Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Ја нисам знâ то! — Јеси, јеси! Јесенас смо ти казали све потанко. Казâ ти је и Чагаљ, и Шунда, и Кљако, и Рора, и ја, а кашће ти и све село, јер је све село на чуду е њим!
А откуд они галијоти знаду надимке ћаћи, матери и осталима? Да им то није Стипан казâ? Зар је Стипан галијот? С том тешком сумњом Бакоња преклони главу и заспа на клупи.
Ђаво би га знâ, казâ ми је и име, али сам заборавија... Знам само да је бија сметен. — Да ниси ти тај, Грго, болан?... Кажи, јеси ли?
— Немој изговарати „вра“, стотину сам ти пута то рекâ!... Ниси ти болан, више тежак!... А је ли ти казâ фра-Закарије ко је спивâ ту писмицу, а?
Шта чиниш? Оћеш ли да убијеш човика?... А ти (обрнув се Бакоњи), зар мораш све приповидати? — Ја нисам ништа казâ — одговори Бакоња намрачен. — Ја оћу да разумим оне погрдне ричи, због који... — Мучи, мучи, тише говори!
То је покора кâ и друга, може бити и тежа од други; а не би била покора кад би он то казâ. Ко ти зна какав гри оће да откаје!
— А ти ли си? А дошâ си? А зашто ми се ниси казâ онога пута, и зашто онако побиже? Мислија си да неће Маша дознати? О, липото моја, како си стидљив?