оставе им све топове. ЗЕЛЕНИЋКА: Издајство! ЖУТИЛОВ: Кажу, но ко ће то знати?

НАНЧИКА: Већ уредила сам. Само кад би се више такови позатварало. ЖУТИЛОВ: Ови су наши несреће. НАНЧИКА: Онај Фриц кажу да је богат. ЖУТИЛОВ: Тај је већ уређен. НАНЧИКА: Шта је с Чивутима?

ШЕРБУЛИЋ: Тако нам треба. ЛЕПРШИЋ: Нашем новоустројеном правителству ругају се и кажу да је то од нас лудост. Штавише, и само наше попечитељство финансије не признају, него сва добра камерална која

ЖУТИЛОВ: Шта је он? НАНЧИКА: Доктор; човек врло фини. Ја сам се с њим разговарала, и сви кажу да ће бити физикус овде. ЖУТИЛОВ: То је добро. Новаца ваљда не тражи. НАНЧИКА: Мислим да не тражи.

ЖУТИЛОВ: Шта каже девојка? НАНЧИКА: Нисам јој јошт спомињала, јер нешто важно стоји на путу. Кажу да је Маџар. ЖУТИЛОВ: Пак? Она зна маџарски као Маџарица. НАНЧИКА: Али шта ће свет рећи? ЖУТИЛОВ: Болондшаг!

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Драма иначе нема радње, личности, историјске, митолошке и алегоричне, дођу на сцену, кажу шта им је писац казао, повлаче се да начине места другима који ће то исто чинити.

У данашњој српској књижевности има песника оригиналнијих и мисленијих, оних који више кажу нашем духу; има их живописнијих, мелодичнијих и вештијих, који лепше забављају наше очи и наш слух, али нема песника

Милићевић, Вук - Беспуће

Прва жена му је умрла неколико година иза вјенчања (кажу да је премлатио и пребио живот у њој), оставивши му једну кћер која се касније, иза очеве смрти, удала за некаквог

Сремац, Стеван - ПРОЗА

То је тако често било да је тај шаблон и Риста пушкар увардао и, што кажу, »пофатао« му марифетлуке, па је после и он сам кришом писао »надгробна слова« и конкурисао Јови.

— А, шта — рече му један — а ти се помири са твојом домаћицом. — А што? — запита Јова. — Па и ако сам. Што кажу, извадио сам дијаманат из блата. Јова је задовољан био с њом, и увек је хвалио.

Жена ти је, што кажу, стуб куће; бадава што човек колима доноси у кућу кад то рђава домаћица може с један напрстак да разнесе.

— Е, баш ти фала! — Фала, госпо’н-Пајо, а ми ћемо већ, што кажу, умети бити благодарни за то — рече Каја наливајући полаженику чашу. А прика Паја само ћути.

Хоћу и ја помало народски да се изражавам; ако ми не похвале причу, а оно бар језик у њој да ме спасе. Нека бар кажу да је језик чист као суза, па нико срећнији од мене! У том селу, на брдашцу лежи школа.

Казне је изрицао врло сувремене. Није он био као они старији другови његови што само кажу »одавде довде«, па онда гледају у књигу и преслишавају, они што се вечно туже на кашаљ, те зато једу жути шећер,

бркове је тек пре три године први пут понео, али су му слабо напредовали: тако су мало завидни да је само, што но кажу, млатио глогиње што се и подухватао да их носи.

је све знаке по којима се познаје коза, и оставио је — да би се самостално развијало мишљење у деце — да она сама кажу какву све имамо корист од јарца, и са њим је завршио предавање.

А знам да си при добром апетиту! Јер билијар, и оно движење и ово моје макљање — кажу да жестоко отвара апетит. ГЛАВА ЧЕТВРТА Ето тако се понекад или, боље рећи, почешће разговарају отац и син.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Плану срце баш у живи пламен, Опет оста као станац камен, Сретном сузом засузило око, Боже вели, о небо високо — Кажу Бога тамо на небеси, Ал' се небо украј мене деси, Било небо, ал' за доба мало, Постајало па г' одма нестало, Бог

“ Али нешто мал' не заборави. Кад Бог земљи дељаше брдине, Он се лати неке врећетине, За њу кажу била је велика, Ал' ниједан не вели колика, Само кажу да та света врећа Од наши је била млого већа, Још предиво

Бог земљи дељаше брдине, Он се лати неке врећетине, За њу кажу била је велика, Ал' ниједан не вели колика, Само кажу да та света врећа Од наши је била млого већа, Још предиво неко чудновато, Једни гвожђе, једни веле злато, Али

отприлике вако (Чула нојца, сад нек чује свако): Тамо ноћна, без звездице тамо, Шта кроза те тако сија амо? Кажу ето сунца огрејана Да донесе нама бела дана, А мени се млађаноме чини Као мачак ноћу на сланини, Кад што шушне, а

Севну муња — гледај тамо горе Оне беле поносите дворе, Стоје двори, слава нека стара, Кажу двори силна господара, Ударени на стење високо — Баш се види где царује соко.

речи прозборио доста, Па је онда вако започео: „Чу ли, сине, што бих знати хтео: Откуда си и ко ти је мајка, Кога кажу родног ти бабајка?“ На то Гојко брзо реч прихвати: „Право ћу ти све ја казивати.

Бојак богме каквог још не беше, Јер се мучни гласови разнеше, Кажу: Турци нешто не мирују, Дању, ноћу брзе коње кују, Прах намичу, оштре јатагане, Честе књиге прате на све стране,

Да ја виђу окле воњи, Ма ми био час потоњи. Ој ви дојке, две јабуке! С јабуке су наше муке, Са њи, кажу, рај пропаде За ким људи тако јаде, Али ја би за вас, јао, И два нака раја дао.

Ето песме на дивну направу Како мило да сакатим здраву, — Име њојзи кажу рима трза, Што кô нешто по тикви се фрца, Кô да оџа имађаше Ику Што начини дивну граматику, Тура у њу ништа и

! Однеше небу, донеше му јаде, То каже лице, о Бог ти га не дô! — То каже лице то његово бледо, То кажу очи оне укочене.

Некима веро, а неким неверо, Не кажем да те рад не има нико, Ма ја те немам, самрти права слико. За тебе кажу да си мирно доба, Ма мир је већи сред тавнога гроба, И тај би теби баш био по ћуди, Ал' мир је л' прави, де се и не

За њу кажу: ко ту ноћи, Бог му био у помоћи! Но ма како, срце моје Сада ето весело је; Та ајдемо, ајд'мо тамо, Да кроз прозор

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Дјед ме је, кажу, на рукама однио у кревет (каква брука за великог путника!). Тамо сам сву ноћ булазнио, вршо се и будио брата, свога

Ни будала нема баш напретек, али се за нашег сусједа сваке године нађе по једна. — Сретан човјек, па ето ти кажу за њега у селу — има џабног посленика по читаво љето. Намиришу га бене на сто конака.

како је Сава не само украо него и увриједио америчког предсједника Вилсона и његово величанство, краља, јер их је, кажу, стрпао на неприлично мјесто, у крмећи свињац, а у њихов оквир поставио фаличног свеца и тако, јасно је, промијенио

А право да ти кажем, гадна она бихаћка „Кула“, градио је, кажу, некакав Матија курвин (Корвин). Можеш онда мислити каква је.

Ејвала ти, Ђуро, живила ти кубура. ДАНИ ЦРВЕНОГ СЉЕЗА ДЈЕЧАК С ТАВАНА Пролазе године, кажу (никако да се уживим у ту непријатну причу!

— А какве су ми очи, погледај? — Хм, богами, баш некако лоповске, лисичје, друже команданте. Не кажу џабе да теби не може промакнути женско чељаде а да га одмах не скрозираш погледом, као свијетлећи метак.

— Нека, Сајо, нека, и њој ћемо ми заврнути шију, притрпи се мало ...А шта кажу, велиш: скрозира ко свијетлеће зрно, а? Види га, и то ти знаш. Е, јеси прави Џакан, нема ту шта ...

— Ааа, у обручу! — изненађено отегну Марко. —Па тако, брате, кажи, син ти је у банди, је ли? — Шта ја знам, кажу да је тамо негдје, с нашима. Па моро би ти њега познавати. Читаво село зна мог Деду. — Ено је, де!

— Видиш, сви данас кажу, луд је чича, какви дјечаци! Е, мој друже, зна стари шта ради. Треба само наложити ватру. ПОТОПЉЕНО ДЈЕТИЊСТВО

Старица одједном живну, усвијетли очима и побједнички гракну: — Аха, нек ми сад кажу да га нема. — Кога то, бако? — Кога! Милог и драгог бога, мој синко.

— Е, Стево, невољо моја, у рату ми је лако с тобом било. Само ми кажу: тамо је Стево, не брини. * Завршиле се говоранције, опустила трибина, вјетар се невесело сашаптава са заставама.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Само она није нашла за сходно... ЈУСУФ: Како и да ти дође, кад би сви рекли, ко што за друге и кажу, да због похоте, а не због бриге, долази? ХАСАНАГА: Баш си ми бистар! Шта може с похотом самртник?

ХАСАНАГИНИЦА: Да није Хасанага? Хасанагини гласници? Да кажу да није истина? ЈУСУФ: Бег Пинторовић, Хасанагинице. ХАСАНАГИНИЦА: Како ли је стигао тако брзо?

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Наћи ће му се дојиља, не брини. Биће у реду. ХАСАНАГИНИЦА: Биће у реду! Чујеш ли шта ми кажу — биће у реду! Да те је кучка родила, па не би без мајчинога млека остало...

Једва чекају да ово одбијеш, да кажу: осоран, тврд, неосетљив, себичан, не види даље од носа. Није тај ни за шта.

МУСА: Знам да је кадија отишо у Нови, тако се барем причало, па ће сватове сачекати пред Требињем. СУЉО: Сад, кажу, из Новог отишо у Имотски, кажу неком хитњом, па ће, као, из Имотског да изађе у сусрет сватовима.

СУЉО: Сад, кажу, из Новог отишо у Имотски, кажу неком хитњом, па ће, као, из Имотског да изађе у сусрет сватовима. МУСА: Све ми то личи на неко измицање.

АХМЕД (за себе): А што баш ја да саопштим? Ионако ми не би веровали. А могли би да кажу и да сам луд, и то с пуним правом. А ни Имотски није далеко, чуће се. Боље да ја гледам своја посла.

Био сам тада гробар у Имотском, ја сам га лично спустио конопцем и закопо! Кажу, умро од неке љубави... (Сви га гледају запрепашћено. Дуга тишина. Затамњење.) Завеса Београд, 1973.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

А он им се смеје и гледа их мило кад му кажу како је леп. Никоме није био на сметњи. Што год му се нареди, он учини.

Његова реч била је у кући закон. Колико пута он туче стрину и гони је од куће. А нарочито кад се напије, онда, што кажу, у свет да се бежи. Сећам се једном: Дошао он кући пијан, ухватио стрину, завалио је испод себе и туче душмански.

Него пазиле би, као увек пред њом, шта ће да кажу, страхујући да је или чиме не увреде, или не подсете на нешто што није за њу.

И Аница је све радила. И то још како! Ма да се није толико дружила и, што кажу, „мешала“, ипак је она и чишћење куће, и намештање соба, полице, и запрживање јела, све радила, намештала као нека из

И чула је да је, док је био млад, путовао, ишао на печалбу, после се вратио, два пута женио, али кажу, да су му обе жене умрле, и зато, кад је хтео и сада трећи пут да се жени, нису му отуда, из комшилука, дали девојку,

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

задасима животова разилаза, те бесамрт вида свога споменима зачињући самртничке ништавости, исту судбу кô да кажу ужаснутом посматрачу.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

а оној двојици старије браће рече цар: „Ако хоћете, и вас хоћу оженити, па вам добре дворе саградити“, но они њему кажу да су ожењени обојица, и цијелу му истину открију, како су пошли да сестре своје траже.

Дошавши у онај град стане распитивати коме треба пастир. Грађани му кажу да треба цару. Онда он управо к цару. Пошто га пријаве пусти га цар преда се па га запита: — Хоћеш ли чувати овце?

Како он дође под град и галија стане у крај, одмах цар пошаље људе да му дозову господара од галије. Људи отишавши кажу царевоме сину да га зове њихов цар, и он одмах отиде. Пошто изиђе пред цара запита га цар ко је, откуда је и куда иде.

Цар се препадне кад виде да их нестаде, па брже пошље слуге на све стране да их траже, а пошто се слуге врате и кажу да их нигде нису могли наћи, цар се разболе и од жалости умре.

Кад мало час, ето ти змаја; како дође одмах опази да зеца нема па повиче на дворане: — Ко је то урадио? А они му кажу: — Дошао један делија те скинуо зеца, и ено га горе на чардаку.

Дворани изићу на чардак к Стојши па му кажу шта вели змај, а Стојша се осече на њих: — Идите кажите змају, ако му је жао зеца, нека ми изиђе на мејдан.

Кад они то кажу змају, а змај цикне, све ватра сипа из њега, па полети на чардак, а Стојша га дочека па се понеси: нити се Стојша даје

Он одмах заповједи да је у исти час понесу насред онога царева града, и да кажу свакоме који поред ње прође шта је родила, и да је цар заповједио да свако на њу пљуне, а ко не пљуне, одмах да га

После дођу слушкиње н кажу царевом сину шта је и како је, а он сиромах од жалости није знао шта ће радити; најпосле науми опет да иде у свет да

Они су се тако око девојке препирали чија ће бити, па наиђу на ветрову матер, кажу јој о чему се препиру и замоле да она пресуди чија је девојка.

— па јој онда кажу како је било и зашто је ко себи иште. Месечева мати запита ји: — Јесте ли ви били код сунчеве матере?

назову јој ни помоз-бог, него одма проговоре јој: — Послала нас месечева мати да нам кажеш чија је девојка — па и њој кажу све како је било и како се препираше. Сунчева мати запита ји лепо: — Имате ли ви, децо, своју рођену мајку?

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ДОКТОР: Ни најмање. Ја нисам ни мислио полагати докторат, него кад сам хтео поћи кући, кажу ми сви да је то лепо; новаца су ми послали, па тако се и збило. ШАЉИВАЦ: То је добро.

ДОКТОР: Сви десеторица? МАНОЈЛО: Сваки, кажу, оће да купи за себе, јер досад нису читали. ДОКТОР: Што досад нису читали, требало би и казнити; но у ово време, кад

Ко оће да изгуби спокојство, нека само новаца зежели, пак ће му се намера испунити. Истина, кажу моралисте, да нам је новац зато дат, да и друге помажемо.

НЕША: Ти остави друге, нека чине како оћеду, а ти по твом обичају. СТАНИЈА: Јес’ да кажу твоји гости: каква је то матора! Пи!

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СУЛТАНА: А ја? Ваљда сам ти очи ископала? СРЕТА: А и ви сте добри, само кажу да сте мало љути. СУЛТАНА: Напоље из моје куће! Напоље, или ћу те таки са служитељи избацити!

ПЕЛА: Сад ми је момак казао. СУЛТАНА: Угурсуз! У свачем ме мора једити... Кажу људи да млого на мене наличиш. ПЕЛА: Тако су и мени казивали. СУЛТАНА: Оди да видим. (Повуче је к огледалу.) Заиста,.

ТРИФИЋ: Охо, Стеване, чекај да видимо да се лист не преврне! СТЕВАН: Истина, кажу људи, курјак длаку мења, а ћуд нигда, а жена мужа мења а нарав ретко. Но, код милостиве госпође сасвим је другојачије.

СРЕТА: Господине, право људи кажу да су жене као поток: док су у љутини; кућу оће чоеку да оборе; а кад се уталоже, милина и је гледати.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

(9. ВИ 1989) АМОР ФАТІ Кажу ми, чујним шапатом, две липе иза куће: Ти си крив; ти си овде посадио нас обе у клизиште, на север, да штитимо ти

када дажди ил кад нас ветар чешља, А ти си крив: због тебе ширимо корење овде у градску јаловину, у шут, у кршевину — Кажу ми шапатом липе, а ја им шапатом велим: Добро је што је тако; добро је што постоји Несразмер, кад се узрок сретне са

се круг, Или се прекине нит — али пустимо исход; Он довољно је стваран да неприсутан буде Када је стање милости. Кажу неки водичи: У овом граду свет се обнавља као вода У рушевном кладенцу, без чекрка и ведра, Али на дохват шаке кад

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

кад помислите да је ствар најзад готова, оркестар опаљује још једну грмљавину, а љубавници се враћају да још једанпут кажу једно другоме да се више никада неће забављати!

—Ваљај даље! —Ваш животни мото? —“Килиманџаро је снегом покривена планина, висока 19.710 стопа. Кажу да је то највиша планина у Африци. Њен западни врх Масаи називају — Божја Кућа.

— масирало ме је и даље оно пегаво недоношче из огледала. Знам једну даму за коју кажу да је у најбољим годинама, што за жену њених година и нису никакве године! Успева ли ишта тако добро као успех?

Кладим се да би само моји из куће купили најмање три примерка те књиге, свеједно што кажу да су ме већ одавно прочитали!

Ево како! Првог дана после рата, кажу, неки даса у кожном капуту до земље упадне у нашу кућу и извређа мога деду на мртво име што има одвојено купатило, а

Погледајмо сада како уопште долази код нас до брака. Београђанке имају фантастично глуп израз за вођење љубави; оне кажу да се забављају са неким! И то ми је забава!

У последње време набацили су и некакве кућице по планинама и около река, па у суботу, пуни себе, кажу „да иду на ранч“. А мачке? На њих сам потпуно заборавила! То треба да видите, на часну реч!

После им дофурају „сунца татина“, и миц-миц све по реду, док једног јутра уз кафу не кажу прочитавши новине: „Шта оће ови студенти, ког ђавола? Стално се нешто буне!

Видела је лађе, видела је лутке које кажу „мама“ када им се притисне пупак, видела је пет улица у Трсту и свих пет су се потпуно исто звале, и то СЕНЦО УНИЦО, а

И на хрватском. И на црногорском. И Инђијанци из Инђије такође кажу добро, ако је ствар добра. Да не говорим о свим другим народима који такође, кад је нешто добро, кажу добро!

Да не говорим о свим другим народима који такође, кад је нешто добро, кажу добро! Мистер Џи је опет рекао да је то јако добро што се добро каже добро на свим тим језицима, чак и код Инђијанаца

“ А када поплавим од беса, онда они кажу, као, вадећи се: „Ајде, бре, шта се одмах љутиш, као да не знаш за Шалу — страшно си, бре, осетљива!

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МАРКО: А шта је то швермовала? ЈЕЛИЦА: Ах, швермовати је то што у Бечу кажу швермерај. Колико сам пута ја швермовала, не могу вам исказати, љубезнн татице. МАРКО: Али шта је то швермовати?

МИТА, ПРЕЂАШЊИ МИТА: Господин барон су овде своју шнупнтиклу заборавили. ЈЕЛИЦА: Шнупнтиклу?! МИТА: Што прости кажу „шнуфтихла“. ЈЕЛИЦА: Чујете л’, татице? Један бединтер само! (Гледи свуда.) Овде вирклих није.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Таљиге чудне подижу буку, с камена на пањ точкови бију; буљук дјечака магарци вуку, кажу — земљу Дембелију; кочијаш јарац, брадати Гига, свакоме успут значајно мига.

Сивку је причо Њакало стари да тамо силно магарце цијене, видјеће, кажу, чудесне ствари: магаре часте куд год се крене.

Код врапца, кажу, то није варка, тражени дјечак чекаће Жарка. Путује друштво кроз горе стране, дивљином страшном без стазе, пута,

ЛИЈИНО ПИСМО Једнога дана, видели нисмо, Јежић је, кажу, добио писмо. Медено писмо, причао меца, стигло у торби поштара зеца.

“ повика мали лав од среће блистав сав . . . Данас под ноћним бријегом где бујан живот ври, понекад сретнеш, кажу, чудне звијерчице три. Видиш их зором раном, дању, у сутон тих: никог не лове оне, нит ико лови њих . . .

Причали после, уз тиху кишу: — Истукло теле старину Тришу, врућу му, богме, скувао чорбу и још му, кажу, отело торбу, у торби било, још и то зна се, печено прасе.

— Погледај, синко, поклони сами! Возим невиђен број! Рудари шаљу из црног окна поклон за снежне дане. Дајемо, кажу, угљено брдо за наше малишане! Танкова ево. Челичне куле! Мајстора вештих рад.

Изјаву дајем пред светом целим: сваку ћу двојку с гицом да делим! ОГЛАСИ „ШУМСКИХ НОВИНА“ Изишле, кажу, новине шумске, штампане сенком фином, цртане пером сликара Сунца, шаране месечином.

Сви ће зечеви да ти се клањају, да те сањају и да ти кажу: ,Мој господине! Још би ти и шешир снимали кад би га само имали.

Неће више да се труде, оптужују редом људе да им вечно краду мед, а то, кажу, није ред. А месеци на Сатурну започели трку бурну као да их ђаво гурну. Ту месеца јуре седам.

У селу живиш, далеко — кажу људи — у саму зору вредни те петлић буди. У школу идем, ово је прва јесен, прекрасно цртам, разред је сав занесен.

Сличице твоје, сви их у селу хвале: погледај, кажу, унуке твоје мале! А ја сам срећан поносним горим жаром, цртеже твоје милујем руком старом.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— О, ја нисам видео, али кажу да је ишао и један аутомобил. — Мора да је био дебео лед? — Седамнаест педаља. — Довиђења дакле.

— Они су необично гостољубиви и радо покажу све странцима. Писмо вам не треба. Штета је ако не видите оружје. Кажу да у свету ретко ко има такву збирку. — Чуо сам да је врло велика. — Заиста је све тако лепо удешено.

— То је непријатно је л̓ те? Стара маркиза је обећала да ће идуће године поклонити селу осветљење. Кажу да је, када је зимус било залеђено, било тужно и тешко у помрчини. — Срећа је за вас да нисте били.

Ко би се сетио! После кад сам видео, било ме је срамота да приступим; да не кажу: Ето приступа зато што је успело! Тако тек пре две године, кад ми Марија рече: Глупо је да си ти по убеђењу а да ниси

Овако једни кажу: ми хоћемо да једемо највише! а онда други кажу: ми не смемо дати да поједете што припада нама! и тако док се препиру

Овако једни кажу: ми хоћемо да једемо највише! а онда други кажу: ми не смемо дати да поједете што припада нама! и тако док се препиру прође време за ручак или трећи поједу све, иако

— Само против Белмонтехе? — О, то су наши крвни непријатељи. — Али и они су у организацији! — Разуме се, они кажу да су организовани! Међутим ми знамо какви су они.

— Скоро годину дана. Сећате ме се? — Како не! Провели сте ноћ на Острву. — Кажу ми да вам је Пипо био болестан. — Долазим од њега. Данас је ипак мало устао.

Штета је што су тако досадни. — Тако је добро овде, али сиђимо. Кажу да је жена Карлоса почела да трпи. Сагрера, хоћеш ли и ти? Сем ако не чекаш Пабла!

Зашто тако лагано? Је ли то сан који их разређује? Тако, лагано, лагано, долазе мисли о том. И шта хоће да кажу те мисли? Шта хоће да значе те мисли? Мислим, мислим. Ја нисам никада осетио толику стварност мисли.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

леђа на тераси ил чупао косу онима што јашу, понегде је одлетео неки нос да се заравни лопта главе, цароставници кажу и да је рођацима кресао полну снагу да се сувишни полет у земљи смањи И после декаде овог заната он постаде

Месечина. Одзивљу се виле у лесу, кажу Аз, и глаголе броје, светлосни меандри иду преко грања и прате архисатрапе знања како сеју знаке за сањива племена

Па то ми нико није реко! Зашто се са мном праве спрдње? Пошаљу ми зликовца најгорег, па после кажу: беше то брат праведни и велико се питање прави зашто га казних, само да ја изгубим милост цара!

на огањ и мржњу: да нема више крова у селу, ни једног воћњака без гроба, ни мрве на трпези крушне, а киша пада, кажу, сива већ дуже од једног века.

Имена су ти многа и добра. И само име је већ твоје семе. Име које те има и које ти имаш. Сви кажу име. Не надевај ми имена. Зато што већ имам име. И говорим у име. И радим у име.

сахране жедни трећи је збор на стени мисле да су небовладни ови мршави и чедни смета им храна неће да виде мајку кажу овај свет не вреди језик то је трула храна на овој земљи за њих нема стана не знају да земља није женског рода

се на сунцу пече да покаже своје смеђе чело очима што вире из висина да виде на брзину какво је стање ствари и кажу у касно поподне где је хлеба ту је и човека хлеб је купола испод које се надима душа и та душа шупља и бела

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ГИНА (још од уласка сваки час крије очи марамом и плаче): Не могу да се уздржим. Што кажу, ето, пре седам дана био је ту, овде, у кући... а данас?... СИМКА: А данас, ето, одржасмо му седмодневни парастос.

Треба да знамо, јер ово је одиста срамота што доживесмо крај толиких нас, који смо род и фамилија, што кажу, па туђин да нас дочекује и да нас служи.

баш јуче прочитао закон, а питао сам и нашега кмета-правника и још неке адвокате, који долазе у општину, и сви ми они кажу да нигде у закону не пише да се тестамент отвара четрдесет дана после смрти завештачеве.

ПРОКА: И све то чува некаква тетка. СИМКА: Баш срамота! Што кажу, фамилија смо, а не знамо ни чега има, ни... ТАНАСИЈЕ: Море, што не знамо чега има, ни пô јада, него не знамо чак ни

ГИНА: Да се уселимо, Проко, дабоме, да се уселимо. Биће ми некако туга и, што кажу, једнако ћу се сећати покојника... (Заплаче.) САРКА: Ама, прија-Гино, зашто сад плачеш зато што ћеш да се уселиш?

Е, ал' ја сам имао за то нарочите своје методе. Питам окривљенога људски, и што кажу човечански, он неће да призна. Неће, добро! Ја наредим да га истуку у 'апси, и кад га они доле премлате он лепо призна.

А мени је доста једна реч, више ми и не треба. Што кажу, реци: „Оче наш” па ми је то доста да те отерам на робију. На основу једне једине речи ја изведем закључак.

ВИДА: Па оно, ако има бога и правде божје, тако би требало да буде. ТАНАСИЈЕ: И онда, 'ајде њој, што кажу: ћерка му је, па каква је да је, али што остави цркви и просвети толике паре?

Црква и просвета нису под стечајем. ГИНА: Па јест, пријатељ-Танасије, ал' опет, што кажу: боље цркви и просвети него једној незаконитој девојци.

АГАТОН: Шта знам ја? САРКА: Па ваљда није певачког друштва? АГАТОН: Није певачког, него, ето, они тако кажу: и он је члан друштва. САРКА: Па то онда и ова Матина? АГАТОН: И она је члан друштва!

ПОЈАВА ВИИИ АГАТОН, СИМКА АГАТОН: Виде ли ти, Симка, како ја удесих ствар? То ти је оно што кажу: треба умети. Не вреди ти знање без умења. СИМКА: Ама, изгледа ми да се они срде кад им споменеш.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Над другим је плакао рођени брат... Трећем је текао црвен млаз крви из ока, а четврти је био без главе... Кажу да су погинули од наших топова. Иако сунце сија, све нам ипак изгледа сиво и нешто неодређено.

Поред нас прође четврта батерија. Чини нам се да четвртаци завиде нама што остајемо. Кажу да је њихов командир сам тражио ту част да он као најстарији командир пређе први на ону обалу.

Прошлога пута на оној раскрсници имали смо застанак. Сећам се и кафане из које су војници украли буре пива. Кажу, било је намењено некој команди.

Изгледа као да ће сад на јуриш, онако уморни и прашњави. Из једне бочне улице журно изиђе митраљески вод, и војници кажу да је непријатељ ту испред села, а они сада мењају положај. Над селом кружи аероплан.

Заустави се ту и један ескадрон коњице, који је дотле одолевао навали. Кажу да нове масе непријатеља непрестано пристижу. Командант дивизиона одјаха са командирима. Сигурно траже положај.

Чудно... чудно. Присуствовао сам егзекуцији једнога војника, који је напустио фронт да би видео своју децу. Кажу, казна је требало да буде више примерна...

Наша батерија штити огроман фронт по ширини и дубини, и не знамо куда пре да притекнемо у помоћ. Кажу да су се стратегија и тактика развиле на степен науке и читаве књиге су написане о вођењу ратова.

Пуцњи су све чешћи. Кажу како је наређено да се непријатељ протера или заустави по сваку цену. Војници су потпуно мирни.

А од њих обично и почиње. Кажу да те мртве страже по целе боговетне ноћи пуцају, из страха или због разних привиђања, која проистичу од шуштања лишћа

— Ајде, еве да те частим. — Па увати бре коју „вештицу“... — А што ми дајеш кошчину, те ми они после кажу да сам гу, ете, оглодао... — Е, друже, треба и за њега да остане, видиш како се ужирио — добацује задњи.

Наиђе и Радојко. Пита одмах за новости. — Бре, мајку му, што не кажу џа или бу, па да кидишемо. Дојади ми овако. Скоро паде киша, напунише се ровови до чланака, а на војницима почели и

Ова заједничка невоља и готово исти услови живота приближили су једно другом народ и војску. Кажу да исто правило влада и у природи.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— Чуо сам, онај лудак, Богосав... шта је радио и кажу чак вам претио мојим именом. Чуо сам да сте се и ви уплашили од нашег ономадашњег разговора и да сте се саветовали са

— Знаш да због прве плате примам оба ова месеца по пола... — А квартирина? — Нисам још ништа примила. Кажу, да немају. Ако хоћеш да одемо заједно до суднице, да видимо. — Како не, како не!... Зато сам и дошао.

Што сте трпели толико зло без невоље ?... Гојко поцрвене, саже главу, па промуца: — Сви кажу да је он сила у срезу, да му нико ништа не може... Сад дође ред на капетана да поцрвени и обори главу. — Хм...

— Био... јест, био сам ... због квартирине. Ни ви нисте још ништа примили, кажу ми кметови. Љубица се зачуди, хтеде му рећи да је примила скоро за целу годину, али се уздржа, знајући да ће то бити

— Говоре ли што за капетана, да неће и њега ?... — Кажу, биће премештен. Добар је човек... много добар; свима је у вољи.

Гледа сумануто, иде механички, а кроз главу јој само пролећу некакве испрекидане мисли... »И Зорка остарела... Кажу не даје више млека, не тели се... А онај пут зарастао, куд смо пре ишли на реку...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Не дај се, девојко, Млада преварити. 35. Овде нама кажу Момче нежењено; Ил’ га ви жените, Ил’ га нама дајте, Да га ми женимо Танком Подунавком, Или Поморавком.

Лепа Маро, јел’ ти жао мајке? — Зашто би ми било жао мајке, У мог драга бољу мајку кажу, — Лепа Маро, јел’ ти жао бабе? — Зашто би ми било жао бабе, У мог драга бољег бабу кажу.

— Зашто би ми било жао бабе, У мог драга бољег бабу кажу. — Лепа Маро, јел’ ти жао браће? — Зашто би ми било жао браће, У мог драга бољу браћу кажу.

— Лепа Маро, јел’ ти жао браће? — Зашто би ми било жао браће, У мог драга бољу браћу кажу. — Лепа Маро јел’ ти жао сеје? — Зашто би ми било жао сеје, У мог драга бољу сеју кажу. 79.

— Лепа Маро јел’ ти жао сеје? — Зашто би ми било жао сеје, У мог драга бољу сеју кажу. 79. Посади се, домаћине, нека ти је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас!

нема, Цар је проси, Мара се поноси: “Нећу, царе, живота ми мога, Нећу, царе, за Лазара твога, У Лазара до три мане кажу: Прва мана: Лазар брата нема, Друга мана: Лазар сестру нема, Трећа мана: Лазар мајку нема; Брата нема с ким би у

“ Сунце греје, ватру ложи, Киша пада, воду носи, Ветар дува, кућу брише. 221. У Богдана лепу сеју кажу; Што је лепа, коса јој је лепша. Око ње се земље завадише, Славна Босна и Ерцеговина, Преко мора Ишерлија Јова.

— За брата би дала мискал злата, А за драгог’ ђердан испод врата. 227. У Будиму граду чудно чудо кажу, На зло по јунаке, горе по девојке: Јунацима кажу танку пређу прести, Танку пређу прести, ситан везак вести;

227. У Будиму граду чудно чудо кажу, На зло по јунаке, горе по девојке: Јунацима кажу танку пређу прести, Танку пређу прести, ситан везак вести; Девојкама кажу Будим град зидати, Будим град зидати,

зло по јунаке, горе по девојке: Јунацима кажу танку пређу прести, Танку пређу прести, ситан везак вести; Девојкама кажу Будим град зидати, Будим град зидати, куле изводити. Благо оном брату, који има сеју!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ГИНА: Ако звоцам, звоцам за твоје добро!... Ко каже да су избили на Волгу? БЛАГОЈЕ: Ко каже, кажу новине, читај сама! Волга, бокте, то ти је пола Русије! ГИНА: Због Дњепра се ниси трезнио недељу дана!

ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Овде! ЈЕЛИСАВЕТА: Зна ли се ко их је побио? ПРВА ГРАЂАНКА: Кажу да је пуцао одмах с врата! ЈЕЛИСАВЕТА: Ко? ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Из пиштоља!

То не може пиштољ! ПРВА ГРАЂАНКА: Ухапсили су једног младића из Међаја! ДРУГА ГРАЂАНКА: Шта кажу, кад ће делити куповне књижице? ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Зашта? ДРУГА ГРАЂАНКА: За сапун.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Умирала је, у Вршцу, недељама, и ја се сећам капљица морфијума које је узимала. Путници, породица моје бабе Јуле, кажу, према својим читуљама, да воде порекло од Јелице, сестре Тодора од Сталаћа.

Кад бих погледао неку другу жену у Бечу, она би рекла: ,,Ла цхаронге.“ А ја, реч коју је, кажу, на Ватерлоу Камброн рекао. Била је то Женевљанка и звала се Маријет Лориол.

Међутим, већ те јесени, сва аустријска војска, и официри и војници, имали су обичај да кажу да би то требало да значи: Све без главе. „Алес Охне Копф!“ А.О.К.

Ми, официри, међутим, имамо свој хотел, и ресторан, и позориште. Оперету, из Беча. Имамо и свој бордел. Кажу да има два улаза, један за чинове до мајора. Други за више од мајора. Генерали, кажу обешењаци, имају и профилаксу.

Имамо и свој бордел. Кажу да има два улаза, један за чинове до мајора. Други за више од мајора. Генерали, кажу обешењаци, имају и профилаксу. Трупе које пролазе имају од коприве шињел.

Једну руку од бронзе, која је била упијач. Знам да је невероватно. Већ идућег дана, по подне, зову ме у ађутантуру и кажу ми да се спремим, враћам се у Сан Вито. Кола ме чекају. Дали су ми веле, печену гуску, и флашу шампањца.

Опет сам се дакле вратио. Зашто? То нема баш никаквог смисла. И познаници, и познанице, кажу ми да сам се много променио.

Долази, затим, до туче у јавној кући и командант места наређује истрагу. Мене зову у ађутантуру. Тамо ми кажу да се спремим, хитно. Идем у Беч, на тромесечно одсуство, ради полагања испита, на Универзитету.

А на чешкој граници одузимају им чак и ципеле. И ми, Југословени, кажу, пљачкамо оне који се враћају из Италије. Ја онда, учтиво, силазим и трудим се у светлости фењера железничара, да

Дрхтим у ноћи од зиме, и дижем од шињела руке. Они ми враћају шињел, врло учтиво, и кажу: то је приватна својина, види се. Затим ми кажу да у Темишвару није српска војска, него су Румуни.

Они ми враћају шињел, врло учтиво, и кажу: то је приватна својина, види се. Затим ми кажу да у Темишвару није српска војска, него су Румуни. Ако покушам да пређем границу, код Сегедина, ухапсиће ме.

Путници ме питају: шта сам се толико смрзнуо? Веле, да изиђем, међ свет, све ће добро бити. Поздрављају ме, кажу, из Итебеја, Црњански.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

— Гле сад! — мишљаше он — иште од мене хлеба!... Ја плаћам порез на своју радњу, а он, кажу, на чудотворан начин умножава хлебове и дели их бесплатно народу.

— Иде свет за њим као луд... — мишљаше пекар. — Кажу да и чудеса чини, али ја у то не верујем... — И таман је то помислио, а он осети како га по целом телу пролазе мрави,

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Рибар се замисли, пусти мрежу из руку, па као да се нечег сећа. После дугог ћутања рече: — Кажу да има у Тој земљи доста свиња. — Зар је само због свиња чувена та земља? — упитам зачуђено.

Али му је баш због таквог држања популарност нарасла тако да је сваки био у стању скочити, што кажу, за њим и у ватру и у воду.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Ама јес' чуо, Марко, и ви људи! Човек сам, што 'но кажу у годинама и, да простиш, изродио сам доста ђеце, па нећете ми замјерити што ви кажем.

Пи—ха—а!... ух, чисто ме језа... А да ли ће? — Хоће, што да неће!... И други се жене, па имају деце... Их, па тек кажу: »Чиј си ти мали?« а он: »Ја сам Мојсилов!«... О, часни га убио!«... и да богме, ова му реченица заврши тај низ мисли..

— Где ли је капетан? — Не знам, али мислим да је с варошанима. — Зар су и они у потери? — Кажу, има их дваестак. Почесмо да силазимо у једну дубоку јаругу, обраслу самом буковином.

Није ни чудо, ако се у тако забачену крају нађе по нешто чега нема код осталог света. У другим селима, кажу, ретки су истински побожни људи, а у нашем селу било их је доста. Између њих нарочито се прочуо чича Пера.

Јер од пре се нису растајали, нису уста отварали једно без другог. По цео дан су заједно. Све нешто имају да кажу једно другоме. А сад! ...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

можда нећемо њега. ЈЕВРЕМ: Хоћете новога? ИВКОВИЋ: А ви? ЈЕВРЕМ: Па, знате... ИВКОВИЋ: Опет Илића? ЈЕВРЕМ: Кажу: он је најбољи! ИВКОВИЋ: Ама, ја чујем да Илић неће овом приликом бити биран. ЈЕВРЕМ: Како то?

ЈЕВРЕМ: Гле, молим те, баш тако рекао? ИВКОВИЋ: Кажу чак да је начелник добио поверљиво писмо из Београда да нађе каквог мекшег кандидата.

(Оде.) ИX ЈЕВРЕМ, ЈОВИЦА ЈОВИЦА (с врата): А ја свратио у дућан, па кажу момци отишао кући. ЈЕВРЕМ: Откуд ти? ЈОВИЦА: Откуд? Отуд, наишао, нанео ме ветар! ЈЕВРЕМ: Седи!

ЈОВИЦА: Па му, знаш, дође незгодно због оног шпиритуса. ЈЕВРЕМ: Ког шпиритуса? ЈОВИЦА: Оног, знаш, што кажу да си шверцовао. ЈЕВРЕМ (увређен): Слушај ти, ако и кажу за мене да сам шверцовао шпиритус, ја државу нисам оштетио.

ЈЕВРЕМ: Ког шпиритуса? ЈОВИЦА: Оног, знаш, што кажу да си шверцовао. ЈЕВРЕМ (увређен): Слушај ти, ако и кажу за мене да сам шверцовао шпиритус, ја државу нисам оштетио.

Ја сам казну поштено платио, а за мене бар не кажу да сам лиферовао војсци цркнуто месо. ЈОВИЦА: Ето ти сад! Сад па да почнемо да се вређамо.

(Показује гестове рукама.) А он њој све овако... Као у позоришту. ПАВКА: Ју, ју, ју! (Крсти се.) Па кажу онда: није истина кад тако новине за понеку пишу.

ЈЕВРЕМ: Па то, знаш... Велим, могли би разговарати, на пример, о политици... ево, избори су, што кажу, на прагу. СРЕТА: Јест, богме на прагу су!

ЈЕВРЕМ: Јест, то је истина, он је, кажу, ватра. СРЕТА: И када га нађеш, реци му, бога ти, од своје стране, нека ме се окане.

Не каже, брате, господин начелник ништа, него то ја кажем, разумеш ли, ја кажем! Они само знају да кажу: Секулић овакав, Секулић онакав. Читао си ваљда дописе о мени? Па јесте, бре... (Грува се у груди.

„Народе, разброј с'!” (Смеје се задовољно.) ЈЕВРЕМ: Дисциплина, а? СЕКУЛИЋ: Кажу: Секулић, служи свакој партији. А што брате? Ја сам војник, тако сам васпитан, војнички.

Ја за мога противника не бих, на пример, никад изнео тако нешто што није истина, али има који и то раде. Има, кажу, у понеким окрузима па штампају плакате и изнесу кандидату нешто сасвим ружно, уплету чак и фамилијарне ствари.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

употребио, онда се служио именима месеца из републиканскога календара онога доба, а кад је и са њима готов био и, што кажу, загребао у дно, онда је под своје дописе потписивао имена доцнијих и сувремених великих мислилаца и револуционара,

— »Ама, човече«, извињавају му се они, »дођи ће и на то ред, стрпи се, немој да си тако пргав!« Или му кажу да нису смели, јер би их оглобили са пет-шест хиљада динара, или би чак неко из редакције због тога дописа — који је

Тај дан је био свечан дан за Срету. Тога би дана више пута него обично свраћао у кафану. Био је помало, што наши кажу, кафански човек, и то већ поодавно.

Сви га зову газда-Ђорђе, јер се помало и љути кад му кажу газда Јоргаћ, а после волије газда него ћир. А газда је и био доцније.

»Један је газда Ђорђе у селу!« рекло би се врло често. А срећан и вредан човек. Вредан, па му, што кажу, и бог наспорава!

Тако је увредио и г. министра и начелника и, што кажу, једним ударцем убио две муве) приликом последњег обиласка по срезу, није платио једно »слатко« и три чоканчића ракије?

(на вељу жалост Сретину, а на срамоту овога века) право гласа, оне имају права да се интересују, да бар, како наши кажу, кроз плот гледају ту политичку борбу, имају, накратко, права да се грде.

Мило ми је особито!« Или се дигне један па се нахери преко астала па вели: »Извин’те, ми пијемо и, што кажу, већ и бог зна како пијемо, а нисмо се представили!« — »О молим!

— »Јесте, мило ми је«, вели други, »да се куцнемо«. — »Да се куцнемо и, што кажу, дружески одсад живимо!« вели први, »а баш ми је мило што сам се позн’о с тобом«.

« ГЛАВА ТРИНАЕСТА У којој ће читаоци чути једну тако неочекивану и радосну по Српство новост да би требили најпре да кажу »Драгичка!« па тек онда да је читају!

новембра у четвртак 1889. године. Стигао је Сретен у механу и седе до Провира, бившег пољака, за кога кажу да је пришипетља оног старог пропалог режима.

да га под небом и овом божијом капом није било грђега, баш ка’ оно, ако знаш онај наш Руднички бик вођен што је, кажу, био пред Карађорђеву крајину. Е, иста ворма. — Их! — осу се израз гнушања у гомили. — А добро га трпио свет!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

П.П.П.П.П.П. (Прва подругљива песма против повратка природи) Кажу: „Вратимо се природи!” За човека Она је што и завичај за одсељено јато. А шта нас то прелепо у природи чека?

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

У крвавој страви, Када труло царство оружја се маша, Сваки леш је свесна жртва, јунак прави. Данас нама кажу, деци овог века, Да смо недостојни историје наше, Да нас захватила западњачка река, И да нам се душе опасности плаше.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

КНЕЗ РОГАН Ефендија, ти не угонета око шта се ово окупило, но си с краја почео тањега. А мудар си и књижевник, кажу. Учио си књигу у Цариград, на некакву ћабу притврдио. Али ти се јошт хоће памети — потежа је ова наша школа.

Па сам чуо и за ваше горе. Породица света Пророкова зна јунаштву праведну цијену. Лажу људи што за лафа кажу да се миша и најмање боји.

СИЈЕКУ ПЕЦИБА И СЈЕДОШЕ НА РУЧАК. СЕРДАР ЈАНКО ПИТА ЧИ ЈЕ БРАВ ТЕ МУ ОН У ПЛЕЋЕ ГЛЕДА, И КАЖУ МУ ДА ЈЕ МАРТИНА БАЈИЦЕ. СЕРДАР ЈАНКО Дивна плећа, а дивно ли пише!

СВИ ГЛЕДАЈУ ОНО ПЛЕЋЕ И ЧУДЕ СЕ КАКВО ЈЕ. ПИТАЈУ ОД ЧИЈЕГА ЈЕ БРАВА, И КАЖУ ИМ ДА ЈЕ ОД БРАВА СКЕНДЕР-АГЕ МЕДОВИЋА. КНЕЗ ЈАНКО (гледа једно плеће и прича из њега) Има овај двадесет

Они жене у чељад не броје, но их држе кâ продано робље. Они кажу: „Жена је човјеку слатко воће ал' печено јагње. Док је таква, нека је у кућу; није л' таква, са њом на улицу!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Колико пута питам оне моје за њега и за све вас, а они или ми не одговоре, или можда ми нешто и кажу, али ја не чујем, па мислим да ми ништа и не кажу. — Здрав је, ,здрав, дедо! — довикивала би му Тодора око ушију.

за њега и за све вас, а они или ми не одговоре, или можда ми нешто и кажу, али ја не чујем, па мислим да ми ништа и не кажу. — Здрав је, ,здрав, дедо! — довикивала би му Тодора око ушију. — Ето пре три дана послао Арнаутина.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Вршиће пос’о распадања црв... А наша срца, сузе, мозак, о! Храниће, кажу, к’о и наша крв, Нов живот нечег другог, знам ја то!

у свести о сопственој беди Сваки напор умре смрћу тужном, ледном, И када се, душо, остари, одједном, К’о што се — кажу — за једну ноћ осéди. Слутимо л’ кад ће тако бити?

у свести о сопственој беди Сваки напор умре смрћу тужном, ледном, И када се, драга, остари, одједном, К’о што се – кажу — за једну ноћ осéди.

Неосетно, тихо, кроз алеје нéме, Сад нас прате сенке две: Старост и Време. И мада нам ништа не кажу, не чине, Осећамо терет њихове близине. Каткада се само окренемо стрâвно И спазимо поглед њин, укочен давно.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Сад би збора некаква, све стојећке. Затијем наклонише се мало, као да му кажу нека полази. Он се упути к вратима, па се обазрје пут дјевојке. Она цикну, те потрча к њему, и он нагло потече к њој...

га је Пејо наш рањена изнио из Рудина; носио га је, ја мним, на два пушкомета докле га је изнио, а бјеше сила људска, кажу, ништа мањи ни ситнији од Пеја... Има и пјесма о томе...

Истина ђуволи помало вјетра с Ловћена, ама не смета, само нек не буде облачно, јер штоно кажу сачувај Боже облачна Ђурђева дне... Те! ово мало снијега по окрајцима, да и њега нестане убрзо, добро би било... Ха!

“ рекоше браственици. „А што ћу даље причати? Немам шта! Остадох тунак као прикован. Видјех да је истина што људи кажу да крв притеже. Сјетих се, онако кроз несвјестицу те бацих капу крај Илије па побјегох.

„А што си га пуштао од себе, вјере ти?“ „Отишао је сам пред Петровдан, а поручи да иде к Владици. Ја у манастир, кажу ми да је отишао на Цеклин. Ја на Цеклин, к шури, кажу ми: коначно је овде, па га нестаде. Тражи, припитуј свуд. А-ја!

Ја у манастир, кажу ми да је отишао на Цеклин. Ја на Цеклин, к шури, кажу ми: коначно је овде, па га нестаде. Тражи, припитуј свуд. А-ја! Најзад, у међудневицу чух е је с вама.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

хоће да се рекне, у народу се обично пре тога каже или дода: „Штоно (има) ријеч“, „Штоно стари веле“, „Штона бабе кажу“ — итд. — случај и са говорним изразима.

Ти мене чувај од нокта, а ја ћу тебе од сваког зла. — Кажу да говори бијели лук човеку, и ваља да значи да је бијели лук здравији кад се не љушти, него онако без љуске кад се

— Рекао међед за некакве крушке, кад их није могао дохватити. Пуче тријес из небес’, те мене поврх главе. — Кажу да је овако миш рекао кад га је љешник у главу удрио, — Овако се рече и ономе који се из боја мало рањен врати.

Мој мертик неће убити (а два ми не даду, макар на сваком чокоту родио). — Кажу да рече калуђер кад ко каже да је туча побила или да ће побити — винограде. По пустој цркви и пси лају.

(Гдјекоји пак у шали кажу да земља стоји па волу, па кад во макне ухом, онда се земља затресе). ПОМРАЧЕЊЕ СУНЦА Сунце кад помркне сељаци држе

ГРОМ Кад гром удара, онда кажу да свети Илија, по заповијести божјој, гађа ђавола; зато говоре да се не ваља крстити кад гром пуца, да не би ђаво у

(Узврдао се као ђаво испред грома). ДУГА Срби кажу: да мушко прође испод дуге, постало би женско, а женско да прође, постало би мушко.

узајмивши од фебруарија неколико дана, навали са снијегом и с мразом, те се смрзне и окамене и баба и њезини јарићи. Кажу да се и данас може виђети у некаквој планини (гђе се то догодило) оно камење што је постало од бабе и од јарића: баба

умре некрштено, па послије (као што се приповиједа) у гробу оживи и из гроба кашто излази и малу дјецу мучи и дави. Кажу да мацарули ноћу иду у друштву, и свакоме наврх главе гори мала свјећица, а они пљешту рукама и подвикују.

А у вријеме глади често га привиђавају око воденице, око амбара житнијех и око чардака и кошева кукурузнијех. Кажу да све иде са својијем покровом преко рамена.

5. БОЉКЕ КУМА (КУГА) Многи кажу да су је виђали гдје иде завјешена бијелом марамом; а гдјекоји приповиједају да су је и носили тј.

Једни кажу да се брату досадило њено кукање и јаукање, па је он проклео те се претворила у тицу, а једну кажу да се бог на њу

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

занат; | па га почне учити, и научи за неколико дана; па онда оплете сам једну рогожину, те је однесу говедару, и кажу му, да је царев син научио занат, и да је то његова рукотворина.

Говедар узме рогожину у руке, те је загледа са свију страна, па онда запита: „Колико то вриједи?“ А они му кажу: „Четири паре.“ — „Е! (вели) добро!

Мало за тијем ето ти на гумно и Брка, па запита људе: „Прође ли овуда таки и таки чоек?” А они му кажу да прође. Брко их запита: „Како пријеђе преко ове воде?” А они му одговоре: „Прескочи.” Онда се Брко залети, па хоп!

Браћа отрче брже боље к оцу и кажу му шта је било, и реку да би они ради своју сестру потражити. Отац им допусти да иду да је траже, и да им свакоме по

После дођу слушкиње и кажу царевоме сину шта је и како је, а он сиромах од жалости није знао шта ће радити; најпосле науми опет да иде у свет да

Цар се препадне кад види да их нестаде, па брже пошље слуге на све стране да их траже, а пошто се слуге врате и кажу да их нигде нису могле наћи, цар се разболи и од жалости умре.

” Кад мало час, ето ти змаја; како дође одмах опази да зеца нема па повиче на дворане: „Ко је то урадио?” А они му кажу: „Дошао један делија те скинуо зеца, и ено га горе на чардаку.

” Дворани изиђу на чардак к Стојши па му кажу шта вели змај, а Стојша се осече на њих: „Идите кажите змају, ако му је жао зеца, нека ми изиђе на мејдан.

” Кад они то кажу змају, а змај цикне, све ватра сипа из њега, па по- | лети с на 44 чардак, а Стојша га дочека, па се понеси: нити се

Дошавши у онај град стане распитивати коме треба пастир. Грађани му кажу да треба цару. Онда он управо к цару. Пошто га пријаве, пусти га цар преда се, па га запита: „Хоћеш ли чувати овце?

Тек што уљезе у кућу, ђечица скоче око њега онако гладни и кажу му да је тица снијела два јаја, и једно од ђеце рече му да пође у пазар ова два јаја да прода, и што од њих ухвати да

Слуге се врнуше наком толико силе времена и кажу цару да у свијету ђевојке не нађоше којој не би или превелик или преузак ови прстен.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

тридесет пута, и поклонивши му се три пута до земље пред светом трпезом, и узевши отуд овај типик и жезао, и пошто сви кажу „Достојан“, и достојан да стане на достојном игуманском месту.

И водећи поставља га на игуманско место и каже му: „Достојан“. И ту одмах кажу углас сви три пута: „Достојан“. И целивају га, прво владар, потом епископ, затим остали часни старци по реду и певају

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

А у реку и у облаке неко изручио чашицу клековаче! ЦМИЉА: Мора да је лепо, ја још нисам стигла на Калимегдан! Кажу да има и дивљих зверова, тигрова, не би смела овако сама, безаштите... АНЂЕЛКО: Није то ништа, држе их у кавезима...

СТАВРА: Зглајзо, било је и преко радија. И то због вербализма. ИКОНИЈА: Због чега? СТАВРА: Због вербализма. Кажу, говори, а не спроводи. Биће сутра у новинама опширно. Скрено с линије, и то изгледа дибидус!

ВИЛОТИЈЕВИЋ: То сам и ја говорио, зговорнице, и то годинама... Ал, кажу другови, нисам ништа урадио... ПРОСЈАК: Тебе, видим, притисно велики камен! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Није то лако носити!

МИЛЕ: Они који су га овде доле шупирали, сад му горе кажу извинте! ЦМИЉА: Добио двособан стан, са погледом! Намештај све сами махагонијум!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

И кад се купају у реци, хладу, оне — као да нисам жив, нисам мушко — неће да ми кажу ни да се окренем од њих, да их не гледам. Тако се преда мном брчкају, купају, свлаче и облаче...

ТОМА (утишава брата). Нека то сада, после. СТОЈНА А, није газда! Ништа лошо са том Циганком не чини. Што кажу да тобож с њом живи, није, није истина. Ја сам ту и целе их ноћи дворим.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

да од њи[х] пасапорат узме ако мисли пред бога изићи; пак да се [х]оће један, нека би и то, но није доста ни стотина. Кажу за некаква митарства, по воздуху, три велика, а тридесет мала; да је и њи[х] толико, млого би и[х] било, ал’ опет би

И заисто, ако би за вером стајало, мене у то доба нико жив није могао надверовати, јер сам ја све што год кажу пролози, житија и отачници, слепо, без никаква двојеумија и размишљенија, веровао.

Био сам као најпростији и најревнивији Турчин, који, све што год пишу и кажу дервиши, верује; и да му ко рекне да то није могуће, би га нама[х] [х]анџарем пробô.

Бог и[х] вишњи знао чији ли су, какви ли су! Кажу да су тога и тога свеца кости и | зуби; принуждавају људе да и[х] целивају и да милостињу на њих дају. Није то све.

Није то све. Носе и којекаква парчета стари[х] [х]аљина, па кажу или да су од Богородичине [х]аљине, или од ког другог свеца.

Притом молим богољубиве архијереје и проче свештенике и дијаконе мирске да по души и по совести својеј кажу народу јесам ли, следујући чистој евангелској науци, писао.

глас да је други свештеник епископу Грешлики неколико дуката више дао, него лије мој обештао био, и патенту већ узео. Кажу нам к тому да они свештеник води за ђака свога синовца.

Ту ми кажу за толика места; да нас је десеторо било, сви би могли намештени бити. Но, игуман Теодосије, будући особити пријатељ

Намери се корабаљ за Смирну у Азији Малој, а одатле кажу ми да се сваки дан може пригода имати за прећи у Патмос. Кад дођемо у Смирну, извезу ме у Франкомалу (тако се зове

Известимо се ту; кажу нам да с Хормовици може ко преко целе Албаније проћи да се никога не боји. Али га ја тако слаба од себе нипошто и

” Питам и[х] ја шта то значи? „Не знамо“, | кажу ми, „то је име поља.” А кад им ја то изјасних, казујући им да је серпска реч, „море калуђеру”, одговоре ми, „не чуди

Први корабаљ гди запитамо куд иде, кажу нам - у Галац, у Молдавију. Запитам управитеља [х]оће ли ме повести и шта ће искати дотле.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Због оног сам пајуна добија јутрос ћушку од стрица! А јето овди је и кувар у вратарским хаљинама, а кажу да није вратар! А откуд они галијоти знаду надимке ћаћи, матери и осталима? Да им то није Стипан казâ?

Баш усни е они ђаци с којима се био добили крила па лете по „ајеру“ и њега носе, а он их преклиње да му кажу своје надимке.

Од стрица Бакоња би отишао ка своме заштитнику Балегану, да „струни росу са срца“, како кажу наши. Иначе, по обичају, ђачки доручак бијаше комад хљеба.

— А ко је онај погурени куљеша? — Оно је ађунта — одговори Мачак. — Кажу да је пуно учен човик, да уми латински кâ и фра-Тетка. За њима иђаше писар, висок, мршав, незнатан младић.

Бакоња чу само почетак, тј. шта кажу Јероним, Агуштин и још њеки свети оци о смрти, а кад хоћаше доћи оно што би, можда, и он разумио, тада му се примаче

Сад највише приваћа Жмирко Рорин, Кењо је отишâ нигди у свит; кажу да служи у никој крчми. Она наша не говори ни са Бакрицом, ни са Жландром... Куда ћеш ти?

— Како ти можеш судити кад и не знаш шта је писма? — Не ваља зрно боба, ни та нити иједна твоја писма! То кажу и паметнији од менека, само шта ти неће у очи да реку. Јето и фра-Думе... — Шта ја? Шта сам ја рекâ?

тренутка могаху се чути овакве опаске: „Ово је онај што је дошâ испод Велебита да се исповиди вра-Јерковићу!... Кажу, дошâ му на сан!... Дакле, вра-Брне је могућ код бога, кад му он шаље људе на исповист!...

Кажу, дошâ му на сан!... Дакле, вра-Брне је могућ код бога, кад му он шаље људе на исповист!... А шта ники кажу да је вратар полудија!?...“ Кад стриц заиска штолу, Бакоња махну руком странцу.

А шта ће бити кад га виде изблиза и кад га чују како пјева! Јер, збиља, кажу и да пјева дивно... Најзад фра-Пињата очисти стопе.

— узвикну фратар у чуду, јер она бјеше удовица, старија од Јозице најмање десет година, а тако крупна да би га, што но кажу, могла за пас задјенути. Он одмах разумједе шта их је навело на тај избор. Вица је била имућна удовица без дјеце.

Он је пак сам о себи говорио. — Сви кажу да сам добар човик, а ники кажу да сам рђав фратар! Може бити и једно и друго!

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

причају да сам био калуђер у Манасији, украо манастирско злато, нешто проћердао а нешто Ђорђе скло— нио себи, јер, кажу, никада не одлазим у цркву и никада се не крстим кад пијем ракију.

Други мноме објашњавају брзо богаћење Ђорђево, јер, кажу, не може се само трговином за неколико година купити толико имање, изградити читава варош у авлији и дуговима за гушу

Па после — свадба, ја у челу совре, а музиканти око мене. Онда опет деца. А кад умрем, сви кажу: „Толини унуци...“ — А коју ћеш кућу и њиву да му даш? — Дотле је мој. Мени је толико доста.

Они су католици, а и католици славе Божић. — Сигурно није као наш. — Није. — Па какав им то Божић може бити, кад, кажу, немају божићњара! Колико су ти српски сељаци јадни, још више су самоуверени.

Ни Бог није свог сина, кад му се родио, увио у свилу и кадифу. Родио се у тору, кажу. да није било магараца и оваца да га загреју, ако не лажу, дете би скапало, иако је божји син.

Василије се врати и седе уз багрем. Лазар се, кажу, клатио, клатио, па се окренуо без речи и полако изишао на пут. — Три дана нико га није видео — рече Чађевић.

Симка пожури ка цркви, мислећи на јучерашњи разговор с АћиМом. „Видели су га неки у чаршији. Кажу, лумпује“, морала је да му саопшти. „Он? Данас лумпује кад се ја борим...“, чупао је браду.

— Да би отац могао мирно да заспи! — викну. — Људи као Аћим не пате од несанице. Један другоме немају више шта да кажу. Андра утрну лампу и леже. Вукашин на клупи, седећи, проведе ноћ.

Пандури кажу, зато што се пуцало на крала све ће радикале повешати, а туђе је то и срамота је његова што он остаје међу јасеновима

Он неће, иако га, кажу, воде на вешање, неће да туђе семе његово буде, да његову кућу и њиве наследи, и накоти децу што ће сва да се

Сад је сигурнији да је тај што је пуцао на краља био у договору са Аћимом. Хоће да се накашље, нека не кажу после да се нису договарали, али кашаљ остаје у грлу. Апса је као небо, размишља Рака, а он као Бог.

— Појела га помрчина. У књиге заведу да је напрасно умро, и у здравље! Сигурно би деца за њим заплакала. Мачке су му, кажу, поцркале од глади. Аћим погледом пресече Ракин смех. — Причам јер те поштујем и жао ми те. Излудећеш овде сам.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

У том су међуратном спокоју, опојном, кажу, а краткотрајном, зидане нове куће и израстале младе липе, калдрму је заменио асфалт а светлосна граница, невидљива

Изгледа да људи све мање умеју да кажу шта мисле: гомилају неразумљиве, ваљда чиновничке, речи. Као „немачкари“, у његово време, али ово је други свет.

Године 1814, за Хаџи-Проданове буне, кажу, стално су освитале нове главе. Тако се око Стамбол-капије населила страва и, сва непрозирна, падала по зидинама,

Да може, одмах би отишао на Трг, под споменик Кнезу Михаилу. (Кажу да су тачно ту, на простору од Споменика до Народног позоришта, биле вратнице Стамбол-капије.

новембра. Историчари би, вероватно, могли да кажу како је наука којом се баве утврдила да се неки датуми понављају, истина без нарочитог реда.

(Кажу да је тај ћурак био на Аганлији кад га је, са осталим дахијама, на препад ухватио Миленко Стојковић на Ада Кале, и одсе

Онда му кажу да ће пензију, вероватно, добити. Узун Мирко се опет спушта у гунгулу Велике пијаце коју сад и не примећује, па пође

и млохави коњаник Чупић претвара у сигурног и махнитог Змаја од Ноћаја о коме народни певачи, склони претеривању, кажу да му ни, сабља, ни копље, ни кубура никад не оману.

Ђавоља победа. Из одлучујуће битке на Љубићу, код Чачка, која је, како кажу историчари, за успех другог устанка била онолико значајна колико је за Први устанак то била битка на Мишару, војвода

Тај се спис, кажу, звао Јастук гроба мога. Они који су те зиме путовали са Доситејом тврдили су, касније, да су морале постојати две

Кад је, касније, куповао имања у Влашкој, откупио је, кажу, и мајдан соли од онога барона. Око тих имања у Влашкој откриле су се несагласности које ће Анастасијевић имати да

Тада се, кажу, у самом средишту ове раскрснице, назире круг у којем је светлост, као прамење црног сунца, најгушћа. Оно што, по свој

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Онамо, 'намо, за брда она, Милошев, кажу, пребива гроб!... Онамо!... Покој добићу души Кад Србин више не буде роб. Никола И Петровић Његош ИВ ДЕД И

“ „Знаш у хладу, испод оне гране, Бистри извор, где смо били лане; Кажу да је из вилиних двора; Од њег' болник оздравити мора“ - „Оздравити мора“...

М. Јакшић ЛВ НЕ ВЈЕРУЈ... Не вјеруј у моје стихове и риме Кад ти кажу, драга, да те силно волим, У тренутку сваком да се за те молим И да ти у стабла урезујем име Не вјеруј!

- Пучанин, син шваље, Поста племић умом, а кнезом за новац. Летописи кажу: - Беше мудрост сама... Сто годишта живље за музе и паре... Но сласт женског тела не позна: од срама Умре...

У крвавој страви, Када труло царство оружја се маша, Сваки леш је свесна жртва, јунак прави! Данас нама кажу, деци овог века, Да смо недостојни историје наше, Да нас захватила западњачка река, И да нам се душе опасности плаше.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

творцу пред престолом, премилосна оца умољају да оружја од обије војске смртоносним наостри ударом: "Већ хулења - кажу - Сатанина и његове нерасудне војске нас су вргла у очајаније.

Попа, Васко - КОРА

камење на друму Путујем лакши Не заговара ме више Беспослени ветар Као да ме не примећује Путујем брже Мисли ми кажу да сам оставио Неки крвав неки потмуо бол На дну понора за собом За размишљања времена

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Овде ћеш наћи хедоничаре, ученике Аристипа из Кирене и његовог истоименог унука, који је, кажу, наследио мудрост свога деде. Они ће те упутити како да искапиш све сласти и радости живота.

Онда се он, кажу бавио поезијом и писао трагедије, али их је касније спалио“. „Не знам шта бих дао, кад бих те трагедије имао овде

је и судбина да има права да са њим тера шегу; она од седамдесетак радова Демокритових није сачувала ниједан једини. Кажу да је томе сам Демокритос био крив: он није, као остали грчки филозофи, основао своју властиту школу, није за живота

„Молим вас, све од реда, да ми верујете“, рече он, „да сам ја, што но кажу, у најпријатељскијој намери хтео, тако рећи, да сачувам нашег милог колегу Аристарха да се не ослони на исказе других.

и још један анонимни схолијаст Аристотела говоре о систему Аристарховом и о његовој школи, а за Халдејца Селеука кажу, шта више, да је не само увидео да је Аристархов систем тачан, већ да је то и доказао.

„И наш добри Лука доспе онамо!“ „И поста нова звезда на небу те школе!“ „Кажу да је одличан математичар. А много се напатио и налутао на овоме свету!

Но у то умре Коперник; не беше му суђено да види своје дело отштампано, али је, кажу, његове прве табаке дочекао на својој самртној постељи.

“ „Начинио ме издавачем трећег издања својих „Принципија“.“ „Алал му вера! - Ви сте, драги господине, сада, што но кажу, на коњу. Врата професуре стоје вам широм остворена.

Двадесет и пет година радио је на том делу“. „Оно је заиста монументално“. „Неке цепидлаке кажу да то дело Лапласово није ништа друго до одличан превод Њутнових „Принципија“ на језик инфинитезималног рачуна“.

Показах им онај блок камена и кости које су вириле из њега и замолих их да ми кажу какав је то костур. Они прегледаше тачно све што се могло видети, почеше да се саветују и дошаптавају, али се не

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

“ „Право кажеш, и ја никога не молим.“ „А твоји родитељи, шта ови кажу?“ Он се мало замисли: „Ови моји? Стари су, задовољни да ме виде ожењеног. Све остало је споредно.

Знаш ли шта кажу ови јадни људи? „Ми још једино живимо из радозналости за судбину овог несрећног нараштаја. То је нова хаљина егоизма,

А кад му је допуштено он је бацио поглед унаоколо па га онда, кажу, управио доле, овамо к нама. Сузе није пустио. Па после кратког ћутања: — Али све то ја бих могао да преболим.

ђида. А мени показујући своје друштво: — Ово су моји пријатељи. Кажу тако, а ја мислим да међу њима има и ниткова, клеветника, хуља. А сад, господо, тачка! Има дана за мегдана.

Сам се крстио. Враг би га знао откуд му то име. Кажу из неког енглеског романа. Никола се сад окрете мени али ме није гледао у очи: — Е мој побратиме — говорио је

Било је то, кажу, случајно, али чудно и сјајно погођено, и никад више грације и отмености и више неспретности и простоте није било

„ратну службу“ упрсте, и сам се изражавао чисто војничким језиком, са псовкама или без псовки, како је кад прописно. Кажу му на пример: — Секула, отиди, бога ти, до мртве страже нумера 1 и однеси ову лепињу с кајмаком потпоручнику Ћосићу.

И ма'ом ћути, само они што га довели кажу: — Ето ти правог правцатог доктора. Социјалист за женске слабости. — Па, лепо, кад је то било?

Други нека га узме, од мен' далеко ги лепа кућа. Овако... гледај гу, молим те... Чисто патријархално, што кажу научевњаци. Знам гу од оволицно. Татко строг, мајка му строга, не мож' да мрдне. Још фалило фереџу да ги набију.

су овамо, биће тако фино; пуно је воде и змија и скорпија и црви, и три распала леша твоје деце коју си мучио. Кажу — не шалим се — озбиљно тврде: човек осећа, све осећа како по њему мили, пузи, сиса, гризе, гамиже, лиже.

А они још кажу да сам сањао! Замислите ниткова! И збиља као да сам сањао. Мерци! Зашто бих сањао? А што опет да нисам сањао, можда

Пред главном кафаном седело је неколико људи, са оним мртвопразним изразом паланчана кад ништа више немају да кажу све док не стигне данашња пошта с новинама. Добро ме промерише.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Разговор ће тећи у старим, чврсто устаљеним сељачким формама, са много ријечи које ништа не кажу, али које већ ред и обичај захтијевају.

У први час затајили су је од мајке: нису знали како да јој кажу. Била је удовица, лудо заљубљена у јединца. Бојали су се: свиснут ће, сићи ће с ума. Тајили су јој читаво то поподне.

И сав застрепим чим и само издалека, у дискусији наслутим да је та објекција на помолу. Кад ми кажу да је све оно што говорим лудо, апсурдно, пуко булажњење — то ми толико не импонира.

Кад ми кажу да је све оно што говорим лудо, апсурдно, пуко булажњење — то ми толико не импонира. Али ако ми кажу да је то булажњење само са собом у протусловљу, само себи недосљедно — е, признајем, од тога страшно трпим, тога се

Што ћемо! Кажу: то је старост. XXXИИ Горак укус младости у устима. Раздобље на које се најмање радо навраћа моја спонтана мисао.

За љубав треба инвенције, право кажу. Мораш измишљати увијек нешто ново! Без тога, она се брзо расплињује. Не знам како је иначе, можда у другим стварима

Утјеха статистике: просјечно на толико хиљада километара сваки возач доживи по једну саобраћајну несрећу. И кажу: то је нормала. — Не говорите тако! — Сад те то повређује, наравно.

Умало што нисам ускликнуо: па ти си још релативно племенит! Цинизам, кажу. Ето: запажамо појаве које се намећу нашем оку и нашој пажњи, спонтано, сасвим аутоматски, и размишљамо о њима.

) знак недостатка осјећаја, или је он најдубљи и најтананији вид осјећајности, њена сублимација? Цинизам, кажу. Можда. Но ако је тако, тад је веома танана црта која дијели циника од моралисте.

(Кажу да је сродна теорији „ослобођења”, и из истог извора, и теорија о „умјетности као компензацији.” Познавао сам пјесника

свега што је младо и забрекло соком, збаци стару истину онако као што је Зеус збацио старога Крона, безазлени кажу: „Преварио сам се, мислио сам да је оно истина”, а подлаци упиру прстом у друге и тврде да они сами нису никад

Који пут ми је чисто стидно што једем свој крух. Али што се може! — кажу: „живјети се мора”. Међу разним значењима које има та многосмислена ријеч, ето постоји и једно такво у коме је и ја

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Склонили су њега добро... — вели један Ђуричин сусед. — Море, шта ти говориш ? — Деца ми синоћ кажу, кад догнаше стоку, да су га видела у Пашиним ливадама.

— запита она радознало. — Па... побегô од власти, отишô у гору, па тамо, кажу, не верма ни законе ни власт; он ти је и власт и закон, па то ти је — објасни јој кћи једног одборника.

— Ко то каже? — Грујица... мало пре дође озго. — Море лаже. А јесам га ’нако резилио и друго којешта... — Кажу да си јутрос везао пет џандара на путу?

А јутрос, кажу, повезô све џандаре у срезу и отео им пушке и барут. — Хајде, не дроби ту — одговори Станка и оде пољем, ступајући

— Тако они увек раде. Кад би се нашло од чега да се наплати, они кажу дупло и више. Ђурица хтеде да плане, али се сети да ће се и сам моћи доцније послужити овим одговором, па се уздржа и

Хвала ти, попо, до неба. Ти си ми отворио очи. Бар ћу се сад умети чувати и знам с ким имам посла. А ’вако, што но кажу, биле су ми повезане очи. Свештеник га појми.

шта ти не ради... Онај ђаво Пера све је подговара да ме дира. Кажу јој да нисам ожењен, а она црче, све око мене... Тако... смејемо се...

Он ће ти, дијете, главу однети, то знај, па гледај шта ћеш и како ћеш... — Што, нано, откуд то? — Кажу ми људи једнако режи на тебе што га не слушаш.

Да видим још само шта ће ми Новица рећи. Цео дан им прође у такву разговору, смрче се, а они још имађаху много да кажу један другоме. У неко доба ноћи стиже Новица.

шта оно беше лепо ?... Нема ништа лепо !... Мајка... Станка... није, није !... А где ли је Станка?... У селу, кажу помилована... а, то је оно лепо... помиловање!... Да ли је дошло ? Није, казали би ми, разбудили би ме...

Ја се само мало обрецнуо, хтедох да јој припретим, а она оп-труп, па код капетана!... Вала јој је и присело... једва, кажу, остаде жива... И опет, како вешто одговара на суду: не зна ништа ни за кога, па то ти је.

ја хоћу да живим, а они не даду!...« »А помиловање! ... Мучно да ће што бити. Видиш, и капетан и сви ми кажу да се не надам. Немаш, веле, ни једне лаке... како ’но рекоше: олакшање, како ли ?...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

После дођу слушкиње и кажу царевом сину шта је и како је, а он, сиромах, од жалости није знао шта ће радити; најпосле науми опет да иде у свет да

Браћа отрче брже-боље к оцу и кажу му шта је било, и реку да би они ради своју сестру потражити. Отац им допусти да иду да је траже, и да им свакоме по

Дошавши у онај град, стане распитивати коме треба пастир. Грађани му кажу да треба цару. Онда он управо к цару. Пошто га пријаве, пусти га цар преда се, па га запита — Хоћеш ли чувати овце?

а оној двојици старије браће рече цар: „Ако хоћете, и вас хоћу оженити, па вам добре дворе саградити“, но они њему кажу да су ожењени обојица, и цијелу му истину открију, како су пошли да сестре своје траже.

Кад то чују дивови, у страху да не изгубе врело, кажу му да се остави ћорава посла. А он им рече: — Кад нећу ̓вако, нећу никако.

Онда се сви сложе да се дијеле са старцем и кажу му то. Он пристане, затражи товар блага и једног дива, који ће однијети и благо и њега у његов млин.

Кад су већ цио дан путовали, срету једнога чоека, а то је био Оштар Дан. Он их упита камо иду; они му кажу. А он рече малару: — Ти, господине, хајде сад кући, а ја ћу ићи тражити непознату ђевојку; па ако је нађемо, онда

Ови му се сад кажу, и један рече да се зове Таригора, а други Кривигреда. Кад су се тако познали ови наши јунаци, онда ће Таригора и

ЦАРИГРАД Србљи приповиједају да Цариград нијесу људи зидали, него да се сам саздао. Кажу да је некакав цар ловећи нагазио на мртву људску главу и прегазио је с коњем; онда му глава проговорила: — Што ме

И од тога мјеста до онога трна, кажу да ни данас нема зида у Цариграду (а да се он није обазрео и да није рекао: „Овдје треба стати“, зид би за њим

Ходајући тако невесели по пољу и бринући се тетом, сретну јежа, и он их запита шта раде у друштву толики, а они му кажу све шта је и како је. Онда рече јеж: — Хајде да и ја срећу покушам, да видим тко је то.

Тучари јој не шћену дати тучета, него јој кажу да иде к свињарима, да ће јој они дати прасе. Онда она отиде к свињарима и заиште у њих једно прасе, а она њима да дâ

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

” Ово није било у складу ни са стиховима Владике Његоша, највећег српског песника који кажу: ”Одведе ме у царство свјетовах, Како капља росе са Цвијета Или зрнце леда прозрачнога При погледу свијетлога

Идворани су дошли да ме виде и да ми кажу да у читавој Војводини нема младог човека који би био ближи свом родном селу од њиховог Мише.

Идворани су дошли да ме виде и да ми кажу да у читавој Војводини нема младог човека који би био ближи свом родном селу од њиховог Мише.

рецитовао пре петнаест година, када сам чувао стадо волова, другачијеје то тумачио, као и Љермонтови стихови који кажу да “Звезда са звездом шапуће?

Ћипико, Иво - Приповетке

Причају да је злослутан тај пут. На томе путу, кажу, не зна човек кога више да пожали: људе или стоку! Па као то море мора да чудно изгледа, када за њ причају да се не

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Наши народни певачи обично одбијају да су они сами нешто ново саздали, него су то, кажу, од старијих наследили и запамтили. Још на почетку века Р. Јакобсон и П.

природнојезичкога система, ствара се на самим његовим рубовима; песници вероватно више но било ко други имају право да кажу како сам природни језик уме да лаже.

Кад то логичари кажу, онда они, у суштини, тврде да људски језик разбија њихов еуклидовски систем, њихов логичкопојмовни геометризам.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Не гледа своја посла и своју кућу, него се занео у политику. САВКА: Па јест! ЖИВКА: Оно, и други се бакћу и, што кажу, ломе се политиком, али, опет некако, гледају и себе. Те комисије, те процене, те седнице, па се спомогну некако.

ПЕРА: Зна извесно! Али ипак, ја сам хтео први то да му јавим. Ал' можда не зна, а сви кажу да су наши позвани да саставе нову владу. ЖИВКА (пријатно изненађена): Наши?

Да ја нисам била таква, не би мене твој отац узео, он је био већ чиновник кад ме је узео. ДАРА: Па јест, само кажу морао је да те узме. ЖИВКА: То теби ваљда твој муж каже. Боље би било када би он пожурио да нам јави шта је ново.

Тата је постао министар. ЖИВКА (љуби га): Е, а ко ти је казао, чедо. РАКА: Кажу ми деца и мене су одмах прозвали министарско прасе. ЖИВКА: Мангупска посла. Више се нећеш дружити са тим мангупима.

те на свету не може тако оцрнити као фамилија; нико те на свету не може наградити и олајати као што може фамилија. Кажу: опасно је кад кога дочепају новине; море, какве новине, нису оне ни издалека тако опасне као фамилија.

НИНКОВИЋ: На мене можете, госпођо са поуздањем рачунати. Же сви ту та фе а вотр диспозисион!1 ЖИВКА: Кажу да ви знате сва правила... како да кажем... НИНКОВИЋ: Правила отменог друштва; л бон тон ди гран монд2.

ВАСА: Па, дабоме, ко ће ако она неће? ЖИВКА: Не виђам ни тебе, Сојо? СОЈА: Чудновато, а баш за мене кажу да се много виђам. Не може човек свету угодити. Ако се завучем у кућу – олајавају ме, ако изађем у свет – олајавају ме.

Ето, сама видиш, ја не тражим богзна шта, а што се поједини искашљавају, баш ми је свеједно, јер што кажу: пас кашље, ветар носи. КАЛЕНИЋ: Одиста, то би се могло учинити.

лоло једна, мора да се ти уопште допадаш женама. РИСТА (поласкан): Кажу! ЧЕДА: Ама, шта кажу, видим ја! Допашћеш се ти нашој Дари. А велиш, је ли, она се теби допада? РИСТА: Допада ми се.

лоло једна, мора да се ти уопште допадаш женама. РИСТА (поласкан): Кажу! ЧЕДА: Ама, шта кажу, видим ја! Допашћеш се ти нашој Дари. А велиш, је ли, она се теби допада? РИСТА: Допада ми се.

Ево ја сам купио још шест бројева – до сад триста шест. ЖИВКА: Хвала вам, ви сте највише купили, али – кажу ипак се много продаје Је л' те, чита ли свет; јесте ли приметили, чита ли свет? ПЕРА: Па...

(Васи.) Иди, иди, оптрчи фамилију и објави да нисам више министарка; нека Савка, Даца и Соја кликну од радости и нека кажу: „Е, вала, доста је Живкиног и било!” Тако ће да лану; знам ја њих, а знам и тебе. Иди, иди па објави. (Васа оде.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

не обраћа, него позива још једну рођаку да тобоже у кухињи заједно спремају вечеру, а заправо да у гласном разговору кажу све што Софка чак у другој соби треба да чује.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Речима се не казују Јади, које носиш собом... Да л’ бар кажу сузе наше Над прераним твојим гробом? С Богом, тиче милопојно! С Богом, гòнџе узорито!

А у школу чило иду ђаци, Да с’ покажу на зими јунаци. Зими учи шта анђели кажу: Да богати сиротне помажу. Зима носи Божић, данак лепи, Који сваког новом надом крепи.

Кад сви скачу као јарци, Немој ни ти бити јање: А кад видиш да се смеју, Удри и ти у смејање. Кад ђаволу кажу: соко! А соколу кажу: ђаво! Немој ни ти друкче рећи, Па ће свима бити право.

Кад ђаволу кажу: соко! А соколу кажу: ђаво! Немој ни ти друкче рећи, Па ће свима бити право. Кад се нађеш с Петром, Павлом, Не разбирај које ј’ боје,

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ЕВИЦА: Није тако, мајко. ФЕМА: Каква мајка, ваљда ми није седамдесет љета! Зар ти ниси чула да кћери кажу својој матери мамица? ЕВИЦА: Али кад сам се тако научила.

Да знаш, ја ти више нисам мајсторица. Госпођа, фрау фон, или ма... ма... како, врагу, француски кажу, не могу од љутине да погодим. ЈОВАН: Шта сте ме дакле звали, ма... мајс... госпођа, оћу да рекнем.

Безобразница, видила оно мало крајцара, па оће да спири. ЕВИЦА: Некаква госпођа Сара долази, пак је тако учи. Све кажу да нисам воспитана како ваља. МИТАР: Кад ниси воспитана, а ти ћеш ићи са мном.

Видите овај орман? Напоље ш њиме, мора соба бити празна, зашто кажу да људи од моде све празно у соби имаду. Видите овај зид?

А теби ћу начинити виклер од саме свиле. ЕВИЦА: Немој виклер. Боље иберок. да не кажу људи: ено, видиш, добила на лутрији, пак дигла нос. ВАСИЛИЈЕ: Па знаш гди ћемо кућу купити?

ФЕМА: Ноблес кон нит бити паор. МИТАР: Е, кад кон нит, а оно збогом! Право кажу људи да је мода лудило као кијавица: од једног прелази на другог, а кад почне, не уме да престане. ФЕМА: Уј!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

узалуд узалуд узалуд је будим јер ће се пробудити друкчија и нова узалуд је будим јер њена уста неће моћи да јој кажу узалуд је будим ти знаш вода протиче али не каже ништа узалуд је будим треба обећати изгубљеном имену нечије лице у

Море, ако воли, воли раднике на одмору који три ноћи не спавају док дођу до мора; а кад дођу, кажу: „лепо наше море“, пожуре да поцрне и да се врате кућама. МОРАВСКА ЕЛЕГИЈА Гледај висока птица горама врхове мами.

чију ноћ две звезде два цвета две птице нико не зна чије су нико не зна одакле су КРИТИКА МЕТАФОРЕ Две речи тек да се кажу додирну се И испаре у непознато значење Које с њима никакве везе нема Јер у глави постоји једна једина реч А песма се

живе на рачун твоје комотности Све су лепше што си немоћнији А кад исцрпеш све своје снаге кад умреш Људи кажу: богаму какве је тај песме писао И нико не сумња у реч коју ниси рекао ПРИПРЕМАЊЕ ПЕСМЕ Да нема твоје срџбе остарио би

Краков, Станислав - КРИЛА

коморџије кажу да је јуче и Соровић пао... Одједном на рововима пуцњава ослаби, па лагано умуче. Погледи се сретали и питали: — Да

Многи су правили крстиће од тисовине, светога дрвета. То је, кажу, штитило од куршума. Зато су ипак гинули од граната. А тога дана им се није знало броја.

Можда је и онај сретни погинуо. Жене и новац, кажу, доносе несрећу у рату. Сунце је било за све прљаво тог дана. Није било довољно светлости.

Пуковник се смешкао задовољно. — Видиш, — говорио је доцније Душку, — кажу да је бароница, и да је богата, има аутомобил, а ништа се не либи, и ноге да ти опере, и ето мене сваки дан масира, а

Петровић, Растко - АФРИКА

Не зна се колико ће требати броду да искрца и укрца робу. Гужва. Чим нам кажу да ће брод остати до поноћи, ја и још два млада познаника са брода силазимо у већ препуну шалупу која полази обали.

“ На броду нам кажу да га је требало ошамарити; то је, веле, једини начин да се објасни нешто црнцу кога је узбуђење заслепило.

Између стабала је шећерна трска. „И ви се чудите, кажу ми, што су црнци тако весели. Ево да не морају ни прстом мрднути да би помогли да ове рађају, гране им дају хлеб,

Хтео бих да се купам, али ми не дају. Кажу ми да је пристаниште као и цело афричко море пуно ајкула, о чему црнци ни не воде рачуна.

Овде прашума почиње већ од обале. Местимично је крај друмова раскрчена за плантаже а за сто година је, кажу, неће уопште бити. Палме свих врста, фромажеи, акажу, лијане, папрати.

Цео овај млади свет ради, одушевљено, стиче ново богатство. Сами за себе кажу: „Богати смо!“ Пирога наставља брзаком до Монге.

Мој је план да напустим Сен Калбра па да се придружим овој другој двојици путника који иду у Ман, кажу, међ праве људождере на граници Либерије. Потребно је да ме ова друга двојица приме као свога сапутника тј.

изгледам млад; у ствари ја сам за годину дана имао три аутомобилске несреће, ја имам на себи рана за које доктори кажу да можда никада неће зарасти. „И затим то још није најгоре: хтео бих саградити дом.

“ Кад стижемо пред колибе, пола дванаест је. Там–там, који је на високим штулама играо ради нас, разилазио се: кажу нам да у другом крају успаванога села Бауле ипак играју под маскама: вечерас је њихово вече.

Никакав одговор. „Мачка!“ кажу црнци који не смеју чак ни реч „пантер“ да изговоре, како га тим не би привукли на себе.

Кошуте. Одједном у даљини сиви купасти брегови који се лелујају: слонови. Ово је крај за који кажу да је пун лавова.

Покрет руке овога младића да се заштити урезао ми се у сећање, и док ручамо питам Н–а шта је имао да значи. „Кажу да се белеге које носе губавци по телу отварају од најмање позледе или удара, и да се после више не могу залечити.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ТРЕЋИ ТУРЧИН (гледа најпре кроз прозор, а после се окрене баби): А би ли, бабо, што ’но кажу, и мртва сина могла познати? СТАНА: Куку! Зар мртва?... (Гледа усплахирено у Салију.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

“ Знаш у хладу, испод оне гране, Бистри извор, где смо били лане, Кажу да је из велиних двора, Од њег’ болник оздравити мора. „Оздравити мора...

XЛВ Кад сам на свет овај пао, На свет овај магловити, Кажу да сам много плакô, — Не сећам се, може бити. Кад се магла ведрит’ поче, Па ми зорин зрак засвити, Кажу да сам

Кад се магла ведрит’ поче, Па ми зорин зрак засвити, Кажу да сам много певô, — Не сећам се, може бити. Ал’ кад стиснем болно чело, Кô кроз сан се сећам свега, — Да сам

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Али ако ме артиљерија помогне, ја гарантујем да ћу заузети Сиву Стену.“ „Артиљерци кажу да не могу дејствовати због магле. А међутим, треба да се олакша ситуација првој и трећој армији.

Одмакао сам нагло главу... Дрво се више није видело. И она двојица кажу да је довољно мрачно. Поднаредник диже први главу. „Не виде се“ — рече. Скочили смо.

То је извесно. Устајао је врло рано, да га аероплани не би затекли у кревету. Кажу, у борби био је врло храбар и присебан. Али фрктање аероплана, ма били и наши, није могао да поднесе.

Логор се налазио на једноме брежуљку и састојао се из читаве серије зиданих и привремених павиљона. Кажу да је пре балканског рата у њима била смештена турска војска, потом је дошла грчка.

— Ух, ала вужди као мечка! — вели ордонанс Груја, који лежи испод земунице. За брђане војници кажу: кевћу као пси. Рововци грокћу. Пољаци праште. Хаубица грми.

Уместо одговора ови наши набију велики хлеб на бајонет, па га издигну изнад рова, као да тиме хоће да кажу како је њима и овде добро. А Бугари су заиста гладни. Међутим, јутрос викне Бугарин: „Братко, днеска је Велик Ден.

Пардон. За време рата нисам имао част да их видим. Него један од оних, који је по казни преведен у пешадију... Кажу, није био погодан за позадину, јер је имао чврсту кичму... Ја, сунце им њино, јеси ли видео? — Не знам на шта мислиш.

— У заблуди сте... Ја сам пошао — одговарао сам збуњено. — Она вам је сестра? — Могуће... кажу — говорила је расејано. — Њу сви воле, мене мрзе. За њом трче људи, а од мене беже. — Ах, није тако... — Јест, јест..

Французи нас нису гледали строгим очима, јер су нас сматрали више као „Енфант террибле“, како то они често из милоште кажу. А у Греноблу је утисак био још свеж, непомућен, те су нас Французи радо примили.

Драгиша настави: — Сад да видиш, невољу. У Француској ти је заведен систем „карте“, или како то они кажу: „тиqует“. Без те карте не можеш да добијеш ни хлеб, ни дуван, ни угаљ... — Је ли то та твоја невоља?

— Заљубио се човек! — вели чисто с неким багателисањем Лука. — Како хоћеш... Немци кажу: „Алте Ліебе роѕтет ницхт“. Ја раније нисам имао сличних доживљаја. Били смо дечаци кад смо пошли у рат.

Нас двоје пошли смо у парк преко пута Изера. Дошли смо у онај мали кутак, где су оне, кажу, често долазиле. Арлета ми је уз пут причала о себи. Сазнао сам да су из Брисла, где имају своју кућу.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Морала сам већ поћи ја к различним царем, горке сузе лијући мећем се у јарем. Сви се мени ругају и хулу сви кажу: „Ето наша робиња!“ — а бреме налажу. Серпске моје границе и земље ридајут что храбри ми витези туд не пројезжајут.

Да видиш ово дете, друже! Чини ми се, нема лепше Баш у Бечу, царском граду, а камоли в Новом Саду. Лице, нами кажу, њено смертним да није рођено; Нису њени оци земни, — бити морају небесни.

Кују мисли како хоће — „Завјет с неба!“ кажу, —, И кумира ком' се моле у бога прелажу. С овим богом које чудо да природу блазне, Да по свјету проклијају злобе

Черна и Домоглед, Станчилово, Бела и река Српско име носе, Србаља кажу славу. Гди су ти Србљи сад? На њиним гробовма страни Зидају куће, да сви времена жертва буду.

Тако се воља испунила свеца и божија прва, Срца и мишце ми удесне снага се јавила скоро. Ићи ми стоји сад тамо где кажу да живе јошт Србљи, Свете остатке и поштују Мајке Анђелије верно, Фрушка где гора се, чувајућ светиње, кулама блиста.

), Без лекара тешко да ће бити боље; Нападе га огањ и грозница љута, Кажу: — Мећи оцат с квасом више пута, Ал, он вели: — Волим од стопе умрети Нег’ толики трошак на себе нанети; Треба мало

Мети тавној, Ником јавној, Коју сматра Мисли ватра, Која лаже, Не помаже. Сестре виле Там’ су биле, И теб’ кажу А не лажу: Код нас ишта, Тамо ништа — Голе стене Без промене; А шећера И бисера, Сребра, злата Као блата У

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

рањеног Несрећној мајци предсказивати: Да, кад јој петла први гласови Освитка скорог бледи долазак Узнемиреним кажу прсима, Да спремна буде мирно слушати Мртвога сина повест жалосну; Па када чује... ах, несрећнице!...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Од давнина не може с нашом кућом. Због нурије гонио се много година с мојим дједом, и силно га је, кажу, мрзио, па и оца мрзи као Турчина, више него Турчина!

Код себе не да ником преноћити. Сам владика да дође, па ништа! Кажу стари људи да је за турског суда само једанпут био у граду, а откад је Шваба ушао не сјећају се да су га икад видјели.

Размитио га је, и воли га више него ишта друго на свијету. Још има једног пса. То му је, како кажу тежаци, сва сермија и родбина. Ено му се већ види кућа кроз воћњак! — викну Стевица, и глас му као мало задрхта.

— Њега је прото опремио, да носи у пакô старом Џибукарди селам, ама максуз селам, што балије кажу! Кад напоји и намири коња, уђе у собу, остави пушку и изиђе на диванану. — А ма, што сте ви, људи, дошли?

Примакао је један ред преко дозволе, али игуман је, па неће на њег' ни свијет ни суд. Тако он, кажу, ради сваке јесени. Сједи се око котла, помало пије и прича да котлар не задријема. Одмах до пинте сједи Симеун Ђак.

И досад је свијет брез тог био, па је некако живио... Ја ти кажем, Мићане, ено ти царске мјере, па вали ли, штоно кажу, један драм од десет и по гради, горио ти ја кô ова што ће сад планути!

Тако то потраја једно два-три дана, док повикаше: „Ето, вели Турака Крајишника на Бању Луку! Ето и', кажу, кô на гори листа!“.

— Тако је, тако, оче Сопронија: управо кô једна, што рекô ти, историја, кô једно историческо збитије, што кажу наше свете, православне књиге — потврди Симеун, испи чашу на душак, отра бркове, напуни и припали лулу, па одушевљено

Али ми је врло тешко што ми газде кажу да нијесам Срб. Ја нијесам Срб! (Устаје са столице, и живо сијева и стријеља очима суца.

Паметан је, истина, толико да зна од оке направити пôке, али то је мало, врло мало, кажу газде. Зато је синове и послô, код толики' наши' школа, у ту вашу школу, терезијанска што се зове, па кад та дјеца,

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ВИЋА: Није отишао, него напио се јуче, а наши чиновници, кад се ко напије па не дође цео дан у канцеларију, кажу обично „отишао у срез”. ЈЕРОТИЈЕ: Тај ми често иде у срез.

ЖИКА: Е? А како је било, бога ти? И не причаш ми. МИЛИСАВ: Како? Бадава му ја направим најлепши план, – што кажу, и сам би ми Бизмарк честитао – кад се не изведе све како је наређено. Ето, сам капетан, није ни дошао на лице места.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Кол’ко их је?... Побро не зна!... Али да је чета бесна, Да је дивља, неуредна, Крви жељна, крви жедна, То му кажу црне очи, Свака реч му то сведочи...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Широко небо умору, даљина блага скапању, топла ли земља мајка. ВИ И кажу, за кап-две мирисног уља по телу товар је потргано ружа.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

виде, дознају: да ли они мисле њу за Младена да узму, те онда може да чекају, нека Јованка седи; али, ако одговоре, кажу да је удаду и тиме потврде да не мисле да је узимају, онда да бар прилику не пропуштају...

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

(у песме, БВ, 17, 1902, 14). Свети Аранђео вади душе праведника б. (упор. и пословицу: »Душа му на б. мирише. Кажу за доброг човека«, ГЕМ, 5, 127; уз ово упор.

Девојке уочи младе недеље или петка откину грану од бршљана на који је пао последњи зрак сунца, савију је у венац и кажу: »Сунашце на заходу... дај да у сну видим свога суђеника«.

дај да у сну видим свога суђеника«. Потом метну венац на главу и кажу: »Зелени венче, ти ћеш се осушити ако не доведеш мог суђеника да те скине« и с тим венцем легну спавати, па ће у сну

, 2468: »Као да се бунике најео. Као да је полуђео, јер кажу да чоек полуди од бунике«). Реч за бунику долази од бунити. БУРЈАН Аттіцх (ѕамбуцуѕ ебулуѕ).

Ј. која расте насред раја, а своје гране надноси над паклом споменута је мало раније. За змије кажу да имају некакву златну ј., коју чувају »као очи у глави«; њу зими лижу, а лети се њом играју.

не удара гром, »јер се под њом одмарала Богородица кад је бежала с Исусом« (Рад, 1. с., 156). Обратно, Срби кажу да под л. не треба спавати нити се од кише заклањати, »јер у њу радо гром пуца« (ГЗМ, 19, 1907, 320). Л.

багрен и дуд, избегавају, СЕЗ, 19, 154). Л. је играла извесну улогу и у домаћем култу. У Херцеговини се, кажу, некада венчање састојало у томе што су момак и девојка, у недељу пре зоре, долазили у богомољу са два сведока, па би

и друге народне песме које кажу ово исто, Софрић, 171). У Босни и Херцеговини чак се прича да мушких глава није ни било све дотле док није постала

»Сваки човјек који онуда наљегне, баци по једну грану на тај гроб; јер ко не би бацио, о том кажу да ће обољети.« Грање, очигледно, има овде задатак да задржи душу, утолико пре што су у овом случају у питању људи

— каже Вук (Живот и обичаји, 1867, 233) — »да је дуван изникао из утробе проклетога Арије кад му је испала; и зато кажу да је грехота дуван пушити«. О пореклу д. у његовој постојбини упор. Клод Леві-Строѕ, Мітологіке, л, 98 идд.

или драче против вампира и море в. и СЕЗ, 66, 1953, 175, 189, 194, 199 ид, 208, 232. У Херцеговини за изумрлу кућу кажу: »та су врата затворена црним трном«, а девојку куну: »удала се гдје се не кајала, гдје се трном врата затварала«

Ову траву желе особито они који траже у земљи новаца, јер кажу да су они, особито гдје их је много, тако затворени да се без ње не могу отворити и извадити.

Ћипико, Иво - Пауци

Али, ко би знао? Ипак, кажу да се једне ноћи вратио из вароши пијан као сјекира, и, не нашавши у кући Радивоја, крадимице прилегао уз Цвијету...

Што мислиш, а? А ви радите увијек на вашу, по турску ... А што ти је са оном несретницом, Цвијетом? Кажу ми да иде калуђеру да научи њихово „Вјерују”... А што су мене овдје слали? ... Проклетство! — Зашто, попе, проклетство?

— У море! — виче друштво за њим, и у то име пије. — Да вам причам, — настави царина рски чиновник, — кажу да је шјор Бено већ дао направити посјетнице: „Претсједник црковинарства“.

! А нисам крива, хтила сам у себи све сатрти, ма све залуду... — Заборави га, и он је тебе! — Ко зна? — А кажу да ти је писао, да се у њ не уздаш. — Нека, не могу! Његова рич у' мени живе, мучи ме. Не спомињите ми!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Јелена Данас смо сазнали да је у манастир дошао неки калуђер из Ариља, за кога кажу да је вешт видар. Могла би то бити прилика за Лауша.

Према тим очима могли смо наслухивати каква је њена лепота, али очи ипак не говоре мушкарцу ништа, не кажу какве су сисице, каква бедра, врат и ноге. Око тога сам се цело поподне гложио с Пипцем и Кирчом.

Прохор Ноћ шеста. Чуо сам злобни шапат оних за чије искупљење страдам. Кажу да сам испод мантије потурио осушену овчију кожу и да ме трње не дотиче.

Кажу да сам испод мантије потурио осушену овчију кожу и да ме трње не дотиче. Кажу: удобно лежи Прохор, вара нас лаковерне, али Бог који је свуда и који све зна, види његову подвалу.

Говоре ми да он то чини за нас остале који се не обраћамо Богу истом искреношћу и преданошћу; он то хоће, кажу, да и за нас заслужи његову милост. То ми није јасно.

У људе се увукао страх. Неки су говорили да је све то у вези са Прохоровом смрћу, јер, кажу, Бог је послао звери да казни оне који су пакошћу и исмевањем натерали у лудило и, коначно, у смрт његовог слугу.

већ одустају, и можда им само понекад дође на памет да повире према старцу, после чега мрзовољно одмахну руком као да кажу: нема од тога ништа, тај неће. Неки су и сами поумирали чекајући да га наследе на месту игумана.

А и јак је. Бистар. Деца ће бити лепа. Здрава. Паметна. Плодан је, кажу, Дадара. Само мокре раће над жену да наднесе она ће одмах трудна остати, а камоли кад стане неколико ноћи узастопно

Сви се слажу да се одметнуо због тога што се испоставило да је богумил. Кажу и то да су га (калуђери или краљеви људи) неколико пута каштиговали хотећи да му из главе истерају ту јеретичку

Никанор Вест о Доротејевој издаји проширила се Кулом као куга. Сви су се окренули против нас монаха. Кажу да се бадава излежавамо док војска крвари и штити наше лење гузице, да нешто тобож метанишемо и чатимо, док други за

Димитрије Доле се разгорела свађа. У њој учествују сви одреда. Полемику су почели монаси. Мантија је, кажу, света. Она је неповредива. Нико на њу не сме потегнути оружје.

Да ми се од бола кида утроба, да ми покварена крв липти из сваког дамара и да ми душа очајнички вапи за спасењем. Кажу ми да је моја дужност да из свога окуженог тела истерам врага што се онде угнездио, канџицама се ухватио за нутрину и

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Вама, драга пријатељице, купићу скупоцену златну гривну, а ја ћу се задовољити једном младом оријенталном робињицом; кажу да су врло привржене - а то вреди пара! Чаршија, кроз коју пролазимо, права је и широка, пресецана споредним улицама.

Она је, додуше, једна краткорочна исправа, али хитро, што но кажу „на бомбу“ искоришћена, доноси често пута леп ћар.

“ Тихо је незадовољан овим интермецом. Он баци прекоран поглед свом асистенту, па настави: „Истина је. Кажу: свако је своје среће ковач. Свако има своју властиту главу и своју слободну вољу.

Зар је могуће замислити да је Бог своја небеска дела, светле звезде, створио без икакве користи по свет. Кажу: небо је часовник дана, месеца и године. Но за тај часовник потребни су само Сунце и Месец.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Сишли и дошли, па ми кажу да ових дана треба трогодишњи помен зету — покојнику дати. Па ето дођох с њима да те питам: кад и у који дан пада?

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Није лако ту радити и одговорност имати. Па и смирио се на том послу онај мој бесни Риста. Чува се, кажу, свега. Ипак, провири његова несрећна нарав. Љут је као паприка, каже његова жена.

Збиља је стигао акт којим се траже подаци о Ристину „предживоту”. Кажу да је у магистрату било смеја док су писали тај извештај: отац, шнајдер, који није могао служити војску ни као

А и без новина, куд ћеш већег ужаса: син на робији. Мајстор Коста је поаветио. Ристана лежи, кажу да је удар капље. Срећко је сад сав ослонац и снага.

Риста је, кажу, пронашао неку машину, али баш од ње остао инвалид, и примао од фабрике пензију. — „Не знам шта је сад с њим, а синови

И Тоша, добри Тоша, кажу да је о том причао: „Онда, овај, моја Нола к'о да је заљубљена.” Увече попије само теглу млека, и у девет сати спава.

Гвожђа су била препуна цвећа. Чуваркућа на крову појавила се и разрасла се у читаву башту, а то, кажу, значи срећу. На велики оџак су усадили црвену вртешку, птицу са дугачким репом. То је желела Јулица.

— Тај много зна кад срце зна лечити, само што му ја не верујем... Код нас тамо, људи планинци кажу да срцу нема лека, ни у младости, ни у старости... Нећу више никога до доктор Мирка. Ја знам да ће он мене подићи.

— Опет ме упропастио онај Грк наш. — Грк је одличан професор, кажу, и ти имаш да учиш колико од нареди. — Није учење, Нано, знате и ви добро да није; учим ја лекције, него не знам да

Влајко је на робији... како је било? ево. Звизнуо по очима газда Мојсила, и онда му претресао џепове. Буђелар, кажу, као глава купуса. Газди је страдало једно око. Добиће на то око, казао је Влајко судијама, монокл, па све у реду...

— Настас се смеје у себи: — Прогледаће газда Мојсило; кажу, већ назире. — А Влајка су добро тукли у апсу, али није казао где су новци.

по моди и на женску; а госпа Нола, још у послушности болесника, ћути, облачи се, и помало јој чак и мило што сви кажу да јој такав крај добро стоји. Хода госпа Нола, вуче баш и неки шлеп, и нехотице се гледа у огледалу.

Младост граби, тако је било, и биће... Већа је брига Срба. Кажу код нас да нема зла из којег не може изаћи добро; али Срба некако неће добро.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

« Ја знам да се ниједан читатељ неће на ово чудити коме је позната Док Кишотова борба с воденицама. Но нека сами кажу није ли боље и ово него да им представљам како се хиљадама може бити де лана цапріна, или де умбра аѕіні, или за

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Руде кажу такође да су постојале, али, како се тада уредно плаћао порез, није постојала никаква потреба да се какве друге руде

А ја, ето, што кажу, нисам опсовао бога све док нисам ступио у Богословију. И, молим вас, то је свештеничко дете, па ето тако.

Замислите, на пример, једнога кројача женскога одела, са свима манирима које та професија намеће, па вам кажу да је то командант пука у пензији, или замислите човека са добрим апетитом и, овоме одговарајућим трбухом, са меснатим

апетитом и, овоме одговарајућим трбухом, са меснатим клемпавим ушима, задриглим вратом и касапским рукама, па вам кажу да је то композитор. Мој професор зоологије био је богом опредељен да буде то и ништа друго.

Други кажу да је поетски нагон једна врста кијавице која је врло прилепчива. Можда, само што код обичне кијавице, кад кинеш а ти

Она ће се извесно још више бунити, рећи ће вам: „Ах, тако далеко не, то не!“ али је то фраза, коју жене кажу са онолико исто искрености са колико вам се трговац куне говорећи вам: „Верујте ми, толико мене то кошта!

увек, са дипломом под пазухом, стајао нерешен куда ћу и на коју страну: у адвокате, новинаре, глумце или чиновнике? Кажу, добро је у недоумици обратити се искуству, иако ја лично о искуству немам тако одлично мишљење.

Не зна човек уопште шта да ради на крају крајева у животу: да ли да мисли или да не мисли. У школи ти кажу: „Учи се, синко, да мислиш, јер тешко теби ако уђеш у живот а не знаш да мислиш!

“ А кад свршиш школу, ти ступаш у војску, кажу ти: „Немој мислити, ниси дошао овде да мислиш!“ Ожениш ли се, жена ти каже: „Моје је да живим и гледам кућу, а твоје

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Мало подале група луди са фењерима. Драли су једнога вола. Кажу, погинуо од митраљеза са аероплана. — Овај се народ не може кренути милом, већ само силом!

Са нама иду и пешаци. Увече смо посели положаје, али око десет часова стигло је наређење да хитно одступамо. Кажу, Бугари, удружени са Немцима, надиру са свих страна да нам пресеку одступницу. Сад се само заштитнице боре...

Говорим то, иако знам да нам помоћ неће стићи. Али пешак мисли својом логиком: — Кажу да ћемо их сачекати на Пољу Косову, па џа или бу... Да видим још и то!

Чујеш, доцније, да су наши хтели да пресеку ово мучно и лажно стане, али савезници нису дали... Кажу, да су их Бугари уверавали у своје мирољубиве намере. Ја сам војник и немам права да критикујем.

Али оно што је настало после тога, то нисам кадар ни да схватим, ни да појмим. Кажу да у Светом писму пише: ко те удари по једном образу, окрени му и други.

То је био онај последњи пуцањ наше пете батерије. Са њим је замро и Александар. Кажу, остао је пресамићен преко топа. Командиру навреше сузе на очи. Зубима обухвати усну.

Обућа војника је поцепана, шињели нагорели од спавања поред ватре, да се у неких кошуље виде. Кажу, пушке су готово неупотребљиве, од силне употребе. Сва су поља око Пећи притиснута војском. Докле се оком види.

Стигосмо и групу војника, који су на импровизованим носилима од шаторских крила носили свога друга. Кажу, пао је и сломио ногу. Носе га до првога села, где ће га оставити. Некако зарана стигосмо у једно село.

Видим како поручник Коста отрча низ реку, сигурно да оном помогне. Вода спласну, те спустих ноге... Стигоше и остали. Кажу да је коњ наредника Нешића пао и однела их вода.

Онда свако мисли на свој јад. Са пешадијом су и нека деца. Кажу да су их пешаци нашли приликом одступања. Обукли су им неке старе копоране, да им се руке и не виде, и деца млатарају

Ваљда неће више. Враћа се. Оде мало десно... Изгуби се у магли. Свима лакну. Распитујемо се где паде. Кажу: међу пешаке. Има доста рањених. Комесари отишли у варош да траже хлеб.

— Ала, мајко моја! — вели задивљен Груја. Са нама стоје и неки пешаци. — Кажу, господин потпоручник, да је слано? — пита један. Ја потврдих. Један се осуља низа стене, и захвати шаком воду.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Без Месечевог цвета нема му оздрављења! — Потражићемо и наћи цвет! — кажу отац и мајка. — Дечак га сам мора наћи! — тврдо ће старац Милија. — Од мехура сапунице је тананији!

Кад, гле, шта га то љуто гризе, као ватрица пече? — Ко сте ви? — пита мајушна црна створења. — Мрави! — кажу му. — Зар не видиш? — Мрави — не поверова им дечак: другачије су мрави у чаробној кутији изгледали, нису гризли.

Али, не казује ником Ведран свој страх, па га полако и сам заборавља. Чини све што му кажу. Зазелене се шума, заблиста. Зарумене се лице у дечака. Јутарњу росу пије, шумским се плодовима храни.

Умакла им, преварила их, бестидница! Шта да кажу Царевом Доглавнику? — питале су се, а за то време Капљица је путовала, мало стешњена у устима рибе, али безбедна.

— осмехну се Варалица. Зашто ли ћуте вештице? Зашто одречно машу главом, кажу да га не могу провести крај беле змије? Није то у њиховој моћи. — Није ни у мојој да вам мараме вратим!

Једино у лудим сновима излазе човечуљци из зидова, клањају се и кажу: — Звао си ме? Радана низ леђа као да неко прели леденом водом. — Како сам те могао звати, кад не знам ко си?

Њеној срећи сметала су једино огледала. — Гле, ко је она баба? — кажу да је упитала Царица, намрштивши се свом одразу у огледалу. — Зар на овом двору има и таквих?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Колико се пута отац ноћу дизао, ишао с пандурима. А тамо, кажу, сада човек не сме ни да приђе. Песма, оро, пушке! Па и крв често легне. СТАНА (уплашено): Јао, Васка, јао!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

1905. НЕ ВЈЕРУЈ Не вјеруј у моје стихове и риме Кад ти кажу, драга, да те силно волим, У тренутку сваком да се за те молим И да ти у стабла урезујем име, — Не вјеруј!

Но мени тужне се врате И ћуте кô стена наге, И неће да кажу шта су Виделе у срцу драге. 37 У недељном оделу Кроз шуму филистри јуре, Кличу, кô јарад скачу, И славе чари

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Турска војска је кажу ове песме небројена. „Сви ми да се у со прометнемо, не би Турком ручка осолили“; „да из неба плаха киша падне, ниђе

Трећи кажу да је у такоме боју толико луди изгинуло да су по крви попливали коњи и људи, па Марко онда пружио руку к небу и рекао:

Такав је код нас, између осталих, опис цуре Љепосаве: Чудо људи за ђевојку кажу: танка струка, а висока стаса, коса јој је кита ибришима, очи су јој два драга камена, обрвице с мора пијавице, сред

Што ти хоћеш задужбину градит: време није, нити може бити; узми, кнеже, књиге староставне, те ти гледај што нам књиге кажу: настало је пошљедње вријеме, хоће Турци царство преузети, хоће Турци брзо царовати; обориће наше задужбине, обориће

Притискао све поље Косово, уватио воде обадвије: покрај Лаба и воде Ситнице све Косово сила притиснула. Кажу, сине, и причају људи: од Мрамора до сува Јавора, од Јавора, сине, до Сазлије, до Сазлије на ћемер-ћуприје, од

до сува Јавора, од Јавора, сине, до Сазлије, до Сазлије на ћемер-ћуприје, од ћуприје, сине, до Звечана, од Звечана, кажу, до Чечана, од Чечана врху до планине турска сила притисла Косово.

Под број, сине, на тефтере кажу но у цара сто хиљада војске некаквога царева спахије, што имају по земљи тимаре и што једу љеба царевога и што јашу

У Турчина, у турскога цара, кажу, сине, другу војску силну — огњевите јањичаре Турке, што Једрене држе, кућу билу; јањичара, кажу, сто хиљада.

у турскога цара, кажу, сине, другу војску силну — огњевите јањичаре Турке, што Једрене држе, кућу билу; јањичара, кажу, сто хиљада.

сине, другу војску силну — огњевите јањичаре Турке, што Једрене држе, кућу билу; јањичара, кажу, сто хиљада. Кажу, сине, и говоре људи у Турчина трећу војску силну — некакога Туку и Манџуку, а што хуче, а што грдно туче.

У Турчина војске свакојаке. У Турчина једну кажу силу, самовољна Турчин-Влах-Алију, те не слуша цара честитога, за везире никад и не мисли, за цареву сву осталу

цара честитога, за везире никад и не мисли, за цареву сву осталу војску а колико мраве по земљици: таку силу у Турчина кажу.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Борио се два дана пуцајући из црне угљарске колибе, а онда је, кажу, чак од Бихаћа довучен топ и колиба порушена, а хајдук убијен. Сахрањен је на самој ивици Гаја.

Нема те бабе у селу која би се усудила надвирити над то мјесто. А и како би имала храбрости, кад се ту, кажу, крије страшно чудовиште дрекавац, које за кишовитих ноћи својом продорном дреком испуњава читав крај. Па ипак, ипак..

— само зазвонише зуби и ријечи саме од себе полетјеше из уста: — Молим господине Паприка, кажу да се ви зовете господин Паприка. — Паприка! Ко је то казао? — Молим, отуда, од задње клупе.

— А зашто? — Све ће избрбљати, исторокати, знам ја њих. Састану се једна с другом, па на уво: хи-хи-хи, хо-хо-хо! — кажу и шта су ручале, и шта су видјеле, и шта су чуле. За пола сата све би село сазнало за нашу Тепсију. — Тако је, богами.

Дјечака подиђе лака језа. — Овдје, кажу, живи дрекавац! И он је често, за кишовитих прољетњих ноћи, слушао из Прокина гаја отегнуто и продорно кричање

Мачак одједном поблиједи и устаде. — Па дрекавац је тамо доље гдје увире поток. Тако сви кажу... — Кажу, али... Је ли га ко видио баш доље? — Их, можда њега и нема — неувјерљиво поче Мачак.

Мачак одједном поблиједи и устаде. — Па дрекавац је тамо доље гдје увире поток. Тако сви кажу... — Кажу, али... Је ли га ко видио баш доље? — Их, можда њега и нема — неувјерљиво поче Мачак.

— А откуда ти знаш да је он сакривао нешто? — То сам ја онако отприлике. Знам да сад војници поваздан крију нешто. Кажу да ће Нијемац одузимати све војничке ствари. — Као да Ниџо има каквих ствари? — узе да испипава Јованче.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

А и паша је знао увек шта ради; знао је он да је Замфир сила и у Стамболу. Сменио је он или, како тамо кажу, „сургунисао“ је три паше.

сељацима и ћуркастим сељанкама и сељанчицама, које се загледају у Мана, — а био је врло леп — па и не умеју одмах да кажу зашто су дошле и шта хоће!...

А оне старије и познатије, оне матроне што носе лагиране папуче и свилене чарапе са црвеним петама, оне што кажу да га воле као своје дете, оне га не само слободније гледају него се и зауставе и разговарају с њим; а кад се

— И морао је најзад и Мане прибећи перу и писању, том новом оружју, како кажу, и написати једну исправку. Исправку му је написао баш онај исти адвокат буџаклија који је и непријатељу његовом

Тек му кажу: „Море, онај „човек“ много се нешто распитује за тебе!“ — „Који човек?“ — „Па, онај, де... у сукњи; из јучерашњег

И они приметише да је Зона расејана и замишљена. Ништа не упамти што јој кажу. Ако је Замфир пошље по чибук и дуванкесу, она му донесе наочаре и тефтер дужника!...

место, с којом се обично деца смеју и забављају, а девојке се окупе око њега, па изјављују са су у њега заљубљене и кажу му да бира коју хоће, а он, опет, вели да их све воли и да ће их све узети за жене... Отпоче оро.

Не, не, — тешио се Мане — није нико био, само оне, само женске, а оне не смеју од мушких ништа да кажу, а могу се смејати до миле воље, — то толико...

Тек бане у кућу, па проси девојку. Они га одбију, кажу му да је испрошена већ, или да немају девојке на удају и даду му шаку ексера, а он прими, каже: хвала, и смеје се на

и одлазе, а то су били већином они од Шарене чесме, можда баш очевици синоћног призора, који све знају, али неће да кажу. И то је дало повода свакојаким нагађањима, тумачењима и причама најчуднијим и најневероватнијим.

Шта ће странци рећи на то? А наше будне полиције ниоткуда, да нас, веле, поштеди од свега тога!...“ Ето, тако кажу кад је о сиротињи реч.

Замолила их да оду — Уранија до Манине, а Калиопа до Манулаћеве куће, и да их запитају и затраже да отворено кажу шта мисле с девојком — па куд пукло да пукло!