Краков, Станислав - КРИЛА
Сад и козе могу по поверљивој архиви претурати. Е, уосталом, ту писар Казимир одмахну руком, и онако је све то купус. — Купус? Мени није то купус...
Испод камена су измилеле шарене змије, и грејале се на припеци. У кланцу је још тутњило. Писар Казимир је обилазио око шатора и шапутао посилнима: — Света крв човека пролива се немилице... Чујете ли? Грми...
Преко гребена су већ промицала погнута војничка леђа, нанизана једна иза других. Казимир је избацивао са крвљу из плућа неке свете борце будућих побуна... за човечанство.
Све су их бацили у јаругу. Рус сад кркља и јечи. — Ипак Казимир има право. Зашто да слични сличне убијају? Прозор који је дотле био затворен као да се отворио.
Док је нови командант, мајор, који је судећи по лицу волео исувише коњак, наређивао да се телефонира у пук, Казимир је изашао испод стене и загледао се у црне остатке.
Одблесак од ватре пао је на угљенисане кости, и изгледало је да се једна разломљена вилица осмева. Казимир је дрхтао у грозници и грозно кашљао.
Он је говорио да све бунтовнике треба пострељати. Казимир је био прва жртва. А свему су томе крива два авијатичара који су нашли да баш над њиним рововима заједно у пламену