Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Одиста велиш? — упита Страхиња као не верујући. — Богами, одиста. — Баш бих волео да ми то ниси казала... — рече и нешто се окари. — А што? — упита Радојка као зачуђено. — Тако!... — одговори Страхиња, па се замисли.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Изнесе му душу и срце као на длану. Још га замоли да он помене његовој снаси, Мари, не би ли она матери казала!... — Стид ме, јаране!... Стид, бога ми. Не бих ја то смео каза ти, па да ме кољеш!... — А ти смеш!...
Упамти!... — Ама откуд ти то знаш?! — Казала ми тица!... Донео ветар... Ти знаш да ја морам знати све... Нису ти лоше казали!... Тражиш хајдуке...
Заћуташе. И дуго су ћутале. Јелица је осећала коликотолико ластака на души: бар је мајци казала. Па опет јој није све казала. Није јој казала да се заверила Станку, па је премишљала да ли да јој и то каже...
И дуго су ћутале. Јелица је осећала коликотолико ластака на души: бар је мајци казала. Па опет јој није све казала. Није јој казала да се заверила Станку, па је премишљала да ли да јој и то каже... „Да јој кажем!...” мислила је.
Јелица је осећала коликотолико ластака на души: бар је мајци казала. Па опет јој није све казала. Није јој казала да се заверила Станку, па је премишљала да ли да јој и то каже... „Да јој кажем!...” мислила је. „Да јој кажем!
„Да јој кажем!...” мислила је. „Да јој кажем! Она је добра као добар дан. Што јој не бих казала, мајка ми је!... Казаћу јој да сам била са Станком, и да сам му обрекла...” „Не, не!... Не смем! И што ће то?...
Што ме бар не запита штогод? Што јој то малопре не рекох? Сад би ми бар било лакше. Она би отклањала. Казала би: није спремна... Баш да јој кажем!...” И заусти да каже, па се опет уздржа. — Рано моја, шта ћеш!
Крунија није веровала својим ушима. Није могућно да јој је кћи казала: нећу. Тога чуда још није било у свету. — Шта рече, несрећнице?! — Нећу! — рече Јелица упорно.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Има, хвала богу! Па да ако се она једина поведе за другом децом! — Дај боже! На неколико дана после тога казала је Анока једној својој другарици: „Знала сам ја да све мора бити по мојој вољи!
Ружно је чак и причати о неким стварима; нпр., шта је казала кад су је звали да сади купус, или кад је која замоли да јој причува дете.
— Ово овако не може остати. Аја! — Да кажем баби, а она ће ћеди! — Па кажи ти, Селена! — А што ја? — Па је л' ти казала да си јој украла белензуку? — Е, а зар теби није казала да ти је муж дивљи поп?
— Па кажи ти, Селена! — А што ја? — Па је л' ти казала да си јој украла белензуку? — Е, а зар теби није казала да ти је муж дивљи поп? — Па казала је и Мирјани да је се довела из глади! — И Велинци да је родила копиле!
— Па је л' ти казала да си јој украла белензуку? — Е, а зар теби није казала да ти је муж дивљи поп? — Па казала је и Мирјани да је се довела из глади! — И Велинци да је родила копиле!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
’Ајд’, иди сад. Стој! Ти ћеш то заборавити к’о и запушач. Дакле, шта сам све казала? Шта ћеш да кажеш? — запита је гђа Перса и формално је преслиша.
и затворише у »шпајз«, одмах је салетеше с питањима и мајка и ћерка, гђа Перса и гђица Меланија, а Ержа само одговара. Казала је да је висок, леп к’о »фире«, а бркове да има мале и мало брадице; коса лепа, смеђа, пала на рамена онако
— Ето, шта ја кажем! Чим сам чула за онај њен сан, одмах сам казала и помислила да ће то бити нека њи’ова хунцутарија. Удесили они то све још раније.
и решила се, кад опет дође на плот, да му одговори да је она засад тáтина и мáмина, а оно одономадне да је у љутини казала. И, доиста, сутрадан, чим је чула тамбуру, одмах је понела кантицу за поливање, и нашла се у послу у башти.
« Јест, то каже драган кроз јасне жице и кроз суво дрво тамбурово. Ех! Шта би казала сада Јула да сме од маме, да се, то јест, не боји да је пробуди.
догађај, то вам писац не уме да каже, јер је свака присвајала за себе ту заслугу да је она прва сазнала па оној другој казала.
Баш мени самој је ономадне казала како вам завиди што имате тако вредну и здраву ћер.« — »Ето, — вели она — «... Ју слатка, баш би’ вас молила још за
— И ја огладнила чисто од љубопитства... Дакле? — Само се мало, гнедиге, стрпите! Дакле, к’о што сам рекла и казала, чим је нови учитељ дош’о, одмах су га салетили и једни и други.
Скаменила сам се кад сам чула, и једва сам дошла к себи. Ја вам сад не умем ни десети тâл од онога што ми је све она казала да исприповедам (а немам ни каде, слатка)...
Њој је г. супруг њен Кипра све из акта прочит’о каже она. — Она то каже!! Она!!! Та ја сам јој, слатка, све казала! — Дакле, истина је! — чуди се гђа Гециница. — Дакле, тукли су се? — Формално тукли. Једва су их развадили.
И доиста, Јула се исповедила мáми. Казала јој је све. Није заборавила ни богат род Шацин, ни његову намеру да иде у Беч да тамо сврши хирургију.
Одма’ би’ се зауставила па би’ је запитала: »Извин’те, казала би’ јој, ал’ одавно се нисмо видили, па сад чисто и не знам управо јесте л’ ви то, почитајема госпоја-Сидо, ил’ је то
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— Ја немам жене. Видите, госпођа Макра мене воли, — упадне чика-Гавра. — Та, већ знамо како те воли кад је казала да се не би на таковим маторим ждрепцима возила! — рече Пинтерић.
— Драго нам је. Када је фрајла Варвара казала: „Драго нам је“, устима готово ни помакнула није, боји се да јој се зуби не виде, јер су врло рђави.
Како је фрајла Марта са канабета ђипила, отрчи к вратима, па тек што је казала: „Молим, изволите се мало претрпети”, истрчи напоље. Срећа њена што су фиранге спуштене биле!
Ви сте, као што акција гласи, госпођу Рогозићку дехонестирали, и она се позива на сведоке. — Јесте, ја сам казала да је галантна кокета. Па, то није ништа. Колико пута је она то исто мени у очи и за леђи' рекла.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
и ти поред мене то чиниш... ја ту... једнога... једнога забушанта, сама си казала... Она сачека да замакну официри и са оном мирноћом живаца што леди крв, одговори просто: — Шта ти је, шта ти је,
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
ЈАЊА: Ти си му мигнула. ЈУЦА: Шта би му ја намигнула? ЈАЊА: Ти си Ево. Оћиш да превариш твог Адам. Што си му казала да имам толико новци? ЈУЦА: Како би му ја казала оно што и сама не знам?
ЈАЊА: Ти си Ево. Оћиш да превариш твог Адам. Што си му казала да имам толико новци? ЈУЦА: Како би му ја казала оно што и сама не знам? ЈАЊА: Не знаиш, убио ти стрела од гром, кад си слушила на врата?
(Умиљава се.) Кажите ми, слатка мамице, медена мамице. Знате како нисам оно папи казала! ЈУЦА: (Проклета девојчура!) добро. Ако ти није млого наједанпут, не браним. Де, да видимо најпре ход и уста.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Вишњевски жели да покаже, пред светом, и Костјурином, да су то рекла-казала, и да се он, и Исакович, никад нису свађали.
Прошлост, на таква питања, одговора не дâ. И боље да не даје. Можда су то све само брбљања емиграната и рекла-казала. Оно што се, као сигурно, може тврдити, из писама у заоставштини Исака Исаковича, то је, да је отац Анин довео децу
Крај свих тих, врло чудних, рекла-казала, о Евдокији и њеној ћери, знамо само то, да је, у својим писмима, помињао оно плаво кубе, од олова, на жениној
Теодосије - ЖИТИЈА
Мислим да је то била сама та пресвета Богородица Добротворка, која је то говорећи казала светоме, али свети из смерности овако измени виђење.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
ПАВЛЕ: Рус? АЉОША: Не Рус, Пољак. Он је гостовао овде... ПАВЛЕ: Он вам је одвео жену? АЉОША: Она мени казала: много воли њега, не може без њега. Казала ми збогом, ја плакао, она отишла. ПАВЛЕ: То је скоро било?
Он је гостовао овде... ПАВЛЕ: Он вам је одвео жену? АЉОША: Она мени казала: много воли њега, не може без њега. Казала ми збогом, ја плакао, она отишла. ПАВЛЕ: То је скоро било? АЉОША: Пре три месеца! ПАВЛЕ: Још пре три месеца?
Шапутања су само наговештавала неверство, али ми нису казала и име заводника, а оно је ту, ту је у мојим рукама, ту је његово име! (Грчевито гужва у песници писма.) Ту је!
!... АГНИЈА: У шољу од кафе! Слушај ти што ти ја кажем: та госпа-Наста гледала је и самим министрима, и казала им, кажу, тачно кад ће да постану бивши. Кажем јој: велика невоља, велика брига.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
упитао за савет код госпођа Соке, например приликом „рештаурације“ кога ће за што бирати, и онда како је госпођа Сока казала, тако је морало бити.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
И Јелена је била веома лепа, само мало од плача подбула девојчица, када ми је казала: »Изволи, уђите...« Она и њена бака Софија имале су само кујну у приземљу.
Виђао понекад како пали свећу— мали треперави пламичак у земљи смрти. Ако оде, казала ми је једанпут, ко ће их обилазити? Биће сами. Заборављени.
Досадило ми је то све! Завршила је с предјелом, прешла на цигански котлет и мешану салату. Ех, Жужи! Казала си му сигурно да губиш време с њим, кад стигосте до пите од јабука. Ниси то смела да му кажеш!
Сада је време да се пољубе. Пољубили су се. Сада је време да му стави прст на уста и да каже: »Ћути, не говори...« Казала је. Сада је време да човек опрезно погледа око себе да ли га је неко видео како се љуби са Жужи.
— казао је. – Фино — рекла је. — А гдје сте се смјестили? – Ту, близу... – Данас ће бити пакао... — казала је и погледом избројала чаше на белом столу. — Већ радите? – Трудим се . . . Онда су заћутали.
Пропустио си највеће чудо у животу... – Завежи! Бел Ами се протегне: – Будала... права будала! Да је то казала мени... – Било би исто. – Врага би било исто!
— Шта, већ сте готови? — упитала је велеградска жена за пултом, својим недостижним акцентом. — Већ сам готова... — казала си. — Већ сам готова!
Написали су јој потврду. – Реците — упита председник — шта ће вам, ког ђавола, то парче хартије? – Знате — казала је на излазу из учионице. – Ја. у ствари, уопште не желим да постанем глумица! Погледали су је запањено.
– Где си толико дуго? — упита је човек испред робне куће. – Лекар је имао два пацијента пре мене — казала је. Рекао је да ћемо добити бебу… — насмешила се на онај свој сањиви начин.
У Београду му је Вана казала једном заувек неопозиво не и удала се преко ноћи за првог који јој је понудио брак. Речју, Београд му је дао све што
—Свеједно ми је... — казала је Азра. — Не излазим често увече. Презирао је велико светско братство интелектуалаца-гастронома, који су се попут
Беда је и њих некако посивела: под честим додирима прстију лак је већ ишчезао. Мајка је казала човеку: »У Опатији је била седма, знате и сами шта се тамо дешавало; ,Бели нарцис' јој је измакао за длаку.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
) Шта си ту стала? Ајд’ у другу собу па се обуци. ДЕВОЈКА: Мамо, нестало белила. МАТИ: Тако је, нисам ли ти казала да оставиш бестрага то белило? - Вуци се па узми од мога, али немој све! (Привезује наново кецељу.
Ајде, шта си стала, иди облачи се. (Девојка пође.) Опет рамљеш? ДЕВОЈКА: Па шта ћу да радим? МАТИ: Ја сам ти казала да се тјелом све као окрећеш, па ће други мислити да ти је такав ход, или да се мазиш. Ајде, сад иди! (Девојка одлази.
ОДЈЕЛЕНИЈЕ ВТОРО ШЕСТ НЕДЕЉА ПРЕ ВЕНЧАЊА УГЛЕД 1. ДЕВОЈКА (сама седи и плете) ДЕВОЈКА: Право мије кумача казала да нећу моћи спавати. Како очи затворим, ето ти ми свадбе.
Ја сам одма казала да ће Устић Пелу узети, па тако је и било. ДЕВОЈКА: Па гледајте, тетка, и за мене. ТЕТКА: Немај бриге, душо.
Милићевић, Вук - Беспуће
Али она је била јача од њега. Она је казала сухо: „Ти си као други“ . И његове се усне презриво развукоше. Као други! Колико бола, понижења и истине!
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Кад сам рекла да је сав од кадифе, казала си ми да је женскаст, а да је Хасанага од станца камена! Мушкарчина! А кад сам теби говорила то, то за косу, руку,
Направиће ми сцену! МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Сад све може и сме, тешко њој! Учини како је казала, нек види дете! Не знам како ћеш, не питај ме, али снађи се како знаш и умеш!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
рече старцу: — Баци ти мени балоту, да онамо идем ће она пане, само ми кажи, хоћу ли наћи све три ствари како сам ти казала, и хоћу ли наћи браћу окамењену.
Он онда плачући отиде кући и каже матери шта је и како је, а мати кад чује, о дго нори му: — Јесам ли ти казала, синко, да ће теби она пушка доћи главе као и оцу твоме.
Онда се он врати кући и приповеди матери како је био опет с девојком и шта му је она казала. А мати му опе т рече: — Иди, синко, не били бог дао да ти опет помогне.
Он отиде к цару и изиште све, па онда отиде и сврши како му је девојка казала: виљеви дођу те се опију и попадају, а дунђери им исеку зубе и донесу на оно место где ће се град зидати; он увече
Путујући тако сврши на путу све као што му је речено, и дође под онај град у другоме царству, и као што му је девојка казала, он учини све, дочепа се царске кћери и сретно с њоме дође натраг.
— И на то баке нестане. А дечко, кад догна говеда кући, учини онако као што му је бака казала: удари шибљиком о кров штале и викне: „Прилп“, а говеда свако на своје мјесто, те се сама повежу.
Царева се кћи бијаше загледала у овог слугу, па му казала какву силу има та марама. Кад му цар исплати службу, рече му по обичају: — Е, сад тражи шта хоћеш, да те наградим за
шћела окусити изговарајући се да није гладна и да не може, него покупи све њезине кости па их закопа ђе јој је крава казала.
КЛИНЧОРБА Дошао солдат баби у кућу и искао да му дâ штогођ да једе, а она му казала да нема ништа у кући за јело. Онда солдат рече: — А ти ми дај барем тигањ и мало воде да начиним клинчорбу.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
МАКСИМ: Сад сам ја крив што ти не ваљаш. Шта сте дирали у оно буре? СОФИЈА: Казала сам да се спусти у подрум, да се не расуши. МАКСИМ: Да сам ти заповедио, ти то не би учинила.
Ако чује Никола, убиће ме. А дошла би била раније, него сам се, ето, забунила била с пређом. СОФИЈА: Да си мени казала, па би ти могла средити. МАГА: Сметнула сам с ума. Не можеш, ето, на сваку страну. Опет онај мој љут, па куд ћу пре.
Поштено моје име нећу нипошто окаљати. МАКСИМ: А ја? СОФИЈА: Зашто ми ниси саопштио, па би ти казала да то не чиниш. МАКСИМ: И ти нећеш да се за мене жртвујеш?
А кад би хтела говорити, шта би нам којешта могла открити! Ти би нам најбоље казала, како доктори лече, од чега је гдикоји муж умро. (Одлази.) ПОЗОРИЈЕ 2.
НЕША: Знаш шта је, мајка? Тај исти момак послао ми човека, и проси Љубу. СТАНИЈА: Казала ми је. Зато су се и договарали. НЕША: Ја мислим да је дам. Момак је добар, има лепу службу, што ћу више.
АНИЦА (с пенџера): Шта, ја фландра! (Утрчи у собу.) Коме си ти казала фландра, а? Коме си ти казала фландра? АДВОКАТ: Јест, то је било од Феме ружно.
АНИЦА (с пенџера): Шта, ја фландра! (Утрчи у собу.) Коме си ти казала фландра, а? Коме си ти казала фландра? АДВОКАТ: Јест, то је било од Феме ружно. АНИЦА: Видиш, фљуско, видиш шта фишкал каже.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
СРЕТА: А знаш ли ти да жена треба да бојитсја својега мужа? СУЛТАНА: Ја сам ти сто пути казала да нисам твоја жена. СРЕТА: Ја знам да си ти наша госпођа, зашто је ђаво ушо у тебе као и у њу.
(Туче га.) СРЕТА: А то је млого. Сад таки кући! СУЛТАНА: Ја сам ти пет стотина пути казала да је ово моја кућа. СРЕТА: Твоја кућа, јел, што има вина и ракије; чекај, свињећа мати, научићу ја тебе. (Замане.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
где све васпитачице котрљају слово р и афектирају на мртво име, и да си положила из цуга све тестове, па мама после казала: „Није што је моје дете, али учитељица ми каже да је то заиста чудо и да још ништа није слично срела у свој ој
са телевизије хватао у крупном плану четири и по пута док си радила слетске вежбе, а она сељанчура из комшилука опет казала да те није ни видела (није могла од пакости), јер како да те не види, како само она, кад су те сви лепо видели четири
— својој жени која је баш казала да је вече прекрасно, сви они. Теби говорим шашавице, куд зијаш! Дакле, драге моје девојчице, није уопште важно
килограм по килограм, све од муке и нервозе, клопајући све више и више, из несреће и досаде, јер вам је нека будала казала да се муж хвата на клопијановић — ђавола се хвата на то бућкало!
Није да се смејем или нешто слично, чак се и не церекам — али некако јој смета мој „цинично-подругљив израз“, како је казала мојој маман на последњем родитељском састанку. Шта могу кад стално имам такав израз? Али, оставимо њу!
Међутим, слагала бих вас када бих вам казала да међу свим оним момцима није било и изузетно финих особа. Богами бих вас слагала!
Будзашто! Најприје сам му казала да се не крије иза сиротих учитељица; казала сам му да ми је доста типова који целога живота стављају запете на
Будзашто! Најприје сам му казала да се не крије иза сиротих учитељица; казала сам му да ми је доста типова који целога живота стављају запете на погрешна места и бришу поједине пасусе у говорима
у говорима који им пишу њихови потчињени, само зато да оправдају своје постојање, јер сами не умеју ништа да раде. Казала сам му још и то да ћу, ако буде требало, ја лично разговарати са рударима и учитељицама, али да то нећу чинити ни
својим несрећним секретарицама, једу преко оверених рачуна волећи народ у целини, а мрзећи сваког појединца понаособ. Казала сам му још да, мада имам само осамнаест година, познајем све трикове које употребИјавају њему слични, а између осталог
И још сам му казала да би било јако добро да су му Марксова сабрана дела у његовој библиотеци — мало мања (јер видим да их је купио на
Кретен један! И још сам му казала да он и Маркс немају ама баш никакве везе под милим богом, јер је Маркс био човек-филозоф, а он својим потчињенима на
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
АЛЕКСА: Мало је високо, знате, али другојачије не може се с оваквим рјечима. ЈЕЛИЦА: А како би то српски казала? Ја добра Српкиња нисам. АЛЕКСА: А!
ЈЕЛИЦА: Господин барон, ја се не стидим казати да сам готова и пред олтаром моју љубов потврдити; тако је и Цораида казала свом љубимцу; но само то молим да се у Беч преселимо. АЛЕКСА: Шта у Беч?
АЛЕКСА: То је лепо. Ако јој је што дужан, добро се и досетила. ЈЕЛИЦА (отвори врата): Ја сам вам казала да ово није тај господин. Ово је барон Голић. МАРИЈА (уђе у собу): Пустите ме само да се с њиме разговорим... Алекса!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Сваког је чуда видела Јапра у свом воденом веку, хитајућ дању, журећи ноћу у Сану, моћну реку. Кад би нам тога казала пола, била би пуна четвора кола.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
После је та девојка затруднела и то казала младићу а младић јој рекао: „Ето тај Енглез, који станује код вас, богат је, стидљив и не зна законе.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
јављања тек следе Кнез Лазар се по горама шета Можеш ли познати кнеза Лазара Могла бих секо познати и да ми ниси казала по дугој хаљини и златном первазу Пауново перо пада му до пета познала бих кнеза на мосту и на прелазу На ставама
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ДАНИЦА: Па то ја, у оној радости, нисам ни казала тетки. АДВОКАТ: Реците јој! ДАНИЦА: Хоћу. АДВОКАТ: Реците јој сад одмах, ја вас и иначе морам напустити.
ВИДА: Рекох ли ја вама; ова девојка личи на покојника, а ви сви на мене: „Уа!” као да сам богзна шта казала. А ова Гина се чак и заплакала што вређам покојника. ГИНА: Па личи, дабоме да личи.
ДАНИЦА: Али, забога, прекините, ја вас молим, прекините! Ко је то казао; ја вам нисам ништа казала; мени није до тога! Мени није до тога! (Побегне.) СИМКА: Што отера, море, дете?
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ 181. Богдан љуби девојку, Јело ле, Јело, добра девојко! Ој Јело! Гледала га звездица, Па казала месецу, Месец каза облаку, Облак каза кишици, А кишица травици, А травица овцама, Бело стадо чобану. 182.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Гледа преко реке.) СОФИЈА: Јелисавета! ЈЕЛИСАВЕТА (из куће): Шта је? СОФИЈА: Ниси ми казала како је диван поглед одавде! ЈЕЛИСАВЕТА (излази на веранду): Кад да ти кажем? Морала сам сама да распакујем кофере!
ДАРА: Засад се поуздано зна да га не туку! СИМКА: Откуд знаш? ДАРА: Нисам казала да ја знам! Али знам ко зна! ГИНА: Ако га не туку, онда је, значи, још горе!
ЈЕЛИСАВЕТА: Не може позориште да се мери као векна! СИМКА: Ја нисам ни казала... ВАСИЛИЈЕ: Знате ли ви, госпођо, шта је позориште? Седите у Ужицу, а на десет метара од вас — почиње Енглеска!
МИЛУН: Шта си све овде, богати, натрпала? ГИНА: Само оно најнужније! Милун: А казала си само ћебе и леб! ГИНА: Ово ти је да имаш за кафану! МИЛУН: То је, бре, опасно!
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
— довикиваше му жена кроз плач — кад се ниси могао смиловати и нахранити оног сиромашка... Ја сам ти лепо казала да ћеш се кајати.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— 'Оћемо ми, ал' ти нам кажи име. — Е, Бога ми, то не знам. — Е јес', к'о санћим, ти немаш девојке. Казала је нама поша.... — Шта ви је казала? — Имаш двије. — Ене де сад! Па 'ајд', признајем, имам.
— Е, Бога ми, то не знам. — Е јес', к'о санћим, ти немаш девојке. Казала је нама поша.... — Шта ви је казала? — Имаш двије. — Ене де сад! Па 'ајд', признајем, имам. — Шта ћеш признавати, кад смо је ми виђеле. — Ђе, болан?
— Но! — Их, болан, па шта ти каже? — Па, 'нако, знаш,... 'оћу ли поћи... — А ти? — Ништа. — Зар ниси ништа казала? — Јок. — Дира ли се зорли? — Море, не знам ни сама. Ћути, сутра ћу ти причати.
— Дабогда, синко, да си то истину казала, но већ ја сам моје свршила, нећи ни с ким да имам злу реч па ни с вама. Збогом, Јуло, опет се ти разговори с Глишом,
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Чујеш ли, овамо кад ти кажем! ДАНИЦА (улази). ПАВКА: Ти опет? Јесам ли ти хиљаду пута казала: нећу да те видим тамо! ДАНИЦА: Боже, мајка! ПАВКА: Ама, немој ти мени: „Боже, мајка!
ПРЕЂАШЊИ ДАНИЦА (из десне собе): Мајка хоће нешто да разговара са госпа-Марином што ја не треба да чујем, па ми казала да ја изађем у ову собу. (Срети.) Добар дан! СРЕТА: Добар дан! Добар дан!
Зар те није срамота тако да разговараш с мајком? ДАНИЦА: Па, не, али... ПАВКА: Ни речи више да ми ниси казала, да ми не прекипи! Боље склони ми се испред очију. ДАНИЦА: Добро, склонићу се! (Одлази у собу.
СПИРА: Па јесте, ал' има за то времена. СПИРИНИЦА: А што не би' казала Павки? ПАВКА: Па јесте! СПИРИНИЦА: Па нека му она кљуца сваки дан. Знаш како је кад жена за нешто запне!
Па не кажем ја... СПИРА: Ама, како не кажеш, кад си казала? СПИРИНИЦА: Нисам казала, но велим само: ми пошли... СПИРА: Е, па то, то си казала.
Па не кажем ја... СПИРА: Ама, како не кажеш, кад си казала? СПИРИНИЦА: Нисам казала, но велим само: ми пошли... СПИРА: Е, па то, то си казала.
СПИРИНИЦА: Нисам казала, но велим само: ми пошли... СПИРА: Е, па то, то си казала. СПИРИНИЦА: Та пусти ме, човече, да кажем; не запушавај ми живој уста! ЈЕВРЕМ: О, господе боже, докле ћете вас двоје?
МЛАДЕН: Па... молила ме госпођица... СПИРИНИЦА: Ију! СПИРА: Ти да ћутиш! СПИРИНИЦА: Па казала сам само: ију! СПИРА: Немој ни „ију” да кажеш! СПИРИНИЦА: Па не могу ја зачепити уста!
СПИРИНИЦА: Па Павка. СПИРА: Та није Павка, него Јеврем. СПИРИНИЦА: Па Јеврем, јест; ал' Павка нам је казала да кажемо Даници. ДАНИЦА: А зашто да ми кажете? СПИРА: Па зато да се оканеш овога. ДАНИЦА: Кога овога?
СПИРИНИЦА: Па то сам и хтела да кажем. СПИРА: Хтела си, ал' ниси казала. ДАНИЦА: Чекајте, молим вас! Говорите јасно: с ким прекинуо? Шта прекинуо?
Место да сте паметни па сви у кући да помогнемо Ивковићу. СПИРИНИЦА: Ето, кажем ја! СПИРА: Шта кажеш ти, ниси казала ништа. СПИРИНИЦА: Ју, откуд нисам? СПИРА: Па ниси, дабоме! СПИРИНИЦА: Е, овај ће ме просто у гроб отерати!
ДАНИЦА: Ја врло паметно говорим. Кад би отац имао изгледа да буде изабран, онда, не кажем; и сама бих вам казала: гласајте за оца! Ал' овако: зашто да се замерите Ивковићу? СПИРИНИЦА: Па јесте... СПИРА: Јесте, не...
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Двадест их је досада казала, и сама је себе обличила; на њих више но педесет главах што су оне свакоју изјеле, а све ђеце која су помрла и
СВИ ИЗ ГЛАСА Видите ли како не зна ништа! Истина је све што је казала; не би сама себе наружила да у тај лик није обештана. Па се каје, ставила се душе, ере види траг ни ископаше.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Само је Магди казала да ће овде бити. И заиста, као да се дуго одмарала и спавала, дремуцкајући наслоњене главе на руку уз прозор,
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Казао во жени кад је од глади пао, а она му онда стала давати кукољ да једе. Болан здрава носа. — Казала лисица кад се је претворила болесна, па ју заиста болесни вук морао носити.
“ она му из сриједе одговори: „Да нијесам патила, не бих се у сриједу спратила“. Знаду пси за мир! — Казала лисица, почевши бјегати кад је са земље говорила кокошима, које су биле на дрвету, да не бјеже од ње него да сиђу
— Рекао Циганин, кад су га питали што не оре. Да се овђе гуцало, не би се овђе пуцало. — Казала Циганка, кад су је прекорили што је изјела скоруп који је искала да намаже испуцане усне.
Не вјеруј, куме, пасјим устима. — Казала кума куму, којега је нудила да једе, а он се изговарао да не може јер је сит. Нека кадгођ и женски дан дође!
Неко пољем — неко морем, неко водом — неко гором, неко у гроб — неко у дом! — Овако је казала баба куги, кад је неђе срела, а куга је питала: ђе су људи? Није кум хала, да сам поједе цијело јаје!
касно). Пошета миш по рафу па обори сунђер те ми разби главу. — Казала Сарајевка кад је муж, дошавши из чаршије, нашао у постељи болесну па је запитао што јој је. Пошто, Влаше, кокош?
Пошто, Влаше, кокош? — Некаква се потурчила у суботу па то казала у неђељу своме оцу кад га је виђела ђе коси кокош да прода.
Радојица, и Грујица, и јошт тројица. — Казала некаква ђевојка кад су је питали који јој је момак у селу најмилији. Слути, слуто, наслутићеш.
Слути, слуто, наслутићеш. — Приповиједа се да је казала жена мужу кад јој он рекао да она иде по рђаву путу, па кад је он послије ухватио у том послу, а она стала кривити
— Празна торбица. 9 Питао калуђер попадију кад је исповиједао: — Да нијеси, пошо, који гријех затајила? — Казала сам ти све оно што бих мому попу казала. 10 Питао млади поп попадију: — Знаш ли што сељани о мени говоре?
— Казала сам ти све оно што бих мому попу казала. 10 Питао млади поп попадију: — Знаш ли што сељани о мени говоре? — Они веле да си им тежак и крив, а ја да си
Онуда се приповиједа да је ону пећину био почео копати силни дар Стефан, да ондје гради град Котор, па му казала вила да то не чини, јер му ондје у оној врлети нема ни броду пристаништа ни коњу поигришта, већ нека га гради доље
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
” Он онда плачући отиде кући и каже матери шта је и како је, а мати кад чује, одговори му: „Јесам ли ти казала, синко, да ће теби она пушка доћи главе као и оцу твоме.
Онда се он врати кући и приповеди матери како је био опет с девојком и шта му је она казала. А мати му опет рече: „Иди, синко, не би ли Бог дао да ти опет помогне.
” Он отиде к цару и изиште све, па онда отиде и сврши како му је девојка казала: виљеви дођу те се опију и попадају, а дунђери им исеку зубе и донесу на оно место где ће се град зидати; он у вече
Путујући тако сврши на путу све као што му је речено, и дође под онај град у другоме царству, и као што му је девојка казала, он учини све, дочепа се царске кћери и сретно с њоме дође натраг.
том он пође за јагњетом док угледа кућицу на три шарапода, и у свакоме по ђевојка ђе работају како му је она жена била казала; и зачуђен љепоти онијех ђевојака, не могаше разликовати која је од које љепша, па им назове: „Помоз' Бог!
кажи ми што она гора гори.” Она му одговори: „За Бога, да ли ти нијесам још ону вечер казала каква је гора.” „Како каква је?
шћела окусити изговарајући се да није гладна и да не може, него покупи све њезине кости па их закопа ђе јој је крава казала.
па рече старцу: „Баци ти мени балоту, да онамо идем ђе она пане, само ми кажи, хоћу ли наћи све три ствари како сам ти казала, и хоћу ли наћи браћу окамењену.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Па шта из љубави, и то се офуца. Сваки дан исто тело, исте речи, исто дисање, да ти се смучи! Пива два сам ти казала! ЦМИЉА: Мени се богме не би смучило, ја би то друкчије! ИКОНИЈА: Свако мисли да ће друкчије! Дај те шкембиће!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Шта хоће ова напаст од жене? Ја њој ништа нисам казала, она нека ћути. — Јест — дода њен муж. — Где путује женско само? Да си моја ја бих те убио, рђо куса...
Ја га прекидам, зовем и узимам на крило. „Што не спаваш? Је ли што не спаваш?“ питам га. „Чекам те, баба ми казала“... „Ама, Бане“, кажем, „сине, хтео сам нешто да ти кажем, сине... погледај ме. Загледај ме добро.
А на растанку она му је стегла руку и казала. — Заиста, нисте као други, признајем. До виђења! Па је тек после растанка госпођа Леђенски осетила силно узбуђење и
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Стале, тако ти свега што ти је најмилије на овом свету, је л’ истина што си ми пре казала? — прошапта он над њом, а у очима му засја велика неизмерна жудња. — Шта? — рече она зачуђено. — Знаш... да си тешка.
— рече она и насмеја се весело, као да је то што је казала о провођењу, доиста весели и занима. Ђурица се изненади; лако црвенило прелете му преко лица, али то Станка, при
« — Ђуро, спаваш ли? — Не спавам. — Немој да се љутиш, што сам ти казала за оне варошке. — И ја то сад мислим. Ти би требало да се љутиш, али одсад ћемо друкчије...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
У млађег нема поговора, него бошчу под пазухо па побратиму у ашчиницу. Кад је њему све казала, нико срећнији од њега, — обуче се у женске хаљине, па полагано за робињом те жени у одају.
Она му одговори: — Забога, да ли ти нијесам још ону вечер казала каква је гора! — Како каква је? — упита је он опет, а она му одговори: — Да ко гођ онамо пође, остане мутав и
Он онда плачући отиде кући и каже матери шта је и како је, а мати, кад чује, одговори му: — Јесам ли ти казала, синко, да ће теби она пушка доћи главе као и оцу твоме.
Онда се он врати кући и приповеди матери како је био опет с девојком и шта му је она казала. А мати му опет рече: — Иди, синко, не би ли бог дао да ти опет помогне.
Он отиде к цару и изиште све, па онда отиде и сврши како му је девојка казала: виљеви дођу те се опију и попадају, а дунђери им исеку зубе и донесу на оно место где ће се град зидати; он увече
Путујући тако, сврши на путу све као што му је речено, и дође под онај град у другоме царству, и као што му је девојка казала, он учини све, дочепа се царске кћери и сретно с њоме дође натраг.
Кад су већ доста далеко отишли, дођу у један златан град (а вила им је још прије казала да ће наћи ту цуру у томе златном граду).
шћела окусити изговарајући се да није гладна и да не може, него покупи све њезине кости па их закопа ђе јој је крава казала.
— И нато баке нестане. А дечко, кад догна говеда кући, учини онако као што му је бака казала: удари шибљиком о кров штале и викне „прилп“, а говеда свако на своје мјесто, те се сама повежу.
Цар већ види да ће оно да се испуни што му је глава казала. Кад буде дијете већ велики момак, онда га цар отјера у свијет, и каже му: — Да се нигдје не станиш, док не нађеш
Чобанин послуша, и учини све тако како му је девојка казала. Кад беше на пролеће, син отера пет стотина брава оваца и донесе још двеста жутица готових пара.
Што улових, то ми остаде, а што добих у шуми, то донесох и вама да видите. — Право је казала млада, — говорили су сви сватови, и свуда причали о њеној памети.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Замолио сам је да ми опрости што сам погрешно протумачио оно што ми је казала њена мајка, када је препоручивала да што пре постанем Американац и, надовезао на то, да сам сада много мање, него пре
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ЖИВКА: Ама, казала сам вам, не брините. АНКА: Ако се млада госпођа наљути на мене? ЖИВКА: У овој кући једино ја имам права да се љутим
немој тако, Живка; то је рекла пре, док ниси била министарка, а сад, ево ја те уверавам, не би тако нешто за жива бога казала. А после и немој тако да мериш речи у фамилији.
ЧЕДА: Како да нисам морао? Зар теби ништа није саопштила твоја мајка? ДАРА: Јесте, па шта? ЧЕДА: И је л' ти казала да треба да постанеш госпођа Никарагуовица? ДАРА: Зар ти, бога ти, узимаш ту ствар тако озбиљно?
ДАРА: Може он мене гледати колико хоће, питање је хоћу ли ја њега гледати. ЧЕДА: Па добро, шта си ти казала мајци кад ти је говорила о удаји? ДАРА: Рекла сам јој да сам удата, да имам мужа, и да га не мислим напуштати.
ДАРА: Све дотле док се не бих уверила да ме вараш. ЧЕДА: Ја? Откуд ти сад то? ДАРА: Мајка ми је казала да ће ме уверити. ЧЕДА: Ето, ето, кажем ја да ће она мене још да пломбира. Кажем ја теби, а ти ми не верујеш.
Ја сам тебе, брате, сматрао за паметна човека. А, чекај, нисам ти још ни казао све. Казала ми је Живка још и ово: ако лепим оставиш жену, ти ћеш, пријатељу, добити као награду класу. Замисли, добићеш класу!
ЧЕДА: Тако је поручила? Није ли вам казала треба ли да метнем и цилиндер? ВАСА: И цилиндер, дабоме. ЧЕДА: И рукавице, извесно? ВАСА: Разуме се, и рукавице.
РИСТА: Кога? ЧЕДА: Па њеног мужа, тај нам много смета. РИСТА: Како, зар вам није казала госпа Живка? Па њему је већ умешен колач, чека се само да се испече. ЧЕДА: Е?
Не знам да л' још да чекам на капији?... ДАРА: Радите онако како вам је госпођа казала, немојте ме ништа питати. (Оде у собу по ствари.
жени извесно казао ко је писао и онда треба распитати која је госпођа њена најбоља пријатељица, јер она је извесно њој казала, па онда да распитамо која је пријатељица те пријатељице... ЖИВКА: Уха!
ЖИВКА: Па да, да! (Погледа значајно Васу.) Васо, телефонирај оно што сам ти казала. Реци му слободно да ми се не врати кући! (Оду.
Само док се заборави ово нешто мало бруке, ево мене опет, па после да не буде: што нам ниси казала. Ајде, 'ајде, идите сад!...
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
- Најважнија промена је у томе што је она са собом донела сенку Алексеја Вронског - казала је посланикова жена. - Па шта? Грим има басну: човек без сенке, човек лишен сенке.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Хоћеш ли оду? — О, зашто не би’! Била у трњу, била у цвећу, Ти ниси никад казала нећу. Тебе је лако познат’ са лица: Немаш увеза, немаш корица.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ЕВИЦА: Мени је уја... ФЕМА: Опет она уја? Јесам ли ти казала једанпут да он нама не може бити род? Шта ћеш код њега, да му переш судове?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Не! — Знам и разлог због чега... Ми смо овде на усамљеном месту и ви ме се плашите. Можемо ићи. — Ја то нисам казала. Остаћемо овде. — Хајдемо! — и ја сам је узео под руку. Она се лако опирала, али је ипак ишла.
На подне је дошао, и одмах почео да ми прича како му је она дама замерала што и мене није позвао у друштво. — Казала ми је да ти се извиним, и позвала те после подне у посету. Пристао сам. Око три часа отишли смо.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
АНЂА: Па добро, ал' зашто да је разбијеш? МАРИЦА: Ја сам ти казала једанпут за свагда: нећу ни речи више да ми говориш о томе господину Вићи, а ти нећеш да ме се оканеш.
МАРИЦА (дочера чашу с цвећем која сшоји на столу и тресне је о земљу). АНЂА: Е, јеси бесна, кћери! МАРИЦА: Казала сам ти, није да ти нисам казала, па шта ме изазиваш! АНЂА: Шта ти је данас? МАРИЦА: Шта ми је? Још ме питаш?...
АНЂА: Е, јеси бесна, кћери! МАРИЦА: Казала сам ти, није да ти нисам казала, па шта ме изазиваш! АНЂА: Шта ти је данас? МАРИЦА: Шта ми је? Још ме питаш?...
До деветнаесте године нисам ни мислила на удају, оставила сам то вама; од деветнаесте до двадесет прве мислила сам и казала сам вам: нађите ми. Кад сам навршила двадесет прву, а ви никог нисте нашли, казала сам вам: ја ћу наћи.
Кад сам навршила двадесет прву, а ви никог нисте нашли, казала сам вам: ја ћу наћи. Па ето, нашла сам! АНЂА: Ама, како то „нашла сам”... И... није то ваљда... како да кажем...
Упамти и слободно кажи оцу, брука му не гине! АНЂА: Где бих му то казала, побогу, дете! Не бих ја то њему смела... МАРИЦА: Ако нећеш ти, ја ћу му казати. АНЂА: Немој, боље немој.
АНЂА: Једну реч? МАРИЦА: Ђока! АНЋА: Па шта? МАРИЦА: То што сам ти казала — Ђока! (Одјури весело у собу, из које је дошла Анђа.) АНЂА (гледа за њом и крсти се).
КАПЕТАН: Па онај, де, што се буниш! МАРИЦА: Јесте, онај Ђока. Ја сам ти казала, мајка, да ће он доћи и, ево, дошао је. Ишла сам и у кафану, тражила сам га. КАПЕТАН: Ко ишао? МАРИЦА: Ја!
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
А то је било што је она, баба, била та која је њу запазила и од свих сестара, баш њу, најмлађу и последњу, казала оцу Младеновом да узме за жену.
Чак, кад би је и родитељи спазили, питали куда, а она казала им да код њега, Младена, иде, и они не би били противни. — А, код Младена? Добро! — рекли би јој.
А све је то баба грамзиво, тихо свршавала и само би Младену после казала да томе и томе треба толико новаца да дâ или му пошље.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Ако би човек, док та бела змија спава, полако убрао и., скувао је и воду попио, свака би му травка казала од чега је лек (ЗНЖОЈС, 1. с.).
Ћипико, Иво - Пауци
Јутрос Маша му чисто казала да воли Раду мимо цијели свијет, а кад њега не би тако волила, ех, тада се не би ни њему отимала.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
“, питаше ме Вегенер. — „Није!“ одговорих му ја. „Наука стално напредује и зато она није никада казала своју последњу реч. Оно што је егзактна наука у питању Земљиних полова до сада казала, то је, можда, само почетак.
Оно што је егзактна наука у питању Земљиних полова до сада казала, то је, можда, само почетак.“ Ми претресосмо тада поново цело то питање и враћасмо се на њ при сваком идућем
Још мало! Да ми је Рембрантова кичица да овековечим овај пољубац светлости. Моја би слика казала да је од свих лепота природе најсавршенија лепота жене. Сјај Ваших очију сада је лепши од сјаја звезда.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
ТАШАНА (плаче): Па зар сам и за то ја крива? И кад си ти то знала, што ми ниси казала, да и ја знам, да онда човека не зовем, не досађујем му? (Од једа не може матер да гледа): Ама, сви ви тако!
(Хвата се за чело.) МИРОН (прилази јој уплашено): Шта је, Ташана? Па кад ти је толико тешко било, што ниси казала, и онда бих ја одмах дошао, одмах, још први пут? ТАШАНА Ох, и ја, дедо, не знам! Само знам да... МИРОН Шта, кћери?
Шта је, где је, тај »он«? Какав је, одакле је? И зашто ме одмах ниси звала, одмах ми име његово казала? (Трза се, кајући се): Али, јеси, звала си ме, толико пута си ме звала, а ја све мислим да није баш тако.
Ох, не знам како треба још да кажем. МИРОН (одобравајући): Јеси, јеси. Знала си да кажеш. Казала си ми све. Знам сада све, разумем... И зар до сада нико да не види како се ти мучиш И патиш због тога?
Али то је друго. (Као увређена на Миронову сестру због њеног издајства те њине тајне): А она ти је то казала? Е, гле ти ње! Ах, само док ми дође! Изгрдићу је више него за оно пре што сам је изгрдила.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Помилује Паулу по образу, и протресе је за витицу пуну пантљика, па рече благо: — Јесам ли добро казала? — Ја не знам, госпоја зна. — Госпа Нола излети сад у ходник, прекрсти се, па још једаред, и одлучи да Паулу усвоји.
Једна старија хористкиња католичке цркве, која се жупником много одушевљавала, казала је једном: „Наш господин жупник, кад проговори у мраку, као да се светло ужегло.
” Сви су респектовали доктора Мирка. Крива је дакле Лазарићка. — Па казала вам је жена од првог часа, лепо, да је крива. Шта још хоћете, и што палите лампу кад је светло!
А да ми није дужност, не бих ти, богме, ни казала. Млад си, уобразићеш ко зна шта, постаћеш као онај господин Јоксим: и паметан и луд.
Ти немаш појма какве она све експерименте прави. Размишља, рачуна, и онда јуриша, и мора бити како је казала. Само, како год испала ствар, незадовољна је, с материалним резултатом нарочито, и онда почне себе да криви, некако
Павле је Јеврејин. — Настаде пауза. Од оних потпуно празних, кад је једна страна казала све, а друга не уме да мисли ништа.
” — Бранко показа још једаред мимиком и имитацијом нагласка и изговора фрау Розина, како је казала „велики трефер”. — Ја ти сад, наравно, не знам сигурно да ли је при том мислила на новац, или на оно што тебе мучи, на
Павлу је доста добро, не спава му се, добио је два писма из Лондона; Исак пише оцу: — Мама ми је све казала; није то за мене ништа страшно; татице, мораш одмах да се вратиш у Лондон, твојој кући и твом послу, који без тебе не
У вези с гарнизоном, има још само ово: Кода је два, три пута видела,и казала шта је видела — кад у зиму над глухом паланком одјекне меланхолична арија војничног повечерја — Мама, теби су очи к'о
— Агница, која је мађеху врло волела и у свему се с њом слагала, наравно да ништа није казала, и петак је остао по старом обичају.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
»Хи! Хи! Хи! ми знамо.« Знате, а јесте ли погодиле? »Ја нисам казала.« О, ја о вами ни најмање не сумњам, фрајлице. Кад је јошт која фрајлица тајну казала? Али како сте разрешили?
»Ја нисам казала.« О, ја о вами ни најмање не сумњам, фрајлице. Кад је јошт која фрајлица тајну казала? Али како сте разрешили? Шта је моја загонетка? »Поета.« Право!
Мати јој казала да се чистије обуче, доћи ће неки из Вршца да је виде. Ето ти просиоца. Младожења не би сам себе познао како се
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Шта кажеш? — грмну Лука. — Питао сам стражњицу да ли може да издржи двајест пет батина. Она ми казала да може. И ја одо... Шамар пуче преко његовог лица, да се Исајло занесе. — А сад марш тамо, па ми скувај каву.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ Ал’ говори луба Радулова: „О, бога ми, моја јетрвице, ја не знадем биља од омразе, а и да знам, не бих ти казала: и мене су браћа миловала, и милост ми сваку доносила“.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Луња! Ништа није казала само се скромно повукла сасвим у ћошак да осталима начини мјеста и све их је гледала срећно и с љубављу својим великим
— Боље је да се и тамо сакријемо, него да сад удариш у пуцњаву. Примакла се момку и тихо казала: — Знаш и сам да још није све спремно за устанак. Запуцаш ли, покварићеш нам читав план, село ће нам изгорјети.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
А Дока је не само заплашила него и вешто питала: постављала јој је тако вешто обична и унакрсна питања да је ова све казала и не знајући шта је све изблејала.
Васка је истину казала. По одласку тетка Доке настао је код Замфирових прави лом. Зона је из побочне собе све чула, а ону сцену између Доке
И главно и детаљно знало се врло добро, јер Таска је свакоме тачно причала шта је она казала Доки, а Дока, опет, шта је све она казала и Таски и Замфиру.
и детаљно знало се врло добро, јер Таска је свакоме тачно причала шта је она казала Доки, а Дока, опет, шта је све она казала и Таски и Замфиру. И по махалама и у чаршији се неколико дана само о томе говорило.
Опазила је Ману кад је прошао у лов, отрчала Зони и казала јој све, вратила се оданде и вребала и увребала сада Ману при повратку кући.